Dosije

Serafim Sarovski i Puškin: svetac i genije

Nikolaj Berđajev

Početkom XIX veka su živeli najveći ruski genije – Puškin i najveći ruski svetitelj – Serafim Sarovski. Puškin i Sv. Serafim su živeli u različitim svetovima, nisu se poznavali, nikada nisu imali nikakvog kontakta. Jednako je vredna uzvišenost svetosti i uzvišnost genijalnosti – one su neuporedive, nesamerljive, kao da pripadaju različitim bićima. Ruska duša se jednako može ponositi i Puškinovim genijem i Serafimovom svetošću. I bila bi osiromašena kada bi joj oduzeli Puškina, isto kao i kada bi joj oduzeli Serafima.

I evo ja pitam: da li bi za sudbinu Rusije, za sudbinu sveta, za cilj Promisli Božje, bilo bolje da u Rusiji početkom XIX veka nisu živeli veliki svetitelj Serafim i veliki genije Puškin, već dva Serafima, dva svetitelja – sveti Serafim u Tambovskoj guberniji i sveti Aleksandar u Pskovskoj guberniji? Ako bi Aleksandar Puškin bio svetac, poput Sv. Serafima, on ne bi bio genije, ne bi bio pesnik, ne bi bio stvaralac. Ali religiozna svest, koja svetost poput Serafimove proglašava za jedini put usavršavanja, genijalnost kao što je Puškinova mora da proglasi za lišenu religiozne vrednosti, za nesavršenstvo i greh. Samo zbog svoje religiozne nemoći, zbog svoje grešnosti i nesavršenosti Puškin je bio genijalni pesnik a ne svetitelj sličan Serafimu. Za božanske ciljeve bilo bi bolje kada bi u Rusiji živela dva sveca, a ne jedan svetac i jedan genije-pesnik. Puškinovo delo ne može biti religiozno procenjeno, jer se genijalnost ne priznaje za put duhovnog uspona, stvaralaštvo genija se ne smatra religioznom aktivnošću. „Svetovna“ Puškinova aktivnost ne može se porediti sa „duhovnom“ aktivnošću Sv. Serafima. U najboljem slučaju religiozna svest dopušta i opravdava Puškinov stvaralački čin, ali ne prepoznaje u njemu religiozni čin. I Puškinu bi bilo bolje da bude poput Sv. Serafima, da ode iz sveta u manastir, da krene putem asketskog duhovnog podviga. Rusija bi u tom slučaju bila lišena svog najvećeg genija, stvaralaštvo bi joj bilo oskudnije, ali stvaralaštvo genija je samo naličije greha i religiozne slabosti. Tako misle Oci i propovednici religije iskupljenja. Za čin iskupljenja nije potrebno stvaralaštvo, nije potrebna genijalnost – potrebna je samo svetost.

Svetitelj stvara samog sebe, drugo, savršenije biće u sebi. Genije stvra velika dela, čini velike stvari u svetu. Samo stvaralaštvo spasava samo sebe. Stvaranje velikih vrednosti može da razara. Sv. Serafim ništa nije stvarao, osim samoga sebe i samo time je preobražavao svet. Puškin je stvarao izuzetno delo, neizmerno vredno za Rusiju i za svet, ali sebe nije stvarao. U stvaralaštvu genija kao da postoji samožrtvovanje. Rad svetitelja je pre svega samoostvarivanje. Puškin kao da je uništavao svoju dušu u svom genijalno-stvaralačkom izlaženju iz sebe. Serafim je spasavao svoju dušu duhovnim delanjem u sebi. Put ličnog pročišćenja i usavršavanja (u jogi, u hrićanskom asketizmu, u tolstojevstvu, u okultizmu) može biti nenaklonjen stvaralaštvu.

I evo, postavlja se pitanje: zar u žrtvi genija, u njegovom stvaralačkom zanosu, nema drugačije svetosti pred Bogom, drugačije religiozne aktivnosti, koja je po vrednosti ravnopravna kanonskoj svetosti? Ja duboko verujem da je Puškinova genijalnost, koja kao da je pred ljudima razorila njegovu dušu, pred Bogom jednaka svetosti Serafima, koja je spasla njegovu dušu. Genijalnost je drugi religiozni put, po vrednosti jednak i jednako dostojan putu svetosti. Stvaralaštvo genija nije „svetovna“ već „duhovna“ aktivnost. Blagosloveno je to što smo imali svetitelja Serafima i genija Pušikina, a ne dva svetitelja. Za božanske svrhe sveta Puškinova genijalnost je isto tako potrebna kao i svetost Serafima. I u jadu, da nam nije odozgo bio podaren Puškinov genije, ni nekoliko svetaca nas ne bi moglo utešiti u tom jadu. Samo svetošću Serafima bez Puškinovog genija se ne postiže svrha stvaranja sveta.

Ne samo da svi ne mogu da budu sveci, već svi i ne treba da budu sveci, nisu svi od Boga predodređeni za svetost. Svetost je izbor i poslanstvo. U svetosti postoji misija. I putem svetosti ne treba religiozno da kreće onaj ko nije za to pozvan i predodređen. Religiozni prestup pred Bogom bi bio, ako bi Puškin, u uzaludnim pokušajima da postane svetac, prestao da stvara, ako ne bi pisao stihove. Ideja poslanstva je u suštini religiozna a ne „svetovna“ ideja i izvršavanje poslanstva je religiozna dužnost. Onaj ko ne izvršava svoje poslanstvo, ko u zemlju skriva svoje obdarenosti, čini teški greh pred Bogom. Za put genijalnosti čovek biva isto tako odabran i predodređen, kao i za put svetosti. Postoji usud genijalnost, i postoji usud svetosti. Puškinov usud je bio genija-stvaraoca i ne samo da nije mogao da bude svetac, već i nije trebalo, nije smeo to da bude. U stvaralačkom geniju Puškina se akumuliralo iskustvo stvaralačke svetske epohe, religiozne epohe.

U svakoj pravoj stvaralačkoj genijalnosti se akumulira svetost stvarlačke epohe, svetost drugačija, požrtvovanija nego što su asketska i kanonska svetost. Genijalnost i jeste drugačija svetost, ali ona može biti religiozno pojmljena i kanonizovana samo u otkriću stvarlaštva. Genijalnost je – svetost smelosti, a ne svetost poslušnosti. Život ne može biti do kraja apsorbovan u svetosti, bez ostatka uzvišeno harmonizovan i logiciziran. Moguće je da Bogu nije uvek prijatna pobožna pokornost. U tamnim ponorima života večito ima buntovne i Bogu nepokorne krvi i pulsira slobodni stvaralački izvor.

Stvaralački put genija zahteva žrtvu, ništa manju žrtvu nego što je žrtvovanje na putu svetosti. Na putu stvaralačke genijalnosti je isto tako neophodno odreći se „sveta“, pobediti „svet“, kao i na putu svetosti. Ali put stvaralčke genijalnosti zahteva još i drugačiju žrtvu – žrtvovanje bezbedne situacije, žrtvu osiguranog spasenja. Onaj ko je krenuo putem stvaralaštva, putem genijalnosti, mora žrtvovati životno spokojstvo, mora se odreći sopstvnog mirnog života, bezbednog razvoja svoje ličnosti. Za tu žrtvu je sposoban samo ona ko poznaje stvaralačku ekstazu, ko u njoj izlazi preko granica „sveta“.

Put stvarlaštva i genijalnosti je put napuštanja svih bezbednih obala. Put svetosti je tegoban put podviga i zahteva izuzetnu duhovnu snagu, odricanje od nižih oblasti bića. Ali na putu svetosti postoji sigurnost ličnog ostvarivanja. Genijalnost je – suštinski tragična, ona se ne nalazi u „svetu“ i „svet“ je ne prihvata. Genije – stvaralac nikada ne odgovara zahtevima „sveta“, nikada ne izvršava naređenje „sveta“, on ne podleže nikakvim kategorijama „sveta“. U genijalnosti uvek postoji nekakva neuspelost prema sudu „sveta“, skoro nepotrebnost za „svet“. Genijalnost je „svetu“ neshvatljiva, ne može se smestiti ni u kakve „svetske“ varijacije ljudske delatnosti. Genijalnost se ne može objektivirati u stvalaštvu diferencirane kulture, ona se ne odnosi na na koju specifičnu formu kulture, ne proizvodi nikakve specifične kulturne vrednosti. U genijalnosti nema ničega specijalnog, ona je uvek univerzalni doživljaj stvari, univerzalna poriv ka drugačijem biću.

Genijalnost je celovito postojanje, univerzalna osobina. Genijalnost je uvek osobina čoveka, a ne samo umetnika, naučnika, mislioca, javnog radnika, i sl. Genijalnost je poseban napon celokupnog ljudskog duha, a ne specijalni talenat. Priroda genijalnosti je – religiozna, jer u njoj postoji suprotstvaljanje celokupnog ljudskog duha „ovom svetu“, postoji univerzalno osećanja „drugog sveta“ i univerzalna težnja ka drugom. Genijalnost je drugačija ontologija ljudskog bića, njegova sveta neprilagođenost „ovom svetu“ Genijalnost je „drugi svet“ u čoveku, ljudska priroda koja nije od ovoga sveta. Genij obuzima čoveka kao demon. Genijalnost i jeste otkrivanje stvaralačke prirode čoveka, njegove stvaralačke misije. I sudbina genijalnosti je u predtvoračkim svetskim epohama uvek tragična sudbina žrtvovanja. U genijalnosti se pokazuje žrtva svakog stvralaštva, njegovo nepripadanje sigurnom ustrojstvu sveta. Stvaralaštvo, koje se pokazuje u genijalnosti, osuđuje na propast u ovom svetu. Onaj kome je genijlanost usud ne može da se sačuva u ovom svetu, on ne poseduje sposobnost prilagođavanja zahtevima ovoga sveta. Zato je život genija podvig žrtvovanja.

Genijalni život poznaje trenutke ekstatičkog blaženstva, ali ne zna za mir i sreću, uvek se nalazi u tragičnom raskolu sa svetom koji ga okružuje. Suviše je dobro poznato kako je tužna sudbina genija. Čak i oni geniji kojima je život naizgled tekao srećno, kao, na primer Gete i Tolstoj, intimno su bili blizu samoubistva i nisu znali za sigrunost sređenog života.

Ali genijalnost je opštija od genija. Genija, u pravom smislu te reči, rađa se vrlo malo. Genijalnost poseduju mnogi koji se ne mogu nazvati genijima. Potencija genijalnosti je položena u stvaralačkoj prirodi čoveka i svaki univerzalni stvaralački nagon je genijalan. Postoje karakteri koji su genijalni po svojoj ontološkoj prirodi, po svojoj stvaralačkoj neprilagođenosti „ovome svetu“, mada nisu geniji. Genijalnost je posebna vrlina, koja nije data svima, ali koja je podložna potvrđivanju i razvoju, ona je posebno osećanje sveta, poseban napor volje, posebna moć da se želi drugo. Genijalnost se radikalno razlikuje od talenta, nema sa njim ništa zajedničko. Genijalnost uopšte nije veći nivo talenta – ona se kvalitativno razlikuje od talenta. Talenat je diferencirani, specifikovani dar, koji odgovara zahtevima posebnih oblika kulture. Talenat je osobina slikara, naučnika, javnog radnika a ne čoveka. Genij je sjedinjavanje genijalne prirode sa specifičnim talentom. Genijalni umetnik spaja u sebi genijalnu narav sa umetničkim talentom. Priroda telnta nije organska, nije onotloška, već funkcionalna. Priroda talenta nije univerzalna.

U talentu nema žrtve ni usuda. Talenat može da stvara savršenije objektivne vrednosti nego genijalnost. On je prilagođen zahtevima diferencirane kulture, on je uspešan. Genijalnost sa stanovišta kulture nije uzorna; talenat je uzoran. U genijalnosti treperi celovita priroda ljudskog duha, njegova žudnja za drugim bivstovanjem. U talentu se ovaploćuje diferencirana funkcija duha, prilagođena zahtevu koji postavlja svet. Genijalna priroda može da sagori, ne ostvarivši u svetu ništa vredno. Talenat uobičajeno stvara vrednosti i procenjuje se. U talentu postoji umerenost i odmerenost. Genijalnost je uvek prekomerna. Priroda genijalnosti je uvek revolucionarna. Talenat deluje u kulturnom proseku, sa njegovim „naukama i umetnostima“. Genijalnost deluje u ekstremima i začecima i ne poznaje granice. Talenat je poslušnost. Genijalnost je – smelost. Talenat je „od ovog sveta“. Genijlnost je „od onog sveta“. U usudu genijalnosti postoji svetost žrtvovanja, koje nema u sudbini talenta.

Kult svetosti mora biti dopunjen kultom genijalnosti, jer se na putu genija odigrava podvig žrtvovanja. I stvaralačke ekstaze na tom putu nisu manje religiozne nego ekstaze svetosti. Prelazak u svetsku religioznu epohu mora pre svega dovesti do shvatanja religiozne prirode genijalnosti. Nije samo svetost, nego i genijalnost put. I ako svima nije data genijalnost, svima nije data ni svetost. A potenicija genijalnosti, kao i potencija svetosti, postoji u svakom liku i podobiju Božijem. Tvorac je čoveka predodredio za genijalnost. Stvaralačko iskustvo genijalnosti će biti priznato kao religijski jednako vredno asketskom iskustvu svetosti. I kao što je želja za svetošću već odavno proglašena religioznim imperativom, tako će i želja za genijalnošću biti proglašena religioznim imperativom. Ontološka stihija genijalnosti se mora potvrditi i razvijati kao religiozni postupak, kao put pobede nad „svetom“. Genijalna volja je moguća samo zato što je genijalnost pre svega volja, strasna volja za drugačijim postojanjem. Nedarovitost je greh, pogrešno određenje svoga mesta i poslanstva u svetu. Nedarovita volja je uvek plašljivo prilagođavanje „svetu“. Volja za genijalnošću je – odvažno savladavanje „sveta“. Genijalnost je pozitivno ispoljavanje lika i podobija Božijeg u čoveku, ispoljavanje stvarlačke prirode čoveka, prirode koja nije „od ovog sveta“.

(Odlomak iz knjige Nikolaja Berđajeva "Smisao stvaralaštva", poglavlje "Stvaralaštvo i asketizam, genijalnost i svetost")

 

Izvor: srodstvopoizboru.wordpress.com