Dosije

,,Panamski dokumenti” kao pas čuvar neoliberalizma

Slobodan Vladušić

Ne znam koliko ljude u Srbiji trenutno zanima slučaj ,,Panamskih dokumenata” (Panama papers), a posebno po strani od domaćih finansijskih asova koji su se našli na tom spisku. Ceo fenomen je mnogo zanimljiviji od srpskih izbora, jer pokazuje, suštinski, između čega možemo da biramo. Da bi se uopšte došlo do te suštinske crte, moramo ipak da ispratimo blatnjave tragove kratkoročne spin-operacije, koja je prati – videćemo nimalo slučajno.

Prvo, Panamski dokumenti se odnose na spisak većeg broju (bogatih) individua koji su prikrivali svoj novac preko panamske firme Mosako, želeći između ostalog, da na taj način izbegnu plaćanje poreza ili odgovor na pitanje odakle im taj novac. Ko je došao do tih podataka? Odgovor, International Consortium of Investigative Journalists  (ICIJ) koga čine 165 novinara, iz 65 zemalja. Prevedeno na jezik real politike: to je međunarodna ogranizacija osnovana u Americi, čiji se HQ takođe nalazi u Americi.

Taj podatak može biti značajan zato što se, kada se podvuče crta, pokazuje da rezultati istraživanja  korespondiraju sa pravilima šou biznisa (a to znači što više slavnih ličnosti), ali i američkom spoljnom politikom: Lionel Mesi je umeštan u istu priču sa imenima kineskog, ruskog i sirijski predsednika, koji su indirektno dovedeni u vezu sa radom firme Mosako. Tu se spominje, gle čuda, i Peruanac Mario Vargas Ljosa, koji je i pored svoje pravoverne političke linije koja je obuhvatala i podršku martovskoj kampanji NATO pakta, 1999. god. ipak završio na stubu srama, kao pešak koji se može žrtvovati i to u rubrici ,,zabavljači”. Poštena klasifikacija.

Elem, predsednici Kine, Rusije i Sirije, nisu jedini pomenuti ljudi iz sfere politike, ali su tu, i svakako su zvučniji primer od udovice bivšeg gvinejskog diktatora . Društvo im pravi tragikomični i pomalo skriveni Dejvid Kameron: i on indirektno, via otac. Ta relativna skrivenost Kamerona, ipak neskriveno šalje jasnu poruku: ako zaista želiš da izvedeš UK iz EU, evo u koje ćemo te društvo strpati.   

Drugi momenat: na spisku se ne nalazi ni jedan značajan američki političar ili biznismen. Njujork Tajms to objašnjava na sledeći način: ,,Do sada nije jasno koliko bi američkih moglo biti umešano. (…) Jedan od razloga bi mogao biti taj što je prilično lako osnovati firme  koje bi skrivale transakcije novca (shell companies) u Americi. Amerikanci ‘zbilja ne moraju da idu u Panamu’ kazao je Džejms Henri, ekonomista i viši savetnik Tax Justice Network, časopisu Fjužn. ‘Zapravo, mi imamo idustriju koja proizvodi ošfor raj u Americi i koja je garantuje tajnost, kao bilo gde drugde.”

Moglo bi se reći da je ta vrsta industrije u Americi i bolja nego bilo gde drugde, jer podaci nisu curili iz Amerike, već iz Paname. Jedan ekspert, koji je želeo da ostane anoniman, pomenuo mi je da bi pozadina Panamskih dokumenata mogla biti i suptilni predlog klijentima Mosaka i sličnih kompanija da je novac najbolje skrivati tamo gde se i štampa. Nije loše imati ovaj podatak u vidu, jer pokazuje pravi domašaj tzv. ‘objektivnosti’ koja se natura svima u Srbiji, kada im se govori da prvo treba da očistimo svoje dvorište. Iako je osnovan u Americi, što znači sa ofšor industrijom pred nosom, ICIJ se nije pozabavio svojim dvorištem. Već panamskim.

No, ako prođemo kroz ovaj spin nezarotirani, i ako razdvojimo prezentaciju rezultata, od samih rezulata, onda nam ova ofšor priča govori i nešto više. Možda baš ono što stoji na kraju teksta u Ekonomistu: da postoje smrtnici za koje porez nije obavezan i svi mi ostali za koje jeste. To jeste važan momenat, jer on pokazuje konsekvence celog postmodernog neoliberalnog stanja, stanja Megalopolisa, u kome već dugo vremena boravi veći deo planete.

Naime, tradicionalni liberalizam je propovedao da svako ima pravo da traži svoju sreću, ali pod uslovom da time ne narušava tuđu sreću. Postmoderni liberalizam, pak, u kontekstu svoje maksime anything goes, zaboravlja na taj uslov. A zašto bi ga i pamtio? Ako se hvalimo svojim ateizmom i svešću da živimo u posthrišćanskim vremenima, zašto bi uopšte obraćali pažnju na bližnjeg. Jer bližnji u posthrišćanskim vremenima ne postoji. Neko će da zavapi: ali postoji kolektiv, postoji zajednica… Da, ali neoliberalizam, kako je to dobro primetio Burdije* 1998. godine, jeste program za metodičko uništavanje kolektivnog.  Dakle, osećanje zajednice, jeste nešto protiv čega se neoliberalizam sistemski bori. Pojedinca treba osoboditi od zajednice i kolektiva i svi smo kazali super! Bićemo konačno slobodni. (Sećam se čak i da je jedan moj prijatelj tvrdio da bi bilo dobro da propadnemo u košarci, jer će nas to osloboditi kolektivizma. Eto dokle je to ludilo išlo.) Samo, sada se pojavio jedan mali problem: ako je kolektiv zaista nestao, a Bog je navodno, mrtav, šta nas onda sprečava da ne tražimo svoju sreću po svaku cenu. Jer biti moralan znači obraćati pažnju na drugoga, na bližnjega, a to je moguće jedino ako postoji jako osećanje zajednice. Da pojedinac nema sam po sebi moral, na to smo zaboravili.

Znao je to i Aristotel. Moj omiljeni citat iz njegove Politike glasi: ,,A onaj ko ne može da živi u zajednici i kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, nije deo države, te je ili zver ili bog”. Neoliberalna euforija u koju veruje nekolicina ljudi koje poznajem, posledica je ove slutnje da mogu da postanu bogovi. Na kraju će, međutim, postati samo zveri koje će se ceo život plašiti većih zveri. U tome je problem. Nema razlike u mišljenju između frizera koji vam ne izdaje fiskalni račun, iako zna da ga vi plaćate novcem od PDV-a, i bankstera sa Volstrita koji dobitke prisvaja sebi, a gubitke prosleđuje državi – razlika je u kvantitetu, ali ne i u svetonazoru. Oba naime, veruju da ne postoji nikakva zajednica, da nisu obavezni prema bližnjem; oba veruju da je sve samo u njihovim rukama i da su drugi samo oruđe za zadovoljavanje njihovih snova: ajfona za frizera, a jahte veličine nosača aviona za bankstera.

Problem nastaje kada vidimo da ofšor prikrivanje novca i izbegavanje poreza nije u neoliberalizmu nikakav skandal, jer je sve podešeno upravo tako da ništa ne može da se izbegavanju poreza suprotstavi na planu ideja. Prikrivanje novca i izbegavanje poreza je samo konsekvento prihvatanje neoliberalizma: a kako bi se takva očigledna surovost sistema prikrila, onda se izmišljaju ,,hrabri” međunarodni novinari kao ,,savest” sistema. (Usput njihova pojava je i odličan način da se čovek koji je pročitao neku od Reljićevih knjiga  o medijima, ispovraća do dna duše). U istu grupu spadaju i moralne fekalije ograničenog roka trajanja poput zabavljača Ljose. Njihov zadatak je da spinuju istinu, pošto se ona više ne može prikriti.

Zato se i cela priča o Panamskim dokumentima rastvara na ciljanje političkih (sirijski predsednik) i ideoloških neprijatelja (kineski i ruski predsednik), da bi im se kredibiliteta radi, pridodali i plaćenici ograničenog roka trajanja (od Ljose do saudijskog monarha), ili pak nebitne individue iz svog dvorišta: italijanska tv voditeljka, češki teniser, itd. Time se čini ono što je JEDINO važno: ne dodiruje se samo jezgro neoliberalnog mišljenja, koje opravdava i dresira ljude da budu gramzivi i sebični što znači da svoj na razne načine pribavljen novac čuvaju samo za sebe. Putem Panamskih dokumenata čuva se sam neoliberalizam, jer se zločin gramzivosti dislocira ka političkim protivnicima ili prosto izvan zapadne hemisfere, u Afriku, Bliski i Daleki istok, Rusiju, kako bi se uvek moglo reći da neoliberalizam (pod imenom ,,demokratija”) nije možda idealan režim, ali je verovatno najbolji mogući. (Pod uslovom da štampamo rezervnu valutu, ili da smo nekoliko stotina godina pre toga, kolonijalno zlostavljali ostatak sveta, pravdajući se da su oni kao nesposobni da vladaju sami sobom. Kada neki taksisti u Srbiji – lično sam to čuo – moli Boga da se Norvežanima omogući da upravljaju Srbijom (???) jer će je oni kao urediti, onda je to samo farsično ponavljenje istinske tragedije kolonizovanih naroda kojima su kolonizovali prvo državu, onda tela i na kraju duše. Ovo poslednje se odnosi na gluplje ili pokvarenije primerke tih naroda.) 

U svakom slučaju: PROMENA PARADIGME MIŠLjENjA je mesto gde počinje politika, to jest prava politika. Prava politika nema nikakve veze sa Panamskim dokumentima, tzv. ,,hrabrim novinarima istraživačima” koji više podsećaju na medijske plaćene ubice, nego na mučenike istine. Prava politika počinje tamo gde se stvara idejna podloga koja ljudima daje alibi da se prema drugim ljudima ponašaju krvožedno kao zveri što znači nezainteresovano i ravnodušno: da se oni pitaju, svi oko njih bi mogli da crknu od gladi.

To mišljenje je ono što treba promeniti, i to je i PROMENA koja se SPREČAVA: ako pokušate da na neoliberizam udarite demokratskim suverenizmom, optužiće vas da ste fašista i diktator (to se dešava širom Evrope). Ako se pak zalažete za osećanje solidarnosti između građana optužiće vas da se ste komunista (to se dešava u Americi, gde se ova optužba lepo nastavlja na kolektivno nesvesno Hladnog rata). U svakom slučaju hoće da vam poruče da alternative nema, što znači, imaš zube pa grizi naokolo kao što to radimo svi.

Pa kada te neko zakolje zubima (a nije Banović Strahinja, već samo zver i ništa drugo) nemoj da cmizdriš: sam si na to pristao.  

Lično, mislim da alternativa ipak postoji.

 

Autor je pisac i esejista, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

 

*Pjer Burdije, ,,Suština neoliberalizma”, u časopisu Zlatna greda, novembar-decembar 2012.

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)