Dosije

Mišljenje

Tko je Alan Ford?

Dejan Perišić, Novi Sad

Alan Ford je jedan od stripova uz koje sam odrastao. Dok sam Zagora, Bleka, kapetana Marka ostavio u nižim razredima osnovne škole, a setnog Mister Noa nešto kasnije, Alan Ford je preživeo moje odrastanje. Još u detinjstvu sam se pitao zašto se zove baš Alan Ford? Oduševljavali su me neobični i specifični likovi, među kojima Alan Ford, kao prava dobrica možda jeste neko prema kome je najlakše razviti empatiju ali definitivno nije  najupečatljiviji lik. Da bismo otkrili zašto se zove baš po ovom junaku moramo da pogledamo ono po čemu je ovaj strip specifičan a to je ironičan odnos prema svetu u kojem su međuljudski odnosi dovedeni do karikaturalnosti. Što sam postajao stariji sve više sam u toj karikaturalnoj ironiji video stvarnost. Počeo sam da sagledavam strip Alan Ford kao metaforu čovečijeg života, njegovih htenja i uslovljenosti okruženja u kojem živi. U tom ključu sam i dešifrovao naziv ovog stripa, jer lik Alan Ford jedini je čovek, a svi ostali junaci personifikacija su strasti i ljudskih mana. 

Bob Rok je personifikacija gneva, Sir Oliver krađe, Jeremija duhovne raslabljenosti, debeli Šef lenjosti i vlastoljublja, Grunf intelektualne gordosti. Broj Jedan je centar i vođa grupe dakle sam nepomenik,  preobučen u naizgled nemoćnog paraplegičnog starca. Čak su i životinje oličenje strasti te pas Nosonja predstavlja gramzivost i pohlepu. Interesantna stvar je sa papagajem Klodovikom, vernim pratiocem Broja Jedan, koji nije običan papagaj koji ponavlja reči, on sa ljudima vodi dijaloge. Sadržaj njegovih govora je esencija ironije i sarkazma. Svi junaci su neprestano gladni što je osobina strasti - nikad se ne mogu nasititi. Sam ambijent odnosno mesto u kojem je smeštena radnja stripa ima u sebi nečeg bulgakovljevskog. Njujork kao i Moskva tridesetih liči na moderni Vavilon. A svi likovi prebivaju u cvećari bez cveća. Grupa TNT u mnogome podseća na družinu viteza Volanda. Njihova sličnost ogleda se u zadatku koji imaju a to je spašavanje sveta od onih koji su gori od njih. Neko od svetih otaca je rekao da čovek može biti toliko užasan da postidi i đavola.

Alan Ford je jedini čovek, u grupu TNT je došao iz sirotišta smušen i zbunjen ali ipak sa izraženim romantičnim osećanjima a često pokazuje i stid. Samo njegovo prezime neodoljivo podseća na Hakslijev Vrli novi svet, i u tom romanu kao i ovom stripu, lik koji nosi to prezime predstavlja oličenje čovečanstva. Sa razlikom što je  u stripu slabašan čovek, a u Hakslijevom romanu to čak nije ni prezime već titula upravitelja totalitarnog svetskog uređenja. Alan Ford je dobroćudan i blag čovek željan sreće, zadovoljstva i finansijskog blagostanja, ali se nalazi u takvom kontekstu u kojem „dolče vita“ ostaje samo imaginacija. 

Sir Oliver spada u grupu likova ( Grunf, Bob Rok) kojima je u podcrtavanju karaktera data nacionalna odnosno geopolitička dimenzija. On je osiromašeni plemić baš kao što je i Velika Britanija koju predstavlja izgubila svoju imperijalnu moć. Ono po čemu je ovaj junak sličan njoj jeste što je ona potkradala čovečanstvo na svih pet kontinenata. Siromašni britanski plemić u polucilindru i pohabanom odelu idealan je za personifikaciju krađe.

On je staložen, miran, sa prefinjenim manirima i dugim prstima koji su stalno „zaposleni“. Krade bez ikakvog stida i obzira, ali sa velikim stilom. Nije to kleptomnija, Sir Oliver ne krade bezvredne stvari, on tačno zna šta krade i od toga je stvorio umetnost. Pa ipak, to je larpulartizam krađe. Ta njegova umetnost je potpuno beskorisna jer koliko god da ukrade i dalje je siromah u starom odelu i cipelama sa probušenim đonom. Bogat samo etikecijama i uglađenim manirima. 

Grunf je oličenje intelektualne gordosti jer je zaluđenik naučno-tehnološkim izumima. Baš kao i svi vernici u progres i Grunf smatra da se celokupna stvarnost može preobraziti savremenom tehnologijom. Suštinski tehnologija ne menja ništa i otuda je takvo stremljenje i takav svetonazor karikaturalan baš kao i  Grunfovi izumi. Grunf je bio pilot nemačkog ratnog vazduhoplovstva, i kao mnogi njegovi saborci preselio se u SAD i stavio se u službu nove domovine i starog kapitalizma. Taj fenomen je odlično prikazan u Kjubrikovom filmu „dr Strejndžlav“.

Bob Rok je meni najsimpatičniji lik. A, reklo bi se i autorima stripa jer su u njemu izrazili dvostruku samoironiju. Bob Rok je Italijan kao i autori, a njegov lik je zapravo karikaturalni autoportet samog crtača. Simpatični, nervozni čovečuljak budi osećanje razumevanja. Izgleda da se ljudi najlakše identifikuju sa gnevom, verovatno otuda što smatraju da je gnev izraz osećanja pravednosti. Pa ipak, pre će biti, da je izvor gneva u neostvarenosti. Zato je Bob Rok nacrtan kao čovekoliki pacov, kako ga često i nazivaju, odnosno u zagrebačkom prevodu štakorom. On je patuljastog rasta što oslikava sitnu dušu odnosno ono što od čoveka ostaje kad ga obuzme bes  -  porca miseria. 

U liku debelog Šefa predstavljena je veza između vlastoljublja i lenjosti. Vlastoljubiv čovek je gotovan, voli da drugi rade za njega, što je od Šefa stvorilo manekena lenjosti, sa živom maskotom Skvikom kojeg nosi u šalu. On je jedini iz grupe TNT koji nema vlastito ime već samo titulu. Želja za vlašću je progutala čoveka i on se sa njom u potpunosti identifikovao, do te mere da (u jednoj od epizoda) sa ponosom postaje izdajnik stavljajući se u službu neprijatelja TNT zato što mu je ovaj obećao rukovodeći položaj.

Jeremija, čovek sa kojim Šef provodi najviše vremena, a to je sasvim logično ako imamo u vidu koju ljudsku osobinu predstavlja ovaj lik. Reč je o duhovnoj raslabljenosti, koja dolazi od nemara prema životu. U pravoslavnoj hrišćanskoj literaturi naziva se i očajanje zbog lenjosti prema spasenju. Takav čovek je beživotan, bez duha i bez imuniteta i otuda je Jeremija hipohondar. Njega nazivaju vrećom kostiju, što je najbolja definicija za raslabljenog čoveka. On nosi ime po starozavetnom proroku poznatom po svome plaču nad Jerusalimom. Međutim, Jeremija ne plače za Jerusalimom niti za bilo kojm drugom opštom ili zajedničkom vrednošću, on je sav u samosažaljenju. Raslabljen čovek je nesposoban za ljubav, zato je okrenut samome sebi i žalopojkama nad svojom zlehudom sudbinom.

Nažalost, Srbija je početkom milenijuma bila puna Jeremija. Neostvarenost  stvaralačkih kapaciteta stvorila je od velikog broja mladih ljudi samosažaljive kukavice, koji su se prosto naslađivali autošovinističkom negativnom naracijom, kao što je naprimer čuveni beogradski grafit: „Živim u Srbiji od toga ću i umreti“. Imam utisak da generacije koje stasavaju stresaju sa sebe skramu raslabljenosti. Nemaju onaj strah, kao mladi sa početka milenijuma, da će biti smešni ako pozitivno gledaju na svet i imaju želju za afirmacijom sopstvenih kapaciteta u sredini u kojoj žive. Problem je što oni nemaju identifikacione uzore, te vrlo često odlaze u ekstremizam, svejedno da li je levi ili desni. Drugi problem je što je zaostavština prethodnih generacija takva da odlazak u inostranstvo više ne predstavlja raskidanje sa dosadašnjim načinom života već sasvim prirodan proces, rezultat školovanja. Međutim, ukoliko nastave sa takvim načinom mišljenja i delovanja ne sumnjam da će mnogi mladi doći do varijacije na šekspirovsku dilemu:  Biti Jeremija ili samuraj pitanje je sad!

Broj Jedan izaziva oprečne utiske, uostalom, kao i svi ostali članovi grupe. Oni izazivaju i simpatije i podsmeh. Tako je Broj Jedan sa jedne strane simpatični dekica, doduše neobičnog izgleda, a sa druge njegova surovost, hladnoća, lukavost i spremnost na ucenu, otkrivaju beskrupuloznu prirodu. On je svevremenit. Poznate su i legendarne njegove istorijske priče u kojima je po pravilu i sam učestvovao. Ove priče su uglavnom pravi kalambur, ali im je osnovna struktura istorijski tačna. Stoga se može zaključiti da „simpatični“ dekica koji nimalo nije dementan možda i ne preteruje, te da je zaista bio svedok događaja o kojima priča. I po tome je sličan sa Volandom , junakom romana Majstor i Margarita. Broj Jedan je šef neodređene, ali tajne agenture te i sam nosi tajno ime, pritom sa neverovatnom tačnošću zna sve o svakom i to vešto koristi. „Crna knjižica Broja Jedan“ postala je metafora u nekim političkim analizama kao način na koji se vrši pritisak na određene ljude.

Demon je uvek tajno u ovom svetu, i najviše bi voleo da ljudi misle da i ne postoji. Postavlja se pitanje; ako je Broj Jedan satana, a svi junaci osim jednog, oličenje su strasti poroka i mana ljudskog karaktera, kako onda ovaj strip izaziva nepodeljene simpatije kod onih koji su ga čitali? Odgovor ćemo pronaći ako osnovne ideje ovog stripa uporedimo sa osnovnom idejom Bulgakovljevog romana koji počinje citatom Geteovog Fausta no ide korak dalje. Za razliku od Fausta koji prodaje svoju dušu, u Majstoru i Margariti postoji izvesna koalicija između dobra i zla. Voland i njegova družina su čistači sveta koji u zlu leži, i kao takav, ipak funkcioniše, a oni održavaju sistem. Baš kao i grupa TNT. Oni se bore protiv zlikovaca koji se trude da unište ceo svet. (Gumifleks, Bepa Džozef, Super Hik koji teži dobru zlim, pogrešnim načinom...)

Zapravo u stripu Alan Ford jedna sekvenca sa Super Hikom, dok je još uvek bio samo smetlar, pokazuje da  deponija može da bude  metafora civilizacije. Naime, Super Hik je došao na ideju, da prosvećuje ljude naročito one iz siromašnih četvrti da ne bacaju smeće i tako učine svoju sredinu čistom. Međutim, njegov šef mu je objasnio da kada bi ljudi održavali svoju sredinu čistom onda ne bi bilo posla za njih.

Ako ovu sliku uzmemo kao metaforu civilizacije videćemo da čitavo uređenje sveta funkcioniše na principu reciklaže ljudskih strasti i poroka. Sama civilizacija se širila uzurpatorskom gramzivošću imperija. Što je pozitivnim ocenio čak i Berđajev u Filosofiji nejednakosti, a jedan izuzetan stvaralac kakav je Radjard Kipling je bio veliki pristalica britanskog imperijalizma. Dinamiku civilizacije čine ljudske strasti koje su kanalisane. Naravno da je ovakva teorija krajnje upitna ali mora se priznati da strasti jesu motorno gorivo koje pokreće ljudsku delatnost. Ovakva ideja suprotna je jevanđelskom načelu pokajanja kao načinu preobražaja čoveka, ali mora se priznati da je jako malo je na ovom belom svetu bilo delatnosti pokretanog snagom čistog duha. Sa druge strane zilotsko i puritansko insistiranje na čistoti često potpuno promaši cilj i završi se dehumanizacijom. Čak se i u jevanđelskoj priči o žitu i kukolju govori da nije posao ljudski čupanje korova, već da i jedno i drugo treba da raste do svršetka veka, kada će to anđeli učiniti. Najveći krvnici čovečanstva i najgore diktature dešavale su se tamo gde je pokušano da se stvara idealno društvo. „Carstvo Božije na zemlji“ kako je to govorio profesor Nikola Milošević.

 

Autor je idejni pokretač Udruženja "Zrno slovesnosti" iz Novog Sada

 

(Naslov je namerno napisan u “zapadnoj varijanti“ kao omaž čuvenom zagrebačkom prevodu)

 

Kraj Novog Polisa?