Dosije

Povodom prednacrta Građanskog zakonika Republike Srbije

Da li će deca vaspitavati roditelje?

Miloš Stanković, Beograd

Vlada Republike Srbije je donela 2006. godine odluku o obrazovanju Komisije za izradu Građanskog zakonika Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 104/06, 110/06 i 85/09). Komisija je 2011. godine objavila treću knjigu Prednacrta Građanskog zakonika (koja je dostupna na sajtu Ministarstva pravde Republike Srbije i koja je korišćena za predstojeću analizu), u kojoj su regulisani porodični odnosi. Moj cilj je da u ovom tekstu ukratko ukažem na širi kontekst predloženih rešenja i na njihove određene nedostatke.

Komisija je predložila alternative u pogledu načina na koji je moguće urediti značajan broj instituta Porodičnog prava. Međutim, neke od njih nisu samo posledica različitog naučno-dogmatskog pristupa određenim problemima, već predstavljaju i izraz različitih vrednosnih i ideoloških opredeljenja koja su međusobno nepomirljiva. Država će podsticati rađanje dece (član 6.) ili to neće biti slučaj; po uzoru na značajan broj stranih prava biće uvedena crkvena forma braka (član 24.) ili će supružnici u srpskom pravu moći da zaključuju brak samo pred matičarem; između supružnika će ponovo postojati obaveza vernosti (član 25.), ili će biti zadržano rešenje Porodičnog zakona koje ovu obavezu između supružnika ne predviđa. Najzad, ostaje pitanje da li će ubuduće srpsko porodično pravo dopuštati surogat materinstvo, što je predloženo kao značajna novina, a o čemu nedostaje šira rasprava. Dakle, sa jedne strane se prepoznaje ideja da se naše porodično pravo dodatno radikalizuje prihvatanjem liberalnih koncepcija, u kojima su članovi porodice neretko postavljeni kao suparnici koji su ovlašćeni da do krajnjih granica, pa i na račun drugih članova ostvaruju svoje težnje. Sa druge strane, postoji pokušaj da se pojedini instituti regulišu u duhu konzervativnog poimanja porodice i njenog shvatanja kao države u malom u kojoj je sloboda svakog od njenih članova ograničena samo slobodom onog drugog i usmerena njihovim zajedničkim interesom.

U članu drugom, treće knjige Prednacrta postoji deklarativan stav da „porodica kao osnov društva uživa posebnu zaštitu države“, ali u Prednacrtu nigde nije definisan pojam porodice. Iako to nije neuobičajeno u uporednom pravu, postoje i zakonodavstava(npr. Obiteljski zakon Federacije Bosne i Hercegovine, Porodični zakon Republike Srpske, Porodični zakon Crne Gore) i međunarodne konvencije (Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima) u kojima jeste definisan pojam porodice. Srpski Porodični zakon i Prednacrt GZ posredno definišu porodicu samo kada regulišu institut nasilja u porodici, ističući koja se lica smatraju članovima porodice. Između ostalog, to su i „lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu“ (čl. 197, st. 3 Porodičnog zakona i čl. 241. stav 3 Prednacrta). Iako se u uporednom pravu može naići na različito određen krug lica koja se smatraju članovima porodice, nijedno poput srpskog u porodicu ne ubraja lica koja su bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi. Da li to znači da su članovi porodice (makar samo za potrebe nasilja u porodici) i lice koje se bavi prostitucijom i njegov (njen) klijent, kao lica koja povezuje isključivo seksualna relacija? Da li su to dva istopolna partnera, iako u Srbiji (još uvek) ne postoji zakon kojim bi ovakvim zajednicama bila priznata pravna dejstva? Kako PZ ne precizira ni nužnost postojanja saglasnosti prilikom stupanja u seksualnu vezu, moguće je doći i do bizarnog zaključaka da su članovi porodice i učinilac krivičnog dela silovanja i lice nad kojim je on izvršio delo.

Prethodno izlaganje je interesantno ako se ima u vidu da prema slovu zakona „roditelji imaju pravo i dužnost da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka usvajanju i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva“, odnosno „roditelji imaju pravo da detetu obezbede obrazovanje koje je u skladu sa njihovim verskim i etičkim uverenjima“ (čl. 77. Porodičnog zakona i čl. 88. Prednacrta Građanskog zakonika Republike Srbije). Ove odredbe predstavljaju konkretizaciju prava koja garantuje Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, ali i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Konvencija o pravima deteta, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Povelja o osnovnim pravima u Evropskoj Uniji. Međutim, Porodičnim zakonom i Prednacrtom su predviđene radnje nasilja u porodici koje zbog nepreciznosti zakonske formulacije lako mogu doći u koliziju sa pravom i obavezom roditelja na vaspitanje i obrazovanje deteta. Jedna od njih je i „ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima“, ako bi to kod deteta ugrozilo spokojstvo. Polazeći od ovih normi, u literaturi (prof. Slobodan Panov) se opravdano postavlja pitanje da li bi roditelji vršili nasilje u porodici nad svojim detetom ako bi mu ograničili noćne izlaske, kontakt s vršnjacima koji na njega vrše loš uticaj, ili mu ograničili pristup mestima gde se održavaju sastanci verskih sekti? Koliko su rešenja srpskog prava u nesaglasnosti sa pojedinim rešenjima stranih prava, svedoče i sledeći primeri. Hrvatskim Obiteljskim zakonom (član 95) je predviđeno da u cilju dobrobiti deteta, a u skladu sa njegovim uzrastom i zrelošću, roditelji imaju pravo i dužnost da nadziru dete u njegovom druženju sa drugim osobama, odnosno da imaju pravo i dužnost da zabrane detetu mlađem od 16 godina noćne izlaske (od 23-5 časova) bez svoje ili pratnje druge odrasle osobe u koju imaju poverenje. Slično rešenje postoji u Obiteljskim zakonu Federacije BiH (član 134. stav 3), dok su u Francuskoj roditelji ovlašćeni da kontrolišu društvene veze i prijem pošte svoje maloletne dece.

Pedocentrični pristup, kojim dete stavlja u centar kosmosa i podriva i biološku i pravnu funkciju roditelja, srpski zakonodavac naročito izražava regulišući sadržinu roditeljskog prava. Suprotno svim rešenjima u uporednom pravu, u Republici Srbiji dete koje je sposobno za rasuđivanje sa navršenih 15 godina života stiče ovlašćenje da o mnogim suštinski važnim pitanjima odlučuje ne samo samostalno, ničim ograničeno, bez ikakvog uticaja i preispitivanja njegovih odluka od strane roditelja, već i bez mogućnosti da se njegove odluke procenjuju kroz lupu najboljeg interesa deteta, koji je jedan od lajt-motiva Porodičnog prava u celini. Tako dete koje je sposobno za rasuđivanje i navršilo je 15 godina samostalno može da odluči s kojim će roditeljem živeti i da li će i kako održavati lične odnose s roditeljem s kojim ne živi, kao i koju srednju školu će pohađati.

To znači da ne postoji garancija da će oba roditelja, i to ne svojom krivicom, biti u mogućnosti da učestvuju u vaspitanju deteta. Ako su roditelji razvedeni, petanestogodišnjak može u svakom trenutku da odluči, samostalno ili nagovoren od strane roditelja sa kojim živi, da više ne održava nikakav kontakt sa drugim roditeljem. On može pod uticajem društva da odabere srednju školu koja samo trenutno odgovara njegovim željama, ali je ispod nivoa njegovih sposobnosti i ne zadovoljava njegova istinska interesovanja. Strogim tumačenjem zakona, izbor srednje škole koji je garantovan detetu nije ograničen na škole koje se nalaze u istom gradu, pa ni u istoj državi u kojoj dete živi sa roditeljima. Da li to znači da bi roditelji morali da udovolje želji deteta koje živi u Vranju da pohađa srednju školu u Senti ili u Lajpcigu? Kako se trenutak u kome dete stiče pravo da izabere srednju školu koju će pohađati ne vezuje za trenutak završetka osnovne škole, već za navršenu 15. godinu života, učenici koju su talentovaniji ili su ranije krenuli u osnovnu školu i završili je sa 14 godina, nemaju pravo da samostalno odluče o izboru srednje škole, dok onima koji su ponavljali neki razred to pravo pripada. Najzad, petnaestogodišnjak može „dati pristanak na preduzimanje medicinskog zahvata“ (čl. 77. st. 3. Prednacrta). Da li to podrazumeva da može samostalno da odluči o prekidu trudnoće, da vrši estetske operacije, pa čak i da menja pol i to ne samo bez obaveze da za to dobije saglasnost roditelja, već i bez potrebe da ih o tome obavesti?

Želje deteta ne treba sputavati, niti treba sužavati sferu društvenih odnosa koji su predmet njegove pažnje i u kojima ono vidi mogućnost da se razvija. Ovde se međutim postavlja pitanje kako roditelji mogu efikasno da vrše prava i dužnosti iz svog roditeljskog prava i u kojoj meri mogu da odgovaraju za vaspitanje i obrazovanje deteta ako na sudbonosne odluke svoje dece ne mogu nikako da utiču, čak i ako deca postupaju suprotno svom najboljem interesu? „Dete se zanemaruje u ime njegovih prava“, odlično zaključuje prof. Marina Janjić Komar. Argumentacija da je to trend u stranim zakonodavstvima ili zahtev Evropske unije jednostavno nije tačna. U mnogim državama roditelji mogu da usmere dete u izboru srednje škole u skladu sa najboljim interesom deteta i porodičnim prilikama roditelja (Hrvatska, Republika Srpska), dok je u Belgiji, Engleskoj i Nemačkoj roditeljima dato ekskluzivno pravo da odlučuju o vrsti i načinu obrazovanja svog deteta. U mnogim pravima postoji obaveza roditelja s kojim dete živi da ohrabruje njegov kontakt sa drugim roditeljem, a u engleskom pravu je stav deteta o kontaktu sa roditeljem sa kojim ne živi veoma „važan ali ne uvek odlučujući“ (Welstead, Edwards).

U tom kontekstu treba posmatrati i predloženi član 7. stav 2. ovog dela zakonika („Zabranjeno je svako zlostavljanje deteta, a naročito fizičko kažnjavanje“) i član 87. („Roditelji ne smeju fizički kažnjavati dete i dužni su da ga štite od takvih postupaka drugih lica“). Međutim, predložene odredbe ne predstavljaju nikakvu novinu u našem pravu. Već je predviđen čitav niz zabranjenih radnji koje se smatraju aktima nasilja u porodici. To su: nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem, vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje (član 241. Prednacrta i član 197. važećeg Porodičnog zakona). Isto tako, čl. 81. Porodičnog zakona i čl. 101. Prednacrta sadrže identično rešenje prema kome roditelj može da bude potpuno lišen roditeljskog prava ako zloupotrebljava roditeljska prava ili grubo zanemaruje roditeljske dužnosti. Precizirane su radnje koje se podvode kako pod zloupotrebu roditeljskih prava, tako i pod grubo zanemarivanje roditeljskih dužnosti, a to su između ostalog i fizičko, seksualno i emocionalno zlostavljanje deteta, izrabljivanje deteta kroz primoravanje na preterani rad ili rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta ili rad koji je zakonom zabranjen, kao i podsticanje deteta na vršenje krivičnih dela i navikavanje deteta na rđave sklonosti. Zato je nejasna potreba nove zabrane „fizičkog kažnjavanja deteta“, jer ona već uveliko postoji. Nije verovatno da je pored ovako jasnih normi postojala namera zakonodavca da se ona posebno istakne. Ako je to ipak slučaj, zašto onda nije posebno istaknuta i zabrana psihičkog zlostavljanja deteta?

Biće ipak da je reč o nečemu drugom. Polazeći od pretpostavke da nijedna odredba nije slučajno našla svoje mesto u zakonu, kao jedini logičan odgovor se nameće potreba da se kroz pravni standard „fizičko kažnjavanje“ dodatno pojača zaštita deteta, odnosno da se još neki akti i radnje pored onih koje smo naveli svrstaju u sferu protivpravnosti. Upravo će određivanje konkretne sadržine pojma „fizičko kažnjavanje“ i njegovo razlikovanje od akata koji su već zabranjeni predstavljati ogroman problem za sudsku praksu i plodno tle za različite zloupotrebe. To je primer kako stalno širenje sfere nedozvoljenog ne doprinosi pravnoj sigurnosti, već pravnoj nesigurnosti. Jezičko tumačenje pojma „kažnjavanje“ ukazuje da bi za primenu ove norme bilo potrebno ponašanje roditelja koje je trajalo u kontinuitetu, odnosno, da jedan akt fizičke kazne ne bi bio nedozvoljen. Koliko je onda puta potrebno da roditelji „fizički kazne“ dete da bi njihovo ponašanje došlo pod udar zakonodavca? I ko će to i kako da dokaže? Najzad, zar je moguće da je zakonodavac, koji insistira na pojačanoj zaštiti prava deteta prevideo da učestalost fizičkih kazni (npr. roditelj je u tri različite situacije udario detetu čvrgu) ne mora nužno da znači da one ostavljaju lošije posledice po dete u odnosu na samo jednu jedinu fizičku kaznu (roditelj je detetu udario šamar)?

Suštinsko je pitanje da li ova norma uopšte može da nađe mesto u sistemu roditeljskog prava, koje kao sastavni deo porodičnog prava predstavlja skup međusobnih prava i obaveza između roditelja i dece koji se imaju vršiti u najboljem interesu deteta? Savremeno porodično pravo je prožeto načelima slobode i autonomije volje i tendencija je da se država mnogo manje meša u porodične odnose nego što je to nekada bio slučaj. Zbog prirode odnosa roditelja i dece država ne može i ne treba da utiče na način na koji će roditelji vaspitavati i obrazovati dete (osim kroz nadzor nad vršenjem roditeljskog prava), tako što bi im preko svojih organa davala svakodnevna uputstva ili primedbe. Međutim, ona mora da deluje preventivno, da kroz najširu zakonodavnu aktivnost i obezbeđivanjim kulturnih, ekonomskih, medijskih i obrazovnih instrumenata stvori uslove u kojima će roditelji moći uspešno da ostvare svoju ulogu u porodici i da pomognu detetu da ostvari prava koja su mu garantovana Konvencijom o pravima deteta. Kada se prevencija pokaže kao nedovoljna, država kroz institut lišenja roditeljskog prava deluje reaktivno i ostvaruje zacrtani opšti interes. Međutim, zadatak države da dnevnom nivou prati odnose između roditelja i dece, da se meša u porodični život i vodi računa o tome da li je roditelj „prekomernom upotrebom sile“ zadržao dete da pređe ulicu ili ga je povukao za kosu da ne bi dotakao vrelu ringlu, bila bi nemoguća i u praksi nesprovodiva. Država koja želi mandat da do najsitnijih detalja reguliše odnos između roditelja i dece je totalitarna država, a ne država 21. veka. Kada donosi neku normu, zakonodavac mora da vaga između različitih zaštićenih dobara. Previđajući ovom prilikom da je fizičko zlostavljanje dece već kažnjivo i da su već predviđene sankcije za roditelje koji vrše nasilje, odnosno da postoje mehanizmi da deca koja su izložena zlostavljanju budu izopštena iz takvih porodičnih sredina, zakonodavac je još jednom grubo narušio ravnotežu između zaštite različitih društvenih i pravnih interesa. Kroz paternalističku ulogu države koju joj je namenio i hiperregulaciju odnosa roditelja i dece, odlučio je da dete voli više od njegovih roditelja, da ga štiti od svake čvrge ili najbenignijeg udarca šakom po zadnjici i tako je narušio nepovredivost intime porodičnog života i autoritet roditelja prema deci, kojoj je sa druge strane dao pravo da ničim ograničeno rade i u korist svoje štete. Prednacrtom proklamovana ravnopravnost roditelja i dece narušena je na štetu roditelja.

Iz tog razloga, odgovor na pitanje o fizičkom kažnjavanju deteta, iako najaktuelnije u široj javnosti, samo po sebi neće ništa rešiti. Ono predstavlja samo simboličku tačku sporenja, korak dalje u atomizaciji porodice, indikativni pokazatelj težnje države da dodatno prodre u privatnu sferu i dokaz da nove norme (naročito ako stvaraju podlogu za zloupotrebe i dileme da li se uopšte mogu primeniti) nekada ne samo što ne rešavaju probleme, već stvaraju nove. Međutim, odgovor na ovo pitanje biće više nego simboličan. On će kao izbor između dva suprotstavljena pogleda na svet koji će morati da učine i naše društvo i Komisija za izradu Prednacrta Građanskog zakonika Srbije, opredeliti ne samo duh našeg celokupnog budućeg porodičnog prava, već i stvarnosti u kojoj ćemo živeti.

Autor je asistent na Pravnom fakultetu u Beogradu