Dosije

„Lebensborn", nacistički projekat fontane života

Nataša Redžić, Beograd

„Naš narod opstaje ili propada u zavisnosti od toga da  li ima dovoljno severnjačke krvi“, Himler, komandant SS trupa, 1939.

Ove godine se navršava sedamdeset godina od oslobođenja najvećeg nacističkog logora smrti od strane Crvene armije. Projekat koji je nazvan „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ je imao za cilj da istrebi jevrejski narod otvaranjem raznih koncentracionih logora uz primenjivanje najgorih metoda mučenja i ubijanja ne samo pripadnika jevrejskog naroda, već i Roma, Slovena i osoba sa invaliditetom. Kao jedan od idejnih tvoraca holokausta je bio i Hajnrih Himler, komandant  Šucštafela i Gestapoa i svakako jedan od najmoćnijih ljudi u Trećem Rajhu koji je uživao poverenje Hitlera. Himler, koji je po svojim zverstvima ubrzo dobio nadimak  „Krvavi pas Evrope“, stvorio je  čuveni projekat Lebensborn  12. decembra 1935. godine, koji je malo poznat našoj široj javnosti. Skoro da i nema detaljnijih članaka na srpskom jeziku o samom projektu Lebensborna. Lebensborn je bilo formalno nezavisno udruženje, ali je od samog početka bilo u sklopu aparata SS-a. Lebensborn je podrazumevao registrovano udruženje od strane nacističke vlasti koja je imala za cilj uzgajalište rasno čistog arijevskog potomstva i eliminisanje inferiorne rase. Glavni saveznički tužilac u Nirnbergu, Robert Kempner, je jednom prilikom rekao za Lebensborn : „Projekat Lebensborn je možda najvažnije jezgro celokupnog nacističkog pokreta“.

Lajtmotiv Lebensborna bio je : „Svaka majka dobre krvi treba da nam je sveta!“  Himler je bio opsednut idejom da repopuliše Zemlju i da svetom vlada nadmoćna arijevska rasa. Ovaj projekat je bio skriven i strogo čuvan od javnosti. Plan je bio da se otkrije tek kada se poveća broj „gospodarske arijevske“ rase. O samom projektu se tek saznalo posle sloma Trećeg Rajha kada su američke trupe otkrile Udruženje. Sedište Lebensborna je bila konfiskovana minhenska vila Tomasa Mana. Himlera je mučio podatak da je sve viša stopa pobačaja kod žena, koja je godišnje iznosila 800 000, i nadao se da će se situacija promeniti. Nakon samo sedam godina situacija se promenila. Naglo je porastao natalitet u Nemačkoj. Broj trudnih žena se povećao, a naglasak na stomak je bio neminovan, izbačeni stomak je postao partijska značka.

Program Lebensborna je podrazumevao da žene (većinom nevenčane, kojih je bilo oko 60 %), pripadnice Arijevske rase, zatrudne sa vojnicima SS- a. Himler je vojnicima u svakoj prilici naglašavao značaj izvršavanja „rasne obaveze“. Neoženjenim muškarcima bez potomstva je slao pisma sa prekorom da u što kraćem roku praktikuju cilj projekta – proširenje porodice. Dozvoljavalo se i odobravalo da udata žena i pored sopstvenog supruga zatrudni sa drugim muškarcem. Ono što je bio uslov za sam projekat jeste „rasna čistota“, koja je podrazumevala da i majka i otac imaju „čistu“ porodičnu liniju poslednje tri generacije, da imaju plavu kosu i plave oči. I majka i otac su bili u obavezi da dostave dokumente „rasne čistote“. Otac deteta je uglavnom bio vojnik SS-a čiji bi identitet bio strogo čuvan. Potomstvo je bilo registrovano u matičnoj službi Udruženja i državne institucije o tome nisu bile obaveštene.

Ukoliko novorođenče ne bi odgovaralo kriterijumima Udruženja, rađalo se sa deformitetima ili  po njihovim kriterijumima bivalo neupotrebljivo, ono bi završavalo u socijalnim ustanovama, a nakon toga bi ulazilo u program eutanazije ili bi bilo poslato u koncentracione logore. Ukoliko bi sa druge strane, dete bilo „odobreno“ i odgovaralo selekciji Udruženja, ono bi se krstilo po okultnoj SS ceremoniji, što je podrazumevalo da bodež SS-a stoji iznad bebine glave dok majka polaže zakletvu da će biti doživotno verna nacističkoj ideologiji. Majka novoređenčeta koja je odgovarala selekciji je dobijala od države finansijsku potporu i povlašćen tretman u domovima Udruženja. Sve koje bi ispunile zadatak Udruženja su dobijale i besplatne kupone sa kupovinu u prodavnicama, zatim jeftine i povoljne kredite. Žene koje su rodile četvoro dece su dobijale bronzanu medalju, one sa šest i osam po zlatnu. Na taj način je nacistička vlast podsticala dalje rađanje dece i povećanje nataliteta. Majke bi često govorile: „Mi pripadamo fireru!“

Himler je smatrao da svaki brak koji nema najmanje četvoro dece mora prisilno da se učlani u Udruženje i da se povinuje dogmama Udruženja. Privatnost u nacističkoj državi nije postojala čak ni kada se  postavljalo pitanje „da li treba imati mnogo dece“?  Himler je kategorički odbijao da je to stvar pojedinca, smatrao je da je pitanje države i obaveza prema narodu da se stvori mnogobrojno potomstvo, jer samo velika i brojna porodica arijevske rase može da pokori i vlada svetom. On je izrazito bio naklonjen majkama i deci koje su bile smeštene u domovima ovog Udruženja. Naročito je pazio na ishranu, kontrolisao bi da li se na kvalitetan način sprema hrana u domovima. Indoktrinacija je bila usmerena kako na decu, tako i na majke. U potpunosti je ostvarena germanizacija, tako da se dete koje je raslo u Udruženju identifikovalo sa nemačkim narodom. Citat Alojza Tvardeckog, deteta koje je oteto u Poljskoj, u potpunosti oslikava uspešnost germanizacije: „Hvala Bogu, pripadam ovoj super-arijevskoj rasi broj jedan. Tu decu su smeli da usvoje samo članovi NSDAP-a sa završenom visokom školom.“

U domu Udruženja su posvećivali pažnju edukaciji dece, a prevashovdno su ih vaspitavali u duhu nemačke ideologije. Obavezno je bilo čitanje Hitlerovog dela „Moja borba“ i učestvovanje u raznim političkim temama, naravno u afirmisanju nemačke ideologije. U Nemačkoj je 8000 dece rođeno u Lebensbornu, dok se pretpostavlja da je najmanje 14 000 dece rođeno na okupiranim teritorijama. U Norveškoj, gde su žene masovno imale seksualne odnose sa vojnicima SS-a, rođeno je 10 000 dece. U Nemačkoj i Austriji  je postojalo 14 domova Udruženja, u Norveškoj 9  i po jedan u Danskoj, Francuskoj, Belgiji i Luksemburgu. Nemci su masovno kidnapovali decu po celoj Evropi, a po najviše u Poljskoj i tadašnjoj Jugoslaviji. Ta deca su birana na osnovu svog izgleda i nordijskih karakteristika, na osnovu plavih očiju i plave kose. Bivala su prevežena u ustanove Libensborna i odmah je započinjan proces germanizacije. Deci su menjana poljska imena u nemačka, učila su o nemačkoj kulturi i istoriji.

Pravi broj otete i germanizovane dece se nikada neće saznati. Sve dragocene i značajne dokumente su zaposleni spalili kada su se američke trupe približavale sedištu Lebensborna. Nirnberški proces nije dao valjane rezultate, niti je pravda pobedila.“Neminem laedere“ u ovom procesu, u pravu, nisu važile. Sudije su u Lebensbornu videle samo dobrotvornu organizaciju koja je učinila sve što je bilo u njenoj moći da pomogne stranoj deci. Zanemaren je cilj rasističkog udruženja i masovno kidnapovanje dece širom Evrope i  ubijanje dece koje nisu odgovarale selekciji Udruženja. Nakon završetka Drugog svetskog rata, mnoga deca koja su boravila u Lebensbornu su ostala napuštena. Norveška vlada je odlučila da ih ipak zadrži, kršeći sva moguća ljudska prava i smatrajući ih kao obično ruglo. Ona su bila smeštena u mnogim domovima gde su po njihovim svedočenjima bivala zlostavljana i mučena, čak i vezivaana za krevet. Do 1950. godine, deca su ćutala o svom pravom identitetu, bojeći se za svoj život. Jedan od njih je i Paul Hansen, koji je prvi progovorio o stradanju dece iz Libensborna, odakle je i on poticao. Jednom prilikom je rekao : „Deca iz Lebensborna su posmatrana kao smeće u posleratnom društvu. Ovo je najveća sramota u Norveškoj.“

Njega i ostalu decu su smestili u ludnicu gde su ih izvrgavali neprekidnom maltretiranju i zlostavljanju. I Gizela Hajdenrič, koja je rođena 1943. u Oslu kao Lebensbornovo dete, doživela je neprijatnosti kada je navršila četiri godine. Ljudi su je nazivali „SS kopile“.  Kada je odrasla, saznala je da je njena majka ostala trudna sa SS oficirom. „Najpoznatije“ dete Lebensborna je članica grupe ABBA, Ana Frid - Lingstad. Njena majka je umrla kada je Ana imala samo tri godine i nakon mržnje koju su Norvežani ispoljavali prema njoj morala je da se preseli u Švedsku, jer joj njena matična država nije obezbedila sigurnost. Mnoga od dece iz Lebensborna nikada i nisu stekla pravo da saznaju o identitetu svojih roditelja, stalno su žudila za porodičnom istorijom, pitajući se da li je njihov otac ratni zločinac. Upravo zbog kršenja ljudskih prava, deca iz Lebensborna su tražila od norveške Vlade etičku i finansijsku odštetu.

Da li su ljudska prava privilegija za odabrane ?

29. oktobar 2001. je bio jedan od najznačajnih datuma za decu iz Lebensborna. Tog dana je započelo suđenje između norveške Vlade i dece iz Lebensborna. Tužioci su tražili finansijsku  i etičku nadoknadu za izgubljeno detinjstvo i kršenje osnovnih ljudskih prava (253.000 evra za svaki slučaj). Obzirom da je zahtev odbijen, odlučili su da slučaj prepuste Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Ostaje vreme da pokaže da li je pravda spora, ali dostižna.

 

Autorka je apsolvent politikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu