Dosije

Mišljenje

Sa Crnjanskim u Rozatiju

Slobodan Vladušić

,,Neću da priznam, na primer, da je nešto veoma loše učinjeno Indijancima u Americi ili crnim ljudima u Australiji. Neću da priznam da je učinjeno nešto loše tim ljudima, činjenicom da je jača rasa, viša rasa, rasa mudrija u svetskim stvarima, da kažem na taj način, došla i zauzela njihovo mesto.”

Vinston Čerčil, 1937. godine.[1]

Nedavno sam razgovarao sa jednim svojim doktorantom, koji se bavi temom recepcije srpske književnosti na Zapadu od devedesetih godina prošlog veka, pa sve do danas. Ni meni ni njemu nije bilo prijatno kada je kazao da se kao opšte mesto u izvesnim slavističkim krugovima, ponavlja teza o genocidnom kapacitetu srpske književnosti. Da, dobro ste pročitali: genocidni kapacitet srpske književnosti. To znači da je svaki pisac srpske književnosti od najranijih dana pa do danas, genocidan, i da svako onaj ko se bavi srpskom književnošću jeste genocidan, te da, na kraju krajeva, svaki pripadnik srpskog naroda, jeste genocidan, jer ako mu je književnost takva, kako onda on može biti drugačiji. Teza o genocidnom kapacitetu srpske književnosti tako najviše podseća na ono što su nacisti mislili o jevrejskoj književnosti, odnosno o književnosti koju su pisali Jevreji. Ni tu nije bilo izuzetaka.

Iskreno, ja zaista ne znam ni jednog srpskog pisca koji je ikada izrekao rečenicu poput one koju je u motu ovog teksta izrekao Vinston Čerčil, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Ali znam neke pisce koji nisu dobili Nobelovu nagradu samo zato što su bili i ostali srpski pisci – Pavić na primer. A da je neki srpski pisac i izjavio nešto poput Čerčila, to bi značilo da je on lično genocidan, a ne da je takva srpska književnost ili pak da je takva engleska književnost, kojoj memoarista Čerčil pripada. Nijedna književnost nije genocidna.

Pa ipak, danas živimo u vremenu u kome se književnost neprekidno ponižava na različite načine. U slučaju srpske književnosti to ponižavanje je surovo, brutalno i eksplicitno; u slučaju engleske književnosti ili nekih drugih književnosti, ono je suptilno, rafinirano. Ali, verujte mi na reč, veoma prisutno. U prvom slučaju, cilj je – doslovce – svesti jedan narod (srpski) na stadijum biomase, dakle, stadijum živih bića koje manje vrede od životinja (postoje društva za zaštitu životinja, ali ne i društva za zaštitu biomase). U drugom slučaju, cilj je ukinuti jedan tip čoveka (muškarca ili žene) koji zauzima jedan poseban stav prema svetu: taj stav ću nazvati književnim stavom.

Odmah želim da kažem da književni stav nije rezervisan za one koji studiraju ili predaju književnost ili za one koji čitaju mnogo knjiga. Ne, književni stav počinje od čitanja književnosti, ali se ne završava čitanjem. Radi se o tome da se nekoliko veština koje u čoveku razvija književnost, i to pre svega književnost velikih pisaca, prenese u sferu svakodnevice, ali i javnog života. Ovde ću navesti samo jednu od tih veština: veštinu da se u istoj priči, istom čoveku, prizoru ili mestu, vidi mnogo više nego što je očigledno. Onaj ko ne raspolaže takvom veštinom, siromašan je čovek koji živi u jednom oskudnom svetu. Taj svet podseća na sliku sa monitora slabe rezolucije: samo najveće stvari su koliko-toliko vidljive, sve ostalo je mutno. Ako čovek nešto pokuša da zumira, umesto detalje, vidi zamućeni kvadratić. Ljudi koji žive takav siromašan život, najčešće se prepoznaju kao turisti koji žele da za svoj novac dobiju najviše (poznata vam je ta sintagma) a njihove ispovesti, njihova književnost- to su brojne recenzije razbacane po internetu.

Evo kako je, na primer, restoran Rozati na Trgu Naroda, u Rimu, opisao izvesni  Ernestomdelapena (Orlando, Florida USA): ,,Zamka za turiste! Nije vredno novca, izaberite drugi restoran dok možete. Usluga je ok, osim što kelner traži napojnicu i što stoji iza vaših leđa da bi bio siguran da ste mu nešto ostavili. Račun je bio nešto veći od 80 evra, za dvoje: imali smo po jednu supu, jedan rižoto, kapreze salatu, po jedno pivo i vodu.”

Ovaj turista iz Amerike, video je u Rozatiju samo jedan preskupi restoran, u kome je sve platio mnogo više nego što je on mislio da vredi. Ernestomdelapena je tipičan primer čoveka koji NEMA KNjIŽEVNI STAV prema životu, što znači da može da vidi samo ono očigledno: šta je pojeo, šta je popio i najvažnije: koliko je to platio. Zahvaljujem Bogu i izvesnom spletu životnih okolnosti što nisam kao taj čovek sa Floride. Naime, i ja sam bio u restoranu Rozati, ali uopšte nisam razmišljao šta koliko košta i da li sam za te pare mogao negde da dobijem nešto više. Ne. Za mene Rozati bio nešto više od mesta koje se pojavljuje na sajtu Tip Advisor – za mene je to mesto u kome je Crnjanski dočekivao svoju učiteljicu italijanskog, gospođicu dela Kloetu, tokom kišnih dana u septembru 1940. u Rimu, o čemu piše u svom čuvenom romanu Kod Hiperborejaca.

To naravno ne znači da književni stav znači da čovek ide po kafanama i restoranima koji se spominju u knjigama. Za tako nešto bilo bi dovoljno biti turista koji recimo, uplaćuje turu šetnje po toponimima Rima koji se pojavljuju u romanu Anđeli i demoni Dena Brauna. (Isto to, u Parizu, odnosi se na roman Da Vinčijev kod, istoimenog pisca.) Taj bestseler hadžiluk nema nikakve veze sa restoranom Rozati, o kome Crnjanski piše, a koji sam ja želeo da vidim, apsolutno nezainteresovan za cenu kafe, supe, rižota ili procenat napojnice. Razlika je u tome što je veza između Rozatija i Crnjanskog, tajna i skrivena: nigde u tom restoranu ne postoji pomen Crnjanskog, niko ne zna ko je bio Crnjanski, jer Crnjanski nije globalno prepoznat pisac: to ga, srećom, spašava od turističke vulgarizacije koje je uništila Kafku u Pragu (ko je bio u Pragu, zna na šta mislim) i od one turističke automatizacije koja čitaoce Braunovih bestselera pretvara u stoku koju vodiči vode od mesta do mesta koja se pominje u romanima za koji ti isti čitaoci mogu da kažu samo to da se brzo čitaju i da se prodaju u milionskim tiražima. (Isto važi za gotovo sve bestselere).

U tome i jeste razlika: za mene je Rozati pre svega, mesto jedne zagonetke, vrata koja me vode u jedno nevidljivo, ali slućeno iskustvo, koje baš zato što nikada ne može da bude spoznato do kraja,ne može ni da me zasiti. Turisti koji obilaze toponime iz Braunovih romana učiniće to jednom i zasitiće se, jer se sve to već videlo. Ja bih u Rozatiju mogao da sedim godinama. I što je još važnije, mogu da uživam godinama.

U čemu je zagonetka tog restorana?

Prvo, kod Crnjanskog ništa nije slučajno: on se sa gospođicom dela Kloeta, nalazi baš u tom Rozatiju na Trgu naroda, a ne kod ,,Rozatija, na Via Veneto, gde je bilo sastajalište snobova, glumaca, filmskih glumaca”. Provincijalac drugosrbijanske provinijencije otišao bi na ovom pomodno mesto, gde bi dobio ulogu voajera/turiste kojom bi se hvalio u povratku u svoju vukojebinu. Crnjanski, međutim, ima književni stav prema životu, jer on u Rozatiju na Trgu naroda, traži nešto što nije očigledno (filmski glumci), nešto što ne vide oni koji nemaju književni stav prema životu. Kako on ima takav stav on na Trgu naroda vidi put kojim su u prošlosti u Rim ,,ulazili carevi i kraljevi, vojske i gomile putnika. Gete i Stendal, Gogolj i Andersen. A sa svojim austrijskim bataljonom, i onaj moj sunarodnik, koji se bio napio, pa umalo nije rešio izbor jednog Pape.” Crnjanski dakle, u vidljivom vidi ono nevidiljivo.

Drugo: zašto Crnjanski uopšte uzima časove italijanskog? U Hiperborejcima, na jednom mestu on kaže ,,Uostalom, ja sam govorio talijanski, tada, već dvadeset osam godina, kako‑tako, a nisam ni imao nameru, da me gospođica dela Kloeta, uči.” Pa zašto onda uzima časove? Crnjanski prvo kaže da je to zbog njegove žene. Ona je uzimala časove kod te devojke koja se bavila “davanjem talijanskih časova po stranim ambasadama u Rimu”, i kada je otputovala ,,želela je da je zadrži, pa sam je, do ženinog povratka, za svog učitelja, talijanskog, uzeo, ja.” Šta je onda radio Crnjanski sa tom devojkom, kada ju je već uzeo da mu daje časove, koje nije imao nameru da uzima: ,,Ja sam tada proučavao Mikelanđela i želeo sam da mi čita Mikelanđela, pesnika, i to je bilo, sve, što sam od te gospođice tražio.”

Problem je što je ona radije želela da ga uči italijanski: ,,Uzvikivala bi prigušeno, koračajući kao neka skulptura, koja je pobegla iz muzeja, teška, i oznojena: Glagol proći? Passare. Prošao? Proći će? Proći ćemo? Prošli smo? Prošlo vreme? Davno prošlo vreme?” Crnjanskom bi tek ponekad ispunila želju i pročitala po koji stih Mikelanđelovih soneta, koje nije volela. (Volela je Petratku, koga opet Crnjanski nije voleo.)

Imati književni stav prema životu, znači, videti i ono što nije očigledno. Ali to ne važi samo za život, već i za književni tekst. Baš usled tog stava pitam se: da li je baš treba verovati onome što Crnjanski piše o susretima kod Rozatija? Da li zaista u septembru 1940. godine, kada malo koja ambasada u Rimu postoji, jer je skoro cela Evropa okupirana, ta devojka ima baš toliko posla u podučavanju italijanskog, da je Crnjanski mora rezervisati? A možda nije važan italijanski već to KO je gospođica dela Kloeta? Evo odgovora na to pitanje: ona je bila ,,ćerka čuvenog profesora, arheologa, pisca jedne poznate knjige o renesansi i slikarstvu Rafaela. Ona je bila mlada profesorka, a dobila je diplomu sa jednom studijom o Petrarki i njegovim delima, na latinskom. Bila je i pisac odličnog eseja, o jeziku kojim je pisan Dekameron.” Usput: bila je fašista i prvakinja Italije u trčanju na 100 metara. I opis njenog izgleda je vrlo neobičan, zagonetan: ona je lepotica koja to nije.

,,Pojavila bi se brza, hitra, vrlo snažna, sa crnim naočarima na nosu, a bila je plavuša, što inače Talijanke nisu. Mati joj je bila Belgijanka, poreklom. Da nije bila tako stasita, ta devojka je mogla biti vrlo lepa. Ovako je izgledala kao neka naduvana, mramorna, Venera, iz muzeja, koja sad hoda na gumenim nogama. Dolazila je uvek u kratkim, sportskim suknjicama, u belim, skoro providnim, majicama, u kojima su se, jako, ljuljala, dva topovska đuleta. Pošto se leti znojila, upotrebljavala je jake mirise iz Pariza, pa bi zamirisala već sa dva‑tri koraka. Pre nego što bih stigao da dignem pogled, sa novina, namirisao bih je, a čuo kako mi dovikuje: Ciao. Zatim bi skinula naočari, za trenut, pa bi me pogledala velikim crnim očima, tako čudnovatim za plavuše – koje su bile mirne kao u teleta. Katkad nepomične i tvrde, kao u labuda.”

Treba znati da najlepša žena u Hiperborejcima – trudna Napolitanka – takođe ima velike krupne, crne oči kao gospođica dela Kloeta; osim toga i Napolitanka je upoređena sa labudom, kao i oči gospođice dela Kleote. Možda je Crnjanski, svesno, relativizovao lepotu devojke, u ovom opisu, da bi relativizovao način na koji je ona mogla delovati na njega.

A možda je Crnjanski uzimao časove kod te devojke da bi kao diplomata, mogao da stekne uvid u raspoloženje fašista u Rimu, i to fašista koji pripadaju gornjim slojevima rimskog društva? Možda je preko te devojke želeo da dopre do njenog oca – u tome je i uspeo – čuvenog liberala, koji je prema tome, bio u opoziciji prema fašistima i prema nacistima? Deo, dakle, onog društva koji nije voleo fašiste. Zanimljiv je to čovek: na jednom mestu kaže da stranci dolaze ,,u Italiju, kao da je Italija krčma, u kojoj se naručuje piće koje se hoće, a ne koje Italijani nude (...)”

I najzad, da li su zaista, svi oni razgovarali samo o Mikelađelu, ili je Mikelanđelo tek zavesa za nešto drugo, kao što je u Hiperborejcima, zaista, Mikelanđelo bio tek vidljivi deo priče o porodici dela Kloeta: zavesa koja prikriva nevidljivu porodičnu tajnu: da profesor ima mladu ljubavnicu markizu i da njegova ćerka njega i tu ženu, ne podnosi, pa ne voli ni Mikelanđela koji je takođe bio zaljubljen, pod starost, u jednu markizu.  

Odgovore na ove nedoumice nećemo dobiti nikada. Nevidljivo će ostati nevidljivo. Ali ono što možemo da učinimo, jeste da slutimo da u vidljivim rečima Crnjanskog ima nečega što nije izrečeno, ali je sugerisano. I ta sugestija se može videti samo pri velikoj velikoj rezoluciji pogleda kojim raspolažu ljudi koji imaju književni stav prema životu. Dakle, to smo MI. Ja koji ovo pišem i ti koji ovo čitaš. I zato kada razmišljam o Rozatiju, o danu kada sam bio tamo, ja se sećam gospođice dela Kloete, a ne rižota i napojnica. Sećam se i svoje lične mitologije u kojoj Hiperborejci imaju ulogu značajniju od bilo koje druge knjige. To je za mene jedno fantastično životno iskustvo, a ovaj tekst je ,,recenzija” tog iskustva. Ocena: *****

Opisujući kratko druženje sa Crnjanskim u Rozatiju, pokušao sam da pokažem šta znači književni stav prema životu i kakvo neprocenjivo uživanje u životu nudi srpska književnost i književnost uopšte. Ko posle svega ovoga misli da je srpska književnost genocidna, zaslužuje moje duboko žaljenje. Isto to žaljenje upućeno je i onim stranim nazovi-slavistima, koji priču o srpskoj književnosti uvek počinju konstatacijom o njenoj genocidnosti. Ovo što sam gore napisao, oni ne znaju i nikada neće ni znati. A bilo kakvo slično iskustvo nikada neće ni doživeti. Bez obzira na standard, na platu u evrima, oni nikada neće moći da kupe ovaj tip uživanja koji je dostupan ljudima sa književnim stavom prema životu. To znam, jer onaj ko je u stanju da za bilo koju književnost napiše da je genocidna – što znači zabranjena za čitanje i pogodna za spaljivanje, zajedno sa onima koji je pišu i čitaju, ne zaboravite – taj je na smrt osudio svaku književnost. A bez književnosti i književnog stava čoveku ostaje samo sudbina jadnika ili drugačije rečeno: biočestice koja se da lako izmanipulisati. To je biočestica koji ništa ne zna i koja ništa neće da zna, i zato uglavnom mrzi sebe i svet oko sebe.

Pa tako i srpsku književnost.

I svaku drugu književnost. 

 

[1] http://www.bbc.com/news/magazine-29701767