Dosije

O zajedničkom zločinačkom poduhvatu

Postmodernizam u međunarodnom krivičnom pravu

dr Goran Đorđević, Niš

Nesumnjiv kuriozitet vremena u kome živimo jeste činjenica da oblici međunarodnih krivičnih dela (čak i kada se nalaze na nivou društveno opasnih ili kriminološko zanimljivih događaja) dobijaju sve novije i složenije izraze. Ilustrativan je rezignirajući zaključak Hane Arent: „Ti zločini, čini mi se, više ne mogu biti shvaćeni juristički i baš ih to čini čudovišnima. Za takve zločine više ne postoji adekvatna kazna: obesiti Geringa je, doduše neophodno, ali sasvim neadekvatno. To znači da ta krivica nasuprot svekolikoj kriminalnoj krivici nadmašuje i razbija svaki pravni poredak. To i jeste razlog što su nacisti u Nirnbergu tako zadovoljni; oni to naravno znaju[1]“. Stvarnost novih izraza međunarodnih krivičnih dela, ostavila je dubok rez i na odnos krivično delo-krivična odgovornost. Upravo u takvim okolnostima, odgovornost po osnovu zajedničkog zločinačkog poduhvata veličinom presedana koji narušava bazični odnos krivično delo – krivična odgovornost, pretovorio se u istinsku pretnju principu individualne krivične odgovornost.

Imajući u vidu vremenski trenutak u kome se postavlja ovo pitanje, a koje je karakteristično po svojevrsnoj prevlasti anglosaksonskih procesnih formi nad rešenjima starog kontinentalnog poretka, a koje su produkt širih društvenih kretanja, i koji svoju trenutnu privlačnost  duguju globalizaciji kao izrazu hegemonističkog položaja koji u današnjem globalizovanom svetu uživa zemlja njihovog porekla jasno je da pitanje u kontekstu jednim delom prevazilazi okvire krivičnog prava. Imajući u vidu navedene okolnosti,zajednički zločinački poduhvat se postavlja kao prioritetni legat novovekovnog krivično pravnog prozelitizma.

Za razliku od građanskog prava, savremeno krivično pravo zasnivalo se isključivo na individualnoj odgovornosti. To je najpre propisano u Opštoj deklaraciji o pravima čoveka. Princip individualne odgovornosti „poslednji put“ je potvrđen i u praksi Haškog tribunala u odluci Žalbenog veća  u predmetu Tadić da se „niko ne može smatrati krivično odgovornim za radnje ili poslove u kojima se nije lično angažovao ili na neki drugi način učestvovao“. Međutim, praksa primeneoblika odgovornosti za međunarodna krivična dela ukazuje da je krivično delo (shvaćeno kao opšti pojam) pretvoreno u poligon za svojevrsnu objektivizaciju krivice prelazeći dug put od direktnog umišljaja do nesvesnog nehata. Rat je odavno postao reprezentativna konstanta vremena, ali ne i privođenje pravdi odgovornih lica za najteža kršenja međunarodnog humanitarnog prava. Jedan od značajnijih instrumenata predstavljaju doktrine distribucije krivične odgovornosti koje imaju za cilj da dodatno pojačaju pravnu zaštitu u uslovima oružanih sukoba u kojima je odnos prema ljudskom životu od početka sveden na nivo instinkta i najgrublje ljudske prirode. Paralelno su nastajali i drugi supstituti krivičnog prava u vidu doktrine o zajedničkom zločinačkom poduhvatu, poimanju „jedinstvenog izvršioca krivičnog dela“, te krivične odgovornosti država.

Može se reći da od svojih početaka ovaj oblik odgovornosti predstavlja predmet brojnih kontroverzi i polemika, tako da bez obzira na činjenicu da je reč o institutu koji je prihvaćen od strane ad hos sudova i danas je predmet kritičkih razmatranja od strane pravne teorije. Praksa ad hos sudova ostavila je značajan trag u pogledu primene ovog instituta koji je našao svoje opredmećenje i u Statutu Međunarodnog krivičnog suda. Na početku možemo ukazati da se ovaj institut  primenjuje u slučajevima gde se više lica pojavljuju kao učinioci krivičnih dela. On se upotrebljava kako bi se naznačilo postojanje zajedničkog plana koji u suštini predstavlja plan o vršenju krivičnih dela u čijem stvaranju i realizaciji učestvuje više lica, i to kako onih koji se javljaju kao neposredni izvršioci, tako i lica koja su inspirisala, planirala ili na drugi način omogućila izvršiocima neposredno izvršenje ovih krivičnih dela.

Iako se u praksi Haškog tribunala odgovornost po osnovu zajedničkog zločinačkog poduhvata pojavila znatno kasnije u odnosu na početak rada Tribunala (tek sa drugostepenom presudom u predmetu Tadić od 15.07.1999. godine), u periodu nakon donošenja drugostepene presude u slučaju Tadić, institut zajednički zločinački poduhvat gotovo da postaje opšte mesto u optužnicama i presudama Haškog tribunala. Navedenom u prilog ide i činjenica da je u periodu od 25. juna 2001. do 01. januara 2004.godine tužilaštvo Haškog tribunala 64% optužnica direktno zasnovalo na zajedničkom zločinačkom poduhvatu Međutim, površan pogled na ovaj institut, posmatrano kroz praksu Haškog tribunala, navodi na zaključak da Haški tribunal nije zauzeo jednoobrazan stav u pogledu utvrđivanja odgovornosti za zajednički zločinački poduhvat. O tome svedoče i potpuno različiti pristupi veća Haškog tribunala u predmetu Tadić  i u predmetu Stakić.

Utvrđivanje krivične odgovornosti u uslovima kada više lica učestvuju u izvršenju krivičnog dela, predstavlja jedno od najsloženijih pitanja krivičnog prava. Sa ovim izazovom suočilo se i međunarodno krivično pravo, koje je pokušalo da odgovor na ovo pitanje pruži kroz doktrinu o zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Priroda međunarodnih krivičnih dela iznedrila je potrebu da se sa krivičnom odgovornošću suoče i najviši predstavnici organizovanih entiteta koji stoje iza krivičnih dela. Bez obzira na činjenicu da se međunarodna krivična dela uglavnom vrše od strane više učinilaca, ne sme se ni jednog trenutka prenebregnuti činjenica da se krivična odgovornost i kazna odnose na pojedince, te da drugačije stanovište predstavlja krivicu na osnovu udruživanja. Međutim, suštinsko pitanje i dalje ostaje„Da li su optuženi po osnovu zajedničkog zločinačkog poduhvata krivi zbog radnji svojih saučesnika ili su krivi zbog svojih radnji?“, kao i na koji način se utvrđuje veza između pojedinačnih radnji i samog zajedničkog cilja. Kao prethodno pitanje se postavlja način određivanja zločinačkog karaktera zajedničkog cilja ili plana. Upadljivo je i insistiranje Statuta Međunarodnog krivičnog suda na pojmovima kao što su „plan ili politika vršenja kažnjivih dela“(član 8.), „delovanje koje se zasniva na osnovu ili povodom političkog programa države ili kakve druge organizacije“ (član 7.), „lica koja imaju efektivnu izvršnu kontrolu nad delom“ (član 8. bis amandmana iz Kampale). Uz to ukazujemo na tendencije nekritičkog prihvatanja ovog oblika odgovornosti u međunarodnopravnim aktima. Poslednje konvencije zahtevaju inkorporaciju navedenih određenja i u nacionalne legilature što će svakako biti veliki izazov i za srpsko krivičnopravno zakonodavstvo.

Nema sumnje da je jurisprudencija Haškog tribunala ostavila veoma kontroverzan legat u pogledu mogućnosti utvrđivanja krivične odgovornosti putem zajedničkog zločinačkog poduhvata. Posebno je sporna diferencijacija ovog oblika odgovornosti na tri kategorije, koje je među sobom suštinski razlikuju, i omogućavaju kretanje vinosti od direktnog umišljaja do nehata. I sudska praksa ne daje pouzdane osnove za prihvatanje teze o zajedničkom zločinačkom poduhvatu bez kritičkog promišljanja. Kao zaključak na nivou incidentnog u kome možemo tražiti plastično pojašnjenje doktrine zajednički zločinački poduhvat navodimo zaključak Haškog tribunala u predmetu Tadić: „Prisustvo optuženog za vreme učinjenja zločina od strane neke grupe je dovoljno da podrazumeva njegovu odgovornost ukoliko je prethodno igrao aktivnu ulogu u sličnim delima koje je učinila ista ta grupa, a nije se izričito izjasnio protiv ponašanja te grupe. Ovaj stav je posebno značajan jer je optuženi bio akter nižeg ranga, osoba bez ikakve formalne vlasti...[2]“.

Na osnovu ovakvog nasleđa zajednički zločinački poduhvat predstavlja „otvoreni  kovčeg“ iz koga svako uzima samo ono što mu treba. I tako unedogled. Dodatni problem predstavlja od strane Haškog tribunala prihvaćena mogućnost postojanja više zajedničkih zločinačkih poduhvata u okviru jednog zajedničkog zločinačkog poduhvata, kreiranje zajedničkog plana implicitno i na licu mesta ili postojanje sukoba dva zajednička zločinačka poduhvata.

Poseban izazov za krivičnu odgovornost predstavljaju pokušaji (koji danas već sežu do nivoa sudske prakse imajući u vidu praksu Haškog tribunala) koji idu ka neograničenoj distribuciji krivične odgovornosti. Sama distribucija krivične odgovornosti ne predstavlja problem sam po sebi jer je prisutna u tradicionalnom saučesništvu, ali ova distribucija ima svoje granice. Te granice imaju za cilj sprečavanje kreiranja objektivne odgovornosti koja svoj vulgarizovani prikaz ima u vidu prisilne supstitucije. Ovo tim pre što objektivna odgovornost predstavlja u suštini dvostruku iluziju krivične odgovornosti. Zato, treba odbaciti sve predloge koji individualnu odgovornost (makar i implicitno) pretvaraju i naličje objektivne odgovornosti, koji prete da se krivična odgovornost pretvori u metafizičku odgovornost koja seže do Dostojevskog prema kome smo „svi krivi za sve“.

Budućnost krivične odgovornosti zahteva šire određenje međunarodnih krivičnih dela, i uže shvatanje krivične odgovornosti. Zato ukazujemo na opasnu politiku krivičnopravnih izuzetaka. Aktuelne tendencije i inovativni oblici krivične odgovornosti omogućili su utvrđivanje krivične odgovornosti kroz posledicu, zapostavljajući uzroko tj. radnju dela. Zajednički zločinački poduhvat sa svoja već čuvena tri oblika predstavlja izraz postmodernog shvatanja krivične odgovornosti. Zato je krivičnom pravu potrebna „nova antropologija“ krivične odgovornosti.Na kraju se nameće  zaključak da ishod ovog eksperimenta treba okončati kroz časno odbacivanje ovog oblika krivične odgovornosti u ovakvo (ne)određenim postavkama.

 

Autor je advokat iz Niša

 

 

                                                                         

[1] H.Arent u pismu Jaspersu, 17. avgust 1946;H. Arendt, K. Jaspers, Briefwechsel 1926-1929, Piper, Munchen, 1985, str. 90.

[2] Presuda Pretresnog veća u predmetu Tadić, paragraf 690; Presuda Pretresnog veća u predmetu Kvočka, paragraf 259.