Dosije

Mišljenje

Ubice sudnjeg dana

Aleksandar Divović, Požega

U šestoj sezoni super popularne "Šoutajmove" serije "Dekster" antiheroj i mračni protagonista serijala Dekster Morgan (Majkl Si Hol), forenzičar odeljenja za ubistva policije u Majamiju, suočava se sa parom verskih fanatika u odnosu mentora (Edvard Džejms Olmos) i učenika (Kolin Henks), koji svoja ritualna ubistva dodatno uprizoruju apokaliptičnom simbolikom iz biblijskog Otkrovenja. Na primer, u telo jedne od ubijenih žrtava šavom u obliku grčkih slova alfa i omega ušiju sedam zmija, što je aluzija na sedmoglavu, zmijoliku neman  iz trinaeste glave Otkrovenja. Druga žrtva se obelodanjuje tako što raskomadane delove njenog tela iznova našivene hirurškim koncem centrom grada pronesu četiri napuštena konja, koji su prizivanje apokaliptičnog scenarija iz šestog poglavlja Otkrovenja, i tako dalje. Policijskom istragom se saznaje da je namera ubica da nizom od sedam ritualnih ubistava s eshatološkom scenografijom iz Otkrovenja ispune najavljene znake sudnjeg dana i tako izazovu njegovo nastupanje. Zbog toga se u toku istrage još uvek anonimnim ubicama dodeljuje kodno ime Doomsday Killers ili ubice sudnjeg dana.

Uvažavajući sve razlike u analogiji, nisam mogao da se setim prikladnijeg primera iz pop kulture koji predstavlja slikovitije poređenje s ideološkim motivima više nego transparentnih ubistava Islamske države (dalje ID), o kojima nas putem interneta i društvenih mreža, gotovo svakodnevno i vrlo neposredno, s lica mesta izveštavaju njeni vatreni sledbenici. Pre nego što nastavite dalje s čitanjem, u slučaju ID treba da odbacite uniformnu predrasudu o džihadistima kao o savremenim, sekularnim ljudima, koji, zaklanjajući se ispod ideološkog kišobrana radikalnog islamizma, ostvaruju profane političke ciljeve, švercuju oružje i belo roblje ili uvećavaju svoje bankovne račune na naftnim poljima. U stvari, taj ugao gledanja na fenomen ID ne može vas odvesti dalje od logičnog pitanja iz nostalgične Mikijeve radionice – "Čemu ovo služi, a uz to i ne radi?".

Paradigma u kojoj na prvi pogled besmisleni, iracionalni i samodestruktivni postupci ID dobijaju svoj pun smisao je paradigma islamskog milenarističkog pokreta. Mesijanska retorika ideologa ID nije samo efikasno propagandno sredstvo u regrutaciji novih članova, najčešće, ali ne isključivo sa margina kako islamskih, tako i neislamskih društava[1], nego je i egzistencijalni smisao i modus operandi ID. Novo srednjovekovlje ID i povratak civilizacije u pravno okruženje iz 7. veka izvode se iz tzv. proročke metodologije ili revnosnog sledbeništva postupanja i objave verovesnika Muhameda o predstojećem danu strašnog suda. Uspon do moći ID, kako primećuje novinar Grejem Vud u svom prosvetljujućem eseju za "Atlantik" magazin, mnogo manje je nalik trijumfu Muslimanske braće u Egiptu (koje ID smatra otpadnicima), koliko nalikuje ostvarenju distopijske alternative Džima Džonsa i Dejvida Koreša u kojoj se apsolutna vlast ne prostire na nekoliko stotina, već na oko 8 miliona duša.

Još pre zauzimanja iračkog Mosula u junu prošle godine, trenutno najvećeg grada pod svojom kontrolom, ID je upravljala teritorijom većom od Velike Britanije. Prvi čovek ID Abu Bakr el Bagdadi ubrzo po padu Mosula samotitulisao se kalifom, a teritoriju pod kontrolom ID proglasio je kalifatom. Sa stanovišta milenarističke filozofije ID, taj potez je od fundamentalnog značaja za budućnost čovečanstva, jer je u islamskoj eshatološkoj tradiciji restauracija kalifata pretskazanje nadolazećeg sudnjeg dana. U klasičnoj islamskoj misli postoji snažan pedigre za apokaliptičku ideologiju ID.

Značajne razlike u stilu i sadržini kuranskih sura iz Meke i Medine ogledaju se i u tome što su ranije, mekanske sure prožete snažnim eshatološkim narativom, uprizorenjima konačnog suda i opisima muka u paklu i radosti u raju. U hadiskoj tradiciji, drugom najvažnijem izvoru muslimanske religije posle Kurana, centralna figura islamske apokalipse je lažni, jednooki mesija Dedžal, koji odgovara Antihristu iz hrišćanskog Otkrovenja. U jednoj od najpriznatijih zbirki hadisa, Sahih, posvedočene su i Muhamedove reči o tačno dvanaest kalifa iz plemena Kurejša koji će ga naslediti, a poslednji, dvanaesti će biti Mahdi, veliki izbavitelj islama i svekolikog čovečanstva[2]. Prema tumačenju mladog ideologa ID iz Bahreina, Turkija el-Bin'alija, do sada je bilo sedam legitimnih kalifa. Al Bagdadi je osmi od dvanaest. Mada se razlikuje u detaljima, tradicija se uglavnom slaže da će se konačna bitka između dobra i zla odigrati istočno od Damaska, kada će se Isus ili Isa kao pravi mesija vratiti, poraziti Dedžala uz pomoć Mahdija i polomiti krst u svom simboličnom zagrljaju islama.

U tom smislu treba razumeti i sudbonosnu važnost koju ID dodeljuje sirijskom gradiću Dabiku. Dabik je strateški beznačajan grad na severu Sirije, u blizini sirijsko-turske granice, koji broji tek nešto više od 3000 stanovnika. Ali u hadiskoj tradiciji Dabik je ekvivalent Armagedona iz Jovanovog Otkrovenja – mesta odlučujuće, metaistorijske bitke između dobra i zla. Prema Prorokovom kazivanju iz hadisa, u Dabiku će armije Rima uoči sudnjeg dana podići svoj borbeni kamp. Tu će se sudariti s armijom islamskih pravednika i Dabik će postati rimski Vaterlo[3]. Rim bi mogao da bude sinegdoha ili krovni termin za sve neprijatelje islama, ali postoje tumačenja da je to Amerika ili čak savremena Turska, koja je pre više od 90 godina ukinula poslednji samoproglašeni kalifat Osmanskog carstva. Eshatološka tradicija u koju je uloga grada Dabika tako sudbinski utkana razlog je erupcije oduševljenja boraca ID posle pobedonosne bitke za Dabik, izvojevane inače uz velike gubitke islamista. Svoje službeno glasilo u formi onlajn magazina, ID je nazvala upravo po Dabiku. Kada je američki humanitarac Piter Kesig ubijen od strane ID u novembru prošle godine, Džihadi Džon, maskirani britanski dželat koji se pojavljuje na brojnim snimcima ID, izjavio je za smrt Kesiga: "Sahranili smo prvog krstaša u Dabiku i nestrpljivo očekujemo da stigne ostatak vaše vojske".

ID razlikuje se od skoro svakog drugog džihadističkog pokreta po tome što eshatološku objavu proroka Muhameda uzima za ugaoni kamen svoje ideologije, a sebe doživljava kao ključnog protagonistu predstojeće apokalipse. Među muslimanima postoji konsenzus da jedino Alah poznaje budućnost, ali i da su njeni nagoveštaji dati u Kuranu i kazivanjima Proroka. Jedna od ključnih karakteristika većine milenarističkih pokreta je da plamen svojih eshatoloških očekivanja razgaljuju prilagođavajući aktuelne događaje i iskustva tako da oni postanu znaci najavljenog kraja. Po rečima eksperta za militantni islam Vila MekKantsa, za vreme poslednje godine američke okupacije Iraka očevi osnivači ID videli su znake svršetka vremena svuda oko sebe i predviđali su dolazak Mahdija u roku od godinu dana. Na primer, u zbirci hadisa uticajnog sunitskog učenjaka iz Sirije iz 14. veka Ibn Kasira među znakovima poslednjih vremena pomenuto je podizanje visokih zgrada. Urbana bliskoistočna arhitektura u kojoj dominiraju strukture poput Burž Kalife u Dubaiju, Abradž al-Baita u Meki ili nebodera u Dohi samo podilazi apokaliptičkom entuzijazmu sledbenika ID.

Kako se, dakle, u ovu milenarističku konjunkturu ID uklapaju masovna ubistva i drugi besprizorni zločini njenih podanika? Kad god ID javno istupi s novim zločinima, bilo da je to dekapitacija koptskih hrišćana, etničko čišćenje Jazida u Iraku ili spaljivanje živih žrtava u kavezima, nameću se dva suštinska pitanja: 1) Zašto ID to radi? i 2) Zašto ID svoje zločine obelodanjuje i najneposrednije prikazuje svetskoj javnosti? Sekularna varijanta milenarizma kakva je bila nacionalsocijalistička vizija hiljadugodišnjeg Rajha takođe je za ispunjenje svoje ideje žrtvovala na milione života. Međutim, čak i svemoćni nacistički Behemot, kako ga je nazivao Franc Nojman, trudio se da prikrije i minimizuje svoje zločine, a svedoci smo da su zločini, što brutalniji i svirepiji, to eksponiraniji, danas okosnica samopromocije i komunikacije ID s ostatkom sveta. Da bismo konačno razumeli šta se krije iza ovakve strategije ubica sudnjeg dana, možda neočekivano, napravićemo malu digresiju u vode ruske religiozne filozofije.

Nikolaj Berđajev na više mesta u svojoj obimnoj filozofskoj akribiji ("Ruska ideja", "Samospoznaja"…) pominje "genijalnu ideju" ruskog religioznog mislioca Nikolaja Fjodorova o uslovnosti apokalipse. Genijalno je kod Fjodorva, piše Berđajev u svojoj autobiografskoj ispovesti, to što je on možda prvi načinio pokušaj aktivnog poimanja Apokalipse i prizanao da kraj sveta zavisi i od aktivnosti čovekove[4]. Po Fjodorovu, apokaliptička proročanstva su uslovna, a ne fatalna, i čovečanstvo udruženo radi opšte hrišćanske stvari, može da odloži ili čak da izbegne rušenje sveta, strašni sud i večitu osudu. I baš kao što je Fjodorov smatrao da pasivno očekivanje konačnog kraja nije dostojno čoveka i da ga je moguće odložiti ili izbeći, tako i ideolozi ID smatraju da svet ogrezao u zlu i bogootpadništvu što pre treba izvesti pred božiju porotu strašnog suda. Propaganda zločina ID u funkciji je homogenizacije i podstrekavanja neprijatelja da prvi udari na ratnike kalifata i tako krene na put bez povratka. Ubice sudnjeg dana veruju da otvaranjem frontova na različitim stranama doprinose radikalizaciji dualističke podele sveta na pravedni kalifat i ujedinjene bezbožnike i aktivno sudeluju u ostvarenju proročanstva o ultimativnoj bici u Dabiku.

Paralelnim kampanjama na više frontova protiv šiita, Kurda, Jazida, hrišćana i muslimana sunita koji ne dele njena ideološka uverenja, ID je već ujedinila svaku etničku i religijsku grupu u rejonu Iraka i Sirije protiv sebe. Objavljivanjem besprekorno izrežiranih snimaka pojedinačnih i masovnih egzekucija svojih žrtava na internetu, ID baca rukavicu u lice zapadnim zemljama i provocira njihov napad na Siriju u susret proročanstvu iz Dabika. ID je u ratu čak i sa svojim najprirodnijim saveznikom, sirijskom Al Kaidom. Dirigovana inflacija vlastitih neprijatelja  nikako ne deluje kao pametna strategija osim ako postojano ne istrajavate u uverenju da je na vašoj strani nepobediva, transcendentna sila, koja će uskoro okončati postojanje sveta kakvog poznajemo. I ako se već negde sustiču politička filozofija nacionalsocijalizma i strategija ID to je ono klasično mesto iz "Majn kampfa" na kome Hitler kaže da u genijalnost jednog velikog vođe spada i to da čak i one raštrkane neprijatelje s raznih strana uvek predočava u jednu kategoriju, jer spoznaja različitih protivnika može kod slabićkih i nesigurnih karaktera da dovede do poretka sumnje u sopstvena prava.[5] Iz tog razloga bi eventualna invazija Amerike i njenih raznorodnih saveznika protiv ID bila ogroman propagandni uspeh za džihadiste, jer je najveći zagovornik jednog takvog napada sama ID.

Iz perspektive društvene svesti oblikovane na filozofiji evropskog prosvetiteljstva i sekularnog humanizma, apokaliptična vizija iminentnog kraja istorije koji treba da se odigra u opskurnom sirijskom gradiću izgleda iracionalna i besmislena. Mnogi a priori odbijaju da poveruju u fanatičnu posvećenost ID svojoj militantnoj eshatološkoj ideologiji. Međutim, takvim sagledavanjem stvari vrlo lako se može upasti u zamku evropocentrizma. ID i njena ideologija nisu incident ni iz ugla sociologije religije, ni iz ugla islamske religijske doktirne. Američki istoričar Džefri Kaplan primetio je da su u svakom dobu i u svakom ćošku planete, male grupe ljudi postajale nepopravljivo ubeđene da procesi istorije dolaze do kraja.[6] Jehovini svedoci, polinežanski kargo kultovi, Loza Davidijanaca, Aum Šinrikjo, frakcije Bahai religije su samo neki od savremenih primera koji svedoče da je milenarizam snažan i privlačan odgovor na psihološke potrebe, socijalni status i verska ubeđenja  mnogih ljudi u svim vremenima. Na kraju krajeva, i hrišćanstvo je počelo kao izrazito apokaliptična jevrejska sekta.[7] ID, uprkos činjenici da predstavlja magnet za sadiste, sociopate i avanturiste raznih profila i da njena uverenja odbacuje velika većina muslimana, nije zbog toga manje islamska; religija koju ispovedaju njene najgorljivije pristalice izvedena je iz autentične islamske tradicije i utemeljena je u verovesničkoj karijeri proroka Muhameda. ID je verski, milenaristički pokret čija intelektualna i ideološka genealogija sežu do samih početaka islama, a pravni i politički radikalizam sirijskog kalifata predstavlja njegovu doslednu primenu u kontekstu 7. veka.

Nesuočavanje s ovim činjenicama u ime različitih kompromisa je najsigurnija stranputica u svakom intelektualnom, propagandnom ili vojnom suočavanju s ID. Ignorisanje ideoloških vrela i idejnih osnova kalifata može da vodi samo uvećanju njegove privlačnosti internacionalnim džihadistima i prolongiranju njegovog trajanja. Jer poraziti pokret je jedno, a poraziti njegovu ideju nešto sasvim drugo.

 

Autor je pravnik i publicista iz Požege

 

[1] "Ubeđenje da im je poverena takva misija, da su božanskom voljom odabrani da ispune taj ogromni zadatak, davalo je tim sluđenim i ojađenim ljudima novo uporište i novu nadu; davalo im je ne bilo kakvo mesto u društvu već uvaženo mesto od izuzetnog značaja. Slično bratstvo je sebe doživljavalo kao elitu, beskrajno uzvišenu i nadređenu običnim smrtnicima, elitu koja ima udela u izvanrednim zaslugama svoga vođe i koja s njim deli neke čudesne moći. Povrh toga, misija koja je najviše privlačila te mase iz najsiromašnijih slojeva stanovništva bila je - kako se moglo očekivati - misija koja je trebalo da se okonča potpunim preobražajem društva. U eshatološkim fantazijama koje su preuzeli iz davne prošlosti ... ti ljudi su pronašli društveni mit najprimereniji svojim potrebama." (Norman Kon, Potraga za Hiljadugodišnjim carstvom, JP Službeni glasnik, Beograd, 2013, str. 52)

[2] Precedent ID u ovom smislu je paradržavni projekat sudanskog mesijanskog lidera Muhameda Ahmada oko koga Henrik Sjenkevič razvija radnju svog klasičnog romana "Kroz pustinju i prašumu". Ahmad je kapitalizovao mesijanska nadanja raširena u sudanskom društvu pod tursko-egipatskom okupacijom i britanskom kolonijalnom upravom i 1881. godine proglasio se za Mahdija. Uspešno je proterao Egipćane i Britance iz Kartuma, a u kratkotrajnoj državi pod upravom mahdaista na snazi su bili diskriminacija verskih manjina i šerijatska zabrana pušenja, alkohola i plesanja. Ahmad je iznenada umro 1885. godine, a Britanci su povratili vlast nad Kartumom 1898. godine. Britansku rekonkvistu Kartuma Vinston Čerčil, i sam učesnik rata, je opisao u delu "The River War".

[3] Skrenuo bih pažnju i na istorijski značaj Dabika, koji većina analitičara nije uzela u obzir. Dabik je bio mesto i odlučujuće bitke između Osmanskog carstva i Mamelučkog sultanata 1516. godine, u kojoj su Osmanlije definitivno potukle egipatske Mameluke i stekle reputaciju globalnog predvodnika islama. Mada ID ni Osmansko carstvo ne priznaje za legitimnog naslednika kalifata (jer turski sultani ne potiču od arapskog plemena Kurejš), Mamelučki sultanat islamizovanih robova vojnika, koji je posle mongolskog zatiranja Abasidskog kalifata 1258. godine bio svetski centar islama, tek nije imao legitimitet. Abasidska linija vladara se posle pada Bagdada preselila u Kairo i kao marionetska dinastija formalno ozakonila status Mamelučkog sultanata kao naslednika kalifata, ali su na nju, kako piše Arnold Tojnbi, mamelučki sultani i njihovi podanici uvek gledali s prezirom, a u Meki imena njenih vladara nikada nisu recitovana u hutbama.

[4] Nikolaj Berđajev, Samospoznaja, Književna zajednica Novog Sada, 1987, str. 338-339

[5] Adolf Hitler, Mein Kampf, str. 81 (https://www.scribd.com/doc/14340925/Adolf-Hitler-Moja-Borba)

[6] Jeffrey Kaplan, Radical Religion in America: Millenarian Movements from the Far Right to the Children of Noah, Syracuse University Press, New York, 1997, str. 165

[7] Po rečima čuvenog nemačkog učenjaka Ernsta Kezmana "apokaliptičnost... je bila majka celokupne hrišćanske teologije" (Jaroslav Pelikan, Hrišćansko predanje, Istorija razvoja dogmata, tom I, JP Službeni glasnik, Beograd, 2009, str.149). Detaljnije na temu Isusa kao milenarističkog proroka i njegovog apokaliptičkog pokreta videti u trilogiji Dejla Alisona "Jesus of Nazareth: Millenarian Prophet" (1998.), "Resurrecting Jesus: The Earliest Christian Tradition and Its Interpreters" (2005.) i "Constructing Jesus: Memory, Imagination, and History" (2010.).