Displej

Trougao tuge

Branislav Aleksić

U nizu filmova industrije zabave, u kojima svi uživamo i koji nas nagone da se radujemo svetu u kome živimo, povremeno se desi prekid trake, pri čemu nastane mrlja koja zapara gledaočevo oko, poput onog Bunjuelovsko – Dalijevog oka iz Andaluzijskog psa. Traka potom naravno nastavi dalje da se odmotava kao da se ništa nije desilo. Međutim, jedna takva mrlja iz Južne Koreje je pre izvesnog vremena bila toliko drčna da je uspela da pocepa traku. Traka je, pre svega zahvaljujući Holivudu, uspešno sanirana te smo mirno nastavili sa životom u svetu koji je najbolji i za koji alternativa ne postoji. Ali, dobro je poznato kako samo jedan trenutak nepažnje u prošlosti može da utiče na dešavanja u budućnosti. Tako dolazimo do autora filma Trougao tuge o kojem ćemo danas govoriti, a koji se usudio stvoriti (uz gotovo nekoliko identičnih kadrovskih rešenja preuzetih od kolege iz Južne Koreje), nešto što se zove politički nekorektan film.

Milan Kundera u svom romanu Besmrtnost zapisuje: „Roman ne treba nalikovati biciklističkoj utrci, nego gozbi sa mnogo jela“. I zaista, u tom romanu Kundera se više no u bilo kom svom prethodnom delu, iskazuje kao pisac polifonijske proze. Film Trougao tuge pored toga što bukvalno pruža gozbu sa mnogo jela u kulminaciji filma, prikazom ljudskih identiteta koji uživaju u jelima, kao i sa krajnjim odredištem hrane i njenih konzumera nakon obedovanja, donosi nam društvenu satiru koja se sastoji od nekoliko paralelnih tokova, povezanih tananim, ali opet, vrlo očiglednim nitima.

U prvi plan švedski reditelj Ruben Estlund stavlja rat između društvenih klasa. Ova tema, ispričana jezikom mladog čoveka danas, donosi premijerno prikazivanje filma na Filmskom festivalu u Kanu ove godine, a autoru obezbeđuje drugu Zlatnu palmu. Prethodnu je dobio za film Kvadrat 2017. godine.

Ono što ovaj film izdvaja u odnosu na filmove koji su izašli ove godine, jeste njegov nekonvencionalan jezik. Nije prvi put da se moda koristi u filmu kao simbol moralne korupcije, uzmimo za primer samo svima poznatu Kruelu Devil iz Sto i jednog dalmatinca. Međutim, u ovom filmu, autor nam otvara vrata najnižeg društvenog sloja u svetu zvanom moda. Prvi kadrovi filma nam pružaju brutalnu i oštru sliku modnog sveta. Ukazuju nam na mlade ljude čije je jedino oružje opstanka njihovo telo. Uvodi se lik modnog propovednika koji sudi njihovim telima na zahtev modnih brendova. Tako nas film uvodi u prve stranice modnog kataloga koji će obuhvatiti gotovo sve poznate brendove današnjice. Modeli u skladu sa brendom čije ime čuju na kastingu, menjaju izraz lica, pokazujući oštre, ozbiljne, muževne crte (Balensijaga) ili pak nasmejano, nevino, lice kada je u pitanju nešto jeftiniji, porodični brend (H&M). Taj prikaz površnog sveta visoke mode nas dovodi i do samog naslova filma. Naslov Trougao tuge se pominje već u prvim minutima filma, kada gorenavedeni propovednik tako imenuje bore koje se stvaraju između obrva. To je najčešće botoksirano područje ljudskog lica, verovatno zato što se one javljaju (kao što naslov kaže) samo onda kada si nesrećan, a to danas, ustanovili smo na početku rada, niko ne želi. Upravo prvi od tri čina filma nam maestralno kupuje pažnju jer pripada suvom realizmu. Reditelj je istrajan u kadrovima. Dijalog između likova je sterilan. Pauze su prazne. Neverovatno je sa koliko malo je autor uspeo da prenese atmosferu degradacije socijalnih odnosa današnjice. Šta ostaje između ljudi nakon što je skupo vino popijeno, hrana degustirana, a instagram trenutak ovekovečen? Račun koji neko treba da plati. Protagonistkinju ovog filma na najpoznatijoj društvenoj platformi prati nekoliko hiljada ljudi i to je njena platna kartica. Na osnovu toga, jedna lepa, mlada devojka, može sebi da priušti krstarenje na luksuznoj jahti, ali ne i da plati račun u restoranu, jer na svojoj kartici nema prebijene banke. Reditelj se naravno neće zaustaviti kada je u pitanju kritika društva koju je započeo prvim činom, te će u more posrnulih ribica uvesti  krupne ribe. Od one nešto sitnije, a opet najzastupljenije u svetu danas- menadžerke posade, Paule, koja teži da se domogne love i moći, preko ruskog oligarha Dimitria, kapitaliste čija su usta puna Marksa, pa sve do njegove opozicije – kapetana broda, alkoholičara, koji je Amerikanac i marksista. I za kraj, autor uvodi kitove ubice koji se nalaze na vrhu lanca ishrane – Britanski par koji je stvorio napravu za očuvanje demokratije u svetu – ručnu bombu. Samim imenovanjem likova (uz njihove osnovne atribute), dijalozima i metaforičnim kadrovima sa broda, autor ceo drugi čin tretira kao alegoriju. Radnja drugog čina je smeštena na luksuznoj jahti gde se Nutela spušta helikopterom u aktovci kako bi se zadovoljile potrebe ljudi koji su na tom krstarenju. Prostor jahte, izolovan okeanom, koji zauzimaju svi, od čistačice toaleta do ruskog oligarha, služi kao svojevrsna alegorija za potrošački kapitalizam. Autor nudi groteskan prikaz sveta u kome živimo, sveta u kojem neko čisti sezonski nečija govna da bi kupio sebi Ajfon (vidimo i da čistačice toaleta imaju skupocene mobilne telefone) do ruskog imućnika koji se razmeće ženama, skupim satovima i telefonima, a zarađuje novac prodajući govna. Dakle, neko se danas bogati prodajući, a neko „preživljava“ uklanjajući govna. Jednostavno je. A kada se zapitate gde sva ta govna na kraju završe, obratite se velikom Bong Džo Hou i njegovom filmu Parazit i on će vam dati rešenje. Vredi znati od koga uzeti rediteljski postupak. Postoji još jedna stvar na koju treba skrenuti pažnju, kada je u pitanju uopšte jahta kao prostor i raspored putnika na njoj: radnici koji održavaju jahtu i omogućavaju joj plovidbu nalaze se ispod palube i svi su uniformisani, dok se elita nalazi na palubi i razmeće se brojnim brendiranim stvarima. Čitaocu ovog rada želim da obrati pažnju upravo na ovu prostornu podelu koju Estlund uvodi, jer je njena fukcija da upotpuni estetski doživljaj samog filma, ali i da pruži metaforičnu sliku društvene podele danas.

Ovaj film se dakle ne bavi isključivo modnom industrijom. Da je tako, verovatno nam ne bi privukao ovoliko pažnje. Film ulazi u srž problema i govori o nesigurnosti lepote kao valute u svetu u kojem vlada parola: novac jednako moć. Dvoje mladih ljudi čije sudbine pratimo kroz film, koriste svoj izgled kako bi napredovali, bez toga su niko i ništa, ali to ima svoj rok trajanja. Oni nemaju obrazovanje, njihova socijalna i emocionalna inteligencija su pod upitnikom i time se oni svode samo na jedno. To jedno film prikazuje kao nedovoljno, a tom jednom većina mladih danas teži. Time ovaj  film čačka mečku i dovodi nas do svog vrhunca. Potopa. Apsurdna komedija i mračni realizam doživljavaju svoj, nizom detalja najavljeni, vrhunac (ukoliko obratite pažnju na fotografije koje se nalaze na zidovima jahte videćete da se na svakoj nalazi nemirno more ili prikaz brodoloma, isto tako, naš protagonista „čita“ Džojsovog Uliksa dok se sunča na palubi). Na granici sa grotesknim, reditelj ovde uz savršen izbor muzike i nekoliko stotina litara povraćke, stvara opšti haos na jahti. Haos u koji je ljudski rod oduvek bio uronjen. I tu u prvi plan izbija opet snaga filmskog jezika. Gaspar Noe bi verovatno kamerom i estetikom fotografije doveo i nas na rub povraćanja, i to ne bi bila greška, to jeste njegov lični pečat, ali sjajni Ruben Estlund, sve vreme, od početka filma, pa do kraja, insistira na preciznost kamere. Preciznost se održava u oštroj i čistoj kinematografiji, tako da svaki kadar bude isfiltriran kao fotka za instagram. Film beleži gotovo savršenu estetiku instagram influensera s pedantnim kadriranjem escajga, skupih jela, zgodnih ženskih tela, okeana, ali i bljuvotina. A šta se rađa iz bljuvotine i silnih fekalija kojima se završava drugi čin? Rijaliti program. Da, dobro ste pročitali, treći čin funkcioniše kao rijaliti program. U skladu sa tim, imamo podeljene uloge, najjaču i najslabiju kariku preživelog plemena, ljubavni trougao, a sve to da bi se prikazali likovi kojima postaje jasno da ljudi suočeni sa katastrofom bivaju svedeni na isto. U katastrofama se društveno konstruirani status ili novac ne mogu koristiti. Tada u prvi plan izbijaju čovekov ego i nagon za samoodržanjem. U tim uslovima, čovek se pretvara u životinju i biva spreman na sve kako bi zadovoljio svoje nagone. Pitanje je da li jedna takva grupa ljudi, prikazana kao poslednji preživeli na ovom svetu, može da pronađe spas, odnosno, šta je za njih spas uopšte? Mislim, da upravo sa ovim pitanjem autor ostavlja film otvorenog kraja terajući nas da po njegovom završetku i dalje razgovaramo o onome što smo upravo pogledali.

Preuzeto i prvobitno objavljeno sa sajtu Fusnota (dostupno na fusnota.rs).