Dosije

Lavirint Srbija

Ksenija Cvjetičanin, Beograd

Najpre bih želela da kažem kako ova analiza počiva na objektivnom sagledavanju situacije, a to je moguće zato što nisam ni profesionalna politička analitičarka – koja ima svog poslodavca – a nisam ni guska sa tv ekrana. Razultat ove analize neće zato biti pokazivanje prstom za koga da glasate: to ćete morati sami da odlučite. Ono što ću ja da vam pružim jesu analiza tri vektora političke scene u Srbiji danas.

EU

Krenimo od ključne političke činjenice u Srbiji, a to je EU. Građanima se uglavnom servira pitanje da li su za EU ili ne. Iako se to isto pitanje postavlja ovde još od devedesetih, ono je u velikoj meri promenilo svoj smisao jer se tada verovalo da ulazak u EU za jednu državu znači ekonomski prosperitet. Dakle, još uvek se mislilo o šargarepi. Međutim, u međuvremenu se dogodilo nekoliko stvari: recimo, Grčka. Ova članica NATO-a i EU-a, doživela je težak ekonomski i politički sunovrat, kakav bi članstvo u EU, po definiciji, trebalo da spreči. Kada su nam devedesetih pričali o EU tako nešto se nije spominjalo. Drugi primer je Bugarska: javnost u Srbiji je mogla da vidi kakav je pritisak izveden na Bugarsku da se odrekne Južnog toka...da bi se taj tok preselio na sever, što znači Nemcima (Severni tok 2.0). Objektivni posmatrač iz primera Grčke i Bugarske može vrlo lako da zaključi kakva je sudbina namenjena Balkanu u EU: da bude izvor jeftine radne snage i svežeg genetskog materijala za natalitetski posrnule zemlje Zapada. Ako su Bugarska i Grčka tako tretirane, šta mislite kakva sudbina očekuje Srbiju?

Većina besplatnih evrofanatika u Srbiji (onih koji za taj fanatizam nisu posredno ili neposredno plaćeni iz briselskih fondova) jesu za EU samo zato da nas ne bi ponovo bombardovali ili izložili sankcijama. To je ono što sebi ne mogu da priznaju, ali je to zaista tako. Dakle, EU nas danas više privlači štapom nego mrkvom. I ne treba imati nikakve iluzije da ovlašćene osobe za nas u EU toga nisu svesne. To znači da EU Srbiji neće dati ništa više od onoga što mi od EU očekujemo, a to je upravo to: nećemo vas bombardovati, nećemo vas izlagati sankcijama. A zauzvrat, vi ćete se u potpunosti odreći svog suvereniteta, odnosno pristaćete na sve što tražimo od vas.

Da li EU uopšte ima ideju da nas ikada primi kao punopravog člana? Skeptična sam po tom pitanju iz dva razloga: prvo, zato što bi se na taj način ukinuo jedan moćan instrument disciplinovanja Srbije. Taj instrument funkcioniše na sledeći način: ako neko u Beogradu počne da vodi samostalniju politiku u odnosu na EU, aktivira se Vojvodina ponudom, da će ukoliko izglasa nezavisnost, postati član EU. U zemlji u kojoj se bebe prvo uče da EU nema alternativu, a potom da imaju mamu i tatu, jasno je šta ta ponuda znači.

Drugi razlog: zato što unutrašnja i spoljašnja antisrpska propaganda devedesetih godina, koja se u dvadeset prvom veku samo utišala, jasno svedoči o tome da je anglosaksonski i germanski Zapad, povukao demarkacionu liniju u odnosu na Srbiju. Drugim rečima, oni nas ne integrišu u evropski prostor, već nas svesno udaljuju od našeg evropskog identiteta. Primer radi: teško je pomisliti da je recimo britanski predlog ,,beatifikacije” Srebrnice, kojima bi se Srbima nalepila etiketa naroda-zločinaca dobar uvod za primanje Srbije u EU. Naprotiv. Ako nekoga želite da primite u svoje društvo, nećete mu lepiti takve etikete. (Obratno: re-ustašizacija Hrvatske se mirno prećutkuje. To je zato što hrvatski kulturni i nacionalni identitet ima svoje mesto u EU, i to takav kakav je).

Najzad, tu je i nezaobilazna promena svesti koja nam se nameće – ako se dakle Srbima promeni svest, šta će oni biti? Odgovor je: nažalost, ništa. To se može reći i na drugi način: postaće ,,Evropljani”, ,,Građani sveta” i slično. A kako ,,Evropa” i ,,Svet” nemaju ni svoje pasoše, ni svoje pravno ustanovljivo državljanstvo, onda će ti apstraktni ,,Građani sveta” i ,,Evropljani”, vrlo brzo postati sasvim konkretni Rumuni, Bugari, Mađari, Hrvati, Nemci, Austrijanci, ili bilo ko drugi. I tako će se filozofski ideal kosmopolitizma po ko zna koji put pretvoriti u realnu politiku pokrštavanja.

Ovo je sumorna, ali nažalost tačna analiza odnosa EU prema srpskom nacionalnom i kulturnom identitetu. Imam mnogo prijatelja i prijateljica koji su fini ljudi, obrazovani i pametni, i njih će ova analiza razočarati. Nažalost, to je tako, ali ne zato što smo mi za nešto krivi. Jer da ima dobre volje, otvorio bi se i neki prostor kojim bi se Srbi kao narod integrisali u Evropu. Takav prostor nije napravljen. Naprotiv. Srbima je namenja sudbina Indijanaca. Alternativa koja se nudi jeste da Srbi i prestanu da budu Srbi i da se nekim odabranim primercima tih praznih bioloških čestica potom dozvoli da postanu neko drugi, odnosno da svoju decu prekrste u neki drugi civilizacijski identitet. Ostali, a to znači većina, bili bi osuđeni na odumiranje. Uverena sam da dobar deo stanovništva Srbije to oseća i da baš ZATO napušta Srbiju. Znam ljude koji su napustili ovu zemlju i pored činjenice da su imali posao i nadprosečna primanja za srpske uslove. Dakle, mogli su ovde da žive. To što su odabrali da ovde ne žive, jeste znak da nisu mogli da izdrže identitetsko isključivanje koji nam je EU nametnula, isključivanje koje ima osobine jednog produženog genocida.

Rusija 

Tako dolazimo do sledećeg vektora na srpskoj političkoj sceni, a to je Rusija. Ponašanje Rusije u velikoj meri nervira sve rusofile u Srbiji, zato što Rusiju ne doživljavaju kao potencijalnog saveznika u nekim poslovima, već kao svemoćnog starijeg brata. Međutim, ruska politika u Srbiji je u velikoj meri racionalna i logična. Kao što neki ljudi ne mogu da prihvate način na koji nas tretira EU, tražeći uporno grešku u nama samima, tako i rusofili ne mogu da shvate da Rusija u Srbiji ima svoj interes. On se u nekim sferama poklapa sa srpskim interesom. Naime, Rusiji je jasno da jedna proruska vlada u Srbiji ne bi trajala dugo i da bi ona bila relativno lako srušena. Na njeno mesto bi tada došla jedna stoprocentno EU vlada, koja ne bi imala nikakvu obavezu da učini bilo kakvu koncesiju Rusiji, jer bi se rušenjem ,,ruske” vlade u Srbiji srušio i ruski uticaj koji Rusija ima u ovom trenutku u Srbiji. (Ista logika je prisutna i kod EU: i oni znaju da bi bez akcija Rusije u srpskoj vladi, ova bila potpuno EU vlada, što bi dugoročno jačalo uticaj Rusije u Srbiji, budući da bi se opozicija vladi prelivala i u opoziciju EU. Stoga je neki procenat ruskih akcija dobrodošao i za EU i za Rusiju. Ulazak Srbije u NATO bi tu minimalnu ravnotežu potpuno uništio.)

Ocenjujući tako prilike u Srbiji, Rusija se zadovoljava da ima svojih 20% u svakoj vladi, što je dugoročno bolje nego da ima 80% u vladi koja bi trajala 3 meseca. To je racionalno razmišljanje. Rusofili koji sanjaju rusku vladu, ne shvataju da ne postoji infrastruktura koja bi tu vladu održala na vlasti. (A i da postoji, više bih volela da vlada koju biraju građani Srbije bude srpska, nego pro-nečija.)

Ono što Rusija ovde ne shvata jeste to da je implicitna naklonost stanovništva u Srbiji prema Rusiji – što je posledica genocidne politike EU/NATO-a prema Srbiji – ipak promenjiva činjenica. To znači da proces promene svesti može dovesti i dovodi do toga, da jedan narod suštinski nestane, iako fizički može da postoji još neko vreme. Tada bi u Srbiji ruske akcije bile u slobodnom padu (sa 20% pale bi na 5% pa na 0%.). Recimo, danas u Srbiji postoje Srbi koji ne mogu da smisle Rusiju, iako za to ne postoje nikakvi istorijski razlozi ili racionalno opravdanje; nije slučano što su ti isti Srbi duboko ogrezli i u duh samoosporavanja. Proces promene svesti cilja na to da broj takvih Srba bude što veći. Dakle, ono što u ruskoj politici nije jasno, to je pitanje zašto Rusija do sada nije započela jasnu transpartijsku politiku očuvanja postojećeg stanja svesti u Srbiji. Ta politika bi bila transpartijska, jer ne bi bila usmerena ni za jednu ni protiv jedne partije ponaosob, već bi preko pojedinaca i udruženja građana radila na očuvanju jezgra nacionalne i kulturne samosvesti, od koje bi Rusija imala jasnu korist – ako ništa drugo, ono da obezbedi trajanje onih 20% udela akcija u svakoj budućoj srpskoj vladi.

Postpolitika u Srbiji

Tako dolazimo do trećeg vektora u ovoj analizi, a to su sistemske političke partije u Srbiji (SNS, DS, SPS). Odlika sistemskih političkih partija u Srbiji, ili sistemskih političara, jeste to da su to partije i političari koji su prihvatili činjenicu da se Srbija ne može suprotstaviti EU. Ta činjenica je (donekle) tačna: u ekonomskom, političkom i bezbedonosnom smislu, teško je zamisliti da se može voditi neka efikasna i razborita anti-EU politika i to iz jednostavnog razloga: instrumenti pritiska na Srbiju su u ovom trenutku mnogo snažniji nego instrumenti odbrane suvereniteta u ovim oblastima. Ta činjenica će poslužiti svakome od političkih igrača prisutnih u srpskom parlamentu ili u srpskoj javnosti, da za 50 godina kaže da su učinili ono što se moglo učiniti. Time će želeti da opravdaju činjenicu da, osim što su se borili za vlast (što znači privilegije), njihova politička egzistencija nije imala nikakav drugi smisao. Međutim, istina je drugačija: mogli su da urade mnogo više, a ništa nisu uradili.

Ako je današnja Srbija nemoćna da se ozbiljnije suprotstavi EU u sferi ekonomije, politike i bezbednosti, to ne znači da je potpuno nemoćna da osmisli jednu identitetsku politiku koja bi se suprotstavila genocidu pod imenom promena svesti. To bi bio uvod u jednu racionalniju, pravedniju, i normalniju saradnju sa EU, koja se ne bi završila na relaciji gospodar-rob. Ako su dakle, ministarstvo odbrane, ekonomije i privrede za sada izgubljeni, onda posebnu važnost dobijaju ministarstva nauke, kulture i prosvete. To je dakle, ono polje u kome je ne samo moguće, već je i nužno parirati EU, jer vas niko neće bombardovati ako vam Narodni muzej radi, ili ako snimite film o bitkama na Ceru ili Kolubari, umesto što u vlastitim filmovima sebe prikazujete kao zveri. Međutim, nema nikakvih naznaka da SNS, SPS ili DS imaju bilo kakav plan za identitetsku politiku koja je danas jedino moguća u Srbiji. (To simbolizuje činjenice da su SNS-ovski ministri na ovim pozicijima komotno mogli upravljati tim ministarstvima i u DS-ovoj vladi.) Naprotiv, pre bi se reklo da nabrojane partije, uključujući tu ne samo lidere već i većinu članova, nema ništa protiv da i ovo bojno polje napusti u zamenu za poneku briselsku privilegiju, jer ,,EU nema alternativu.” Ako se identitetsko pitanje ukine, onda se sa tim pitanjem ukida i svaka moguća politika u Srbiji. Ono što tada ostaje jeste tuča gangova za to ko će da reketira preostala javna preduzeća i preostale srpske biznismene. U tom slučaju bilo bi poštenije da narod ostane u kućama, a njima dati puške i pištolje, pa da to reše na način na koji dolikuje gangovima.

Mi

Da naravno, postoje i ostale partije u Srbiji: ona Tadićeva ili Jovanovićeva ili Čankova npr, ali na te gole plaćenike ne treba uzaludno trošiti reči. Postoje i ,,Siriza”-ideje i promoteri PREOKRETA, ali je malo sumnjivo kako te ideje nailaze na blagonaklon odnos vodećih medija u Srbiji koji  bi, po logici njihovih stranih vlasnika, trebalo da ih bojkotuju kao što su korporativni mediji bojkotovali Sirizu u Grčkoj. Postoji i Šešelj, ali teško je videti da bi Šešelj i sada, kao i bilo kada do sada, bio sposoban za rafiniranu identitetsku politiku; pre će biti da mu je namenjena uloga onoga ko bi trebalo da je kompromituje, za skromnu parlamentarnu nadoknadu. Najzad, ostaje i vansistemska koalicija DSS-Dveri, koja je takođe prošla kroz niz cepanja i podela: čini mi se da će njihov uspeh (prelazak cenzusa) direktno zavisiti od toga da li će uspeti da se nametnu kao zastupnici onog sloja glasača koji nisu šovinisti, ali koje isto tako ne žele da im strani ambasadori određuju stanje svesti.

Najzad, postojimo i mi i to ne treba zaboraviti. U postpolitičkoj sredini kakva je Srbija postala, posebnu važnost mogu da dobiju udruženja građana koje spaja međusobno poverenje i svest o potrebi da se zaštiti jezgro identiteta, a ne EU grantovi kojima se ljudi kupuju, za male pare. Šta će se u ovoj zemlji u budućnosti dešavati, u velikoj meri zavisi od ličnih inicijativa pristojnih ljudi i mogućnosti da se oni udružuju oko jasnih ciljeva i jasnih ideja identitetske politike, koja neće robovati ni predrasudama da EU nema alternativu i da su u EU svi jednaki, ali ni tome da se sve svodi na čekanje i obožavanje  Rusije.