Dosije

Mišljenje, drugi deo

Kontinuiteti i diskontinuiteti srpske istorije (Drugi deo)

Miloš Ković

IV

Jedina srpska institucija koja je sačuvala kontinuitet od doba Svetog Save do danas jeste Srpska pravoslavna crkva. U veri, kultu i dnevnoj praksi ona, već devet vekova, neposredno spaja bezbrojne srpske naraštaje. Autokefalna od vremena Svetog Save, od doba cara Dušana uzdignuta u patrijaršiju, ona je imala samo jedan period nejasnih prilika (1459-1557) i jedan prekid (1766-1832). Čak i tada, u vremenima prevlasti Vaseljenske patrijaršije, i u administrativnoj izdeljenosti 19. veka, niže sveštenstvo čuvalo je srpsko predanje i kontinuitet. Možda je najvažnije bilo doba obnovljene Pećke patrijaršije (1557-1766) kada je, zalaganjem velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, srpska crkva pod svojom jurisdikcijom objedinila prostor od Skoplja do Jegra i Komorana i od Samokova do Gomirja. Ona je Srbe, koji su, u vekovima ratova i seoba, živeli na teritorijama jedne muslimanske i dve katoličke države (Osmansko carstvo, Habsburška monarhija, Mletačka republika) sačuvala kao jedinstvenu duhovnu i političku celinu. Patrijarsi, vladike, monasi i mirsko sveštenstvo nisu bili samo duhovne, nego i političke starešine srpskog naroda. To se videlo i u vremenima ratnih kriza (1593-1606, 1683-1699, 1737-1739) kada su patrijarsi, pred strancima, istupali kao politički, pa i vojni poglavari srpskog naroda. Često se zaboravlja da su Srbi vekovima živeli u teokratiji; njeni poslednji odjeci nestali su tek smrću Petra II Petrovića Njegoša i pretvaranjem Crne Gore u kneževinu.

Šta je bilo jezgro predanja srpske crkve u tim vekovima? Zašto je ona bila najznačajniji činilac uobličavanja i očuvanja srpske nacionalne svesti? Crkva je, naravno, čuvala univerzalnu poruku hrišćanske vere, ali i kultove Svetog Save, Svetog Simeona i Svetog kneza Lazara; to su bila ključna „mesta sećanja“, koja su Srbe razlikovala od drugih, ponekad vrlo bliskih, susednih, pravoslavnih i slovenskih naroda. Po ovim svecima Srbi su bili prepoznatljivi širom pravoslavnog i hrišćanskog sveta. Nisu slučajno baš Sveti Sava, Sveti Simeon i Sveti knez Lazar u 16. veku prikazani na freskama moskovskog Arhangelskog Sabora.

U dugim vekovima turske vlasti, kao i danas, zajednička sećanja i zajednički ideali jesu ono što je ljudske zajednice činilo trajnim i otpornim. Karađorđe je na svoju ratnu zastavu stavio lik Stefana Dečanskog; osmanski izvori prenose da su on i njegove vojvode Turcima pretili osvetom Kosova; uz Karađorđeve vojvode uvek su bili sveštenici i guslari, kao ključni prenosioci kosovskih poruka; prota Mateja Nenadović predlagao je Karađorđu da za zakon obnovljene Srbije uzme „Krmčiju“ Svetog Save. Čak i bosanski, muslimanski odmetnici Husein kapetana Gradaščevića, uoči odsudne bitke na Kosovu protiv sultanove vojske, mole za pomoć Svetog kneza Lazara (1831); među muslimanima iz okoline Mileševe vekovima je živeo kult Svetog Save. Pojam „otečestvo“ susreće se u srpskim izvorima od Domentijanovog Žitija Svetog Save do zastava srpske vojske u Prvom svetskom ratu („Za kralja i otečestvo“). Crkva je uobličila i narodnu, epsku, usmenu tradiciju o Kosovu; kroz veru u to da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“ ona joj je dala sasvim hrišćansku suštinu.

Dugo pošto je među Srbima već uveliko preovladalo laičko shvatanje nacije, u Prvom i Drugom svetskom ratu, prvi potezi okupatora u Srbiji i Crnoj Gori 1915-1918 i u NDH bile su progoni protiv Srpske pravoslavne crkve i zabrana ćirilice. Srbi su i mogli da zaborave na to gde su bili izvori njihove vitalnosti i snage, ali su ih neprijatelji uvek podsećali na to. Ivo Pilar, jedan od ključnih preteča ustaštva, u svom Južnoslovenskom pitanju (1917) utvrdio je da je za uobličavanje i jačanje srpske nacionalne svesti presudna bila uloga srpske crkve.

Kontinuitet srpske crkve u istoriji srpskih diskontinuiteta podstiče na razmišljanje. Nema sumnje da je srpska kultura, sa svojim složenim nasleđem, zaista, kako primećuje Milo Lompar, kontaktna kultura pravoslavlja, katolicizma i islama. Odricanje od rimokatoličkog i islamskog nasleđa značilo bi radikalno osiromašenje srpske kulture. Jasno je, takođe, da se Srpska pravoslavna crkva danas nalazi u možda najdubljoj krizi u poslednjih nekoliko decenija. Uz svo njeno unutrašnje raznoglasje, nisu retki ni glasovi koji isticanje njene nacionalne misije proglašavaju „etnofiletizmom“. U pravu je, međutim, Žarko Vidović kada kaže da Srbima ne preti „etnofiletizam, nego anacionalnost, bezavičajnost“. Jer, srpska crkva je i danas stub srpskog identiteta. Ona prelazi novouspostavljene balkanske granice; u rasejanju, na dalekim kontinentima, ona Srbe, baš kao i u Osmanskom i Habsburškom carstvu, povezuje u crkveno-školske opštine. Tamo je ona jedini čuvar nacionalne svesti; onog časa kada se srpske porodice odvoje od Srpske pravoslavne crkve, put u asimilaciju, već u sledećoj generaciji, potpuno je otvoren. Univerzalne imperije mnogo polažu na crkvu i veru; i u EU, baš kao u Osmanskom ili Habsburškom carstvu, oni koji ostanu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi sačuvaće nacionalni identitet. Ostali će se, kao i do sada, postepeno rastvarati u poplavi pomodnih ideja i ideologija.

Univerzalna reč spasenja koju crkva donosi, naravno, dublja je i šira od nacionalne misije. Pravoslavno hrišćanstvo je, uz to, svojom težnjom ka transcedentnom, sabornošću koja ne trpi ljudsku sebičnost i zalaganjem za očuvanje tradicionalnih, porodičnih vrednosti, važna brana razornom talasu materijalizma, konzumerizma i moralnog relativizma, koji u srpskoj kulturi ruši sve pred sobom. Kako primećuje Slobodan Antonić, taj talas je ključni uzrok demografskog sunovrata srpskog naroda. Tamo gde je jaka vera, nema demografskog opadanja. To ne pokazuju samo savremena islamska društva. Kako uočava Filip Dženkins, južna zemljina hemisfera (Afrika, Latinska Amerika, Azija) danas, za razliku od uveliko ateiziranog severa, doživljava hrišćansku renesansu i, zahvaljujući neprekidnom demografskom rastu, postaje središte svetskog hrišćanstva. Današnji papa nije slučajno uzet iz redova Latinoamerikanaca.

Drugi ključni kontinuitet srpske istorije je srpska nacionalna ideja. U vekovima osmanske i habsburške vlasti poseban srpski identitet uobličio se oko crkve i zajedničkih sećanja. Kako smo videli, najznačajniji su bili kultovi Svetog Save i Svetog Simeona, kao i Kosovski zavet.

Srpska nacionalna ideologija je, međutim, u poslednja dva veka, od obnove srpske države 1804, krenula drugačijim putem. I u tome ona je pratila kretanja u Evropi, gde su veru, posle prosvetiteljstva, Američke i Francuske revolucije, zamenjivale ideologije i laička, građanska ideja nacije. Ideja narodnog suvereniteta, po kojoj je narod ovlašćen da bira i smenjuje svoje vlasti (Nikola Pašić je govorio da je „narod izvor i utoka svake vlasti“) promenila je sudbinu sveta, pa i srpskog naroda. U osnovi, ona je davala nadu i dostojanstvo čak i najnižim društvenim staležima. Hrišćani u Osmanskom carstvu sebe su videli kao treći stalež, kao podanike drugog reda. Njihovi ustanci, započeti u Srbiji 1804, nastavljeni u Grčkoj 1821, predstavljali su, zato, prave socijalne, verske i nacionalne revolucije. Pri tome su, naročito u Srbiji, to bili autentično narodni pokreti seljačkih vojski, gladnih pravde, ali i zemlje. Srbe su vodili hajduci, trgovci, pripadnici uglednih porodica, sveštenici; feudalizam je tu konačno ukinut a zemlja je, zahvaljujući Milošu Obrenoviću, i pravno zagarantovana svojim novim vlasnicima. Povod za ustanak bila je turska seča svih uglednijih srpskih glava; od borbe za goli opstanak stiglo se, međutim, do stvaranja sopstvene, nacionalne, srpske države.

Iz ovih činjenica proističe nekoliko zaključaka. Da bi se razumela neka nacija, potrebno je gledati u njene početke. Srpska revolucija odredila je potonju sudbinu srpskog naroda i njegove države na nekoliko načina. Bila je to, zaista, pobuna robova. Počela je kao borba za ono što se tada zvalo „prirodnim pravima“ a danas „ljudskim pravima“, u samoodbrani od samovolje dahija, u užasu i zatečenosti ogoljenim nasiljem, u odbrani osnovne fizičke i imovinske sigurnosti. Ustanak je, takođe, od početka imao demokratski, egalitaristički karakter. Samim tim što je bio vojnik, srpski seljak je bio i učesnik u donošenju odluka. Kada je, za svoju borbu, dobio zemlju turskih spahija, on je zaista imao za šta da se bori i šta da brani. Podela spahijske zemlje pretvorila je Srbiju u zemlju dominantno sitnog, slobodnog seoskog poseda.

To su bili razlozi zbog kojih su se Srbi, ali i Grci, Bugari i drugi Balkanci u 19. veku obema rukama bili uhvatili za nasleđe Francuske revolucije. Zato su tada njihovu borbu i ideale, po pravilu, najbolje razumevali i tumačili evropski demokrati (Macini, Lamartin, Igo, Gledston i drugi), dok su evropski konzervativci najčešće podržavali Osmanlije (Meternih, Veligton, Keslrej, Dizraeli). Borba podređenih za osnovna ljudska prava i za politička prava, u duhu demokratije i ideje narodnog suvereniteta bila je, dakle, u temeljima obnovljene srpske države.

Konačno, Srbi su prema svojoj državi, i u Srbiji i u Crnoj Gori, imali poseban odnos. Ona je bila zaista njihova, jer su je stvorili njihovi preci. U Turskoj su bili raja; u svojoj, srpskoj državi bili su slobodni ljudi. Državu nisu doživljavali kao ugnjetački, otuđeni mehanizam nastao pritiscima etnički, verski, socijalno stranih feudalnih gospodara, kao što su to činili seljaci i kmetovi u Britaniji, Rusiji ili Španiji. Nju je, kao porodičnu kuću i zemlju, nasleđenu od junačkih i mučeničkih predaka, trebalo sačuvati, unaprediti, proširiti i predati potomcima.

Ove ideje, začete u Karađorđevoj i Miloševoj Srpskoj revoluciji, ući će u glavne tokove srpske nacionalne ideologije, kroz shvatanja Vladimira Jovanovića, Svetozara Miletića, Nikole Pašića, Jovana Skerlića, Jovana Cvijića. Dušan Babac, pišući o srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, citira maršala Franše d’Eperea koji je, tragajući za odgovorom na pitanje zašto su se srpski vojnici tako junački tukli, zaključio: „To su seljaci, skoro svi, to su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu (tada se pojam „rasa“ koristio kao sinonim za „naciju“- primedba M.K) i gospodari svojih njiva“. Ostaci ovih ideja i shvatanja preživeli su do danas. Posle svih lomova i diskontinuiteta 20. veka, Borislav Mihailović Mihiz je, kao rođeni Sremac, uočavao kod „Srbijanaca“ isti takav, prisan odnos prema sopstvenoj državi; tvrdio je da se to teško moglo pronaći kod Srba poreklom iz tuđe, Habsburške monarhije.

Dositejevo i Vukovo nastojanje da se narodni jezik uzme za književni, u kulturi je obavilo ono što je Karađorđeva i Miloševa revolucija postigla u politici i društvu. Vukova književna reforma je, međutim, u skladu sa nastojanjem Jerneja Kopitara, pa i samog, svemoćnog kancelara Austrije, kneza Meterniha, značajno umanjila uticaj Srpske pravoslavne crkve na modernu srpsku kulturu. Uzimanje jezika, narodnog stvaralaštva i običaja za osnov identiteta temeljilo se na tradicijama herderovskog, romantičarskog poimanja nacije. Ono je, kako smo primetili, vodilo ka jugoslovenstvu, opet u duhu političke volje Habsburške monarhije, koja je, preko Vuka, radila na odvajanju Srba od Rusa i njihovom zbližavanju sa Hrvatima. Drevna carevina je, tako, sama stvorila jugoslovenski virus, koji će se okrenuti protiv nje, da bi je 1918. ubio.

Kako smo videli, ključne odlike srpske nacionalne ideologije 19. veka su prosvetiteljsko i romantičarsko odvajanje od vere i vezivanje za jezik, slobodno izraženu volju i interes očuvanja nezavisnosti udruživanjem protiv moćnijeg neprijatelja. Srpska nacionalna ideja bila je laička, sračunata na saradnju sa rimokatolicima i muslimanima; uobličavali su je, pre svih, državnici i profesori.

Ne smeju se, međutim, zanemariti dva važna činioca njenog nastanka: junačka epska poezija i Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša, vladike Srpske pravoslavne crkve. U njima je verska strana srpskog identiteta značajno naglašena. Epska poezija i Njegoševa dela bila su mnoga prisutnija u najširim srpskim slojevima nego Garašaninovo tajno Načertanije ili Skerlićevi programski tekstovi objavljivani u elitističkom Srpskom književnom glasniku. Uprkos dvojstvu uočljivom u Gorskom vijencu s jedne strane i Njegoševim pismima i njegovim ostalim ključnim književnim delima s druge strane, koja su sva u znaku potrebe saradnje sa muslimanima i katolicima, mora se primetiti da su ona mučna pitanja koja vladika Danilo sebi postavlja (da li su oni, koji govore našim jezikom, ali pripadaju različitoj veri, isto što i mi, jesmo li prijatelji ili neprijatelji?), do danas ostala najveće iskušenje srpske nacionalne ideje.

Svako razmišljanje o istoriji srpske nacionalne ideologije pokazuje u kojoj su meri, unutar nje, izukrštani diskontinuiteti i kontinuiteti. Slično se može reći i za planska, masovna uništavanja srpskog naroda. Označili smo ih kao izvor diskontinuiteta, ali ona su se u istoriji Srba toliko često ponavljala, od 1459. do 2004, da ih možemo smatrati i kontinuitetima srpske istorije. Još je Ernest Renan, u svom uticajnom spisu Šta je nacija iz 1882, prevedenom na srpski već naredne, 1883. godine, tvrdio da sećanja na zajednička stradanja naciju povezuju daleko jače i trajnije nego zajedničke pobede. Stradanja pod Turcima važan su deo srpskog nacionalnog nasleđa. I sećanja na Jasenovac i na genocid u NDH, na „Blesak“ i „Oluju“ prisutna su u srpskoj kolektivnoj svesti, ali u njoj ne zauzimaju mesto uporedivo sa sećanjem na turske progone. Velika jugoslovenska ideja danas je mrtva. Potrebno je, zato,  da se razmisli o tome da li bi Jasenovac trebalo ugraditi u temelje srpskog nacionalnog identiteta, u onoj meri u kojoj su to Jevreji učinili sa Aušvicom, ili Jermeni sa genocidom u Maloj Aziji. Ne bi trebalo zaboraviti ni genocid nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1878-1912, 1941-1944, 1999-2004), kao ni ostala velika satiranja srpskog naroda o kojima je ovde već bilo reči.

Čak i seobe i dijasporičnost Srba mogu da se sagledaju kao kontinuitet i pretvore u tačku oslonca. Potomci onih koji su Srbiju napuštali, iseljavajući se ka ugarskim i habsburškim zemljama, počevši od 14. veka, vraćali su se, u potrazi za službom, u obnovljenu Srbiju, počevši od Dositejevog, simboličnog prelaska u Smederevo 1806. godine. U većinski nepismenoj Srbiji, oni su bili prvi učitelji i profesori, sudije i advokati, pisci zakona i poezije – oni su, u prvoj polovini 19. veka, stvorili obnovljenu srpsku kulturu. Potrebno je da se razmisli o ulozi koju bi Srbi iz rasejanja, najpre oni visokoobrazovani, koji su zemlju napustili u poslednje dve decenije, mogli da imaju u budućnosti Srbije. Baš kao nekada Srbi iz Habsburške monarhije, oni su, u međuvremenu, stekli važna iskustva o svetu koji se danas sve brže menja, pri čemu je njegov uticaj na sudbinu srpskog naroda, zahvaljujući globalizaciji i medijima, sve dublji i značajniji. Srbija, naravno, nije nepismena kao početkom 19. veka, ali je potpuno zbunjena, sukobljena sa samom sobom i vremenom i svetom u kome se zatekla.

V

U ovom ogledu se, dakle, nasuprot onome što je pre sto godina preporučivao Stojan Novaković, predlaže traganje za tačkama oslonca u sopstvenoj prošlosti, pa tek onda u iskustvima „velikih naroda i velikih civilizacija“.  Potrebno je da obnovimo svoja kolektivna sećanja, praotačku veru i zavete, ono za šta Pjer Nora kaže da je, bar u Francuskoj, poodavno nestalo. Vera i emocije podstiču na akciju; u proceni stvarnosti i delovanju potreban je realizam. Spoznaja sopstvenih slabosti početak je svake pobede. Tu su zadaci akademske, sumnjičave, „kritičke istoriografije“. Tu svoje mesto mora da pronađe i srpska diplomatija. Istorija i u tome može da pruži pouke. Srpska diplomatija je, od Karađorđa i Miloša, preko Ilije Garašanina, Jovana Ristića, do Milovana Milovanovića i Nikole Pašića, stekla određena iskustva i prikupila neka znanja. Ne živimo, naravno, u 19. veku, ali realizam u proceni interesa velikih sila i sopstvenih snaga ostaje trajno aktuelna politička veština. Srbi toga doba umeli su da vode realističnu spoljnu politiku i da izaberu saveznike. Umeli su da uobliče svoj, srpski kulturni obrazac, da izgrade demokratski politički poredak, jaku državu i oružane snage, vitalnu ekonomiju, da ulažu u školstvo i nauku. Umeli su da odbrane svoju zemlju i svoj nacionalni suverenitet. Dvadeseti vek doneo im je i iskustva solidarnosti, socijalnog staranja i zaštite manjina. Mi smo njihovi potomci; nema razloga da sumnjamo da možemo da ponovimo i nadmašimo njihove podvige.

Prvi deo teksta se nalazi na ovoj adresi.

Izvor: http://www.stanjestvari.com/2015/01/27/miloš-ković-svetosavski-ogled-o-konti/