Dosije

Mračna Olimpijada

Slobodan Vladušić

Tokom Olimpijade, čovek sedi, stoji, onda skače, vrišti i na kraju plače. To se zove navijanje i to nema nikakve veze sa razmišljanjem. I treba da bude tako. Kasnije, kada se buka stiša i otkucaji srca ponovo postanu normalni, nešto krvi dođe i do mozga. Tada Olimpijada pokazuje svoju drugu stranu, tužnu i tamnu. Tada postanu vidljivi i oni nevidljivi olimpijski sportovi, čije prenose niko ne prati, čije pobednike niko ne slavi, a zbog kojih Olimpijada, zapravo a nažalost, i postoji.

Prvi takav olimpijski sport se zove: izbor za domaćina Olimpijskih igara. U njemu učestvuju članovi Međunarodnog olimpijskog komiteta. Oni zaista veruju u misao Pjera de Kubertena, da je važno učestvovati. Važno je učestvovati u izboru domaćina Olimpijskih igara, jer tada zlato stiže samo. U ovom sportu ga ima i previše. Za razliku od drugih olimpijskih sportova gde zlatnu medalju dobija pobednik, ovde je broj dobitnika mnogo veći. 

Posebno je atraktivan bio razultat ove igre 1996. godine na stogodišnjicu zasnivanja modernih Olimpijskih igara koje su prvi put održane u Atini, 1896. godine. Takmičari su sto godina kasnije, u konkurenciji Atine, za domaćina odredili....Atlantu. Tada se verovatno dodelilo najviše zlata u ovoj igri, samo što se zlatne medalje ili njihove protivrednosti nisu pokazivale pred kamerama, već su se deponovale u sigurne kuće na Kajmanskim, Devičanskim i ostalim ofšor ostrvima gde se čuvaju vredne uspomene na uspešnu sportsku i poslovnu karijeru. Četiri godine kasnije, isti ovi takmičari su domaćinstvo Olimpijade dodelili Atini. Tačno, 104 godine nekon prvih modernih Olimpijskih igara održanih u istom gradu.

Verovatno su se ovaj put zadovoljili i srebrom. Iz pijeteta prema Kubertenu.

Druga nevidljiva disciplina na Olimpijadi je sabiranje medalja po državama. Na prvi pogled, to je vrlo jednostavna igra. Zapravo je vrlo komplikovana. Evo o čemu se tu radi.

U antičkoj Grčkoj sva olimpijska takmičenja su bila podjednako važna, jer su te Igre bile ogledalo jednog naroda i jedne slike sveta. Moderne Olimpijske igre su međunarodne i to se vidi i po olimpijskim sportovima. Ne samo da nisu sve zemlje podjednako uspešne u svim sportovima, već svi sportovi nemaju isti status u svim zemljama. To je normalno, jer se države i dalje razlikuju još po nečemu, a ne samo po bogatstvu.

Nacionalni identiteti se na Olimpijadi ispoljavaju tako što svaka država ima nekoliko svojih sportova koji su ukorenjeni u njenu kulturnu matricu. Recimo, postoje države u kojima je plivanje jako važna i jako popularna stvar. U nekim drugim državama, to su recimo, borilačke veštine. Negde je to gimnastika. I tako dalje.

Dešava se da nekada važan sport u jednoj državi umre; dešava se da neki do nedavno nebitan sport, u nekoj državi postane važan. Iako izgleda da putanja rađanja i umiranja sportova zavisi od uspeha ili neuspeha, stvari nisu baš tako jednostavne. Recimo, iako je Španija poslednjih decenija znatno bolja od Litvanije u košarci, nisam siguran da Špancima košarka znači isto ono što znači i Litvancima. Za Špance je košarka zabava, za Litvance ritual. Kada bi u Španiji zabranili košarku, na simboličkom planu se ne bi dogodilo ništa. Kada biste to uradili u Litvaniji, ta država bi u simboličkom smislu nestala. Reč ,,Litvanija” ne bi više proizvela ni jednu asocijaciju. Da bi neki sport postao deo nekog nacionalnog identiteta, nisu potrebni dakle, samo puki uspesi: potrebno je da se oko tog sporta stvori niz priča, legendi, iskustava, u kojima jednu veća grupa ljudi vidi svoj odraz u ogledalu. Potrebno je dakle, i vreme.

U tom kontekstu brojanje medalja postaje besmisleno: ako svaka zemlja ima nekoliko svojih sportova, onda je njoj zapravo najvažnije da osvoji medalje upravo u tim sportovima. Tada svaki sport postaje neka vrsta mikro-borilišta, na kome se pojavljuje nekoliko zemalja kojima je taj sport važan. To ne moraju biti i nisu samo kolektivni sportovi, već i pojedinačni sportovi koji u nekim zemljama imaju tradiciju i simbolički potencijal, a kao nastavak te simboličke važnosti i materijalnu infrastrukturu.

Kada u nekom sportu medalju osvoji pojedinac iz zemlje u kojoj taj sport simbolički ne postoji, ili je prestao da postoji, (pa samim tim ne postoji ni značajna materijalna infrastruktura) onda je to zaista čudo. Dodao bih: jedno melanholično čudo. Melanholično zato što bezmalo niko u toj državi neće moći da oseti i doživi vrhunsko dostignuće tog junaka ili junakinje. Tako ljudi mogu da postanu olimpijski prvaci i da njihova titula ostane da lebdi u vazduhu, neko vreme, sama samcijata: kao da joj ništa ne prethodi, kao da ništa iza nje ne sledi. U najboljem slučaju, dobiće 5 minuta medijske slave, a onda će njihovo postignuće završiti u nekoj istoriji sporta, kao običan podatak, kao suva informacija. Zbog te melanholije, ovi ljudi su, za mene, ubedljivo najveći heroji Olimpijskih igara. Sami protiv svih, uključujući tu i svoje.

(Ako bi neko od lidera u ovoj zemlji zaista želeo da se oduži Štefaneku za zlato koje je osvojio, to bi mogao da uradi tako što bi stvorio uslove, materijalne i simboličke, da na sledećoj Olimpijadi neko nastavi taj niz u rvanju. Samo će tada njegova medalja ostati upamćena. U suprotnom, za nekoliko godina, to zlato će biti samo puka slučajnost koju više niko neće moći emocionalno da doživi).

I tako dolazimo do pomenutog olimpijskog sporta: prebrojavanje medalja. U tom sportu nestaju razlike između simboličkih važnih i simbolički manje važnih sportova, jer izražavanje uspeha u brojkama izjednačava sve sportove. U ovoj disciplini nema razlike između slučaja da su Litvanci prvaci Olimpijskih igara u košarci i slučaja da je neki Litvanac osvojio zlato u pucanju na glinene golubove. Štaviše, ako bi neki Litvanac osvojio zlato u badmintonu, to bi onda u sportu prebrojavanja medalja, bio duplo veći uspeh Litvanije, nego da osvoje samo zlato u košarci. Jer 1 + 1 = 2. (Iako bi 99% Litvanaca više volelo da bude 1 = 1 posebno ukoliko bi na poraženoj strani košarkaškog terena bili Amerikanci ili njihovi stari arhitakmaci, tj mi.)

Pa ipak i pored te besmislenosti, prebrojavanje medalja je najvažniji sport na Olimpijadi, jer se u njemu međusobno takmiče najvažnije zemlje sveta, a i neke nevažne, ali iskompleksirane, preko svake mere. Bilo je tužno i mučno gledati duel između SAD i SSSR-a tokom Hladnog rata u ovom sportu, a ništa manje tužno nije gledati ni sadašnji ne toliko otvoreni, ali prisutni derbi između SAD i Kine.

Za razliku od drugih sportova u kojima možete uživati i kao neutralac, praćenje prebrojavanja medalja izaziva jezu. Dok u drugim sportovima ima i veštine i emocije i lepote, u ovom nevidljivom sportu svega toga nema. A nema ni pravila, ni podele na dozvoljena i nedozvoljena sredstva. Postoji samo ogroman kapital koji se ulaže u racionalno određeni skup sportova koji treba da donesu medalje; stvara se skupa infrastuktura, kupuju se know-how stručnjaci iz drugih, manje bogatih država, za pare; naturalizuju se sportisti siromašnih država, za pare; koriste se skupi high-tech metodi treninga i hemijske spreme da bi se plivalo brže, skočilo dalje ili više, da bi se veslalo jače. To su obično sportovi u kojima hemija ili matematika mogu da odnesu prevagu, sportovi u kojima ima malo mašte. Jasno je da se u takvim bržim, višim, daljim, sportovima, iza scene, u tami, stvaraju pobednici, zahvaljući resursima koje druge države nemaju, niti mogu da imaju.

I to nije sve: ovome treba dodati i lobiranja, negativne kampanje, medijska šikaniranja protivnika i sličnosti, kako bi se neprijatelji zbunili, obeshrabrili, satanizovali. Sve kao u pravom ratu. A na terenima, sve to izgleda tako naivno i bezazleno, kao da su svi isti, kao da svi imaju iste šanse, kao da svi imaju iste uslove, kao da je svaka pobeda  čista kao sunce.   

U takvim ,,olimpijskim” ekspedicijama nema onih melanholičnih junaka i junakinja, koji su došli sa malom ili nikakvom podrškom države, poput našeg Štefaneka,  kojih se domovina seti tek onda kada nešto sami osvoje. Umesto njih tu su dobro plaćeni plaćenici iza kojih stoji moćna infrastruktura, a ispred njih zadatak: da donesu medalju, jer se samo zato takmiče. Ne takmiče se zato da bi učestvovali, već da bi pobedili. Ne takmiče se da bi bili deo nečega, već da bi stvorili iluziju da su jedinstveni, izuzetni, bolji od svih ostalih, ne u pojedinačnom sportu, već u svemu. Jer imaju najviše medalja.

Današnji olimpijski rat je suprotstavljen duhu drevnog olimpizma, njegovoj apolonskoj svetlosti koja je svaki sport obasjavala istom simboličkom važnošću, slaveći junake koji su u svojoj disiciplini bili najbolji, ma koji to sport bio. Olimpijada je sada uvod u rasističku podelu populacije planete na one koji su bolji, vredniji, jači, brži i oni su manje vredni, slabiji i sporiji.

Ovo postaje sve važnije u kontekstu stvaranja atmosfere da je planeta Zemlja prenatrpana ljudima. Zato Olimpijada stvara podlogu za novi/stari rasizam, za novu podelu ljudi na nadljude i manje vredne ljude. Taj rasizam se više neće bazirati na boji kože, već na civilizacijskoj podeli koju Samjuel Hantington ocrtava u svojoj knjizi Sukob civilizacija. Olimpijade – ova i buduće – treba samo da brojem medalja pruže tzv. ,,egzaktnu” potvrdu ko je brži, bolji, jači, sposobniji....pa samim tim i vredniji.

To razlikuje ovu olimpijsku disciplinu od bilo koje druge: neko može, primera radi, biti najbolji u vaterpolu, ali vrlo slab u veslanju ili pucanju na glinene golubove. Ta činjenica ga uči skromnosti; ona ga uverava da i drugi nečemu vrede i da nije sam na ovoj planeti.

Oni koji se takmiče samo u prebrojavanju medalja, plašim se, to rade samo iz namere da pokažu da su suštinski bolji od nekog drugog, bolji u svemu, te da taj drugi zato može biti uništen bez milosti, po zakonima borbe za opstanak i pribavljanja onoga što su nacisti nazivali Lebensraum-om, životnim prostorom koji su nameravali da dobiju čisteći ga od Jevreja, ali – ne treba to zaboraviti – i od Slovena.

Možda je Kuberten trebalo da Olimpijadu ostavi tamo gde ju je pronašao.

 

Autor je pisac, esejista i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)