Displej

Žrtveni cvetovi

Sofija Popović

Pripadajući plejadi književnih stvaralaca čiji opus karakteriše visoka osetljivost za nacionalni i verski identitet, Tajana Poterjahin, koja se prvi put pred književnom javnošću pojavila kao autorka trilogije Varoška legenda, svojim novim romanom Vukovi i pastiri ponudila je dodatni izvor pisane reči o izrazito teškim ratnim godinama koje su neumitno obeležile Srbiju. T. Poterjahin je na ovaj način, u saradnji sa izdavačkom kućom Dereta, pred čitaoce donela još jedan istorijski roman, što upućuje na to da, barem trenutno, ne postoji namera da se predstavi u drugačijim okvirima – umesto okušavanja u više različitih formi, što predstavlja svojevrsni fenomen savremene književne produkcije, autorka ostaje dosledna jednoj, u okviru koje istražuje nove mogućnosti. Premda se u novom ostvarenju vraća onome što joj je poznato – gradu Kraljevu i motivu porodične istorije, ona ujedno odlazi i korak dalje od svog pređašnjeg opusa, pružajući čitalačkoj publici prozu izraslu na krhotinama ratnih sukoba koji ne oblikuju samo pojedinačne, nego i kolektivnu sudbinu.

Autorkin autentični prikaz ratnih godina i brutalnosti kojoj je srpski narod bio izložen u periodu Drugog svetskog rata otkriva svakodnevicu koja istovremeno potvrđuje sav smisao i besmisao postojanja u zamahu rata. Međutim, uprkos čemernoj slici čovekovog beznađa, smisao života se u romanu brani na jednom od najvažnijih frontova, tamo gde je smeštena „najsvetija vojska“ – u srpskom izbegličkom domu za decu u Mataruškoj banji. Iako detinjstvo, kao period koji formira individuu i njenu suštinu, predstavlja čest motiv domaćih pisaca, kod Tajane Poterjahin ono preuzima drugačiju, simboličku ulogu, na koju aludira već i samim naslovom romana. Oblikovanje naslovne metafore oko dece koja, kao „nepobediva klica života“ (109), u delu figuriraju kao stado Božje, efektno je na simboličkom planu budući da ih ovakvim postupkom autorka smešta ne samo u tematsko-motivski centar, nego i u središte ratnih sukoba koji se vode između neprijatelja i srpskog naroda, odnosno vukova i pastira: „Ovo su za nas granice Srbije. Njih branimo. Mala je ta naša Srbija, ali čuvamo u njoj seme života. Ova nejač, to je naš narod.“ (320) S obzirom na to da prikazi dečje tuge i radosti spadaju među najuspelije aspekte romana (dozom saosećanja i nežnosti, kao i čestom upotrebom eufemizama, podstiče se sentimentalno saživljavanje sa sudbinama štićenika), izbeglički dom, kao mesto koje simbolizuje borbu protiv smrti i sloma ljudskog duha, predstavlja glavni prostor odvijanja romaneskne radnje.

Premda se najvećim delom zadržava na scenama boravka u domu, T. Poterjahin ih uspešno ostavlja po strani kada je potrebno da radnja prodiše. Iako se može tvrditi da autorka gradi književni svet ne pribegavajući minimalizmu na planu sadržaja i forme, uočljivo je da ne izbegava samo preteranu smenu lokaliteta, nego i likova, koncentrišući se na tek nekolicinu onih koji u romanu zauzimaju značajno mesto. Ispisujući istoriju doma na obali Ibra, T. Poterjahin akcenat stavlja na zaokružen, jasno ocrtan lik protagoniste Milana Nestorovića, službenika okupirane države i sanitetskog oficira u Mataruškoj banji, koji čini glavnu narativnu nit romana. U pitanju je lik kojim se uspostavlja veza sa ranijim autorkinim opusom, tako da ne čudi čitaočev utisak da je isti dugo stasavao i formirao se u njenim mislima. Međutim, iako je prisutna neskrivena simpatija koju T. Poterjahin ispoljava prema protagonisti, važno je istaći da on ipak nije idealizovan. Filozofski produbljen, Milanov psihološki portret otkriva nepokolebljivog, požrtvovanog, ali i sumornog čoveka samorazornog karaktera pod teretom krvnog srodstva i mučenog teškim moralnim pitanjima. Ograničavajući tekst na jednog protagonistu i nekolicinu sporednih likova koji oko njega gravitiraju, autorka je sugerisala ideju o simboličkom značaju glavnog lika koji, budući izdvojen, postaje uokvirujući agens na planu radnje u čijem se centru nalazi izbeglički dom. Usled toga lik Milana Nestorovića figurira kao svojevrsni bedem čiji je zadatak da u „maloj srpskoj nojevoj barci“ sačuva najveću svetinju – ne samo nevina dečja tela, nego i njihove nevine duše.

Oblikujući roman u svojevrsno svedočanstvo istrajnosti, T. Poterjahin pokazuje spisateljsku zrelost uspešnim izbegavanjem pompezne glorifikacije, koja predstavlja rizičan kamen spoticanja kada je reč o ovakvim i sličnim tematskim preokupacijama. Iako je u njenom pripovedanju uočljiv trag lične melanholije, koji se ujedno može i mora posmatrati i kao trag jedne više, nadlične tuge, izraz naposletku uspeva da ostane depatetizovan, čemu najviše doprinosi uzdržan i distanciran sveznajući pripovedač. Važno je, međutim, istaći da je ova uzdržanost prisutna u meri koja ne nanosi štetu emotivnosti teme, te se ispod autorkinog vladanja izrazom oseća suptilno pulsiranje neizrecivog i, stoga, prećutanog, što romanu daje neophodnu dozu saosećajnosti. Ovakav odabir nespektakularnosti nije slučajan – u pitanju je pristup koji je omogućio uspostavljanje ravnoteže između suvoparnosti izlaganja činjenica i pripovedanja obeleženog strašću i posvećenošću. Budući da izostaje rasplinutost koja bi ugrozila osnovni cilj pripovedanja, očiglednost autorkinih intencija na pripovednom planu ne samo da se prepoznaje, nego i odiše dozom dostojanstva koje je u skladu sa tematskim težištem romana.

Pripovedna struktura romana je čvrsta – temelj pripovedanja sve vreme ostaje nepoljuljan budući da nema previše odskakanja od glavnog pripovednog toka. Iako se povremeno stiče utisak kako pojedine epizode koje predstavljaju dodatak osnovnoj niti pripovedanja odlikuje opširnost koja nije usklađena sa doprinosom tematskoj suštini romana, ovakvo uvezivanje digresija u tematski tok ipak ne narušava uspostavljeni sklad i ritam. Ono što sprečava da se naracija umrtvi jeste  autorkin stilski pristup na polju pripovedanja, obeležen izraženom sposobnošću opservacije – pažnja pripovedača kreće se gotovo fotografski preko motiva, bez predugog zadržavanja na njima, ali uz uočljivu emociju prema deskripcijom obuhvaćenom objektu. Na ovom planu pažnje su vredni i efektni eksterijerski opisi, koji nisu bezrazložno uvedeni u roman. Opisi prirode ne samo da sugerišu nadilaženje ljudske ograničenosti, nego njena lepota autorki služi i kao kontrateža prikazu rata kao ličnoj i kolektivnoj tragediji. U tom kontekstu paradigmatičan je lajtmotiv reke Ibar koja je premrežila roman i koja na simboličkom planu rezonuje sa njegovim epigrafom („Mrtvi su teži no živi... Teku vode i otvoriće moj grob“ – Otac Dragoslav Obućina), aludirajući na činjenicu da vreme, poput vode, teče uprkos svemu, te da postoji sila jača od smrti, koja obećava ispravljanje nepravde i konačnu pobedu dobra nad zlom.

Koncizan, nepretenciozan izraz koji karakteriše ovaj roman ipak ne škodi slojevitosti teksta. Naime, T. Poterjahin u Vukovima i pastirima pribegava specifičnim stilsko-jezičkim osobenostima, a izbor izražajnih sredstava uspostavlja bogatstvo srpskog jezika kao njeno najefikasnije oruđe. Jednodimenzionalnost romana onemogućena je autorkinim stilom koji obuhvata mešavinu auditivnog, vizuelnog i taktilnog, a ovakva deskripcija zasićena čulnošću na momente prelazi u domen poetizovane proze, budući da je na pripovednom polju primetan povremeni iskorak u lirsko intoniranje. Gotovo pesničkim senzibilitetom, autorka ispoljava bogato etnološko i antropološko znanje na planu sadržaja i izraza, a izvesna doza arhaičnosti koja je pritom integrisana u njen jezički registar predstavlja suptilan vid otpora modernom dobu, koji je zasigurno izdvaja iz korpusa savremene domaće književnosti. O jeziku lišenom jednoobraznosti i estetskog siromaštva svedoči svedena upotreba aorista, inverzija, metafora, ali i drugih stilskih figura među kojima je izdašno zastupljeno poređenje, koje, iako dominantno, ne čini pripovedni stil kitnjastim. Još jedan od primera jeste i prisustvo krnjeg perfekta, kako u opisima tako i u govoru likova, koji, iako ovakav oblik zapravo ne napušta okvire savremenog jezika, ipak uspeva da arhaizuje izraz. Premda nije u pitanju prenaglašena komponenta, ekspresivnost ovog oblika doprinosi specifičnoj intonaciji romana, čime se ona približava narodnom jezičkom izrazu i dokazuje autorkinu inventivnost na ovom planu.

Nesumnjivo je da je u pitanju roman nastao iz ratnog iskustva srpskog naroda, te da se autorka posvetila proučavanju autentične arhivske građe kako bi ovakvo iskustvo prenela u dostojanstvenom ruhu. U prepletu stvarnosnog i fikcionalnog, T. Poterjahin je napisala delo o čovečnosti i nečoveštvu, o žrtvovanju i izdaji, ali pre svega o rodoljublju i veri kao snagama kojima čovek, uprkos iskušenju, pobeđuje prolaznost i menja zemaljsko carstvo za ono večno – nebesko. Na taj način suština romana nadilazi njegovo tematsko-motivsko središte, izrastajući u opomenu o važnosti spasa ljudske duše i opstanka vere koja se pod teretom nedaća lomi. Uz svest o večitosti ove borbe, ali i s uverenjem u utočište koje pruža ljubav prema bližnjem, kao vanvremenska vrednost, ono zrno pšenično koje „ako li umre mnogo roda donosi“ autorka je presadila u svoje delo koje, stoga, predstavlja svojevrsno zaveštanje i odatu počast „nepobedivoj klici života“, deci preko čijih se leđa slomio jedan od najtežih perioda nacionalne istorije i čija je svaka smrt predstavljala jedan izgubljeni rat, a svaki osmeh jednu izvojevanu pobedu.

I smeje se. Svi se smeju. Gleda ih i tad mu se čini, premda se ne podaje toj opseni, da je rat već dobijen. (326)