Dosije

Lester Siti, fudbalski Novi Polis

Slobodan Vladušić

Jedan od razloga zašto je sport, a fudbal pre svega, toliko popularan u svetu i kod nas, jeste činjenica što na prvi pogled on nema nikakve veze sa realnim svetom. Kada gledate i slušate velike sportske zvezde (kako igrače tako i trenere/menadžere) zaista je teško u njihovim rečima i ,,brigama” pronaći bilo šta što njihove živote povezuje sa životom običnog čoveka. Naprotiv: naoružani ogromnim ugovorima i zaštićeni od njihovog raskida na način o kome tzv. ,,običan” čovek može samo da sanja, ovi ljudi predstavljaju zapravo ostvarenje sna tog ,,običnog” čoveka. I kada to kažem, ne mislim samo na novac.

Mislim da oni imaju i nešto drugo, što je još važnije. To je osećanje sigurnosti, koje običnom čoveku nedostaje. U nizanju sportskih sezona, u karijerama igrača i trenera ima nečega predvidivog i pravolinijskog. Svake godine se pojavljuju mladi talenti, a stari igrači dokazuju da se godinama može odolevati (uz odgovarajuća hemijska sredstva, naravno). Veliki klubovi osvajaju titule, veliki treneri dobijaju sve bolje ugovore, igrači su sve skuplji, sve bogatiji, kao i preduzeća. To je slika opšteg napretka, slika optimističke budućnosti sporta u kojoj biti još više para, još više glamura, još više bezbrižnosti. I što je najlepše, čak i oni koji u tim ,,sportskim ratovima” gube (ove godine: Milan, Inter, Čelsi, Mančester junajted...) zapravo ništa važno ne gube, samim tim što su deo tog sveta, deo te budućnosti.

Uporedite to sa potpuno drugačijim osećanjem budućnosti ,,običnog” čoveka: iako većina ljudi budućnost oseća samo najasno, svi slute da smo svedoci velikih promena. Prvo i najočiglednije: uporno guranje Transatlanskog trgovačkog sporazuma (TTIP) koji treba da uguši suverenitet, a samim tim i demokratiju u EU (plus, u njenim okolnim kolonijama, Srbija included) tako što će omogućiti svakoj korporaciji da tuži svaku državu nadnacionalnom, korporativnom sudu,ako joj ova nekom svojom odlukom onemogući stvaranje profita. (Interesatno je da neki od kritičara TTIP-a govore kako je ova praksa normalna za zemlje trećeg sveta, ali da ne bi trebalo da bude primenjivanja na Zapadu. Jasno. Naš suverenitet, naša demokratija se može uništiti, njihov... e tu je problem).

Ništa bolje od tog primera ne pokazuje šta se dogodilo na Zapadu nakon pada Berlinskog zida. Do tada, pod pritiskom ideološkog sudara, Zapad je morao da čini ustupke humanizmu u odnosu na profit, kako bi pokazao da postoji srednji put između kapitalizma i komunizma. Minimum privilegija humanizmu, postojao je bez obzira na predznak vlada (tzv. ,,levica”ili tzv.,,desnica”).

Nije slučajno što pad Berlinskog zida prati pojava termina globalizacija. Taj termin je imao sledeća dva zadatka: prvo, da legitimizuje premeštanje industrijskih poslova iz zemalja Zapada na najbliži (evropski) istok i Daleki istok, gde su višestruko manje plate i manji porezi na profit omogućavale značajno povećanje profita. Druga stvar: termin je legitimizovao pobunu zapadne elite koja je praktično napustila svoje narode, polako ih prevodeći iz svojih su-građana u svoje robove. Da bi taj proces tekao nesmetano, načinjeni su ozbiljni ideološki zahvati na planu školovanja i ideja. Recimo: Bolonjska reforma visokog školstva sasvim izvesno smanjuje stepen znanja kojima raspolažu studenti. Kratko i jasno: čini se sve da mladi ljudi znaju što manje. Što manje znaš, slabije ćeš se orijentisati u svetu i bićeš podložniji manipulaciji.

Drugi primer, (koga nismo verovatno ni svesni): instalirana je opozicija globalno/lokalno čime je nacionalna sudbina svedena na ,,lokalni”, dakle, manje važan problem (iz te perspektive, nestanak nekog naroda postaje potpuno nevažna stvar). To su dva primera, između mnogih.

Pogledajte i treći: pred svima nama se događa Grčka i ono što se eufemistički naziva ,,dužnička kriza". Šta se tamo dešava? Pa evo šta: smisao jednog naroda i jedne države sveden je na to da sve što proizvede i zaradi odlazi na vraćanje dugova: drugim rečima, oni postaju robovi. Da li će neki od tih robova umreti pri tom ili ne, to robovlasnike/verovnike ne zanima.

Ako neko od čitalaca smatra da su se Grci sami zadužili, zapitao bih ga: da li zaista veruje da je neko Grcima ponudio dovoljno informacija na izborima povodom ekonomske politike svoje zemlje? Najzad, koju su količinu informacija o budućim potezima vlade glasači dobili na NAŠIM izborima? Upravo nikakvu. Zašto funkcionere vladajuće partije mediji o tome nisu ispitivali? Odgovor na to pitanje je jednostavno dati: zato što su mediji pod direktnom ili indirektnom kontolom onih koji treba da imaju direktnu korist od toga da građani ove zemlje znaju što manje.

Dakle, primer Grčke – da ne idemo dalje – pokazuje da postoje centri moći koji profitnu stopu/sticanje bogatstva stavljaju po važnosti ispred života čoveka. Zapitajte se sada da li postoji neki TERMIN koji opisuje taj zločin?

Ne. I u tome je stvar: jer cela savremena pojmovno-ideološka platforma postavljena je tako da se na svakom koraku pronalaze ,,fašisti”, ,,nacionalisti”, ,,homofobi”, kao nekada ,,veštice” i ,,jeretici”. Međutim, nijedna reč, nijedan pojam ne može da opiše ovaj MEGA ZLOČIN kome danas prisustvujemo, a to je činjenica da postoje ljudi koji misle da je sasvim normalno da vi direktno ili indirektno živite kraće kako bi oni bili još bogatiji. I ne samo to: cela aparatura negativnih termina (,,nacionalista”, ,,fašista”, ,,homofob”...) pripisuje se onima koji žele da imenuju taj MEGA ZLOČIN koji će u budućnosti još više eskalirati, ukoliko mu se neko ne suprostavi.

I tako dolazimo ponovo do sporta, do fudbala. Ono što na prvi pogled nema nikakve veze sa realnim svetom, jeste zapravo bajkovita slika onoga što se u svetu događa. Liga šampiona i najmoćnije nacionalne lige  neprekidno nam pripovedaju jednu jedinu priču: da sve sve može kupiti (svaki igrač, svaki trener); da je kvalitet direktno zavisan od kvantiteta, da su najbolji najbogatiji, i da nema potrebe niti smisla boriti se protiv te činjenice.

Naprotiv, one dresiraju poklonike fudbala tako što im nedvosmisleno poručuju: odaberi jedno od tih preduzeća i navijaj za njega: kupi njegov dres, raspiši se na njegovom oficijelnom forumu na engleskom jeziku zajedno sa drugim ljudima iz zemalja u kojima klupski fudbal ne postoji, a kada jednom sebi priuštiš odlazak na stadion svog omiljenog preduzeća, nemoj da zaboraviš da napraviš selfi. I tako, dok ti je deda slavio titule ,,lokalnog” kluba (recimo, Partizana ili Zvezde) ti češ slaviti to što si fizički/realno bio na nekom stadionu globalnog preduzeća. Čovek i ne primeti kako se provincijalizuje, kako izgubi veličinu ambicije i suverenitet želje.

I onda se dogodilo ,,svetsko čudo” – Lester. Klub koji se prošle godine borio da ostane u engleskoj Premijer ligi ove godine je osvojio titulu prvaka Engleske. Ispred oba Mančestera, Čelzija, Arsenala, Liverpula....ukratko, ispred NOVCA.

Lester je postao globalni fenomen – što znači da su me nedavno i ljudi za koje sam siguran da u životu nisu pogledali dve fudbalske utakmice, pitali da li će Lester biti prvak Engleske. Nije teško pogoditi zašto je to tako: u svetu čijim većim delom vlada ekonomski totalitarizam, Lester je postao simbol simboličke pobede otpisanih i zaboravljenih (kladionička kvota 1/5000 pre početka šampionata) nad bogatim, moćnim, poznatim.

Naravno, sada kada se ta simbolička pobeda dogodila, sledi njeno otimanje, odnosno uključivanje u ekonomske tokove kojima vladaju oni koji navijaju za Mančestere, Arsenale, Čelzije, Real Madride i Barselone. Premijer liga će naime, znati kako da iskoristi Lester za kreiranje dodatne komponente njenog imidža, jer će narednih godina svaki malo uspešniji autsajder biti kršten imenom Lestera (ruski Lester..., nemački Lester..., španski Lester...) čime će se simbolički ocrtati mapa fudbalske Metropole (originalni Lester) i fudbalskih provincija (ostali fake Lesteri). Ne bi me čudilo da se uskoro snimi film o Lesteru, koji će naravno biti gledan širom sveta, ili da se uskoro pored dresova globalnih preduzeća čije kopije možete da kupite bilo gde, nađu i dresovi Lestera (bar ovog leta). 

Drugim rečima, iako je na prvi pogled znak pobune, Lester je već ugrađen u sistem protiv koga se buni. (Najzad, njegov vlasnik je tajlandski biznismen koji živi u Londonu). To znači da će se njegova marketinška zloupotreba, uskori zgaditi svakom čoveku koji vidi više od teleta koji bulji u šarena vrata.

Ipak iz cele priče o Lesteru vredi zapamtiti samo jednu reč: ČUDO. Lester je čudo, jer nema racionalnog objašnjena kako se Lester dogodio. Njegov trener, Klaudio Ranijeri nema pobednički mentalitet i nije bolji trener od najboljih trenera u Premijer ligi; igrači sigurno nisu trenirali više od igrača ostalih klubova i sigurno, na početku sezone, nisu ni sami verovali da mogu da osvoje šampionat. Dakle, to što se dogodilo je ČUDO. Ali šta je to ČUDO?

Čudo je onaj segment stvarnosti koji se ne može izračunati, planirati, isprogramirati. Čudo je ona komponenta stvarnosti koja je moguća i buntovna i koju baš zato na sve moguće načine moć želi da spreči: glasninama, mrežom termina koji je onemogućuju u domenu ideja, pa samim tim i u stvarnosti, širenjem neverovanja, apatije, bezdušnosti, ,,racionalnim” objašnjenjima eksperata...

Što se mene tiče, nisam imao potrebe da navijam za Lester. Navijao sam za jedno mnogo realnije, veće i poštenije čudo: navijao sam i igrao sam za Novi Polis.

Novi Polis je nastao zahvaljući jednoj grupa ljudi, koji su u finansijskom smislu pripadali srednjoj klasi (to su i dalje). Oni su odlučili da naprave jedan sajt  koji se neće finansirati ni sredstvima stranih fondacija (koje će nežnim kriterijumima grantova zapravo preuzeti uređivačku politiku sajta) ni novcem političkih subjekata koji će tražiti uređivačke protiv-usluge. Želeli su da ostanu časni i nezavisni, i da ovaj sajt finansiraju svojim novcem, nadajući se da će im se uskoro pridružiti i drugi ljudi koji slično misle.

Takođe, odlučili su da sajt IMA političku komponentu, i da na njemu objavljuje pametne tekstove koji baš zato što su pametni, ne bi mogli biti objavljeni na većini drugih, tzv. uglednih sajtova i časopisa.

Isto tako, verovali su da postoje ljudi koji će sarađivati na tom sajtu, iako za to neće dobijati honorar, jer veruju da postoji neku bolja,  lepša, vrednija isplativost od 50 € za tekst.

Osnivači Novog Polisa su sve to učinili zato što nisu želeli da učestvuju u depolitizaciji čitalaca, baveći se samo kulturom odnosno jeftinom zabavom. Nisu želeli da budu još jedan od brojnih sajtova koji će svojim čitaocima indirektno ili direktno poručivati  da je trenutni kolonijalni status zemlje i naroda kome pripadaju nešto što nema alternativu, nešto što mora da bude tako i nikako drugačije. Nisu želeli da učestvuju u brisanju istorije, brisanju kritičkog mišljenja, brisanju mišljena uopšte. Nisu želeli da navijaju za Mančestere, Reale, Barselone, Arsenale, i prave selfije kada se nađu na Old Trafordu, Bernabeu, Nou Kampu....Hteli su da se bore i pobeđuju, u prkos svemu, u inat svemu.    

Drugim rečima, Novi Polis  nije želeo da se pomiri sa ovom  realnošću, ali nije želeo ni da je napusti u ime bajki koje se pričaju deci pre spavanja. Želeo je da u ovoj realnosti otvori prostor za čudo.

Ljudi koji su ga osnovali, verovali su u čudo – verovali su da je moguća jedna realnost koja je toliko različita od ove, da izgleda kao potpuno nemoguća. I verujući da je takvo čudo moguće, mi smo, pre priče o Lesteru, počeli da gradimo ovaj sajt što znači da smo, kao i igrači/navijači Lestera, svakog dana verovali da ćemo opstati, uprkos realnosti, koja je izračunala da takvi kakvi jesmo ne možemo da opstanemo.

I opstali smo.

Pri tom smo svesni da za razliku od Lestera, čije je prvenstvo trajalo godinu dana, naše prvenstvo traje mnogo, mnogo duže. I da za razliku od Lestera, koji je učestovao u jednoj simboličkoj borbi, mi učestvujemo u jednoj stvarnoj.

I to je naša velika prednost, jer priča o Lesteru je i završena i potrošena, a naša tek počinje i trajaće znatno duže. Ako verujete u čudo, a to znači u borbu, obucite dres Novog Polisa i zauzmite svoje mesto među igračima i navijačima.

Imate za koga da navijate; imate svoje saborce.

 

Autor je pisac, esejista i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)