Dosije

Šta nam savetuje intelektualna elita Srbije iz vremena pre Velikog rata?

Pomoć prijatelja

Slobodan Vladušić

Onaj ko čita prvi tom knjige Srbi 1903-1914 neminovno mora sebi da postavi jedno pitanje: čemu ova knjiga? Stara fraza, ili lepše rečeno, opšte mesto da je istorija učiteljica života, neće nam biti od velike koristi, budući da jedini nauk koji nam istorija nudi upravo taj, da su narodi slabi učenici, i da ako nešto i nauče, to čine pod pritiskom tojnbijevskog jedinstvenog susreta sa nečim što iz osnova menja njihov način života i tako ih izlaže smrtnoj opasnosti. Dakle, nasurovije rečeno, bojna polja, realna i ona simbolička, jesu efikasnije škole od biblioteka sa istorijskim knjigama. Na žalost, stoji i opaska istoričara da su i znanja preživljavanja koje se na ratištima uče, tek privremeni nauk koji se lako zaboravlja u istorijskom trajanju – još jednom nažalost, odličan primer za to je upravo Srbija nakon 1918. godine, koja je vrlo brzo zaboravila ono što je naučila na ubrzanom kursu preživljavanja započetog 1903. godine.

Istorijske činjenice su istorijske činjenice. Problem nastaje onda kada treba da ih ugradimo u svakodnevni život, u vlastito delanje. Taj problem je povezan sa konceptom vremena u koji verujemo. Neki koncepti vremena, možda čak bezmalo svi, dovode u pitanje moć delovanja na osnovu istorijskih činjenica. Možda je Niče to naslutio u svom poznatom spisu O koristi i šteti istorije za život kada je kazao da “Istorijsko obrazovanje naših kritičara uopšte više ne dopušta da dođe do dejstva u pravom smislu, naime, do dejstva na život i aktivnost.”

Šta je dakle, za nas, period između 1903. i 1914. godine? Zahvaljujući Predragu Palavestri, u književnosti to doba nazivamo zlatnim dobom. U knjizi Srbi 1903-1914 pokazuje se da ta formulacija nije prečesto ponavljanja u opisu doba. Da li bismo danas mogli da kažemo, kako je u odnosu na nas sadašnje, to bilo zlatno doba Srbije – opravdanje te formulacija našli bismo u očiglednoj, ponavljam očiglednoj činjenici da je Srbija u tom periodu bila znatno konkurentnija u svetskim okvirima nego što je to danas: tada su nas i oni koji su nas mrzeli tretirali kao subjekte politike, a danas smo kao narod i kao država, puki objekt koji trpi radnju.

Problem sa konceptom zlatnog doba, jeste u tome što se on nalazi u temelju onoga što je Niče nazvao monumentalno poimanje istorije. Na osnovu takvog razumevanje istorije, sve najveće se već dogodilo u prošlosti. Ako je tako, šta onda preostaje nama osim da se služimo tim vremenom kao utehom za sve naše promašane pokušaje, i alibijem što više ništa ne pokušavamo. To nije istorija koja daje energiju. To je istorija koja daje alibi da tu energiju nemamo.

Možemo naravno, to vreme da gledamo i u okviru Špenglerovog koncepta vremena po kome kulture nastaju, razvijaju se i propadaju. Jedan moj poznanik iz devedesetih godina, govorio mi je da mi nemamo više nikakve veze sa tim ljudima iz vremena 1903 – 1914. godine. Da je taj narod mrtav. Ako je tako, ko smo onda mi danas? Rezidijum, ili talog jugoslovenskog identiteta; primer da postoje ne samo narodi bez države, već i države bez naroda; grupa ljudi bez neprijatelja kako se danas neki hvala u naše ime, što prevedeno u realnu politiku znači da svako može da nam uradi svašta a da mu mi to nećemo zameriti. Dakle, ako zaista sa tim periodom nemamo ništa, onda to može da znači da smo sada samo to – ništa. Što nije tačno. Istina je samo to da je moj poznanik, koji se tako lako odrekao kontinuiteta sa tim vremenom, postao ništa. Nikada više nisam za njega čuo, nikada ga nisam video, nikada ništa o njemu nisam saznao.

Najzad, možemo da verujemo u linearnu koncepciju vremena pa da sanjamo svet kao jedinstvenu državu sa jednom vladom, čime impliciramo da je upravo to ostvarenje onog sanjanog hiljadugodišnjeg carstva mira. Zamislimo tu svetsku državu, taj novi Rim, na osnovu onoga što sada vidimo oko sebe: nekadašnji varvari koji su opsedali granice imperije bi, pomoću potkupljenih lidera, bez ispaljenog metka postali robovi u tom novom Megalopolisu. Nekim primercima te robovske snage, bilo bi dozvoljeno da se nasele u granicama imperije i da služe plebejcima pa čak i da se vole sa njima: tako bi u jednom trenutku i sami obezbedeli status plebejaca za sebe ili za svoju decu, pa bi komotno mogli da se i sami sa prezirom odnose prema ropskom svetu iz koga su potekli. I to bi bio njihov najveći životni uspeh i ispunjene najluđih snova.

Taj plebs bi u tom novom Rimu/Megalopolisu bio izložen svim zamamnim proizvodima industrije zabave, ali i industrije narkotika, čija će se distribucija, javno ili tajno ozakoniti. U svakom slučaju, biće odvojen od sveta realnosti, od javnih poslova, a za svaki slučaj, biće i strogo nadzirani i podeljeni socijalnom balkanizacijom, na razne grupe i subgrupe koje će međusobno biti huškane jedna protiv druge. Tako pacifikovani, ispranih mozgova i praznih srca, njima će se jednom u četiri godine dozvoliti da izaberu jednog od niže pozicioniranih patricija da njima vlada, a onda bi bili gurnuti nazad u svoje rupe u kojima jedina svetlost pripada onoj koja dolazi sa monitora i smart tv ekrana, koji osim što emituju tv program beleže i komentare onoga što se oko ekrana vidi i čuje.

Patriciji, pravi patriciji će za to vreme vladati u tom Rimu/Megalopolisu, udaljeni i od plebsa, srećnog što može da prezire robove i od robova koji umesto slobode sanja da bude plebs. Oni će vladati tako što će po potrebi da proređuju broj robova, na miran, pacifistički način, a na sličan način će smanjivati i broj plebsa, puštajući neku grupu da umre, a dajući život nekoj drugoj. Broj njihovih kombinacija biće bezgraničan, jer je i njihova vlast bezgranična. Svi će ih gledati sa divljenjem ili sa bespomoćnom zavidljivošću, u onim retkim trenucima kada se pokažu pred plebsom i robovima: a i tada u rukama će im biti pregršt slatkiša, kao da dolaze u posetu deci čija se ljubav kupuje čokoladicom.

Da, biće to hiljadugodišnje carstvo mira, ali i hiljadugodišnje carstvo ugnjetavanja, čiju surovost svet u svojoj istoriji nije video ni osetio. Jer do sada, svet je uvek imao i neku ideju da će negde biti bolje, ili pak da tu gde jesu, može biti bolje. U takvom Megalopolisu, neće postojati ni jedna ideja. 

I zaista, iz takve perspektiva, Srbi između 1903. i 1914. godine zaista nisu ništa drugo do divljaci: nekakav narod koji nije verovao da treba da postoje patriciji, plebs i robovi, već suveren narod; nekakav narod koji nije imao potrebu da nekoga mrzi, pa je zato mogao da se bude mesto okupljanja drugih naroda; nekakav narod koji su činili moćni intelektualci koji su pisali ono što su mislili, a ne ono što piše u očekivanim rezultatima projekta koje su im dostavili zajedno sa rešenjem o grantu; intelektualci koji nisu govorili da uvek mogu da urade manje nego što su plaćeni, već su uvek uradili više od onoga za šta su plaćeni. Da, bez sumnje, grozili bi se samog pomena takvog naroda, pre svega zato što je to bio narod.

Kako dakle, uopšte pristupiti svim brojnim podacima, analizama, uvidima u to vreme s početka veka koje donosi knjiga koju je priredio, ali dobrim delom i napisao Miloš Ković?

Čini mi se da je jedan od mogućih odgovora ovaj: hajde da knjigu Srbi 1903-1914 čitamo sa jasnom svešću o vremenu u kome danas živimo, ali ne zato da bismo ta dva vremena upoređivali, ili da bismo upoređivali nas i njih, već zato da bismo od njih preuzeli neke instrumente ili osobine koji bi danas, nama mogli da pomognu da ostvarimo svoje ciljeve, a to znači pre svega, da ne postanemo robovi Megalopolisa u svojim glavama.

Evo nekoliko takvih instrumenata ili osobina tih ljudi koje bismo i danas mogli da upotrebimo.

Najpre, 1) antidogmatska svest. Nekoliko vrhunskih srpskih intelektualaca tog vremena počeli su na levici. Pa ipak baš zato što  nisu imali dogmatsku svest, uspeli su da reše paradoks levice koji se može formulisati otprilike ovako: kako možeš da budeš na strani slabije klase, ali ne i na strani slabije države koja je izložena pretnjama pretnjama Imperije. Zato je Skerlićev stav odličan primer načina na koji se rešava takav paradoks. Treba biti intelektualno dosledan: ako sam na strani slabije klase, onda sam i na strani slabije države, to jest: Srbije u sukobu sa Austro-ugarskom. To je tačka u kojoj se pokazuje nedovoljnost političkog mišljenja koje se deli na ,,levicu” i ,,desnicu”.

Licemerje današnje tzv. ,,levice” najbolje se vidi upravo u tom stavu: oni se nominalno zalažu za tzv. ,,manjinska” prava, a da istovremeno ne dovode u pitanje legitimitet Megalopolisa da ugrožava i satire suverenitet manjih država. Kao da pripadnici manjina bilo onih pravih bilo onih konstruisanih ne žive u istoj toj državi i kao da oni ne bi imali koristi od zadržanog suvereniteta: da sami odlučuju o tome kako će voditi svoju državu.

Potom, pod 2) znanje i veština da se nacionalni interesi (koji su obuhvatali i svoju levu komponentu) izlože sebi i ispričaju strancima na jeziku epohe. Tu se vidi u kojoj su meri tadašnji vrhunski srpski intelektualci bili u dosluhu sa jezicima epohe u kojoj su živeli i borili se. Oni su svatali da se borba za vlastite interese ne sme pretvoriti u borbu dva vremena, jer tada pobeđuje ono novije. Stoga ona mora ostati borba unutar jednog vremena. Pri tom, govoriti jezik epohe ne znači izgubiti iz vida jezik tradicije. Naprotiv, intelektualna moć – a ti ljudi su bili vrlo, vrlo moćni – bazira se upravo na mogućnosti prevođenja jezika tradicije na jezik sadašnjosti. Scena u kojoj Rakić na Gazimestanu sluša kako srpski oficir recituje njegovu istoimenu pesmu, virtuozni je primer moći prevođenja.

Najzad, 3) lična odgovornost. Čovek mase se prepoznaje to po tome što svoje činove pravda pozivajući se na masu. Kradem, jer svi kradu. Korumpiran sam, jer su svi korumpirani. Apatičan sam jer su svi apatični. Propao sam, jer je sve propalo. Najveći srpski intelektualci s početka prošlog veka, bili su ličnosti: to znači da sebi nisu mogli da dozvole pozivanja na masu. Kod njih je bio prisutan kult lične odgovornosti, koji ih navodio da sebe vide kao primere obrasca u koji su verovali, a koji nije morao da ima ništa sa društvenom klimom u kojoj su delovali. Oni su želeli da menjaju tu klimu, a ne da dozvole da ta klima menja njih.

Osećanje lične odgovornosti navodilo je ove ličnosti na učestovanje u javnom životu: bili su naučnici, ali i javni radnici i političari. Oni su međutim, vrlo dobro razumeli jedan bitan momenat javnog rada, a to je da se on ne može iscrpeti samo u političkim raspravama i borbama. I Jovan Skerlić tekstom ,,Lična inicijativa”, i Cvijić tekstom ,,O nacionalnom radu” upućuju svoje čitaoce da uzmu učešća u javnom životu kao delatnici. Od njih se traži da postanu građani Polisa, što znači da svoju državu shvate kao nešto što svakoga dana stvaraju po malo. Verovatno nije slučajno što danas postoje video igre koje oponašaju izgradnju gradova ili država: čovek uživa u procesu stvaranja i danas. Međutim, dok virtuelno stvaranje proizvodi i virtuelno uživanje, koje je mlako i privremeno, ovo realno stvaranje sopstvene države, u kome su učestovali vodeći srpski intelektualci tog vremena i narod koji im je verovao, proizvodilo je životno uživanje čiji nam je intenzitet danas verovatno nepoznat. To je zato što smo državu navikli da gledamo kao kravu muzaru, ili mamu i tatu koji nam daje džeparac (pa ako je džeparac mali, promenićemo roditelje).

Razimirajmo: vremena se menjaju, ali to ne znači da su životni programi i principi s početka veka danas nemogući. To postaje jasno ako shvatimo da ličnosti određuju ono što je u nekom trenutku moguće. Naravno, danas su okolnosti u neku ruku teže, ali isto tako u neku ruku i lakše. Generacija o kojoj govori knjiga Srbi 1903-1914 prelazila je 1915. Albaniju. Mi kroz tu vrstu čistilišta, verovatno, nećemo proći. Međutim, nećemo pogrešiti ako kažemo da svaka generacija ličnosti ima svoju Albaniju: nečija je na geografskoj mapi, a nečija... u glavama. Obe se moraju preći, ako ne želimo da završimo kao robovi koji sanjaju da postanu plebs.