Dosije

Mišljenje

Uspavanost srpske kulturne politike (Ogledi Mila Lompara)

Milan Gromović, Novi Sad

 „To je sve više problem naše dece, skoro da nije više naš problem. Naša deca će videti da su u mnogo čemu kompetentna, ali da postoji neka nevidljiva prepreka koju neće moći da preskoče“(Lompar 2012).

Jedan od ključnih pojmova Lomparovih ogleda o srpskoj kulturnoj politici „srpsko stanovište“ put svog potpunog značenjskog oblikovanja ostvariće u kritičkim dopunama knjige Duh samoporicanja – u njenom drugom, trećem i četvrtom izdanju. Knjiga Duh samoporicanja Mila Lompara pod neprestanom je lupom kritike. Među njenim čitaocima i analitičarima mogu se pronaći mnogobrojni stavovi gromoglasne podrške, ali i po neka oštra osuda. Sveobuhvatan osvrt na knjigu dat je na okruglom stolu časopisa Pečat, u maju 2012. godine, a tekstovi koji su napisani tom prilikom postavljeni su na sajtu ovog lista. Knjiga Mila Lompara predstavlja sabrano iskustvo one strane srpske inteligencije koja kroz drugu polovinu dvadesetog veka vodi bitku za očuvanje rastemeljene srpske kulturne politike. Reč je o logičnom sledu događaja u jednoj samoporicanjem ugroženoj kulturi, a ne o revolucionarnoj pojavi knjige, koja bi imala zadatak da kaže sve i da ponudi gotova rešenja: „Mnoga od ovih kritičkih zapažanja i promišljanja mogla su se i ranije susresti rasuta u radovima i istupanjima pojedinih nacionalno samosvesnih srpskih intelektualaca. Ali je Milo Lompar prvi koji je sistematski proučio mnogobrojne knjige, javna istupanja i napise u novinama, podvrgao ih kritičkoj analizi i izveo dalekosežne zaključke, što niko do sada nije učinio. A time je uputio izazov ustajaloj i delimično već rasrbljenoj srpskoj političkoj i duhovnoj eliti, i time stekao neprolaznu slavu utemeljivača integralne srpske kulturne politike (Čavoški 2012). Stav Koste Čavoškog opravdava mnogobrojna i selektivna literatura koja potvrđuje argumentaciju Duha samoporicanja i uokviruje navedeni integralni pristup srpskoj kulturnoj politici.

Selimir Radulović u tekstu Načelo nade kod Srba još nije ugašeno ukazuje na važan element esejističkog pripovedanja u Lomparovom delu. Naime, reč je o svojevrsnoj idejnoj simetriji, koja će sa jedne strane sadržati eksklamativnu kritiku, poput čuvene Rajsove „Čujte Srbi, čuvajte se sebe!“, a sa druge strane neprestano će ukazivati na (možda poslednje) tačke oslonca u našoj kulturi, koji će poslužiti kao nada i zalog vedrije budućnosti:„U knjizi Duh samoporicanja sam prepoznao nešto što bih mogao nazvati opominjućim gestom, ali i nešto što bih mogao nazvati radosnim gestom“(Radulović 2012; kurziv M. G.).

Nasuprot Pečatu, stoji izrazito negativna kritika ogleda Mila Lompara. Jednodimenzionalno i bez jasnog okvira (ali sa jasnom tendencijom!) tumačenje Lomparovog dela moguće je pronaći u tekstu Okretaj točka: „Duh samoporicanja“ Mila Lompara.[1] U ovom radu neće biti razmatranja ovog kritičkog osvrta u pogledu sadržine, jer forma ostavlja dovoljno „dramatičan“ utisakna čitaoca. Tekst Okretaj točka podeljen je na segmente, koji su naslovljeni svojevrsnim jezičkim kodovima: „Srpski san“, „Lomparova politika kulture“, „Da li je Lompar plagijator?“, „Moralna tupost Lomparove kulturne politike“, „Krivotvoritelj Lompar“, „Spas srpske duše, po Lomparu“ i dr. Odabir jezika kojim je kritika napisana može imati funkciju upućivanja na političku ideju (titoizam) koja prethodni tekstu i funkcioniše kao obrazac za njegovo čitanje: „Jer, s jedne strane, kritičaru jezik kojim odabira da govori ne pada s neba, on je objektivno proizvod izvesnog istorijskog sazrevanja znanja, ideja, intelektualnih strasti, on je „nužnost“; a, s druge strane, svaki kritičar odabira taj nužni jezik u funkciji izvesne egzistencijalne organizacije...“ (Bart 1979: 166). Jasno je da je reč o jeziku imenovanja, etiketiranja i žigosanja politički nepodobnih pojedinaca (u ovom slučaju to je profesor Milo Lompar), što je, nesumnjivo, deo titoističke tradicije. Potrebno je napomenuti na koji način je izbegnut ovaj usudni postupak „uperivanja prsta“ na pojedinca u Lomparovoj knjizi[2], o čemu govori Jovan Popov u tekstu Nadmoć ubistvenih argumenata: „On ovde svog kritičara uopšte ne imenuje, on imenuje samo one koje smatra nosiocima, tvorcima određenih pojava koje kritikuje (Popov 2012).

Sekularno sveštenstvo i Drugo mišljenje

O fenomenu sekularnog sveštenstva Lompar će pisati u svim izdanjima svoje knjige Duh samoporicanja i u knjizi intervjua Povratak srpskom stanovištu?. Osnovno polazište u definisanju načelnih svojstava sekularnog sveštenstva nalazi se u prvom delu Duha samoporicanja, koji je naslovljen Titoizam i sekularno sveštenstvo. Pozivajući se na definiciju ovog pojma u ključu osvrtanja na komunističke režime (Isaija Berlin) i demokratske države, poput Engleske (Džordž Orvel), i uključujući gledište Noama Čomskog, autor dolazi do opštijeg značenja i do konstanti samog pojma: „Prva konstanta je vezana za ,genezu’ ovog pojma: on se društveno razvio kao plod ratne propagandeiz Prvog svetskog rata. Druga konstanta je vezana za ,strukturu’ pojma: osnovno određenje sekularnog sveštenstva proističe iz njegovih veza sa konfiguracijama moći. (...) Njihova skrivena, ali krucijalna premisa glasi: ljudi treba da prihvate da su njihovi životi beznačajni i podjarmljeni, da zaborave smešne ideje o upravljanju svojim sopstvenim poslovima, da prepuste svoju sudbinu inteligentnoj manjini, sekularnom sveštenstvu, koje opslužuje i raspoređuje moć.“[3] Totalitarni pogled i prećutkivanje drugačijeg mišljenja ne može biti ništa drugo nego smrt samog mišljenja. Stav sekularnog sveštenstva da ne postoji Drugo, alternativno viđenje ljudske stvarnosti i egzistencije, autor opisuje na čuvenom primeru iz srpske medijske i političke javnosti – „Evropa nema alternativu“. Zagovaranje i nametanje Prvog mišljenja kao jedino održivo zahteva podršku sile, o čemu piše Milan Brdar u tekstu Beg od učešća u gorkoj istorijskoj lakrdiji: „Manir kritike sekularnog sveštenstva uvek je u stvari manir sofistikovanog varvarstva koji funkcioniše u osloncu na silu, iz preterane samouverenosti i slabašne kondicije. On je, kao i dotični intelektualni tip, identičan: kao što je kod marksista bio manir satiranja svega van marksizima, sada je manir satiranja i nipodaštavanja svega izvan (neo)libe­ralizma. Taj manir nije samo uvreda za akademski um, zbog svog niskog nivoa i nestručnosti, on je uvreda…“ (Brdar 2012).

Duh samoporicanja, brisanje iz javne svesti

Sa smrću mišljenja dolazi i gubitak slobode. Na samom početku knjige Duh samoporicanja u istoimenom poglavlju ukazuje se na sistematičnost umanjivanja nacionalnih prava i na poništavanje slobode srpskom narodu: „Podeljeni u građane koji ,politički’ postoje i ne postoje, u intelektualce koji su pogodni za kulturni obrazac i one koji nisu, pa otud bivaju izbrisani iz javne svesti, nesumnjivo izloženi suzbijanju demokratske komponente društva, osvedočavamo se da poništavanje slobode nije besciljna radnja nego je naporedno sa suzbijanjem elementarnih prava srpskog naroda. Suzbijanje demokratske svesti praćeno je suzbijanjem bilokakve nacionalne samosvesti u našim prilikama i okolnostima“ (Lompar 2013a: 23). Brisanje iz javne svesti jeste metod sekularnog sveštenstva, kojim će biti skrajnuti svi koji su politički nepodobni. Njihova reč posredstvom medija biće preplavljena mnoštvom drugih „važnijih“ informacija i time će se ostvariti tzv. ravnopravnost mišljenja, jer, uistinu, svako ima pravo nešto da kaže. U drugom je planu činjenica koja se pita da li će svako viđenje političke stvarnosti stići do svog primaoca. U ovakvom odnosu osiljenih i izbrisanih u potpunosti je ostvaren ideal sekularnog sveštenstva – „Fasada koja skriva blato“ (Lompar 2013a: 66).

Povratak aktuelnom području rasprave

Drugi deo knjige Duh samoporicanja naslovljen je U senci tuđinske vlasti i sadrži pet poglavlja: „Prividno područje rasprave“, „Istorijsko područje rasprave“, „Personalno područje rasprave: mea culpa“, „Filozofsko-medicinsko područje rasprave: kult ličnosti“ i „Aktuelno područje rasprave: srpsko stanovište“. Zaključno poglavlje iz četvrtog izdanja Duha samoporicanja „Aktuelno područje rasprave: srpsko stanovište“ i autorova knjiga-udžbenik Povratak srpskom stanovištu? predstavljaju najpotpuniji prikaz srpskog stanovišta, njegove nasušnosti – opominjući gest i vrednosti u aktuelnom trenutku – radosni gest. Kroz neprestani dijalog sa kritikom svog dela, autor ukazuje na pet ključnih aspekata sagledavanja srpskog stanovišta: univerzalnost, nenasilnost, regionalnost, vrednosti i slobodan izbor.

Kada govori o univerzalnosti srpskog stanovišta, Milo Lompar navodi primer iz nemačke kulturne politike: „Postoje brojne državne i nevladine organizacije i institucije u Nemačkoj, koje se bave negom i proučavanjem nemačkog jezika. Tako „Društvo za nemački jezik“ nudi od 1966. godine jezičke savete Bundestagu, nemačkim ministarstvima i državnim institucijama. (...) To nisu, dakle, samo momenti srpskog stanovišta nego i činovi i nastojanja koji mogu da izdrže ,evropska poređenja’, jer su ispunjeni univerzalnim poimanjem vrednosti“ (Lompar 2013a: 504). Kao drugu potvrdu univerzalnog utemeljenja srpskog stanovišta Lompar navodi stav Volfa Lepenisa, prema kojem „...činovi ,otpora duha’ treba da budu plod verovanja u univerzalne vrednosti“ (Lompar 2013a: 505). Negovanje zapadnih vrednosti, poput navedenog nemačkog jedinstva u očuvanju jezika – osnovnog elementa svake kulturne politike, u okvirima srpskog stanovišta, prema stavu sekularnog sveštenstva, nedopustivo je. Autor napominje da sekularno sveštenstvo na Balkanu uredno sprovodi zapadne interese, ali ne i zapadne vrednosti. Osvald Špengler će govoriti o „rasama“ ljudi, pojmu koji stoji daleko iznad naroda i nacija, i u tom pogledu „...svaka rasa je jedno veliko telo, a svaki jezik aktivni oblik ,jednog’ velikog budnog bićakoje vezuje mnoga pojedinačna bića“ (Špengler 2010: 451). Upravo prirodan proces uvezivanja ljudi prema kulturološkoj i jezičkoj srodnosti u titoizmu je doveden u napregnut i neprirodan položaj.   Cilj titoističke svesti jeste okretanje rodoljubivog osećanja i ljubavi prema sabornosti i srodnosti u kontra smeru, prema rasparčavanju vlastitog identiteta.                                 

Nenasilnost srpskog stanovišta deo je knjige Duh samoporicanja koji odgovara na „Peščanikovo projektovanje nasilnosti u srpsko stanovište“ (Lompar 2013a: 505). Milo Lompar napominje da je kritika zaobišla pozivanje na političke ideje Miloša Crnjanskog u njegovoj knjizi, kako bi projektovanje nasilnosti u srpsko stanovište bilo moguće: „...treba obrazovati politiku koja ne bi bila nimalo nametljiva i nimalo nasilna, ali čisto srpska, pa bi bila posvećena – izričit je Crnjanski – , ne Srbijancima, nego Srbima’.“ (Lompar 2013a: 505).  

Regionalnost srpskog stanovišta u peru kritičara Lomparovih ogleda o srpskoj kulturnoj politici krajnje je banalizovana. Autorovo shvatanje srpskog stanovišta u geopolitičkom pogledu poistovećeno je sa odbijanjem svake regionalne saradnje i postavljanjem Srbije u izolovanu i antievropsku državu, od strane intelektualca / huligana: „U skladu sa takvim uverenjem, koje ,prethodi’ svakom razložnom procenjivanju konkretnih prilika i odnosa, moje shvatanje srpskog stanovišta biva – kod predsednika Srbije – podvedeno pod nasilništvo i huliganizam, dok kod Peščanika ono pripada ,tradiciji srpske mržnje prema susedima’. Ono, međutim, otkriva da u nastojanjima Peščanika i predsednika Srbije nema ni trunke slobodne svesti koja vodi razložnom oblikovanju susedskih odnosa između država nego je reč o povratku titoističkom jugoslovenstvu u kojem je zapečaćena hrvatska dominacija“ (Lompar 2013a: 512).

Braneći vrednosti srpskog stanovišta Milo Lompar će brojnim argumentima braniti nacionalni interes i slobodu srpskog naroda. Namera negativne kritike bila je „ ...da nametne neistinitu vrednosnu perspektivu kada je reč o srpskom stanovištu“ (Lompar 2013a: 516), ali kroz pokušaj urušavanja autoriteta samog autora. Problem sa kojim negativna kritika polemiše, kada je u pitanju ličnost autora, upravo je njegova akademska karijera. S obzirom da je autor redova o srpskom stanovištu profesor na univerzitetu, zadatak „nove kritike“ je likvidacija i potiranje „prethodne“. O ovoj pojavi u kritici, koja ima svoj kontinuitet, pisao je Sreten Marić u ogledu Protejska svest kritike: „U Francuskoj, na primer, nova kritika već desetak godina likvidira prethodnu, prebacujući joj da je ,sorbonarska’,tj. profesorska, da je scijentističko-pozitivistička, biografsko-istoricistička, i još mnogo toga, sve gore od gorega. Ta čistka ide daleko u prošlost“ (Marić 2008: 63-64).

Slobodan izbor srpskog stanovišta ogleda se u odabiru ideje nacionalne kulture, a ne u njenom nametanju, kako tvrde pojedini Lomparovi kritičari. „Neistina je da moje shvatanje srpskog stanovišta ima disciplinujući i totalizujući karakter. Ono, naprotiv, ima slobodni i diferencirajući karakter. Jer, u mojoj knjizi je zapisano kako srpsko stanovište predstavlja izbornu činjenicu. Šta to znači? , To podrazumeva čovekovu mogućnost da ne izabere način egzistencije koji je vezan za nacionalnu kulturu. Ali, ovde je reč o onom izboru koji oličava prianjanje uz ideju nacionalne kulture’.“ (Lompar 2013a: 533). Deluje paradoksalno da čovek koji se protivi ograničavanju ljudskih sloboda i nedemokratskom poretku, gde vlada mišljenje „bez alternative“,  u isti mah nameće jedno takvo mišljenje. 

 

Autor je doktorand srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u  Novom Sadu     

 

Literatura

 

Bart 1979: Bart, Rolan, Književnost mitologija semiologija, Nolit, Beograd.

Brdar 2012: Brdar, Milan, Beg od učešća u gorkoj istorijskoj lakrdiji, Okrugli sto „Pečata“ posvećen knjizi „Duh samoporicanja“, preuzeto sa sajta lista Pečat 18.2.2015. godine.    

Lompar 2012: Lompar, Milo, Hod  ka  kulturi pasivnog otpora, Okrugli sto „Pečata“ posvećen knjizi „Duh samoporicanja“, preuzeto sa sajta lista Pečat: 18.2.2015. godine.          

Lompar 2013a: Lompar, Milo, Duh samoporicanja. Prilog kritici srpske kulturne politike. U senci tuđinske vlasti, četvrto izdanje, Evro–đunti, Beograd.

Lompar 2013b: Lompar, Milo, Povratak srpskom stanovištu?, Catena mundi, Beograd.

Marić 2008: Marić, Sreten, O kritici, Službeni glasnik, Beograd.             

Popov 2012: Popov, Jovan, Nadmoć ubistvenih argumenata, Okrugli sto „Pečata“ posvećen knjizi „Duh samoporicanja“, preuzeto sa sajta lista Pečat: 18.2.2015. godine.                                                                                  

Radulović 2012: Radulović, Selimir, Načelo nade kod Srba još nije ugašeno, Okrugli sto „Pečata“ posvećen knjizi „Duh samoporicanja“, preuzeto sa sajta lista Pečat: 18.2.2015. godine.                        

Čavoški 2012: Čavoški, Kosta, Izazov ustajaloj i rasrbljenoj eliti, Okrugli sto „Pečata“ posvećen knjizi „Duh samoporicanja“, preuzeto sa sajta lista Pečat 18.2.2015. godine.                                                                            

Špengler 2010: Špengler, Osvald, Propast Zapada, Utopija, Beograd.                                                                                

 

[1] http://pescanik.net/okretaj-tocka ili http://www.fabrikaknjiga.co.rs/rec-81-27

[2] Interesantno je to da čitalac može pronaći više ličnih imena u fusnotama nego u osnovnom tekstu, čime je ovaj čin komunikacije pomeren u drugi plan.

[3] Noam Chomsky, „The Secular Priesthood and the Perils of Democracy“, On nature and Language, Cambridge University Press, Cambridge, 2003: 179–180; 170; 183, prema: Lompar 2013a: 31.