Dosije

Lažne vesti

Slobodan Vladušić

Interesantno je pratiti kako i kada nastaju neki termini. Recimo, pojam ,,lažnih vesti” (fake news). Ovaj pojam nije nastao onda kada se ispostavilo da poznatog ,,masakra” na trgu Tjenanmen (na kome su kineski vojnici navodno ubili nekoliko stotina studenata) – zapravo nije bilo. Koga zanimaju detalji o toj lažnoj vesti koju niko tako nije nazvao, neka pročita knjigu Kriza medija, mediji krize Slobodana Reljića. Na Vikipediji međutim i dalje stoji da je masakra bilo, a neki političari i novinari na Zapadu se još uvek busaju u prsa i tvrde kako se taj masakr ne sme zaboraviti. (A to da ga nije bilo, to se dakle, može zaboraviti).

Pojam ,,lažne vesti” nije nastao ni u vezi sa propagandnim aktivnostima zapadnih medija tokom građanskog rata u Jugoslaviji, čiju je preciznu analizu načinio Slobodan Vuković u knjizi Etika zapadnih medija (sa podnaslovom Antisrpska propaganda devedesetih godina XX veka). Pokazalo se, da su mnoge novinarske priče iz tog vremena bile lažne. Ali nikome nije padalo na pamet da povodom tih lažnih vesti govori o ,,lažnim vestima”. Pojam ,,lažne vesti” nije nastao ni zbog lažne vesti da Sadam Husein raspolaže oružjem za masovno uništavanje, što je poslužilo kao povod za američki napad na Irak 2003. godine. Kasnije se, kao i u slučaju masakra na Tjenanmenu, ispostavilo da tog oružja nije bilo. Ok, pa šta je onda trebalo da se dogodi pa da termin ,,lažne vesti” konačno izađe na svetlost dana?

Trebalo je da se tokom prošlogodišnjih američkih predsedničkih izbora, u Velesu (Makedonija), pojavi nekoliko studenata i srednjoškolaca koji su registrovali nešto više od 100 sajtova na engleskom jeziku i sa engleskim nazivima, a protrampovske orijentacije. Na sajtove su kačili sve što je moglo da im donese posetu Trampovih birača. I poseta nije izostala. Bila je ogromna, što je vlasnicima sajtova donelo ogroman novac (za makedonske uslove; za američke uslove – siću).

I onda je nekome kliknulo da su tekstovi na tim sajtovima ,,lažne vesti” i sada je to jedna od najfrekventnijih sintagmi u američkim medijima. I veliki problem. Pri tom, kao što se i moglo očekivati, izostalo je najvažnije pitanje: kako su ovakve komedije od sajtova mogle da imaju istu ili sličnu posetu kao i sajtovi najvećih američkih medijskih korporacija? Odgovor je jasan: usled zakona tržišta. Naime, sada se već pomalo zaboravilo da su američki izbori iz 2016. godine istorijski po tome što verovatno nikada u istoriji SAD jedan kandidat nije imao takvu medijsku premoć nad drugim, kao što je Hilari Klinton imala nad Trampom, a da istovremeno nije imala premoć u glasovima.

To znači da je kritična masa američkih glasača praktično ostala prikraćena za vesti o svom kandidatu. Tako sa odjednom otvorio prostor ne samo za medijske preduzetnike iz Velesa, ukupne starosti od 80 godina, već i za... ruski RT. Jasnije rečeno, da su američki mediji bili zaista mediji, a ne propagandne mašine centara moći koji su zalegli za Hilari Klinton, ne bi ostalo gotovo nikakvog prostora za simpatične bejbi-Mardoke iz Velesa i tada verovatno ne bi ni postojali. Ovako, dobili smo termin fake news (lažne vesti), a liberalno orijentisani glasači Hilari Klinton su došli do potpuno neočekivanog i zaprepašćujućeg zaključka da se u svetu pojavljuju i lažne vesti ili vesti koje im ne idu na ruku. E, pa to je stvarno nepravda!

Ipak, pojava pojma ,,lažne vesti”, ukazuje na mnogo dublje stvari od pomenute Veles-news korporacije. Najpre, da je slika sveta koju oblikuju ključni američki i zapadni mediji u sve većem raskoraku sa realnim životom kritičnog broja stanovnika zapadne hemisfere. To se događa zato što je postalo jasno da su interesi velikih zapadnih korporacija – koje zapadni mediji opslužuju – zapravo interesi privilegovane manjine u samim državama Zapada. Da je to zaista tako, možemo se uveriti ako izvedemo jedan mali misaoni eksperiment: zamislimo kakvi bi bili rezultati prošlogodišnjih američkih izbora ili referenduma u Britaniji da su ih američki/britanski/globalni mediji uravnoteženo pratili, odnosno, da su obema stranama dali podjednake šanse.

Da se to zbilja dogodilo, broj Trampovih i Bregzit glasača bio bi znatno veći. Ali to je manje važno. Mnogo važnija posledica je ta da bi se u tom slučaju, u javnom prostoru Zapada, prvi put sasvim legitimno preispitali temelji globalizacije. Tada bi se najšira javnost prvi put mogla legitimno zapitati o zadatku nadnacionalnih tvorevina koje preuzimaju prerogative suverenih država. To bi zbilja bio kraj sveta, ovakvog kakvog ga poznajemo, jer bi do svakog doprla vest koju danas znaju samo stručnjaci za političku filozofiju i još poneki all round intelektualac: da neoliberalizam ne podnosi demokratiju, baš poput onih poznatih totalitarnih sistema iz dvadesetog veka. Što znači da je i sam totalitaran.

 

Tekst je objavljen u štampanom izdanju magazina Pečat, 20. januara 2017. godine