Dosije

Mišljenje

Unesko, gotovizam i walking dead sindrom

Slobodan Vladušić

(Privremena) srpska pobeda u UNESKU kojom je sprečen ulazak Kosova u ovu svetsku organizaciju, od nemerljivog je značaja. Najpre, ono što je očigledno: 9. novembra smo sprečili Albance da u narednih nekoliko godina preuzmu srpske manastire. To preuzimanje ne bi bilo samo fizičko već i simboličko. Pred našim očima konstruisala bi se ,,istorija” Kosova po kojoj Srba nikada nije ni bilo na Kosovu, dok su vladari iz loze Nemanjića bili zapravo časni albanski plemići koje je ,,velikosrpska”, ,,nacionalistička”, ,,falsifikatorska”, (itd, itd…) istoriografija lažno prisvojila. U drugoj fazi ovog istinski genocidnog procesa, posmatrali bismo kako se po univerzitetima stacioniranim po zemljama koje su glasale za ulazak Kosova u UNESKO, organizuju ,,naučne” konferencije koje bi takvoj ,,istini” davale ,,naučni” legitimitet, a onda bi se, naravno, pojavili i doktorske disertacije i ,,naučne monografije” koje bi zabetonirale tu ,,istinu”. Time bi se stvorili uslovi da se svaki čin njenog podrivanja proizvede u ,,revizionizam”, ,,velikosrpski nacionalizam” i ,,fašizam”, te, na kraju krajeva, pravno i politički sankcioniše.

Ovakva ,,istorija” Kosova učinila bi da Srbi ostanu bez svog srednjeg veka, a samim tim i bez porekla. Bili bismo narod koji se pojavio ni iz čega i koji bi usled orvelovske jednačine prošlosti i budućnosti, trebalo da se ponovo vrati u to ništa, tj. da nestane. Genocid koji bi se nad nama tada izvršio ne bi bio po tehnici sličan Holokaustu, već po rezultatu: potpuno rastemeljen i bez istorije, srpski narod bi prestao da bude narod. Postao bi bezoblična masa, nalik amebama, koja bi se delila deobama, preuzimajući oblike i identitet jačih naroda ili prosto okolnih naroda. Za neku deceniju pucali bismo jedni na druge, noseći tuđe zastave. I tako bismo konačno nestali.

To što ovakav scenario jedan deo Srbije prihvata sa osmehom, zezajući se, jer ne zna ništa bolje od toga, posledica je walking dead sindroma koji ih je zarazio. Pošto ne mogu sebi samima da priznaju da su oni gotovi, oni tu gotovost pokušavaju da prevedu na nacionalnu ravan, pa zato ponavljaju da je sve gotovo – iako su zapravo, gotovi samo oni. To je pokazalo glasanje za prijem Kosova u UNESKO – ipak nije sve gotovo i ne mora sve da bude gotovo.

Međutim, ta očiglednost albanskog poraza – privremenog, jer borba tek počinje – prikriva odgovor na pitanje zašto sve nije gotovo. Kada se pogleda spisak zemalja koje su direktno ili indirektno bile na našoj strani, videlo bi se da među tim zemljama ima i onih za koje se očekivalo da će biti poslušni deo američke glasačke mašine. Recimo, Meksiko i Poljska. Ipak, one to nisu bile. Zašto? Pa očigledno zato što nisu bile pragmatične. Jednostavno, one nisu želele da učestvuju u jednom genocidu, u genocidu nad jednim malim narodom. To je ključna stvar: sateliti, protektorati, teritorije u formi kvazi-država, glasaju onako kako glasa Gospodar; države mogu da glasaju i prema savesti.  Za nas bi primeri Poljske i Meksika mogli zato da znače tri važne stvari: prvo, da ovim zemljama i svim ostalim koji su bili sa nama, nikada ne zaboravimo kako su glasale 9. novembra 2015. godine. Drugo, da mi, Srbija, takođe nikada ne glasamo za genocid, niti da bilo kada učestvujemo u grupama ili savezima koje se spremaju da izvrše genocid nad slabijim državama i narodima. I treće, da shvatimo da pravda nije izgnana iz politike.

To možda i jeste ključni značaj događaja albanskog poraza od 9. novembra. Prvi put od devedesetih godina prošlog veka, srpski nacionalni interes je bio potpuno očišćen od bilo kakve senke zla. Prvi put se apsolutno jasno pokazalo da srpski nacionalni interesi nisu u raskoraku sa pravdom. Ili, isto to, ali drugačije rečeno: onaj ko je u Srbiji pravdoljubiv, taj nije mogao biti ravnodušan prema sudbini srpskih manastira na Kosovu, i to ne samo zato što su srpski, već zato što bi njihovo oduzimanje bilo apsolutno zlo, poput Holokausta. Tako smo 9. novembra dočekali ostvarivanje onoga što nam je nedostajalo devedesetih: nacionalni interesi i univerzalne vrednosti nisu više suprotstavljene jedne drugima. Zato je borba za manastire označila istovremeno i potpuni prekid sa devedesetim godinama, jer je sada nacionalni interes istovremeno i čojstven i human.   

Pobeda nad Albancima je, međutim, samo privremena. Borba tek počinje: da bismo sačuvali srpske manastire na Kosovu, država mora biti jača nego što je sada. Ali to nije dovoljno. Građani Srbije moraju da budu jači nego do sada. Da bi sačuvali te manastire – a to znači da bi sačuvali mogućnost da sa našom decom i našim unucima govorimo na srpskom jeziku, a ne na nekom drugom – moramo da svakog dana jačamo sami sebe: da se bolje povezujemo, da verujemo više jedni drugima, da budemo spremni da poklonimo poverenje onima koji će događaji proizvesti u lidere, (kao što je to bio slučaj sa udruženjem Studenti za istinu koji su uradili ogroman posao lobiranja protiv prijema Kosova u UNESKO). Zatim, potrebno je da ugušimo lične sujete i otrgnemo se od apatije i gotovizma (=osećanja da sve je gotovo).

Sada se vidi da ova informaciona bitka sa Albancima oko UNESKA, koju smo za sada dobili, jeste mnogo više od jedne bitke. Ona ima moć, ako se pravilno shvati, da obnovi i revitalizuje naše živote, da im pokloni supstancu, smisao, formu, da ponovo poveže građansko osećanje čestitih nacionalnih interesa sa talasom modernizacije kojim čovek mora da ovlada ako želi da dobije i sledeću bitku. Onima kojima do manastira nije stalo, bilo zato što misle da je sve gotovo, bilo zato što su toliko glupi da ne shvataju šta je sa tim manastirima at stake, preostaje samo da žive život onih koji su prognani iz istorije: a to su robovi ili kmetovi. I nema te zabave, te žurke, koja može da ropski život pretvori u nešto drugo, osim ropskog života.

Mi ostali, živećemo intenzivno, jer je naš život ponovo dobio svoj smisao, svoju formu, svoju dubinu. U informacionom dobu, ratovi se vode informacijama koji oblikuju ljudsku svest. I mi ćemo takav rat voditi. I ako za dve godine, milion građana Srbije bude spremno da bojkotuje robu država (ili makar teritorija koje se izdaju za države) koje bi na nekom budućem glasanju u UNESKU glasale za Albance, onda ćemo biti mnogo bliži pobedi. A da bi se došlo do tog stanja svesti, treba već sada početi tu bitku. Polako, strpljivo, za svakog čoveka pojedinačno. Svest da u tome možemo uspeti i svest da su naši ciljevi pravedni i časni, za razliku od ciljeva druge strane, najveća je korist od onoga što se dogodilo 9. novembra 2015. godine.