Dosije

Srpska istorija viđena očima grčkih pisaca

Atanasios Lupas, Solun

Jedna od tendencija u savremenoj istoriografiji predstavlja i izučavanje bibliografije starijih razdobljâ, kao i njena kritička analiza. Osim toga, tumačenje prošlosti pobuđuje naročito interesovanje onda kada se u obzir uzmu prostor i vreme u kome se piše istorijska studija, identitet i iskustva pisca, kao i šire društveno – političko okruženje unutar kog je on pozvan da iznese svoje zaključke.

Proći ćemo kroz dela trojice Grka koji su živeli u različitim razdobljima i bavili se raznim aspektima srpske istorije. Prvi je slučaj Triandafila Duke, potomka dobrostojeće trgovačke porodice poreklom iz zapadne Makedonije, tačnije iz Kastorije, gde je Duka stekao svoje prvo obrazovanje, koje je nastavio u Zemunu, nakon što je njegova porodica – najverovatnije do 1791. – tamo prenela svoje trgovačke aktivnosti. Duka je pokazao veliku revnost u nastojanju da osnuje grčku školu u Zemunu. Uhvatio se u koštac sa pisanjem svog dela Istorija Slavenosrba, koje se odnosi na događaje iz prve srpske revolucije.

Tekst se sastoji iz 124 strane, napisane stihom u petnaestercu[1]. Pisac opisuje događaje od izbijanja pobune protiv janičara februara 1804. do zauzimanja Beograda 1807. Knjiga je posvećena istaknutom pravniku, trgovcu i diplomatu Petru Ičku, koji je sa piscem imao dve zajedničke osobine – poreklo iz zapadne Makedonije, tačnije iz sela Katranica, te posvećenost obrazovanju. Delo ne predstavlja vrhunac naučne studije ali poseduje zavidnu originalnost, uzme li se u obzir da je njegovo pisanje okončano već dva meseca nakon poslednjeg događaja koje opisuje. Osim toga, Zemun i njegovo okruženje, u koje prelaze mnogi borci, bilo radi zaštite bilo radi naoružanja, Duki je obezbedilo priliku da dobije svedočanstva od prvaka događajâ[2]. Ovaj element ide u prilog verodostojnosti dela, čineći ga istorijskim izvorom. Duka veliča vojevanje srpskih boraca kao i vrline Petra Ička, čijoj se diplomatskoj umešnosti pripisuje i zaključenje sporazuma sa sultanom, januara 1807.

Odsustvo spisateljske umešnosti, koju i sâm priznaje, nadomešćuje izražavanjem u stihovima i živošću jednostavnog, narodnog jezika. Na taj način delo postaje prijemčivo ne samo učenjacima već i širim narodnim masama, koje su ga lako učile napamet, čineći tako lakšim njegovo prenošenje. Možda je ovo upravo i bio Dukin cilj -  širenje vesti podjarmljenim Grcima o podvizima braće po veri Srba protiv janičara, ali i o njihovom herojskom držanju pred Portom. Sem toga, izbijanje rusko-turskog rata i odbijanje Ičkovog mira od strane srpskih ustanika, predstavljali su idealan povod za pokretanje revolucionarnih dejstava i u Grčkoj. Pokreti Nikocarasa (1807), koji je učestvovao u srpskom ustaničkom pokretu, kao i Vlahavasa (1808), deo su ovog konteksta.

Druga ličnost kojom ćemo se pozabaviti je novinar Antonios Spiliotopulos, pravnik, koji je pisao članke u raznim atinskim dnevnim listovima te bio urednik i izdavač časopisa „Panhelenska država“. Spiliotopulos je autor bogatog spisateljskog opusa, koji sačinjavaju istorijske studije, zbirke pesama, pripovetke i dr. Rođen sredinom ΧΙΧveka i zahvaćen vizijom Velike ideje i oslobođenja porobljenih Grka Otomanskog carstva, posvetio se odbrani grčkih pozicija u makedonskom pitanju. Njegova su dela deo preduzimanja grčkog bibliografskog „protivnapada“ u cilju pobijanja bugarskih stavova po makedonskom pitanju. Godine 1904, pod uticajem Ilindenskog ustanka i srpsko-bugarskog sporazuma o savezništvu, Spiliotopulos izdaje dve studije na francuskom jeziku[3], u kojima brani grčka istorijska prava na ovu oblast. Kada je reč o makedonskom pitanju, smatra autor, srpske se tvrdnje mogu smatrati preteranim, ali ne toliko opasnim kao bugarske, čiji jedan deo ide čak i do autonomije za ovu oblast. Ovo je razdoblje kada veliki deo političkog života zemlje posebno naglašava slovensku opasnost po grčke interese te se formira uzdržani filo-otomanski stav. Dolaskom na vlast Mladoturaka i aneksijom BiH od strane Austro-Ugarske, ponovo se menja situacija. Mladoturska politika „turkizacije“ iznova je pokrenula planove o balkanskom savezništvu. U tom kontekstu, u članku u dnevnom listu Panelinonkratos, Spiliotopulos piše protiv aneksije BiH te pokušava da zbliži srpski i grčki narod[4].

Plod takvog njegovog napora predstavlja knjiga Srbija, etnografska, istorijska, politička i ekonomska studija[5], koju posvećuje „hrabrom srpskom narodu“. U osvit Prvog balkanskog rata, Spiliotopulos, obraćajući se grčkoj čitalačkoj javnosti, u predgovoru knjige navodi da Balkan, i Istok uopšte, predstavljaju Grčkoj najbliže okruženje te da Grci imaju dužnost da obogate svoja znanja o susednim narodima s ciljem učvršćivanja međusobnih ekonomskih, političkih i duhovnih odnosa[6].

U suprotnosti sa dva prethodna slučaja, treći je profesionalni istoričar, istaknuti naučnik i pionir balkanologije. Reč je o Mihailu Laskarisu[7]. Rođen na Krfu 1903, iz plemićke porodice, Laskaris je tokom Prvog svetskog rata došao u kontakt sa oficirima srpske vojske, od kojih je dobio prve časove srpskog jezika, a sa time i podsticaj da se zainteresuje za balkansku istoriju. U Parizu je četiri godine studirao istoriju, geografiju, političke nauke i slavistiku, a studije je nastavio u Zagrebu, Beogradu, Bukureštu i Sofiji. Godine 1926. stekao je titulu doktora nauka na Univerzitetu u Beogradu, odbranivši disertaciju Vizantijske princeze u srednjevekovnoj Srbiji[8]. Laskaris je bio plodan i istaknuti istoričar[9]. Bio je, verovatno, prvi Grk koji je pisao o srpskoj istoriji sledeći temeljna pravila naučne metodologije. Njegove su studije zasnovane na arhivskoj građi koju je sakupljao u grčkim i stranim arhivima. Njihov je veći deo pisan na stranim jezicima, između ostalih i na srpskom. Mi ćemo se, u današnjem izlaganju, pozabaviti dvama njegovim najznačajnijim delima – monografijom Grci i Srbi tokom njihovih borbi za oslobođenje (Atina, 1936) i nedovršenom studijom o Istočnom pitanju[10].

Monografija je predstavljala prvi deo šire studije na temu grčko-srpskih odnosa tokom 19. veka (1804-1912), koja je takođe ostala nekompletna i nikada nije objavljena[11]. Sastoji se od dva dela. Prvi je posvećen srpskoj revoluciji i učešću Grka u njoj. Posvećena je, tačnije, vojevanju Konstantina Ipsilantija, Jovana Kapodistrije i četovođama Nikocarasu i Vlahavasu. Drugi se deo bavi odnosima Karađorđa sa Heterijom, kontaktima Aleksandra Ipsilantija sa Milošem Obrenovićem, kao i kontaktima Grka i Crnogoraca, u cilju zajedničke borbe protiv Turaka. Reč je o zaista istaknutoj studiji, smeštenoj kako u grčkoj, tako i u srpskoj pobuni, u širem među-balkanskom kontekstu, što prethodni istraživači nisu uspevali. Na taj je način čitaocu razumljivo kako politička promena u Srbiji utiče na razvoj događaja u Grčkoj i obratno. Originalnost ovog rada naglašena je i u prikazu knjige Pavla Jeftića, dopisnika Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije[12].

Drugo Laskarisovo delo kojim se bavimo jeste prvi tom njegove knjige „Istočno pitanje (1800-1878)“. Delo je nažalost ostalo nedovršeno. Piščev je cilj bio da ispiše priručnik za studente koji su pratili predavanja iz predmeta Novija istorija na Univerzitetu u Solunu, ali i za širu čitalačku publiku u Grčkoj. Dva poglavlja Laskaris posvećuje Srbima. Jedno opisuje događaje iz srpske revolucije dok se drugo odnosi na političke procese u Srbiji i Crnoj Gori, od 1833. do izbijanja Velike istočne krize 1875. Jedan deo ovog drugog poglavlja posvećen je i razvoju jugoslovenske ideje. Laskaris je iznutra i izbliza doživeo međuratnu Jugoslaviju i napore zasnivanja i širenja ideologije jugoslovenstva. Verovatno pod uticajem takve klime, veliki značaj pridaje ideji nacionalnog jedinstva Južnih Slovena, mešajući pojmove „srpski“ i „jugoslovenski“. Tako je osnivanje Kraljevine SHS primljeno kao dovršenje srpske „velike ideje“, formulisane još 1844. u Načertaniju Ilije Garašanina, u suprotnosti sa grčkom „velikom idejom“, koja je ostala nedovršena porazom u Maloj Aziji 1922[13].

Kao što smo videli, svaki je slučaj bio različit. Čitavog 19. veka, a naročito pošto su na političkom polju promovisani planovi o grčko-srpskoj saradnji, zanimanje za Srbiju i Srbe ostalo je intenzivno. Bio je, ipak, potreban skoro jedan vek, da bi izučavanje srpske istorije u Grčkoj počelo da sledi naučne standarde. Od Laskarisove smrti do naših dana, srpska je istorija predmet naučnih studija brojnih istraživača u Grčkoj. Najsvojstveniji su primeri Joanis Papadrianos, Eli Skopetea, Evangelos Kofos, Melpomeni Katsaropulu, te profesor balkanske istorije na Aristotelovom Univerzitetu u Solunu, Spiridon Sfetas. Danas, istorija srpskog naroda je deo univerzitetske tradicije, u sklopu nastave balkanske istorije, što je naučna grana koja poslednjih godina beleži naročit razvoj. Imajući u vidu sve balkanske zemlje, utiska sam da Srbija pobuđuje najveće zanimanje, kako čitalačke javnosti, tako i izdavačkih kuća.Na kraju, važno je naglasiti potrebu za daljim jačanjem naučnih ustanova dveju zemalja, Srbije i Grčke, kako bi naučna tradicija nastavila da i u budućnosti donosi vredne plodove.

 

Autor je doktorand na Odseku za istoriju i arheologiju Univerziteta Aristotel u Solunu

 

(Ovaj tekst predstavlja autorovo izlaganje na međunarodnom naučnom skupu održanom od 22. do 25.septembra 2016. u Gacku, pod nazivom „Ćorovićevi susreti“, čiji je organizator SPKD Prosvjeta iz Gacka. Tema skupa bila je „Pisci srpske istorije“.)

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link) 

 

[1] Više o Dukinoj studiji pogledati u: Triandafil Duka, Istorija Slavenosrba, preveo Dimtrije Aleksijević, priredila Jovanka Đorđević Jovanović, Istorijski arhiv u Pančevu, Pančevo, 2004. 

[2] Ιωάννης Παπαδριανός, Οι Έλληνες πάροικοι του Σεμλίνου, 18ος-19ος αι. Διαμόρφωση της παροικίας, δημογραφικά στοιχεία, διοικητικό σύστημα, πνευματική και πολιτιστική δραστηριότητα, Θεσσαλονίκη, ΙΜΧΑ, 1988[Joanis Papadrianos, Grčki naseljenici u Zemunu, 18 – 19. vek. Razvoj naseobine, demografski podaci, sistem uprave, duhovna i kulturna aktivnost, Institut za balkanske studije, Solun 1988], str. 200

[3]Antoine Th. Spiliotopoulos, Lettres sur la question de Macedoine, Athenes , "Kratos", 1904 i Antoine Th. Spiliotopoulos, La Macedoine et l' hellenisme sa force et ses droits, Athenes, "Kratos", 1904. Studija je prevedena i na grčki: ΑντώνιοςΣπηλιωτόπουλος, ΗΜακεδονίακαιοΕλληνισμός. Η δύναμις και τα δίκαια αυτού, Αθήνισιν εκ των Τυπογραγείων του «Κράτους», 1904. [Antonios T. Spiliotopulos,Makedonija i helenizam, njihova snaga i prava, Atina, štamparija "Kratos", 1904.]

[4] Arhiv Srbije, Ministarstvo inostranih dela, Političko Odeljenje, Fascikla III, Dosije VI, Svetislav Ilić Načelniku Političkog Odeljenja Ministarstva Inostranih Dela, gospodinu Spalajkoviću, br. 3680. 

[5]Αντώνιος Σπηλιωτόπουλος, Σερβία: μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική, Αθήνα, Πανελλήνιον Κράτος, 1912.[Antonios Spiliotopulos, Srbija: etnografska, istorijska, politička i ekonomska studija, Panelinon kratos, Atina, 1912.]

[6] Isto, str. 8 uvoda

[7]Više biografskih podataka o Mihajlu Laskarisu mogu se naći u časopisu Κερκυραϊκά Χρονικά (Kerkiraika hronika), XIV tom (1968).

[8]Laskarisova disertacija bila je tema više prikaza u naučnim časopisima KraljevineJugoslavije. Najznačajnijisu: N. Radojčić, Slavia, VI tom, 1927, str. 188-92, V.Ćorović, Revue historique, CLIV, 1927, str. 126, N. Županić, Etnolog, I, 1927, str. 165-6.

[9]O celokupnom Laskarisovom naučnom delu pogledati: ΜιχαήλΛάσκαρις, Δημοσιεύματα 1925-1960, Αθήναι, 1960 [Mihajlo Laskaris, Publikacije 1925-1960, Atina, 1960].

[10]Laskarisovo delo sastojalo se iz dva toma. Prvi je pokrio razdoblje 1800 – 1878 i podeljen je na dve tematske celine. Prva celina izdata je 1948. a druga 1955 u Solunu. Od tada, prvi je tom doživeo više reizdanja. Drugi tom, koji je trebalo da obuhvati period 1878-1923, nikada nažalost nije objavljen.

[11]Mihajlo Laskaris, „Književni pregled: jugoslovenska književnost u Grčkoj“, Nova Evropa, knj. 22, Zagreb, 1920, str. 369.

[12]P. Jeftić, “Michael Lascaris: Greeks and Serbs in their struggle for independence, Athens, 1936 (In greek)”, Revue Internationale des Etudes Balkaniques, III^e Annee, Tome I (5), Beograd, 1937, str. 272-3.

[13]Μιχαήλ Λάσκαρις, Το Ανατολικόν Ζήτημα (1800-1923), τ. Α’ 1800-1878, Θεσσαλονίκη, Επίκεντρο, 2006, σ. 330.[Mihajlo Laskaris, Istočno pitanje 1800-1923, Prvi tom(1800 – 1878), Izdavačka kuća Epikentro, Solun, 2006, str. 330]