Dosije

Mišljenje

Student je mrtav. Živeo mrtav student!

Autor: Filip Vukotić

"Besplatno obrazovanje je imperativ"

Među merama štednje koje je britanski premijer Dejvid Kameron započeo došavši na svoju dužnost 2010. godine bilo je i povećanje troškova studiranja, na šta su britanski studenti reagovali serijom protestnih šetnji u kojima je došlo do sukoba sa policijom i nereda u Londonu. Isti scenario dogodio se istovremeno i u Italiji. 19. novembra ove godine 2010. godina se događa ponovo, ali s jednom velikom razlikom – te 2010. godine bilo je preko 50.000 studenata na ulicama i protest je bio usmeren protiv mera štednje; danas je studenata pet puta manje, ali su zahtevi radikalizovani: traži se besplatno obrazovanje. Marš za besplatno obrazovanje nije ostvario plodove svoje intencije, i bilo bi iluzorno tako nešto i očekivati u prvi mah, ali seme je nesumljivo posejano. Zašto se učešće studenata smanjilo, a zbog čega su zahtevi „ekstremniji“? Odgovor na oba pitanja, samo naizgled kontradiktorno isti, je represija. Naime, ako se dobro pogleda – sve mere štednje istovremeno prate i represivne mere: represija silom i represija ucenom. Sila je najotvorenija represivna mera. Njena parola je očuvanje reda, mira i poretka zemlje. Sredstva represije silom su policija, pendreci, suzavci, šmrkovi, gumeni meci... Vojska i tenkovi su samo unapređena forma istog. Represija ucenom je mnogo perfidnija. Legalitet svoje primene obezbeđuje zakonom donešenog u okolnostima „nužde“ da se očuva red, mir i, pre svega, poredak zemlje. (Dakle u pitanju je uvek ista mantra.) Parola je svako mora da vrati svoje dugove. Obe represivne mere imaju za cilj uterivanje straha, i to ne nekog metafizičkog, nego egzistencijalnog. U sukobu sa organima reda i mira vi direktno ugrožavate /direktno vam ugrožavaju život. Prihvatanjem ucene vi svoj život održavate u životu. Ucena se sprovodi afirmacijom nužnosti odnosa između države i pojedinca u formi kredita gde se konformizam definiše kao žirant, čime se, direktno, onemogućuje pristup moći odlučivanja i upravljanja. Naime, više nije dovoljno obezbediti samo kamatu davanjem kredita, već obezbediti uslove repetitivnosti davanja kredita, što se postiže kreditiranjem u trenutku kada platežna moć kreditiranog još uvek ne postoji ili nije velika. I nije to ništa novo, samo je sada poprimilo neslućene razmere. Radikalnost Marša za besplatno obrazovanje je upravo u otvorenom suprotstavljanju afirmacije ove „nužnosti“, time i sistema koji tu nužnost zagovara. Strah je oblikovao ponašanje obe grupe studenata. Kod jednih je strah prihvaćen kao priroda date nužnosti, dok je kod drugih povod da se izbore sa njegovim avetima.

Kako sve funkcioniše? Najpre država podigne cene školovanja. Potom se student zadužuje uzimajući kredit kako bi platio pohađanje nastavnog plana i programa (koji u Engleskoj na pojedinim fakultetima i katedrama iznosi i preko 9.000 (devet hiljada) evra). Onda kada se zaposli (ako se zaposli) najpre počne da otplaćujete studenski kredit. Na pola otplaćenog studentskog kredita uzima kredit za kola, pa za stan, pa za belu tehniku, pa za još belju tehniku, pa kredit za životno osiguranje, pa kredit za vraćanje kredita, pa kredit za kredit za vraćanje kredita... Neko bi rekao kako poenta i jeste u tome da imate i kola i stan i što veću dijagonalu lcd ili plazme televizora... Prvo, ništa od svega toga faktički nije naše, ako jeste znači da imate veoma mnogo godina; drugo, ništa vam ne garantuje stabilnost, čega smo sve više svedoci toga; treće, vreme koje provodite uživajući u udobnostima materijalno stečenog i vreme provedeno na poslu su u tolikoj nesrazmeri da vam ne ostaje vreme kojim biste unapređivali intelektualnu i duhovnu stranu svog bića. Tako student kao tržišna kategorija postaje mrtav kao misaono biće. Njega definiše tržište kroz primenu stečenih konkretnih znanja i veština. Samim tim potrošačka svest se formira između ostalog i kao kompenzacija za smrt misaonog bića, odnosno pobunjenog, slobodnog čoveka. Kapitalizam se kao destruktivni poredak ostvaruje u svom punom obliku. Nije ni malo čudno što u procesu marginalizovanja uma protiv toga prvi podižu glas upravo oni koji se samim umom bave.

Aprilska dešavanja iz 1936. godina i lipanjska gibanja iz 1968. godine u različitim okolnostima ispoljavale su svoj levičarski karakter. U Kraljevini protesti su imali i revolucionarne pretenzije, dok se `68 tražilo više komunizma i upiralo prstom u crvenu buržoaziju. Tokom protesta `92, potom i 96/97 glavna meta je bio Milošević i težnja ka uspostavljanju demokratije. Socijalni i društveni položaj studenta zajednički je imenitelj svim tim protestima. „Problem“ ovih protesta nastaje kada se desničarska i levičarska mitološka svest sukobi u interpretaciji ovih događaja stvarajući tako nizove anahronizama u dnevno-političkom kontekstu. Tu levu i desnu mitološku svest moguće je identifikovati i u trenutnim gibanjima na Filozofskom fakultetu. Treba krenuti od početka, samo što je početaka nekoliko. Jedan je tovljenje Zakona o visokom obrazovanju uoči nove školske godine, a u sred ispitnog roka, kada izaći na protest znači rizikovati godinu. Mada o tovljenju skoro i da nema reči pošto je umesto dosadašnjih 6 (šest) ispitnih rokova sada propisano 5 (pet). Studenti su izneli svoj zahtev da se vrati staro stanje stvari, ali zbog nemogućnosti ponovne izmene i dopune Zakona, preporuka je Ministarstva da se odobri još jedan rok od strane samih fakulteta. To bi značilo da se žaba polako kuva. Dvema generacijama studenata vraćen je apsolventski rok, što je nekada bilo neupitno ostvareno pravo. Ono što je najparadoksalnije jeste to da su studenti morali da se bore (ostaje da se vidi u kojoj meri su se izborili) da fakulteti primenjuju Zakon po kojem školarina studenta (budžetskog ili samofinansirajućeg) uključuje sve troškove redovnog studiranja (prijava ispita izdavanje uverenja...). Student kome je istekao rok za završetak studija može taj rok produžiti uz pismenu molbu svojoj visokoškolskoj ustanovi. Još je dogovoreno da 48 ESPB ostane uslov za budžet za upis naredne godine. Ono što se čini kao veliki ustupak jeste mogućnost produženja studiranja i nakon isteka tog roka. Međutim, taj ustupak prati i uplata određenog novca, i bez ikakvog preterivanja se može reći da je to ključni razlog takve odluke. Tako i pet ispitnik rokova povećava broj studenata koji će duže studirati, time i duže plaćati svoje školovanje. Da li su zahtevi studenata ispunjeni? Jesu. Da li su studenti pobedili državu? Ne, nisu. Ključ problema leži u protestu kao organizovanju studenta, umesto da se formira pokret koji će jasno definisati krajnje ciljeve i potrebe studenata na neograničen vremenski rok, uz permamentnu reviziju postavljenih ciljeva. Naime, šta se ispunjavanjem zahteva dobilo? Pa samo ono što je studentima već i bilo zagarantovano, ali to što je dobijeno nije trajno. Jakim studenskim pokretom stvari bi izgledale znatno drugačije.

Jer postavlja se pitanje, kako je moguće da više od decenije kako školstvo više nije besplatno SKONUS nije radio na platformi poboljšanja uslova i kvaliteta obrazovanja koji će se prema planu ostvarivati za 4, 8, 12, 16, 20 godina ili se odnositi na taj period?! Kako je moguće da studentske organizacije na samim fakultetima posle više od decenije i sve viših cena studiranja i dalje jedino što imaju da ponude studentima jesu ekskurzije i obilasci evropskih metropola na bezbroj rata, kao što su sindikati nekada nudili radnicima polutke na bezbroj čekova?! Kako je moguće da studenti mirno prihvataju da plaćaju prenošenje bodova predmeta koje su već odslušali i za koje su već jednom platili školarinu ili su svojim visokim ocenama obezbedili sebi školovanje na budžetu države? Kako je moguće da nije ništa rađeno na programu školovanja socijalno ugroženih studenata-brucoša, odnosno davanju prilike svršenim maturantma u nezavidnoj ekonomskoj situaciji (divan eufemizam za bedu) da dobiju dom, stipendiju, studentske povlastice... barem na prvoj godini kojom će moći da odrede dalji tok svog školovanja? Kako je moguće da nikad nije zatražen završni račun od fakulteta, ministarstva, države? Kako je moguće da se studenti ne priključuju ni jednom radničkom protestu? Kako je moguće da ne razumeju svoju političku snagu i ulogu u državi?

Taj politički karakter studentskog protesta (odnosno pokreta u koji bi ovaj trebalo da preraste) doživljava se često kod pojedinih studenata kao periferan, odnosno nema se svest o njemu, ili ako je prisutna u visokom stepenu (svest) ona biva izražena u nekoj od ideoloških matrica. Tako se može primetiti da se pojedini protesti deklarišu kao apolitični, čisto studentski, a zapravo sve iz želje da se protest ogradi od bilo koje od političkih partija. Na taj način se ne shvata širi kontekst protesta i posledica koje on ima ili bi to trebalo da ima po pitanje državne politike prema studentima. Svaki javni istup je u izvesnoj meri ili u potpunosti politički čin. S druge strane, kako je već rečeno, imamo i ideološko promatranje uzroka i načina vođenja protesta. Ukoliko, kao što je to slučaj u poslednjih nekoliko godina u Srbiji, imamo proteste čiji su zahtevi akcentovani smanjenjem cena studiranja oni suštinski predstavljaju postulate levičarske borbe za socijalno pravednije društvo. I ovde dolazimo do leve i desne mitološke svesti. Deluje da je sukob veoma kompleksan, a zapravo reč je o međusobnom spočitavanju i dezavuisanju emancipatorskih dostignuća i nasleđa leve i desne borbe i prekoračenju nadležnosti nad istorijskom interpretacijom. Ukratko, socijalni aspekt protesta se više ne dovodi u pitanje, barem ne bi trebalo. Tumačenje i definisanje pojmova nacije i smisla karaktera nacionalnog je glavni kamen spoticanja, ali u datom društvenom kontekstu dovodi i do rađanja ideološkog sektaštva. Pa tako levica u svojim redovima vidi sektu nečeg što bi se moglo definisti kao četnik-levica, a desnici prebacuju da se u težnji ka ostvarenju svojih ciljeva koriste metodima levice. Sigurno je da ima istine u svemu, ali studenti i dalje jedva plaćaju školarine, u najvećem broju slučajeva to čine, ipak, njihovi roditelji. Ali i taj broj, ubrzano, biva sve manji.

Studenti koji studiraju po sedam, osam, deset... godina u prošlosti su nazivani lenjima i neradnicima, za mnoge je to činjeno s razlogom. Za mnoge to važi i danas. Ali se opravdanost tog etiketiranja sve više pripisuje po inerciji, a sve manje osnovano. Nekada je epitet večitog student nosio kao deo besplatnog obrazovnog sistema koji mu je nudio osnovne uslove za učenje. Danas večiti student tim epitetom gubi i sve privilegije besplatnog studiranja koje imaju najbolji studenti. Ali osim lenjosti i nerada večiti se postaje i materijalnom situacijom u kojoj se student nalazi. Sve više studenata je primorano da svoje fakultetske obaveze usklađuje sa radnim obavezama. Sve više studenata tu borbu gubi. Sve više studenata propušta predavanja i ispitne rokove zbog obezbeđivanja osnovnih egzistencijalnih uslova. Studenti nisu deca nekakvih fiktivnih roditelja, već roditelja kojima se smanjuju plate i koji rade po odredbama novog Zakona o radu. Negiranje ove pojave vrši se diskreditacijom studenta niskim prosekom ocena u indeksu ili predočavanjem mogućnosti da se upravo visokim prosekom stiču privilegije u vidu doma, menze i sl., zaboravljajući da se kaže da treba kupiti knjige, da treba kopirati, štampati radove, kupovati materijal, pribor, plaćati prevoz, članarine u bibliotekama, kupiti odeću, na kraju krajeva, ni taj dom i menza nisu sasvim besplatni. Kada se javio otpor studenata koji su predavanja slušali po starom nastavnom programu zbog određivanja roka za završenje studiranja, koji pri upisu nastavnog plana i programa nije postojao, od predstavnika studenata se tražilo da prilikom jednog susreta ponesu i svoje indekse kako bi videli sa kim imaju posla. Nakon tog susreta mnogi članovi Saveta počeli su zdušno da podržavaj protest. I nije reč ni o kakvoj anegdoti, studenskoj priči u formi lov i ribolov, ovo se zaista dogodilo.

Gotovo uvek se prvo na Filozofskom i u dvorištu Rektorata oseti duh protesta. Nažalost, mnogo stvari je ovog puta krenulo po zlu. Stari antagonizmi su probuđeni. Sukobljavali su se studenti u blokadi i studenti pod blokadom. Sudenti i profesori. Po pravilu, prisutne su i radikalna „levica“ i „desnica“ u vidu verbalnog i fizičkog obračuna sa „fašistima“, odnosno „komunjarama“. I u ogromnoj meri nezainteresovanost znatnog dela studenata. Ponovo se velike prilike propuštaju. Tako će i ostati sve dok SKONUS bude delio „polutke“ koje studentima i tako već pripadaju... Ali ne događa se sve to samo od sebe. Istorijske uslovljenosti od prostora do prostra formiraju svest pojedinaca i grupa na različite načine. Suština, međutim, ostaje ista. Uzrok uvek ostaje isti. Kapitalizam istim idejama pristupa suštinski različito. Nacionalizam je reakcionaran i prevaziđen. Provaljujući na nova tržišta on prodaje i ovaj proizvod modernog čovečanstva negirajući sve emancipatorske tekovine zasnovane na nacionalnom koncenzusu, i urušava jedan od načina masovnog organizovanja potrošača (ne strogo samo u ekonomskom smislu). S druge strane, u zemljama koje su prestonice velikog kapitala nacionalizam se permanentno održava toplim u slučaju odbrane tog istog kapitala od nekapitala, ili u slučaju potrebe opravdanosti osvajanja novih resursnih i tržišnih teritorija zarad upravo nacionalnih interesa, bilo ratom, bilo „legitimnim sredstvima“. Kapitalizam se humanizuje dostignućima vezanim u eri nastanka kapitalizma. Fašizam i komunizam se izjednačavaju. U državama sa komunističkim nasleđem ili levičarskim usmerenjem prodaje se proizvod o istom totalitarističkom poreklu kapitalizma i komunizma, gde se borbi za socijalnu pravdu impicira teror njenih pobornika. Govori se jedino o ideološkoj indoktrinaciji, a ne o ideološkoj svesti. (...) Ako je neko tlo pogodno za sva semena kapitalizma onda je to prostor bivše Jugoslavije. Sukob i konfuzija, logika protivrečnosti, održavaju se na ovom prostoru uvek u visokim pećima. Tako se stvaraju osećanja inferiornosti, apatije; tako se proizvodi gubitak ličnog i nacionalnog dostojanstva, gubitak društvene svesti i aktivizma.

Besplatno obrazovanje je prema tome imperativ. To nije nikakav ideološki, već egzistencijalni zahtev. Esencija mitoloških svesti, ma koliko to bilo kontradiktorno, mora biti usmerena protiv kapitalizma kao destruktivnog poretka. Ukoliko to nije ostvarivo - onda smo u gadnom problemu.

Autor je diplomirao na katedri za srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu