Dosije

Mišići na naduvavanje

Slobodan Vladušić

Nedavno sam pisao jedan tekst o književnosti i tom prilikom sam morao da se podsetim sudbine Ekovog Imena ruže. Naime, negde u toku 2011. godine, ako se ne varam, Eko je skratio & pojednostavio svoj roman. Reakcije su bile pozitivne: kao, njegov roman na taj način postaje pristupačan onima koji ga do sada nisu mogli pročitati. Tako se ovaj bestseler pisac navukao na opšti talas dajdžestizacije književnosti.

Ovo međutim, nije tekst o književnosti. Ovo je tekst o tome šta je Eko zaista učinio tim postupkom. Pokušaću da to dočaram što plastičnije: recimo, zamislite oca i njegovo dete koje ne ume da pliva. Učenje plivanja zahteva neki trud, a dete drži da je to smor. I tako, otac mu  daje ,,mišiće” na naduvanje sa kojima dete onda ,,pliva”. To je ono što je uradio Eko: dao je ,,mišiće” onima kojima je bio smor da čitaju originalnu verziju Imena ruže. Idemo dalje: zamislite onda da to dete vidi nekog svog vršnjaka kako pliva bez ,,mišića”. Istovremeno će videti da to drugo dete pliva brže od njega, da pliva bolje, da više uživa u plivanju kombinujući različite stilove plivanja (pa čak ume i da zaroni). U tom trenutku dete i otac su pred sledećom alternativom: ili će priznati jednostavnu činjenicu da ono što dete radi jeste surogat plivanja, a ne plivanje (isto kao što je i dajdžest knjiga surogat originala) ili će učiniti sve da suzbiju mogućnost plivanja bez ,,mišića”.

Evo kako bi se to suzbijanje moglo izvesti: prvo, angažovao bih svoju omiljenu trendseterku & geopolitičarku Keti Peri da u sledećem spotu, polugola, koristi ,,mišiće” na naduvanje. Onda bih to isto učinio sa nekim dečačkim bendom (ma kako se zovu). Potom bi komercijalizovao ,,mišiće” na naduvavanje, tako što bi brendirao one marke koje se koriste u spotovima. Platio bih neki institut da sprovede ,,istraživanja” koja će pokazati da je plivanje bez ,,mišića” opasno po zdravlje, jer povećava rizik od srčanog udara. Angažovao bih nekoliko blogera koji bi se divili trendu upotrebe ,,mišića”, kao i botove koji bi ispunjavali rubriku ,,komentari” istim ushićenjem. Uskoro bi se našli i korisni idioti koji bi isto to radili besplatno, zadovoljni činjenicom što su u trendu. (Još je Aristotel znao ljudsku sklonost ka podražavanju. Grehota bi bilo ne iskoristiti je.)

Posle takve artiljerijske pripreme, krenuo bih u frontalni napad na plivače. Unajmio bih grupu za pritisak koja bi konstruisala tezu po kojoj svaki plivač jeste fašista zato što plivajući bez mišića želi da ponizi one sa ,,mišićima”. Istu bi titulu dobili i oni intelektualci koji bi pokušali da opravdaju plivanje bez ,,mišića”. Uskoro bi plivanje bez ,,mišića” postao tabu tema. ,,Pristojan” svet ne bi o tome više želeo da misli & govori. Oni koji su do sada plivali bez ,,mišića”, stavljali bi mišiće na ruke, da ne bi bilo osumnjičeni za fašizam. Niko ne bi znao da pliva ili smeo da pliva i svi bi zavisili od ,,mišića” za plivanje. Mission completed.

Vratimo se na alternativu sa početka teksta: ili ćete naučiti da plivate bez ,,mišića”, ili ćete aktivno ili pasivno učestvovati u kampanji suzbijanja onih koji znaju da plivaju. Postoji i treći član ove alternative, koji je skriven, a to je proizvođač ,,mišića” – onaj kome se isplati da nikada ne naučite da plivate bez ,,mišića”, i koji će sve učiniti da to (i bilo šta drugo) nikada i ne naučite. U prevodu: kao što je u Matrixu Morfijus ponudio Tomasu Andersonu da bira između dve piluje – crvene koja ga vodi u istinu, i plave koja ga ostavlja tu gde jeste (u laži) – tako se i svi mi nalazimo pred sledeći izborom: ili ćemo razviti sopstvene sposobnosti i veštine do stepena koji nam obezbeđuju nezavisnost u odnosu na potrošački imperativ, ili ćemo se oglušiti o ovaj poziv, i tako ostati potpuno zavisni od sfere potrošnje, baš kao što države koje se ne razvijaju ostaju zavisne od stranih kredita. Izabrati samousavršavanje znači krenuti na put vlastite aristokratizacije; ostati tu gde jesmo, sa mišićima na rukama, umesto veštine plivanja, znači ostati smešan i večno zavistan od….proizvođača ,,mišića”.

Sistem u kome živimo, a to je plutokratija, prikriva ovaj izbor stvarajući jednu sliku sveta u kome ideja se ideja samousavršavanja (= aristokratizacije) neprekidno biva napadana kao ,,elitistička”, ,,fašistička” itd, itd. Jasno je da to nije tako: plutokratija ima strah od aristokratizacije, jer upravo taj proces dovodi u pitanje njenu trenutnu dominaciju na Zapadu. Aristokratizacija građanina bi trebalo da dovede do stvaranja građanske aristokratije. To nije nikakav grupa snobova ili ljudi koji pripadaju tzv. starim beogradskim/novosadskim/subotičkim porodicama i koji su zahvaljujući toj starini više vredni od tzv. ,,dođoša”. Građanska aristokratija nema nikakve veze sa tim ljudima. Atribut građanski u sintagmi građanska aristokratija upućuje da svako može da se aritokratizuje. Imenica aristokratija opet, upućuje na to da takav vid egzistencije teži razvijanju veština i znanja iznad proseka koji mu je zadat kao dovoljan (dajdžest knjige, ,,mišići” na naduvanje). Građansku aristokratiju reprezentuje figura čoveka koji je naučio da pliva na hiljadu načina, plus koji ume da roni, i koji upravo zahvaljujući tim znanjima i veštinama živi intenzivniji i lepše od onih koji plivaju samo sa ,,mišićima”.

Građansku aristokratiju čine ljudi koji su razvili svoje sposobnosti i veštine do onog nivoa kada plutokratija i njeni najamnici neće moći da im prodaju muda od labuda, da ih isteraju na ulicu kada oni to požele, a zadrže u kućama kada to njima odgovara. To su ljudi koji se mogu suprotstaviti plutokratiji i njihovim najamnicima, jer znaju više i mogu bolje. Ali da bi se takvi ljudi razvili, da bi se takvi ljudi pojavili, potrebno je najpre da sami sebi priznamo da ne znamo da plivamo. I potrebno je da odbijemo mišiće na naduvanje koji nam se nude. A da verziju Imena ruže za idiote, bacimo u kantu za smeće. Jer nismo idioti. Učinivši to, napravili smo prvi korak u procesu aristokratizacije.