Pošto sam bio student informatike i živeo u studentskom domu i kojem su većina stanara bili studenti tehničkih nauka, moj pogled je pristrasan. Zamolio bih čitaoce da se uzdrže od preranih osuda. Iako uistinu jesam manje upoznat sa dešavanjima van svog fakulteta, primećujem da situacija ipak nije drastično bolja. Istina može da boli i verujem da će deo studenata biti uvređen ili zbunjen. Ko je ovaj deda i zašto smara?

Na pisanje kritike sam se odlučio jer smatram da osim lične sudbine, pogrešno usmeravanje od rane mladosti negativno utiče i na budućnost Srbije. Kao i većina studenata, morao sam da iz malog mesta (Grocke) dođem u veliki grad (Novi Sad) na studije. Ubrzo sam naučio da studentski dom nije starački dom, te da bi trebalo da se naviknem na svakodnevnu buku i žurke. Kako sam po prirodi skeptik, kroz studije sam se vodio izrekom da ne treba slušati savete drugih studenata, a pogotovo ne onih večitih. Ubrzo sam saznao da su najglasniji preneli previše ispita da bi ostali u domu. Nakon opaski da mi praćenje predavanja nije potrebno, rešio sam da potražim sebi bolje društvo. Ipak, morao sam da se zapitam koji je uzrok dva fundamentalno drugačija pogled na studije.

Smatram da odgovor leži u određenim socijalnim i političkim aspektima života na našem podneblju. Osim što dolaze iz malih mesta i sela, dobar deo studenata je iz radničkih porodica. U ovome nema ništa loše, već naprotiv predstavlja veliki potencijal za razvoj naše zemlje. Iako troškovi stanovanja u gradu (za studente koji ne žive u domu), kao i samofinansiranja nisu mali u odnosu na prosečna primanja, usudio bih se da kažem da je studiranje ipak daleko lakše priuštiti u odnosu na Ameriku. Po mom ličnom mišljenju, dostupnost školstva je ključna za sprečavanje nekontrolisanog ekonomskog raslojavanja. Na žalost, naši studenti ovo ne razumeju i zbog toga svoje vreme provedeno na studijama ne koriste efikasno.

Problem je što kada dođu u novu sredinu, brucoši ne razumeju sasvim šta nova sredina predstavlja. Život u gradu pre svega vide kao priliku za provod, i sam dolazak u grad vide kao dovoljan uspeh. Kako se od brucoša očekuje da na fakultetu nastave sticanje novih znanja iz željene oblasti (iako se u praksi uvek očekuje određeni nivo predznanja čak i iz nepoznatih oblasti), suludo je kriviti isključivo studente za njihovo (nezrelo) ponašanje. Iako, uistinu, brucoši više nisu kod učiteljice, da li bi uloga univerzitetskih profesora trebalo da bude delom i vaspitna? Iako sam se lično opredelio za rad u industriji, nezamislivo mi je da profesor treba da ostane nem na duh koji negativno utiče na rezultate ispita.

Sa porastom životnog standarda u komunističkoj Jugoslaviji, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka, nastao je koncept studentskog života. Verovatno prvi put u istoriji, školovanje je postalo asocijacija za zabavu, a ne rad. Iako Jugoslavije odavno nema, koncept studentskog života se i dalje pažljivo neguje. Odmah po upisu na studije, brucoši su bombardovani sa svih strana brucošijadama, elektrijadama i pozivima na učlanjenje u bezbroj studentskih organizacija. Tu je, naravno, i holivudska hiperprodukcija imaginarnog studentskog života kao zabave. Ovime se kod mladih stvara jedna pogrešna koncepcija, kako školovanja, tako i života. Dodatno, ovime se narušava ugled školstva. Ali, najveća je ipak šteta koja se nanosi pojedincima koji podležu ovom štetnom uticaju. IT industrija je okrutno i veoma takmičarski orijentisano okruženje.

Kakve su šanse za opstanak ukoliko odbacimo učenje lekcija koje se teško uče po završetku školovanja, a koje su neophodne? Porast životnog standarda je uvek bio praćen nastankom potrošačkog društva. Nastanak potrošačkog društva na našim prostorima je bio šezdesetih godina 20. veka. I dalje, u našem narodu potrošački ideali iz perioda komunizma poput odlaska na more žive. Granice ove opsesije su gotovo komične! Iako su današnja vremena daleko od blagostanja, potrošačko društvo pruža brojne pogodnosti onima koji žele da budu prosečni. Ovo negativno utiče na volju za stvaralaštvom. Gotovo je nemoguće objasniti nekome zašto bi trebalo učiti, ili raditi, ako je životni standard dovoljan da obezbedi kupovinu uvozne odeće ili odlazak na more.

Lično nikada nisam razumeo opsesiju studenata za učlanjenje u studentske organizacije. Pretpostavljam da se radi o spletu nekoliko zdravih težnji: želje za društvenim životom, želje za hobijima kao i želje za povezivanjem sa ljudima iz struke. Takođe, studenti su često dovedeni u zabludu kako je navođenje članstva ili učestvovanja u ogranizacionim aktivnostima korisno pri zapošljavanju. Istina je da se poslodavci ne obaziru i to ne smatraju relevantnim iskustvom. Moja kritika se odnosi na studentske organizacije namenjene studentima elektrotehnike i računarstva, prvenstveno. Kao student, rado sam sa društvom sa psihologije išao na radionice koje ogranizuju njihove organizacije, i koje su poučne i primerene. Studenti informatike su zanimljivi za analizu upravo iz razloga što je često vidno da nisu na studijama zbog svesne volje za bavljenjem IT-jem. Naravno, nije nikakav problem ukoliko neko ne želi da se bavi određenim zanimanjem. Problem je što povećanje upisnih kvota mora da prati i povećanje broja diplomaca.

Konstantno obaranje kriterijuma nanosi štetu onim studentima koji zaista jesu talentovani i zainteresovani. Davanje prilike svakome da se školuje je zdrav ideal kojem teži svaka država koja ima ambicije za ostvarivanje održivog napretka. Pogrešno je omogućiti da svako može da završi školu. Drugim rečima, školstvu je potrebna jednakost prilike, a ne jednakost ostvarenja. Kada sam bio dete, još uvek se mogao čuti odjek vremena kada je programiranje bilo avangarda. Ta vremena su, na žalost, odavno prošla. Sada je odjek značajno ugušen bukom marketinga. Danas bi svako želeo progamerske pare, ali niko nije svestan koliki bol u duši nose programeri. Zbog toga, sa žaljenjem posmatram sve manju želju za stvaralaštvom kod studenata. Iako računarske nauke nisu jedina pogođena oblast, problem je nešto izraženiji jer trenutne ekonomske prilike podstiču ljude na upis studija iz ove oblasti. Tako već godinama gledam kako studenti, po završetku života iz bajke, često nalaze poslove koji po zahtevnosti ne odgovaraju univerzitetskom obrazovanju.

Razlog ovome nisu isključivo trenutne ekonomske prilike. Studenti koji od početka studija nisu razumeli smisao studija, niti su imali želju za nešablonskim razmišljanjem, ni po završetku studija ne vide razliku između ozbiljnog i neozbiljnog posla. Čak su mi se i profesori za vreme studija žalili kako po savladavanju osnovih lekcija, studenti gube interesovanje. Uvek se rastužim kada vidim koliki broj diplomaca nosi zvanja inženjera računarstva, a da pritom ne razume suštinske koncepte sakrivene ispod tehnologija koje svakodnevno koriste. Jer ako to nije posao inženjera, šta je? Vremena koja očekuju čovečanstvo su krizna. Ali kriza neće biti samo materijalna, nego pre svega duhovna! Jedine veštine koje će moći da nas spasu su znanje i sposobnost za sagledavanje šire slike! Na žalost, niti životne okolnosti, niti školstvo, ne podstiču formiranje navedenih veština! Dok nam stvarnost ne bude udarila šamar, neophodno je podići svest o izazovima savremenog doba. Sa razvojem veštačke inteligencije, deo šablonskih zanimanja će biti eliminisan. Ali ljudsku autentičnost nije tako lako zameniti i ona će morati da ostane na ceni! Smatram da bi u zdravom društvu glavnu ulogu u formiranju sistema vrednosti trebalo da imaju roditelji. Ali nikako ne smemo zanemariti ni uloga školstva. Ipak, vremena se menjaju i ne možemo očekivati od roditelja da se bave svime. Neophodno je da fakulteti prestanu da sebi narušavaju ugled promovisanjem pijanki i da kao alternativu ponude obrazovne vannastavne aktivnosti. Omladina predstavlja budućnost svake države, i uzaludno je uzdati se u razvoj nauke i tehnologije ukoliko je osim samog kvaliteta rada neadekvatan pogled na ulogu i važnost rada. Ne smatram da je rešenje uvesti pravila slična američkim univerzitetima koja eksplicitno zabranjuju saradnju između studenata na izradi studentskih projekata.

Sisteme vrednosti zasnovane na takmičenju i neprijateljstvu smatram duboko pogrešnim. Svako veliko delo stvralaštva u nauci i tehnici stvoreno je saradnjom. Naravno da rešenje nije ni tolerisanje prepisivanja i varanja na ispitima. Dovoljno bi bilo postaviti kriterijume koji odgovaraju univerzitetskom obrazovanju. Samim time bi i stil života kao i nivo posvećenosti i ljubavi prema nauci morao da prati nivo koji se očekuje od studenata. Bez nacionalne inteligencije ne možemo očekivati ni nacionalnu obnovu. Nažalost, studentske žurke, mahanje zastavom i provlačenja na ispitima ne mogu da proizvedu nacionalnu inteligenciju. Istorija srpskog naroda je bila burna i hvatanje koraka sa svetom u nepovoljnim okolnostima nikad nije bio jednostavan zadatak. U knjizi Čujte, Srbi!, Arčibald Rajs je kritikovao srpske studente u inostranstvu. Smatrao je da je znanje ostajalo površno, knjiško i da se nije stapalo sa duhom. Iako danas imamo svoje univerzitete, kritika ostaje relevantna. Ipak, zdrave temelje još uvek imamo. Na nama je da odlučimo - hoćemo li da žmurimo, ili ćemo da se usudimo i da pogledamo u provaliju pred kojom stojimo?

Podnaslov „Krv na asfaltu“ je razumljiv, a ni „Slovo“ nije toliko zagonetno ako znamo da je u crkvenoslovenskom „slovo“ bilo „reč“. Dakle: „Reč pacana. Krv na asfaltu“. Pacan bi se moglo na srpski prevesti kao „tip“, „lik“, „momak“ ili pak, „junoša“. Pravo značenje ove reči je neobično i u izvornom ruskom. „Pacan“ se prvi put pojavio 1928. godine kod Šolohova u Tihom Donu u značenju „mlađi delikvent“. Ovakvo tumačenje i danas drži vodu, ali je reč postala neutralnija, bliža engleskom guy, kao u naslovu serije FamilyGuy. U ruskoj hit seriji, većina glavnih likova su pacani, odnosno „mataljčiki“, pripadnici tinejdžerskih uličnih bandi oko kojih se vrti ceo zaplet. Ko nije u bandi, dobije etiketu „čušpana“.

Ako vam ovi termini ne zvuče previše slovenski, osećaj vas ne vara. U pitanju je sleng povezan sa tatarskim jezikom, koji pripada turkijskoj grupi jezika. Ništa neobično s obzirom na mesto radnje: grad Kazanj u republici Tatarstan, gde više od polovine stanovništva čine Tatari. Tu se kasnih sedamdesetih godina prošlog veka javio „kazanjski fenomen“, odnosno formirale su se bande maloletnika koje su imale unutrašnju hijerarhiju. U savremeno doba, jedan bivši član bande napisao je knjigu o svojim iskustvima koja je poslužila kao ispiracija za seriju. Autor monografije je čak unajmljen kao konsultant na izradi scenarija. Maloletničke bande su dobijale imena prema delu grada u kom su nastale, pa se tako grupa koju pratimo u seriji naziva Universam, prema Universamskom kraju. Ovaj naziv je izmišljen, ali nazivi drugih bandi su stvarni, poput Čajnika. Pravila unutar bande su stroga, ali jasna: zbor u kraju svaki dan; jedini izgovor za izostanak je smrt majke ili problemi s policijom. Ko hoće da stupi u bandu, mora prvo da se ispred svih potuče sa postojećim članom.

Time dolazimo do lika AndrejaVasiljeva, dečaka koji odrasta u blokovima Kazanja i ima dar za muziku. Kada ga nastavnica engleskog zaduži da poduči svog vršnjaka Marata, koji je član bande, Andrej poželi da postane mataljčik i tu počinje pravi zaplet. Vidimo kako ove tinejdžerske „grupirovke“, kako ih je označila policija, u početku imaju bezmalo korektivnu ulogu u društvu, pomažući porodicama svojih članova. Dobar deo njih će kasnije, tokom smutnih devedesetih, izrasti u prave kriminalce, poput onih koje smo gledali u Sašinoj ekipi (Brigada), ali i domaćem filmu Vidimo se u čitulji (1994). Zapravo, jedna od scena je istovetna srpskom dokumentarcu: crno-bele slike prestupnika-glumaca sa imenima pravih kriminalaca i načinom na koji su kasnije skončali. Jedina razlika je što Slovo pacana prikazuje njihove same početke, kada su još uvek bili deca.

Reakcija društva na pojavu ovih grupica oličena je kroz policijskog inspektora Iljdara, kao i organizaciju komunističke omladine, nešto poput SKOJ-a, koji žele da prevaspitaju omladince, pre nego da ih slepo kažnjavaju. Tu dolazimo do škakljivog pitanja kako su današnje ruske vlasti, koje se nanovo nadgornjavaju sa Zapadom, reagovale na ovu provokativnu seriju koja obiluje nasiljem. Kada su autori serije najavili kasting u Kazanju, lokalne i pokrajinske vlasti su im zabranile snimanje, jer su se bojali da će im grad izaći na zao glas. To je zapravo tačno, jer savremeni Kazanj, ili kako ga često nazivaju, „treća prestonica Rusije“, danas izgleda potpuno drugačije u odnosu na pre četrdeset godina. Zbog toga su sve scene snimane u Jaroslavlju, bliže Moskvi.

Tačku na raspravu o eventualnoj zabrani serijala, stavio je niko drugi do slavni ruski režiser Nikita Mihalkov. Smatrao je da je bojazan da će savremena omladina poći putem likova sa malog ekrana „ogromna glupost“, dok je režiser, Andrej Zolotarev, rekao da je glavna poruka Slova pacana da „zlo rađa zlo“. Tako je serija od stepnje da će biti zabranjena, stigla do toga da će najverovatnije ove godine biti prikazana na kanalu sa nacionalnom frekvencijom, naravno, uz oznaku „18+“. I ne samo to, početkom 2024. godine kreće snimanje druge sezone (prva ima osam epizoda). Sudbine mnogih likova su ostale nerazrešene, iako je narativ majstorski zaokružen. U uvodnoj sceni prve epizode vidimo Andreja kako svira na klaviru, što je ujedno i završna scena poslednje epizode. Ipak, kompozicija i kontekst su se radikalno izmenili kako bi odrazili promenu koja se desila u njegovom životu, kao i u životima drugih protagonista: od klasične muzike do „Sedaje noći“ [„Siva noć“], pop-šlagera Jurija Šatunova. Inače, serija je podsetila publiku na mnoge druge izvođače iz osamdesetih i njihove hitove u novom aranžmanu.

Sve u svemu, Slovo pacana. Krv na asfaltu oživljava tematiku koja je za današnju rusku omladinu istorijska, jer nisu iskusili život u Sovjetskom Savezu. Popularnost serije može se objasniti i time što je negde između masovne produkcije sapunica ruske kinematografije i puke imitacije tematike sa Zapada. Sa nevelikim budžetom od sto miliona rubalja (oko 120 miliona dinara), autori su uspeli da prilagode slovenski kulturni fenomen modernom tržištu zabave u obliku bindžovanja serija putem onlajn servisa.

Poslednjih godina, u američkoj javnosti se sve više govori o rezultatima istraživanja koja pokazuju kako je broj bliskih prijatelja stanovnika SAD u padu poslednje tri decenije. 1990. godine, 40 odsto muškaraca je izjavilo da ima 10 ili više bliskih prijatelja, dok je 3 odsto izjavilo da nema bliskih prijatelja. 2020. godine, broj muškaraca koji imaju 10 ili više bliskih prijatelja je opao na 15 odsto, dok je broj muškaraca koji nemaju bliskih prijatelja porastao na 15 odsto[1].

1990. godine, 28 odsto žena je izjavilo da ima 10 ili više bliskih prijatelja, dok je 2 odsto izjavilo da nema bliskih prijatelja. 2020. godine, broj žena koje imaju 10 ili više bliskih prijatelja je opao na 10 odsto, dok je broj žena koje nemaju bliskih prijatelja porastao na 10 odsto (preuzeto sa: https://www.americansurveycenter.org/why-mens-social-circles-are-shrinking/ ).

U trenutku pisanja ovog teksta, nije bilo dostupnih uporedivih istraživanja na našim prostorima (Srbija i bivša Jugoslavija). Po jedinom dostupnom istraživanju nad adolescentima uzrasta od 13 do 18 godina, 37.6 odsto adolescenata je izjavilo da ima više bliskih prijatelja , 53.8 odsto da ima nekoliko bliskih prijatelja, 6.9 odsto da ima jednog bliskog prijatelja, dok 1.7 odsto nema nijednog bliskog prijatelja[2]. Važno je naglasiti da zbog ograničene starosne grupe, istaživanja nisu uporediva.

Drugi pojam prisutan u američkoj javnosti, kako stručnoj tako i široj je nedostatak dodira (engl. touch starvation, touch hunger). Pod ovim pojmom, podrazumeva se stanje nespokoja izazvano nedostatkom fizičkog dodira. Ovaj pojam ne potiče iz psihologije ili medicine, već iz kolokvijalne upotrebe. Ta činjenica ne negira postojanje pojave, iako je bez istraživanja nemoguće odrediti detalje o rasprostranjenosti.

Ovaj pojam je prisutan i u domaćoj javnosti, kako u novinama, tako i u blog objavama stručnih lica (psihijatara i psihoterapeuta). U žižu javnosti pojam je došao sa epidemijom korona virusa i zaključavanjem.

Istraživanja su pokazala vezu između zadovoljavajućeg društvenog života i boljeg zdravstvenog stanja i dužeg života[3]. Takođe, istraživanja su pokazala kako fizički dodir izaziva lučenje oksitocina, hormona koji utiče na osećanje bliskosti i koji podstiče osećanje stabilnosti[4]. Da li je dovoljno da rezultate istraživanja prihvatimo kao takve, ili je potrebno da u njima potražimo dublju pouku? Jako važan faktor u doživljaju dodira jeste i kontekst u kojem se on desio. Ovo nas upućuje na dublji razlog, zasnovan u psihološkim potrebama čoveka.

Alfred Adler (široj javnosti poznat po uvođenu pojmova kompleksa niže i više vrednosti) je smatrao, ugledajući se na zaključke Čarlsa Darvina, da je zbog (relativne) fizičke nemoći ljudima neophodan život u zajednici. Ljudi se rađaju sa osećanjem nemoći koje pokušavaju da savladaju celog života. Ovo je, naravno, moguće učiniti na zdrave i nezdrave načine. Kao zdrav način, video je učestvovanje u zajednici. Kao neke od nezdravih načina, smatrao je odbijanje učestvovanja u zajednici, traženje izgovora za bežanje od izazova i krivljenje drugih za neuspeh. Smatrao je da kultura ima ključni značaj u opstanku čoveka i da je nastala iz neophodnosti života u zajednici.

Suštinski problem nije samo manji broj prijatelja ili odsustvo fizičkog dodira. Iako kao statistički pokazatelj mogu da nagoveste negativne promene u društvu, temeljnija analiza je neophodna. Pravi problem je sve veće osećanje otuđenosti, odnosno nedostatka bliskosti. Na žalost, individualizam i otuđenost su osobine industrijalizovanih društava. Odsustvo zajedništva za čoveka nije prirodno, jer je upravo život u zajednici obezbedio uslove u kojima ljudi danas žive.

Neophodno je naglasiti razliku između pojmova samoće i usamljenosti. Pod samoćom podrazumevamo stanje u kojem pojedinac, bez prisustva javnosti, provodi vreme. Samoća omogućava učenje, napredak i stvaralaštvo. Neophodna je za sagledavanje sveta, kako spoljašnjeg, tako i unutrašnjeg. Samoća je zaslužna za sva velika stvaralačka dela (kako umetnička, tako i tehnička) kojima se divimo. Usamljenost je stanje neprijatnosti izazvane odsusvom bliskosti i zajedništva. Osoba koja je sama ne mora da bude usamljena. Sve češći slučaj danas je osećanje usamljenosti, uprkos obilju ljudi kao i sadržaja, kako iz virtuelnog, tako i iz stvarnog sveta.

Trenutna opasnost po čovečanstvo je sukob dugoročnog interesa čovečanstva i kratkoročnog interesa potrošačkog društva. Dugoročno, čovečanstvo je održivo isključivo ukoliko pojedinci mogu da napreduju kroz stvaralaštvo i saradnju sa društvom. Kratkoročno, proizvođači brojnih beskorisnih proizvoda ne bi osvojili ni trenutak pažnje javnosti ukoliko bi fokus bio na stvaralaštvu, umesto potrošnji. Još surovija istina je da napredak korporacija upravo zavisi od podsticanja sujete.

Suština stvaralštva je ostavljanje dela koje prevazilazi život stavaroca, kao i vremena u kojem živi. Zbog toga, stvaralaštvo je neraskidivo sa osećanjem zajedništva. Nasuprot tome, suština potrošačkog društva je zanemarivanje bilo koga osim pojedinca i njegovih želja. Iako na prvi pogled deluje da pojedinac može da uživa u beskonačnoj sebičnosti koja mu se preporučuje, rezultat je sasvim suprotan. Izolovanost je neprirodna, te ne postoji adekvatan dugoročan mehanizam za nošenje sa ovakvim osećanjem. Najčešći ćorsokaci u koje vodi usamljenost su depresija i bolesti zavisnosti.

Osećaj zajedništva i stvaralštvo nikada neće biti vrednosti koje će potrošačko društvo podsticati. Čovek kojem su na prvom mestu porodica, prijatelji i stvaralački rad nikada neće trošiti novac na nepotrebne proizvode kojima su tržni centri preplavljeni. Ali, ovakvom sistemskom promenom prioriteta čovečanstvo zalazi u ćorsokak. Na ličnom planu, rezultat će biti otuđeni i nesrećni pojedinci. Na globalnom planu, rezultat će biti nefunkcionalno društvo koje nije u stanju da stvori napredak.

Nikako ne smemo potcenjivati ni digitalne industrije koje direktno zloupotrebljavaju usamljenost. Verovatno najjaču industriju usamljenosti čine pornografski sajtovi. Kao nastavak, desio se i uspon platforme OnlyFans[5], koja pored pristupa pornografiji omogućava i komunikaciju sa proizvođačima pornografije. Iako pornografija nije nova pojava, beskonačna dostupnost putem interneta, kao i zavisnost od pogrnografije jesu. Iako tema otvorene debate, smatram da je uticaj pornografije štetan.

Takođe, mnoge striming platforme omogućavaju komunikaciju sa strimerima. Upravo je taj privid bliskosti uzrokovan komunikacijom, makar i površnom, ono što čini da korisnici plate pretplatu. Stanje koje ovo izaziva kod članova publike se naziva parasocijalna veza (engl. parasocial relationship). Karakteriše je osećanje bliskosti sa osobom koja čak ni ne vidi člana publike kao individuu. Iako je ovde neosporna velika lična nezrelost, ukoliko je određena pojava iole masovna, moramo da postavimo pitanje koji su to društveni faktori koji je podstiču.

Kao uzrok opadanja osećaja zajedništva, vidim kombinaciju nepovoljnih životnih okolnosti i neadekvatnog sistema vrednosti. Za formiranje prijateljstava, pre svega je potrebno kontinuirano provođenje vremena u kolektivu. Zbog školovanja i posla, ljudi su sve češće primorani na selidbu. Rad od kuće, iako je neosporno doneo prednosti, značajno onemogućava društveni život. Upareno sa opštim nerazumevanjem sopstvenih potreba, za koje pored industrije moramo da okrivimo i školski sistem, rezultat je narastajuće osećanje usamljenosti.

Ipak, godinama je interesovanje za psihološke probleme čoveka u porastu. O tome svedoči i brza popularnost koju stiču sve javne ličnosti koje se odluče da govore o datoj tematici. Tako najveća prednost interneta postaje glavna mana. Pored velike količine sadržaja objavljenog od strane stručnih lica, lako se nailazi na sadržaj koji predstavlja karikaturu modernog vremena. Naročito upečatljiva ličnosti iz te sfere je Endru Tejt.

Sa narastanjem izazova svakodnevnog života, neminovno će rasti i pritisak koji trpe pojedinci. Dodatno otežavajuća okolnost po stanje pojedinaca biće kultura koja ne zadovoljava osnovne čovekove potrebe za zajedništvom i razumevanjem. Takvu kulturu će podsticati interesne grupe koje na prvo mesto stavljaju svoje kratkoročne ciljeve. Poučeni dešavanjima današnje Amerike, možemo postaviti životne prioritete. Naravno, rešavanje ovako suštinskog problema u nepovoljnom okruženju neće biti jednostavan zadatak.

Štetnih dođagaja je u istoriji čovečanstva bilo na pretek. Odnos čoveka i zajednice je verovatno jedan od prvih (ali i najkompleksnijih) problema sa kojima se čovek suočio. Trenutnu krizu vidim kao samo jedan od mnogobrojnih izazova u razvoju i napretku čovečanstva. Prvobitna iskušenja rešena su uvođenjem različitih ograničenja, grupisanih pod mojmom morala. Za prevazilaženje moderne krize usamljenosti, stari pogled ograničenja koja sprečavaju štetno nije dovoljan. Suštinski izazov su ograničenja od stvari koje nisu dovoljno korisne.

Upravo ovde vidim potencijal za napredak školstva, kao i pristupa u vaspitanju. Zdrav odnos prema društvu podrazumeva zdrav lični identitet. Okrenutost ka stvaralaštvu je neophodan činilac zdravog identiteta. Nemojmo se zavaravati utopijskim predviđanjima o svetskom blagostanju. Pozicija i dalje bi mogla biti isključivo izazovna, ali ne i nepodnošljiva. Do sada nije pronađen način da se istinske potrebe uguše. Tako da će uvek biti pristalica zajednišva - a naša je uloga da im osvestimo istinske potrebe koje su prigušene.

[1] https://www.americansurveycenter.org/why-mens-social-circles-are-shrinking/

[2] https://www.dps.org.rs/wp-content/uploads/2023/08/Kongres-psihologa-2023-Knjiga-rezimea-2023-08-26.pdf

[3] https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3150158/

[4] https://elifesciences.org/articles/88215, https://www.health.harvard.edu/mind-and-mood/oxytocin-the-love-hormone

[5] Iako ova platforma omogućava pristup plaćenom sadržaju stvaralaca svih struka, 98 odsto sadržaja čini pornografija.

Ona dane provodi pretežno sama, u selu u Bosni, koje polako izumire. Moj deda, a njen suprug je preminuo pre nekoliko godina, a njihova deca i unuci žive na različitim stranama sveta. Iako je svi obilazimo nekoliko puta godišnje, činjenica je da dobar deo godine provodi sama. Tek poneki susret sa komšijama ili odlazak u mesečnu nabavku u prvi veći grad, njoj pruža zadovoljstvo. Zadovoljstvo joj pruža i gledanje različitih TV kvizova znanja na nacionalnim frekvencijama (ne poseduje kablovsku televiziju), kao i pripremanje pite od krompira ili domaćeg hleba, zalivanje cveća, okopavanje bašte, briga o kokoškama, pletenje korpi od pruća. Ipak, ja moju babu nikada nisam čula da izgovara da joj je dosadno, uprkos činjenici da nema mnogo interakcija sa ljudima u toku dana.

S druge strane, nedavno sam, sasvim slučajno, odgledala video, odnosno anektu na temu: Šta vas više plaši: da budete sami sa sobom bez mobilnog telefona ili…

Na ulicama Čikaga, jutjuber je zaustavljao slučajne prolaznike, mahom mlade ljude i postavljao im je pomenuto pitanje. Ono što je zanimljivo jeste što je druga opcija uvek zvučala neobjašnjivo zastrašujuće, bar je u meni izazivala osećaj nelagode i neuhvatljivog straha.

Da li vas više plaši da budete sami sa sobom bez mobilnog telefona ili da pronađete člana porodice u stanu bez svesti?

Da li vas više plaši da budete sami sa sobom bez mobilnog telefona ili da saznate da bolujete od neizlečive bolesti?

Da li vas više plaši da budete sami sa sobom bez mobilnog telefona ili da sve oko vas bude razrušeno i spaljeno jer je počeo rat?

Da li vas više plaši da budete sami sa sobom bez mobilnog telefona ili da ostane bez krova nad glavom?

Ipak, ti mladi ljudi nisu oklevali sa odgovorima, i definitivno nisu osetili jezu koja se na mojoj koži nazirala dok sam slušala o ,,drugim opcijama''. Svi su jednoglasno odgovarali da ih više plaši da budu sami sa sobom.

Razmišljajući o njihovim ''ko iz topa'' odgovorima, nisam mogla a da se ne zapitam, zašto im pomen na samoću ledi krv u žilama? Paradoksalno je što sam sve te mlade ljude mogla sam da zamislim kako objektivno govoreći, sate provode izolovani u svoja četiri zida, prikovani za mali ekran u kojem je čitav jedan ,,svet''. O kakvom strahu od samoće je onda reč?

A onda sam se setila reči Mome Kapora koji je na plemenit način objasnio da je njihova slabost zapravo njihov strah:

Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi.

Afirmišući ideju o plemenitosti samoće, Kapor ukazuje na važnost prihvatanja vremena provedenog sa samim sobom kao dragocenog aspekta života. U savremenom društvu koje je često preplavljeno spoljnim stimulišućim faktorima, može se razmotriti kako su društvene mreže, stalna povezanost i brza dostupnost informacija, možda i doveli do gubitka osećaja za unutrašnji svet pojedinca. (Društvo spektakla) Kroz samoću, ljudi su od davnina pronalazili prostor za introspekciju, samorazumevanje i lični rast. Naposletku, i neke od najlepših samospoznaja najčešće dolaze u samoći.

Osim Mome Kapora, i Šopenhauer ističe da: U samoći bednik oseća svu svoju bedu; veliki duh svu svoju veličinu.

Šopenhauerova tvrdnja se takođe može se razmotriti u svetlu savremenih socijalnih pritisaka. Društvo često postavlja standarde i očekivanja koja pojedinci osećaju, a strah od samoće može biti rezultat potrebe za društvenom validacijom. Analizirajući ovo u kontekstu savremenih fenomena, kao što su virtuelni sviđići (lajkovi) i komentari na društvenim mrežama, vredi razmisliti na koji način ljudi mire svoj unutrašnji svet sa spoljašnjim očekivanjima.

U suštini, oba ova filozofsko-umetnička koncepta nude alternativni pogled na strah od samoće, pozivajući ljude da pronađu vrednost i snagu u trenucima introspekcije i ličnog rasta. Sposobnost suočavanja sa samoćom postaje, prema ovim perspektivama, merilo unutrašnje snage i veličine pojedinca.

Međutim, pitanje koje bi trebalo razmotriti jeste, da li je te mlade ljudi strah od samoće, usamljenosti ili je posredi nešto drugo, poput dosade?

Kada živiš u svetu i u vremenu gde ti spoljni uticaji čak ni ne dozvoljavaju da budeš sam, da li je to onda strah od samoće ili strah do dosade? Možda se pod samoćom krije strah od gubitka konekcije, izgubljene pripadnosti u svetu koji je neprekidno povezan društvenim mrežama i virtuelnim komunikacijama. (Vrli novi svet). Zato stalna potreba za društvom može biti ne samo potraga za ljudskim pogledima, već i za konstantnom potvrdom, u vidu sviđića i komentara, koji naravno dolaze uz virtuelnu interakciju.

Osim toga, dosada može biti simptom nedostatka stimulacije i izazova. Mladi ljudi, okruženi brzim tehnološkim napretkom i stalnim protokom informacija, mogu osetiti izvesnu dosadu kada se nalaze sami sa sobom, bez aktivnosti koja bi ih zadovoljila na istovremeno, intelektualnom i emocionalnom nivou, te zato i neprestano sežu ka virtuelnom svetu.

Zato je opravdano zapitati se, šta to tačno zbunjuje u njihovim odgovorima? U svetu, gde se neprestano i neumorno promoviše ideja ,,da smo sami sebi dovoljni'', nailazimo na paradoks.

S jedne strane, društvo nas podstiče da se okrenemo sami sebi, da razvijamo svoje lične interese, talente i autentičnost. Međutim, istovremeno smo bombardovani spoljnim uticajima, naročito putem društvenih mreža, koje često služe kao platforma za konstantnu distrakciju i spoljašnje potvrde. Zato ti pokušaji individualizacije i jesu otežani jer smo stalno preplavljeni informacijama koje dolaze spolja, umesto da se fokusiramo na unutrašnji razvoj. Umesto da stremimo ka dubljem razumevanju vlastitih vrednosti, često težimo spoljašnjoj potvrdi.

Zato pitanje prave socijalizacije postaje ključno u ovom kontekstu. Da li konstantna povezanost putem društvenih mreža i brza dostupnost informacija stvarno doprinose dubokim međuljudskim odnosima ili nas drže na površini? Može se zaključiti da, uprkos virtualnoj povezanosti, mnogi ljudi suštinski ostaju usamljeni jer im nedostaje dublja veza sa svetom.

Za kraj, hajde da razmotrimo vrednosni primer moje babe, koja pronalazi radost i ispunjenje u miru i samoći u svom selu u Bosni. Iako u prvi mah odaju utisak dosadnih, ustaljenih radnji, njeno zadovoljstvo je upravo u tim jednostavnim radnjama poput pripreme pite, brige o bašti i kokoškama ili u gledanju televizijskih kvizova. Njeno iskutvo sugeriše da, uprkos savremenim pritiscima i kontradikcijama u vezi sa društvenim očekivanjima, postoji lepota i snaga u trenucima dubokog povezivanja sa sopstvenim bićem.

Očigledno je da tema odnosa pojedinca prema svetu, kao i klasifikacija načina ponašanja koji se smatraju održivim, odnosno neodrživim nije nova. Ipak, kao novi fenomen, početkom prošlog veka, javio se žanr knjiga grubo nazvan "lični napredak". Najuticajnija knjiga prilikom popularizacije ovog žanra bila je Kako osvojiti prijatelje i uticati na ljude Dejla Karnegija (How to Win Friends and Influence People, Dale Carnegie). Bestseler novijeg datuma je 7 navika uspešnih ljudi Stivena Kovija (The 7 Habits of Highly Effective People, Stephen R. Covey).

Pored dve knjige koje su najpoznatiji predstavnici žanra, postoji bezbroj izdanja čiji su glavni motivi: uspeh (apstraktan pojam), produktivnost, partnerski odnosi. Kao problem, pisci izdvajaju pojedinca i njegove "nepravilne" obrasce razmišljanja. Nepravilni su oni obrasci koji ne krive pojedinca za situaciju u kojoj se nalazi i koji ne "sagledavaju širu sliku", odnosno, koji ne vode računa "o interesu svih strana". Promenom načina razmišljanja u "pozitivan", one obećavaju čitaocu izlazak na put koji će ga učiniti boljim od drugih. Bitan motiv ovog žanra je takođe da "nije bitno pobediti u igri, već biti igrač".

Iako saveti zvuče zdravorazumski, postavio bih sledeće pitanje: šta novo oni donose u odnosu na klasično vaspitanje i elementarne veštine ponašanja u društvu? Zbog toga, želeo bih da analiziram okolnosti koje su dovele do popularnosti ovog žanra. Neophodno je razumeti okolnosti u društvu (pre svega, industrijalizaciju) i njihov uticaj na pojedinca. Takođe, nije zanemarljiv ni specifičan uticaj koji čitanje knjiga ostavlja na čitaoce.

Kao glavni izvor osećanja izdvojenosti i otuđenosti u pojedincu, Erih From vidi industrijalizaciju, život u velikim gradovima kao i nestanak tradicionalnog sistema vrednosti. Usko specijalizovana zanimanja kao i veliki gradovi prepuni reklama i ogromnih zgrada čine da se pojedinac oseća neznatno u odnosu na sistem koji je sam stvorio. Nestanak tradicionalnog sistema vrednosti, iako je oslobodio čoveka tradicionalnih okvira, nije ponudio novi pravac razvoja.

Izlaz iz ovog osećaja beznačajnosti je bio "bekstvo od slobode" u totalitarna društva komunizma i fašizma.

"Najbolja je ona knjiga koja ti govori ono što već znaš", govorio je Džordž Orvel. Rečnik i književni stil ovih knjiga je krajnje jednostavan (odnosno, siromašan). Može se slobodno reći da ovaj žanr predstavlja karikaturu vremena u kojem živimo. Sa jedne strane pritisnut nerealnim očekivanja, a sa druge strane ograničen svojim skromnim mogućnostima, čitalac veruje da će naći spas. Čitajući savete, vidi svoju svrhu u neosporno haotičnom okruženju.

Iako je upotrebna vrednost ovih saveta skromna (usudio bih se da kažem i beznačajna), one čitaoca ispunjavaju optimizmom. Stoga, možemo reći da ovakva literatura predstavlja svojevrsan placebo. U nepredvidivom okruženju, one konstatuju ulogu pojedinca i uveravaju ga da je na putu napretka, čak i u kompletnom odsustvu objektivnih mera poput povećanja plate ili rada na odgovornijim zadacima.

Stoga, da li ih možemo smatrati bezazlenom pojavom? Rekao bih nikako! Ulepšavanje istine i otvoreno laganje čitalaca nikako nije bezazleno! Bavljenje sporednim umesto suštinskim temama nanosi štetu napretku društva! Objektivni uticaj ovih knjiga je kočenje istinskog ličnog napretka. Koji je onda pravi način za ostvarivanje ličnog napretka? Po mojem viđenju, lični napredak se sastoji iz tri nerazdvojne celine. Prvu celinu je najjednostavnije opisati (ali najteže primeniti) - suočavanje sa svakodnevim izazovima života. Ne postoje dva ista života, te nije moguće ni da postoji objektivna formula za uspeh. Drugu celinu čini izučavanje stručne literature iz određene struke, kao i praćenje relevatnih dešavanja i trendova u struci. Treću celinu čini izučavanje umetnosti, koja omogućava uvid u vremena, situacije i živote možda nećemo doći neposredno u kontakt. Na žalost, ovo je verovatno najpotcenjeniji vid ličnog napretka.

Ovo je bila parafraza rečenica iz romana Slobodana Vladušića ,,Omama“ u kojem je Milutin Topalović nestali radnik iz Srbije, čije postojanje bi bilo izbrisano kao da ga nikada i nije bilo, da nije bilo Miloša Crnjanskog kojem je, iz, drugim junacima, neobjašnjivog razloga, bilo izuzetno stalo da pronađe sunarodnika u tuđoj zemlji. Pomenuti roman i putopis Miloša Crnjanskog ,,Iris Berlina“ pomogli su mi da ne lutam mahnito kao turista i pravim mnogo lažnih uspomena, već samo da lutam mahnito kao putnik (jer grad lutanje i mahnitost uglavnom i nudi) i napravim samo po koju fotografiju koja vredi zbog „humanosti trenutka u kojem je nastala“ (nepoznat autor, moguća parafraza). Da moje tinejdžerske godine nisu bile ulud potrošene, većsu donekle proticale u vaspitanju i sazrevanju, pokazala mi je prva stanica na kojoj sam zastala kao turista kupivši hladno pivo i wurst – to je bila stanica ZOO iz čuvene knjige ,,Mi deca sa stanice ZOO“ Kristijane F. Osećanje koje me je proželo bilo je trostruko divno – lepota, zahvalnost i ponos zbog saznanja da u ovom slučaju nisam samo turista koji pije pivo i jede wurst, već putnik kojeg mnoge emocije vezuju za mesto na kojem se našao prvi put, a sve to zahvaljujući kulturi čitanja. Tu je nastala i prva fotografija mene u Berlinu. Prisetila sam se sebe u vreme kada sam čitala tu knjigu, svojih verovanja, strahova i razmišljanja, umela sam nešto i da ispričam drugima i podelim svoje iznenađenje kako je sasvim slučajna stanica našeg obilaska, dakle nenamerno zaustavljanje, bila baš ta stanica o kojoj sam razmišljala pre više od deset godina nikako ne sluteći da ću je videti i doživeti.

Berlin je velik i siv grad koji ne pripada nikome i pripada svima. Pedeset posto stanovništva čine Nemci, a ostalo su ljudi sa svih strana sveta. Berlin prati glas da je grad kulture i umetnosti, muzike, žurki, droge, slobode i jednakosti. Istorija je više na mišićima nego što se zaista oseti bilo kakva prošlost ovog grada. Berlinski zid je pre svega dobar izvor prihoda kroz turizam nego što zaista ume da ispriča priču, mada šapuće. Pad Berlinskog zida je najvažniji događaj u novijoj istoriji Berlina i potpuno se uklapa u ono što Berlin promoviše – sloboda, ljudska prava, zajedništvo, ali pod strogom prismotrom da se ničija individualnost ne ugrozi. Tako da sve to deluje nategnuto i lažno na momente – prodavci su izuzetno ljubazni na kasama u Mek-u i Burger King-u, osmehuju se, žele lep dan, ali kupci ostaju smrknuti, odlaze bez pozdrava i osmeha, te se stiče utisak da je kasirima naređeno da budu ljubazni i osmehnu se, to im je u opisu posla. Da oni ne mogu biti spokojni, potvrđuje i prijateljica koja se tamo preselila pre tri godine. Kaže da oni imaju malu platu i da ne zna kako plaćaju kiriju, sigurno mora biti još tri čoveka (cimera, ne porodice) u tom stanu (malom) da bi se pokrili troškovi. Gledam lice jedne Indijke koja radi na kasi u Burger King-u razmišljam šta ona dobija od ovog grada i koliko li mu tek daje. ,,Njemu se čini da ne postoji grad u kome se manje veruje u čoveka od Berlina“[1] , misao je junaka Crnjanskog iz romana ,,Omama“.                                                                                                            

Prijateljica priča kako je, u tom gradu, sa ljudima slično i  u IT industriji -  lažni osmesi i ljubaznost. Ona ne može da nađe prijatelje na poslu jer su svi takmičarski nastrojeni, ne zbog želje da budu najbolji, nego iz straha da ne budu zamenjeni ukoliko se pojavi neko ko može da uradi više i brže od njih. Nerado ćaskaju sa kolegama tokom radnog vremena (iako im je verovatno i to u opisu posla, da se trude da budu ležerni koliko god da se ubijaju od posla) ali i nakon radnog vremena je teško održati kontinuitet u druženju – drugarica kaže da otkazuju ugovorena druženja u poslednjem momentu jer im se ukazala neka druga prilika da se bolje zabave, da se bolje isprazne ili napune (kako Crnjanski piše -  stupidni napor žvakanja, tako čest i neprijatan prelaz iz žvakanja u muziku). Ovako nije bilo kada se bavila tim poslom u drugim gradovima i zemljama, da li je to slučajnost i ona prosto nema sreće, moguće je.

Nebo se vidi kao iz podruma, piše Crnjanski u ,,Irisu Berlina“. A da se to zaboravi i da se predahne od sivila i mašina, odlazi se u parkove, Tirgarten pre svega. Tirgarten i botanička bašta u zapadnom delu grada su ona ,,Zlatna riba“ Paula Klea koju je Crnjanski predstavio u ,,Irisu Berlina“ kao smisao koji nedostaje u svoj toj prašini, uglju, jurnjavi i sivilu:

,,Zlatna ta riba sećala me je, da iznad tih brutalnosti, beda, ljudskih gluposti, iznad svih slika Berlina, ima nešto što nije bolno, što nije telesno, što nije prolazno, nije vidljivo. Iris nečega ogromnijeg od Berlina.“[2]

Sigurno je da grad krije mnogo ovakvih dragocenih stvari. Ovog puta smo videli jednu od njih – kafić na reci Špre u istočnom Berlinu, velika bašta koja se spušta ka reci sa svojim panjevima kao nameštajem i prostirkama za ležanje i sedenje. Tu su izmileli ljudi kao gušteri da uživaju na večnom suncu koje se tako retko pojavljuje u gradu, daleko od diktature porocedure i na momente lagani, oslobođeni od tegova megalopolisa.

Nemci su izuzetno štedljivi, bore se i brinu za svoj cent. Na kasi za mnom viče kasirka i jedna žena koja kupuje, zaboravila sam svoj cent da pokupim kad mi je vratila kusur. Vraćam se po njega, delovalo mi je da ću ih uvrediti ako ga ne pokupim. Kasnije taj cent i još nekoliko ostavljam beskućniku, momku koji sedi u nekom kutku podzemne stanice, čita knjigu, češe se, a ispred sebe ima karton na kom piše Ich will essen nicht drogen.

Sigurno je da Berlin ima svoj iris. On se sklapa poput slagalice u skrivenim kutkovima parka, pod ogromnom krošnjom drveta u botaničkoj bašti, u muzejima (pod uslovom da ume da se gleda) u razgovoru sa ljudima koji su opijeni samom činjenicom da imaju vremena da se druže, na reci, i od niza svetala koji okupaju Berlin kada padne mrak, a kojima se i Crnjanski divio. Iris se ukaže svakome ko ume da gleda, ko je umeo da čita.

[1]Vladušić,Slobodan. Omama. Beograd: Laguna, 2021. str. 263.

[2]Crnjanski, Miloš. Putopisi. Beograd: Prosveta, 1966, str. 265

Već se u prvoj strofi teksta pesme Zauvek mlad mogu pronaći tri spone sa biblijskim tekstovima. Pesma počinje stihovima: Nek te Bog blagoslovi i bude uz tebe, zatim se javlja jedna poznata hrišćanska misao o moralu (I kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima.[1]): Uvek čini za druge/ I neka drugi čine za tebe. Direktnom aluzijom na lestve Jakovljeve (knjiga Postanja; 28:12 – 13: I usni, a to ljestve stajahu na zemlji a vrhom ticahu u nebo, i gle, anđeli Božji po njima se penjahu i slažahu; I gle, na vrhu stajaše Gospod, i reče: ja sam Gospod Bog Avrama oca tvojega i Bog Isakov; tu zemlju na kojoj spavaš tebi ću dati i sjemenu tvojemu[2]) stihovima: Napravi lestve do zvezda/ I popni se preko svake prečage. U nastavku svoje apostrofične pesme, u obraćanju Dilan piše: Uvek da znaš istinu. Sličnu misao čitamo u jevanđelju po Jovanu 8:32, a izgovara je Isus - I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti.

Shelter from the storm – Blood on the tracks (1974)

Sam naslov pesme Sklonište od oluje upućuje direktno na knjigu proroka Isaije (32:2) gde je zapisano: I čovjek će biti kao zaklon od vjetra, i kao utočište od poplave, kao potoci na suhu mjestu, kao sjen od velike stijene u zemlji sasušenoj[3]. U prvoj strofi lirski subjekt dolazi iz divljine, iz ništavila, kao biće bez oblika i forme što je direktna aluzija na knjigu Postanja (prvu Mojsijevu) gde je sve što postoji (pre samog stvaranja) opisano stihovima: A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom[4]. U ovoj pesmi figura spasiteljke je ta (o) kojoj se peva; ona lirskom subjektu nudi spas od oluje tako što ga poziva kod sebe gde je toplo i udobno. U jednoj strofi lirski subjekt, žrtva lutanja i stradalanik, pri susretu sa njom kaže: prišla mi je blagonaklono i skinula mi krunu od trnja. Ta relikvija vrlo je poznata u hrišćanskom svetu kao simbol mučeništva – o njoj piše u jevanđelju Matijinom (27: 28-29), Markovom (15: 17) i Jovanovom (19:2): I obukoše mu skerletnu kabanicu, i opletavši vijenac od trnja metnuše na nj – to je (jedna od) deskripcija Isusovog puta ka krstu na koji će biti razapet. Pred sam kraj pesme Dilan pravi aluziju na razapetog Hrista oko čije se odeće rimski vojnici klade/tapkaju; u samom tekstu pesme lirski subjekt spominje kako su se u selu na brdu (aluzija na Jerusalim, grad izgrađen na brdu) neki ljudi kladili u njegovu odeću – takva sekvenca može se pronaći u sva četiri jevanđelja, a ono po Marku (15:24) glasi: I kad ga razapeše, razdijeliše haljine njegove bacajući kocke za njih ko će šta uzeti. U istoj strofi Dilan zaokružuje poruku svoje pesme aludiranjem, još jednom, na Isusovo raspeće. Ponudio sam im svoju nevinost, a vraćeno mi je prezirom – direktno se naslanja, intertekstualno, na epizodu iz Biblije kad narod Izraela s prezirom sumnja u Hrista kao Mesiju. Jevanđelje po Marku (15:29-32): I koji prolažahu huljahu na nj mašući glavama svojima i govoreći: aha! ti što crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš/ Pomozi sam sebi i siđi s krsta./ Tako i glavari sveštenički s književnicima rugahu se govoreći jedan drugome: drugima pomože, a sebi ne može pomoći./ Hristos car Izrailjev neka siđe sad s krsta da vidimo, pa ćemo mu vjerovati. I oni što bijahu s njim razapeti rugahu mu se. Na samom kraju pesme Dilanov subjekt s žaljenjem konstatuje kako bi voleo da vrati vreme u čas rođenja Hrista i žene kojoj peva, da bude prisutan u tim trenucima rađanja svojih spasitelja.

Gotta serve Somebody – Slow train coming (1979)

Čitav album Spori voz dolazi obiluje motivima iz hrišćanstva i Starog Zaveta. Refren ove pesme – Nekog ćeš morati da služiš, / A to može biti đavo ili može biti Bog/ Ali nekog ćeš morati da služiš – dominira čitavom pesmom svojom simbolikom, ali i ponavljanjem iza svake strofe. Kao centralna misao ovi stihovi povezuju pesmu u celinu, odnosno Dilan šalje jasnu poruku da, ko god i šta god i kakav god da je čovek, on, neminovno, u životu mora nekoga da služi – u smislu jedno nadnaravno transcedentalno biće, metaforu zla (đavola) ili metaforu dobra (Boga). Refren se naslanja na jevanđelja po Mateju (6:24) i Luki (16:13) gde je zapisano: Niko ne može dva gospodara služiti: jer ili će na jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili jednome voljeti, a za drugog ne mariti. Ne možete Bogu služiti i mamoni. Mamon (hebr. ממון) predstavlja boga novca, odnosno, tumačeći ga kroz ovu pesmu on je reprezent pohlepe, materijalnog (dakle, ne duhovnog) principa života i svega trošnog i lošeg kod čoveka.

I believe in You - Slow train coming (1979)

Čitava pesma Verujem u Tebe upućuje na dijalog između Dilanovog subjekta i Boga. Stiče se utisak ranog (ili pred) hrišćanskog perioda u kome su vernici osuđivani, proganjani, mučeni i mučki ubijani. Naslov je, ujedno, i refren čija je poruka jasna – idržljivost u veri (subjektovoj) uprkos svim osudama društva i nastojanja istog da ga marginalizuju ili nekako ospore. U četvrtoj strofi pesme lirski subjekt moli Boga: Ne dopusti mi da odlutam/ Drži me tamo gde si ti/ Gde ću se uvek obnavljati – ti stihovi su u vezi sa jednom sekvencom iz poslanice Rimljanima (12:2): I ne vladajte se prema ovome vijeku, nego se promijenite obnovljenjem uma svojega, da biste mogli kušati koje je dobra i ugodna i savršena volja Božija. U istoj strofi Dilan potvrđuje svoju veru uprkos svemu što je remetilački faktor u tome, ali, istovremeno, iskazuje poštovanje/zahvalnost Bogu na tome što mu je dao snagu da istraje u veri.

Gonna change my  way of thinking - Slow train coming (1979)

Promeniću način razmišljanja počinje stihovima: Promeniću način razmišljanja/ Napraviću sebi drugačija pravila čime Dilan postavlja temelje na kojima će, dalje, graditi svoj tekst kroz biblijske reference. U drugoj strofi centralna slika je opresija nad ljudima i priču o tome zaokružuje citirajući prvu poslanicu Korinćanima (5:1) gde je zapisano: Vrlo se glasi da je kurvarstvo među vama, i takovo kurvarstvo kakovo se ni među neznabošcima ne čuje, da nekakav ima ženu očinu; povlačeći paralelu sa tekstom iz pesme – Sinovi postaju muževi svojih majki/ Stari očevi pretvaraju mlade ćerke u kurve  - dakle, Dilan pokušava da naglasi grešnost sveta i svoje razočaranje povodom toga. Sledeću strofu on formira oko slike Isusovog stradanja pre raspeća, aludirajući na njegove krvave rane od bičevanja: Pruge na tvojim ramenima/ Pruge na tvojim leđima i nogama. Zaboravljate svi zlatno pravilo – stih je čija se esencija naslanja na jednu sugestiju iz Isusove besede na gori; Luka (6:31) I kako hoćete da čine vama ljudi činite i vi njima onako. To predstavlja zlatno pravilo. Dilan vidi čoveka kao labilnog i povodljivog (Možeš obmanuti čoveka – jedan je od stihova ove pesme), ali ga podseća na taštinu ovozemaljskih vladara i pravila rečima: Ali samo jedan je autoritet/ Autoritet tamo gore; ovaj izraz je veoma rasprostranjen među ljudima, a u Bibliji se može naći u poslanici Rimljanima (13:1) gde piše: Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene; međutim, ovde je konkretno slučaj na intertekstualnoj vezi koja se oslanja samo na suštinu misli iz poslanice – Bog je večna vlast, on je jedini autoritet za poštovanje. U pretposlednjoj strofi Dilan se raduje drugom Hristovom dolasku bazirajući svoj tekst[5] na jevanđelju po Mateju (25:13): Stražite dakle, jer ne znate dana ni časa u koji će sin čovječiji doći. Istu strofu završava jednim citatom iz jevanđelja po Luki (12:30): Koji nije sa mnom, protiv mene je; i koji sa mnom ne sabira, prosipa. Poslednja strofa je glorifikacija Edenskog (rajskog) vrta gde neće biti patnje i boli; čitavu strofu Dilan je igradio na knjizi Postanja. U tekstu njegove pesme: Postoji Carstvo zvano raj/ Gde nema boli rađanja jeste intertekstualna veza sa pričom o prokletstvu čovekovom; kada je Bog proterao Adama i Evu zbog njihovog greha i oboje ih prokleo da se zlopate, njega da mukotrpno radi, a nju da u velikim mukama rađa decu (Postanje 3:16[6]). Na samom kraju pesme Dilan prenosi prvi stih iz prve knjige Mojsijeve (Postanje 1:1[7]) dopunjući tako čitavu pesničku sliku raja, stvorenog istog dana kada i nebo i zemlja.

Man gave names to all the animals - Slow train coming (1979)

Pesma (Čovek je dao imena životinjama) čiji su ritam i sadržaj gotovo idilični, dečiji oslanja se, kako naslovom tako i sadržajem na prvu knjigu Mojsijevu, odnosno na knjigu Postanja. Refren se ponavlja iza svake strofe, a on je Čovek je dao imena životinjama/ U početku, pre mnogo vremena. U knjizi Postanja (2:19-20) piše: Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zvijeri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime;/ I Adam nadjede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zvijeri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu[8] -  i na ovoj slici stvaranja, odnosno imenovanja, Dilan gradi čitavu svoju pesmu. Drugi stih refrena je U početku, pre mnogo vremena i on se prožima sa prvim stihom iz knjige Postanja (1:1) gde je napisano: U početku stvori Bog nebo i zemlju[9]. Pesma se završava misterioznom životinjom, nju čovek (Adam) posmatra kako gmiže po zemlji i uvija se uz drvo. Na taj način Dilan načinje priču o iskonskom, praroditeljskom, grehu, istovremeno zatvarajući pesmu.

When He returns - Slow train coming (1979)

Kada se On vrati je pesma sastavljena od tri strofoida i prepuna je biblijskih referenci. Na samom početku tu je stih (drugi stih u pesmi) - Najsažnije zidine biće smrvljene i pašće pod moćnim Bogom – stih čiji je koren u priči o gradu Jerihonu i njegovim čuvenim neosvojivim zidinama; po knjizi Isusa Navina (6:1-5[10]). Sledeći stih je – Za sve one koji imaju oči i za sve koji imaju uši – je skoro doslovno citiranje Hristovih reči iz jevanđelja po Mateju (13:9): Ko ima uši da čuje neka čuje[11]. Srednji strofoid počinje stihom – Istina je strela i kapija kroz koju prolazi, uska je - što se veže za jedan stih iz jevanđelja po Mateju (7:14) i Luki (13:24) gde je sadržaj: Navalite da uđete na tijesna vrata; jer vam kažem: mnogi će tražiti da uđu i neće moći; dakle, Dilan evocira simboliku uskih vrata kao težeg životnog puta, ali svakako ispravnijeg. Sledeći stih u pesmi oslanja se na jevanđelje po Mateju i govori o drugom Hristovom dolasku: Njegova neoslobođena moć u času nikome znanom; u jevanđelju po Mateju (24:36) zapisano je - A o danu tome i o času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do otac moj sam. U poslednjem stihu ove strofe Dilan se miri sa time da ratovi i nesreće neće prestati, do drugog dolaska Hristovog. U trećoj strofi Dilanove pesme očita je intertekstualna veza sa jednim stihom iz jevanđelja po Luki (12:29-30): I vi ne ištite šta ćete jesti ili šta ćete piti, i ne brinite se; /Jer ovo sve ištu i neznabošci ovoga svijeta; a otac vaš zna da vama treba ovo. Dilanov stih govori o tome kako se od Gospoda ništa ne može sakriti jer On sva naša dela vidi i zna potrebe naše bolje od nas samih. Svoju pesmu slavni kantautor završava mišlju o povratku Hristovom, iz Otkrovenja Jovanovog: On ima svoje planove, da uspostavi Carstvo svoje/ Kada se On vrati; taj dvostih upućuje na Otkrovenje (20:11) u kome je zapisano: I vidjeh veliki bijel prijestol, i onoga što sjeđaše na njemu, od čijega lica bježaše nebo i zemlja, i mjesta im se ne nađe.

Saved – Saved (1980)

Pesma Spašen je glorifikacija i velika zahvalnica Dilanova hrićanstvu, Bogu i vaskrsenju – hrišćanskoj religiji uopšte. Pesma počinje stihom - Bio sam zaslepljen đavolom – i ta je referenca preuzeta iz druge poslanice Korinćanima (4:4): U kojima Bog svijeta ovoga oslijepi razume nevjernika, da im ne zasvijetli vidjelo jevanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga, koji se ne vidi; autor upućuje na sopstvenu prošlost, na to da je bio zaslepljen, ali, kroz spoznaju vere biva spašen. U nastavku istog stiha Dilan se bavi poreklom smrtnosti i zla kod ljudi, on dalje piše – rođen već uništen/ mrtav hladan po izlasku iz utrobe. U poslanici Rimljanima (5:12) stih je sledeći: Zato kao što kroz jednoga čovjeka dođe na svijet grijeh, i kroz grijeh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagriješiše. Na ovaj način Dilan samog sebe označava kao grešnog, samim činom rađanja; objašnjenje za to pronalazi u gorenavedenom stihu. Njegovim rečima bio sam izlečen – u istoj (prvoj) je strofi stih; a njegovo poreklo čita se u jevanđelju po Mateju (8:8): I kapetan odgovori i reče: Gospode! nijesam dostojan da pod krov moj uđeš; nego samo reci riječ, i ozdraviće sluga moj – aluzija je na reč Božiju koja leči one koji je slušaju, razumeju i prihvataju. Sledeću strofu Dilan počinje metaforom Isusa kroz jagnje i bazira svoj stih na Hristovoj žrtvi za grehove čovečanstva – Spašen sam krvlju jagnjetovom. Podtekst za ovaj stih leži u prvoj poslanici Petrovoj (1:18-19): Znajući da se propadljivijem srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnoga svojeg življenja, koje ste vidjeli od otaca; / Nego skupocjenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista jagnjeta. Kao svoju odu hrišćanstvu Dilan, u ovoj pesmi, piše i stih: oslobodio me iz jame/ Pune praznine i gneva, i ognja koji u njoj gori. Ovom pesničkom slikom pakla i večnih muka Dilan upotpunjuje svoju pesmu Spašen kao jedan idvidualni pogled na hrišćanske motive ljudske grešnosti, stradanja, a ponajpre spasenja.

What can I do for You – Saved (1980)

U pesmi Šta mogu da uradim za Tebe Dilan je zahvalan hrišćanstvu na svemu što mu je ono pružilo, kao verniku. On traži načine da se zahvali, traži ono što bi mogao da uradi, a što bi bilo dostojno Njemu (Bogu/ Hristu). On s neizmernom zahvalnošću peva Ti koji si me oslobodio ropstva i Ti koji si me obnovio iznutra čime pravi vezu sa tekstom iz druge poslanice Korinćanima (4:16) u kojoj je zapisano: Zato nam se ne dosađuje; no ako se naš spoljašnji čovjek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan – na taj se način Dilan bavi duhovnim u čoveku kao prioritetnijim u odnosu na sve druge aspekte ljudskog postojanja. U istoj strofi Dilan se nastavlja na Bibliju pišući Izabrao si mene među nekoliko ljudi čime evocira stih iz jevanđelja po Mateju (22:14) koji je: Jer su mnogi zvani, ali je malo izbranijeh; na kraju te strofe (kao i svake u ovoj pesmi) on je zamišljen nad pitanjem iz naslova pesme. Dilan peva o Hristu kao nekome ko je razotkrio sve misterije ovog sveta i obraćajući mu se piše Dao si svoj život za mene./ Šta mogu da uradim za Tebe? Na više mesta u Novom Zavetu se spominje Isusova žrtva kojom je smrtnike spasio smrti – to je jedan od najprepoznatljivijih motiva u čitavom Novom Zavetu; o tome se može čitati u jevanđelju po Jovanu (10:11): Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce – kroz čuvenu hrišćansku metaforu pastira i stada.

Property of Jesus – Shot of Love (1981)

Vlasnišvo Isusa je pesma duboko ironizovanog sadržaja, a njome se Dilan bavi svima onima koji se podsmevaju hrišćanskim verovanjima ili samom Hristovom liku na jedan satiričan način. Naime, on se obraća tom takvom svetu kroz refren On je vlasništvo Isusa/ Prezri ga dno dna duše/ Ti imaš nešto bolje/ Ti imaš srce od kamena i na taj način se poigrava sa konceptom otpora prema hrišćanstvu. Kada analizira sve vidove anti-hrišćanske opresije Dilan piše Jer on ne odaje počast kralju koga ti služiš čime pravi aluziju na Jovanovo jevanđelje (8:44): Vaš je otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži; na nekoliko mesta u Biblji (Jovan 12:31, 14:30 i Luka 4:5-8) govori se o đavolu kao ovozemaljskom princu, odnosno kralju čime se pravi jedna velika metafora ovozemaljskog sveta kao sveta uprljanog mnogim iskušenjima lažima i prevarama. Upravo te motive takvog sveta i ljudi koji ga sačinjavaju uzima Dilan kao inspiraciju za ovu svoju pesmu i njome kritikuje fenomen grešnosti ljudske.

Every grain of sand - Shot of Love (1981)

U pesmi Svako zrno peska,u drugoj strofi, lirski subjekt (odnosno kantautor sam) pravi poređenje između sebe i Kaina, starozavetnog bratoubicu. Kao Kain, posmatram ovaj lanac događaja koji moram skršiti je stih tvoritelj te komparacije, a njeno poreklo je u prvoj knjizi Mojsijevoj, odnosno u takozvanoj knjizi Postanja (4:1-16[12]) gde se nalazi čitava priča o Avelju kojeg ubija rođeni brat Kain iz ljubomore. Na smom kraju pesme, distih Visim u balansiranju realnosti jednog čoveka/ Kao svaki vrabac koji pada, kao svako zrno peska upućuje na jevanđelje po Luki (12:6-7) gde piše: Ne prodaje li se pet vrabaca za dva dinara? i nijedan od njih nije zaboravljen pred Bogom./ A u vas je i kosa na glavi izbrojena. Ne bojte se dakle; vi ste bolji od mnogo vrabaca – što upućuje na to da se Gospod brine podjednako o svim svojim stvorenjima, o vrapcima i ljudima podjednako.

Jokerman – Infields (1983)

S obzirom na bogatstvo intertekstualnih veza i asocijativnih nizova u tekstu pesme Lakrdijaš vrlo je teško tumačiti je i pronaći ko bi mogao biti lik lakrdijaša (o) kom se peva. Kompleksnost lirskog subjekta dovodi tumače Dilanove muzike do račvanja, kad je u pitanju ova pesma; jedni lirski subjekt vide kao Isusa, drugi kao Dilana samog, a treći pak u liku lakrdijaša tumače đavola. Jedno je sigurno, a to je neminovno Dilanovo oslanjanje na tekstove Starog i Novog Zaveta. Pesma počinje stihom Stojiš na vodi i bacaš hleb čime tekst ove pesme odmah gradi intertekstualnu vezu sa stihom iz knjige Propovednikove (11:1) gde piše: Baci hljeb svoj povrh vode; jer ćeš ga naći poslije mnogo vremena[13]. U trećoj strofi tekst pesme upućuje na drevne gradove greha Sodomu i Gomoru (Ideš u Sodomu i Gomoru,/ Ali to ne treba da te brine!) u koje odlazi lirski subjekt – lakrdijaš. Čitavo devetnaesto poglavlje prve knjige Mojsijeve (Postanja) posvećeno je ovim gradovima, razvratnošću njihovih stanovnika te njihovom uništenju[14]. U nastavku iste strofe Dilan se obraća lakrdijašu stihovima Prijatelju mučenika, prijatelju sramotne žene,/ Ti koji baciš pogled u užarenu peć, i tamo vidiš bezimenog/ bogataša tražeći građu u liku Hrista koji je bio prijatelj mučenika, marginalizovanih ljudi, bogalja i sličnih nesrećnika. U jevanđelju po Luki (7:36-39) postoji deskripcija susreta Isusa sa posrnulom ženom[15] kojoj on prašta. Užarena peć iz sledećeg stiha jasna je metafora pakla, a čitav stih ima čvrste intertekstualne veze sa jednom Hristovom pričom o ubogom Lazaru iz Lukinog jevanđelja (16:19-31). To je kratka parabola o zaslugama u ovozemaljskom i naplati istih u posmrtnom životu. Lazar kao siromah otišao je u raj, a bezimeni bogataš u pakao. U dimu sumraka na živahnom mlečnobelom konju,/ Mikelanđelo je zaista mogao da iskleše tvoj lik je poprilično zbunjujući distih s obzirom na razgranate mogućnosti analize. U Otkrovenju (19:11-13) Isus Hrist je predstavljen kako jaše belog konja: I vidjeh nebo otvoreno, i gle, konj bijel, i koji sjeđaše na njemu zove se vjeran i istinit, i sudi po pravdi i vojuje./ A oči su mu kao plamen ognjeni, i na glavi njegovoj krune mnoge, i imaše ime napisano, kojega niko ne zna do on sam./ I bješe obučen u haljinu crvenu od krvi, i ime se njegovo zove: riječ Božija. Referenca na Mikelanđelovog Davida zbunjuje i pod velom misterije ostavlja lik lakrdijaša jer David je vajarska predstava čuvenog kralja Izraela; dakle, Dilan čitavim svojim nizom asocijacija ne osvetljava lik lakrdijaša, do kraja i jasno.

Man of peace – Infields (1983)

Čovek mira je, ironično, pesma o đavolu, odnosno o zlu u svim svojim prertljivim formama, o Satani kao emanaciji zla razdora muke i tuge u svetu. Znaš ponekad satana dolazi kao čovek mira je refren koji odzvanja pesmom i zatvara svaku strofu u njoj. Pored biblijskih referenci Dilan se bavi kritikom nacizma (odnosno samog firera), zatim iskvarenog sveštenstva i korumpiranih državnih službi (policija). Kroz svaku strofu, na neki način, on evocira misao da je đavo skriven svuda oko nas i da seje zlo gde god da se pojavi. Čitava pesma se bazira na drugoj poslanici Korinćanima (11:14) gde piše: I nije čudo, jer se sam sotona pretvara u anđela svijetla – što Dilan koristi kao motiv koji razrađuje trudeći se da predstavi zlo kao sveprisutno upravo zbog te moći transformacije koju vrag poseduje te tako vara ljude i pokreće ih da čine zlodela.

Blind Willie McTell - Infields (1983)

Slepi Vili Mektel je pesma o slepom bluz muzičaru[16] koji je delovao u prvoj polovini dvadesetog veka. Dilan se bavi problemima ropstva, rasizma i bluza na američkom Jugu, ali u tekstu postoji nekoliko jasnih biblijskih referenci. Bog je na nebu/ A svi mi hoćemo ono što je njegovo je u tekstu u jednoj od strofa ove pesme. Prvi stih podudara se sa onim što piše u knjizi Propovednikovoj (5:2): Nemoj nagliti ustima svojim, i srce tvoje da ne bude brzo izgovoriti što pred Bogom, jer je Bog na nebu a ti si na zemlji, zato neka bude malo riječi tvojih[17]. Drugi stih odnosi se na sve, ali najpre na Adama i Evu kao prve ljude. U prvoj knjizi Mojsijevoj, u Postanju (3:5-6) zapisano je sledeće: Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo./ I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi[18]. Dilan pretpostavlja bogolikost ljudi i njihova ambicije da se svojim načinom života, znanjem, ljubavlju, mogućnostima približe Bogu.

[1] Jevanđelje po Luki, 6:31

[2] Daničić Đura, Stefanović Karadžić Vuk, BIBLIJA ili Sveto pismo Staroga i Novoga Zaveta, Glas Mira, Beograd, 2008, str. 26.

[3] Daničić Đura, Stefanović Karadžić Vuk, BIBLIJA ili Sveto pismo Staroga i Novoga Zaveta, Glas Mira, Beograd, 2008, str. 615.

[4] Isto, str. 1

[5] Isus reče: Budite spremni/ Jer ne znate čas u koji ću doći.

[6] A ženi reče: tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar.

[7] U početku stvori Bog nebo i zemlju.

[8] Daničić Đura, Stefanović Karadžić Vuk, BIBLIJA ili Sveto pismo Staroga i Novoga Zaveta, Glas Mira, Beograd, 2008, str. 2.

[9] Isto, str. 1.

[10] A Jerihon se zatvori, i čuvaše se od sinova Izrailjevih; niko ne izlažaše, niti ko ulažaše./ A Gospod reče Isusu: evo, dajem ti u ruke Jerihon i cara njegova i junake njegove./ Zato obidite oko grada svi vojnici, idući oko grada jedanput na dan; tako učini šest dana./ A sedam sveštenika neka nose sedam truba od rogova ovnujskih pred kovčegom; a sedmoga dana obidite oko grada sedam puta, i sveštenici neka trube u trube./ Pa kad otežući zatrube u rogove ovnujske, čim čujete glas od trube, neka poviče sav narod iza glasa; i zidovi će gradski popadati na svojem mjestu, a narod neka ulazi, svaki naprema se.

[12] Daničić Đura, Stefanović Karadžić Vuk, BIBLIJA ili Sveto pismo Staroga i Novoga Zaveta, Glas Mira, Beograd, 2008, str. 3-4.

[13]Isto, str. 588.

[14] Isto, str. 15-17.

[15] Moljaše ga pak jedan od fariseja da bi objedovao u njega; i ušavši u kuću farisejevu sjede za trpezu. / I gle, žena u gradu koja bješe grješnica doznavši da je Isus za trpezom u kući farisejevoj, donese sklenicu mira;/ I stavši sastrag kod nogu njegovijeh plakaše, i stade prati noge njegove suzama, i kosom od svoje glave otiraše, i cjelivaše noge njegove, i mazaše mirom. /A kad vidje farisej koji ga je dozvao, reče u sebi govoreći: da je on prorok, znao bi ko i kakva ga se žena dotiče: jer je grješnica.

[16] On je istorijska ličnost, rodio se 1904. u Džoržiji, a umro 1959. godine. Njegove pesme osamnaestogodišnji Bob Dilan koristi kao podstrek za lični napredak.

[17] Daničić Đura, Stefanović Karadžić Vuk, BIBLIJA ili Sveto pismo Staroga i Novoga Zaveta, Glas Mira, Beograd, 2008, str. 584.

[18] Isto, str. 3.

Dvadeseti vek, odnosno modernizacija načina života uticala je i na umetnost – razvila se potreba kod umetnika da, neretko, sadržaje svojih umetničkih dela baziraju na postojećem, na nekoj (opštepoznatoj) građi iz kulturne prošlosti pa, stoga, dolazimo i do intertekstualnosti, odnosno do očiglednih veza (naslanjanja) koje uočavamo između jednog savremenom umetničkog dela i nekog dela iz (dalje ili bliže) prošlosti.

Velika riznica inspiracije evropskih, ali i (generalno) umetnika na zapadu, dvadesetog stoleća, leži u tekstovima Starog Zaveta i Biblije. Knjige – koreni dvaju religija (judaizma i hrišćanstva) su, od svog nastanka, bile temelj mnogim slikarima, piscima, vajarima, muzičarima i ostalim umetnicima koji su svoj izraz mogli da provuku kroz prizmu sakralnih judeo-hrišćanskih tekstova. Samo u dvadesetom veku ovakvih primera ima bezbroj, a u ovom radu će, konkretno, biti govora o stvaralaštvu uticajnog kantautora Roberta Alena Cimermana, rođenog na američkom tlu (u Minesoti) godine kada njegova država ulazi u pakao Drugog svetskog rata.

Od mnogih pseudonima najpoznatiji mu je, svakako, Bob Dilan. U njegovom radu (on traje već šestdeset godina) postoji sijaset prepoznatljivih karakteristika (zbog kojih i jeste toliko poznat, širom sveta) kao što su upotreba usne harmonike, gitare, prepoznatljiv glas i njegova pojava, ali prvenstveno, Bob Dilan jeste to što jeste upravo zbog tekstova svojih pesama. On, kroz svoje pesme, komunicira sa svetom iz perspektive (tog) sveta – on peva o siromaštvu, o gladi, od nejednakosti među ljudima, o ratovima, o ljubavi, o prolaznosti, o umetnosti na jedan prepoznatljiv način kombinovanja svakodnevnog sa onim dubinskim, mitskim, filozofskim u čoveku.

Od dve stotine četrdeset i šest napisanih pesama njih osamdeset i devet imaju neke biblijske/starozavetne reference[1]. Bob Dilan jeste autor privrežen biblijskom diskursu u svom stvaralaštvu, ali je, s druge strane, veoma neodređen po pitanju lične konfesije što njegov rad čini još specifičnijim dajući mu notu spiritualnog muzičara/pesnika. Pored pesama inspirisanih biblijskim motivima pisao je pesme o ljubavi, pesme kojima je kritikovao savremeno društvo i politiku, takođe, on se bavio problemom same ljudske egzistenciju u dvadesetom veku, najkrvavijem od svih.

Rad će pratiti preklapanja, odnosno interktekstualne vezebiblijskih/starozavetnih motiva sa nekolicinom pesmama Boba Dilana, hronološki, od prvog do poslednjeg albuma.

Masters of War – The freewheelin’ Bob Dylan (1963)

U pesmi Gospodari rata autor kritikuje principe moći pod kojima počiva savremeni svet, svet dvadesetog veka (ali našeg, dvadeset i prvog). On se obraća direktno moćnicima, zavojevačima (Vi koji pravite sve te puške/ Vi koji pravite sve te smrtnosne avione/ Vi koji pravite sve te velike bombe... ) poručujući im kako su providni, kako ih je spoznao i jasno mu je kakvo zlo i haos čine u svetu. U trećoj strofi on pravi direktnu paralelu sa Judom, biblijskim likom – simbolom zla u svetskoj (naročito hrišćanskoj) kulturi; poredi zlotvore distihom Kao Juda nekad/ Vi lažete i obmanjujete . Priče o Judi i njegovoj izdaji Hrista mogu se pronaći u sim javanđeljima. Ovom pesmm Dilan potvrđuje neke poznate teorije zavere prema kojima su obični ljudi samo žrtve jednog većeg (navodno tajnog) mehanizma obmane; kantautor kaže osporava misao da u ratu ima pobednika – rat je emanacija ljudskog zla u kojoj svi izlaze kao prevareni gubitnici. Sa pozicije lirskog subjekta Dilan optužuje moćnike govoreći o jednoj fundamentalnoj hrišćanskoj vrednosti – o praštanju kao praksi oslobađanja ličnosti; međutim u ovoj pesmi uviđa se Dilanov skepticizam povodom praštanja ovakvih ljudima za njihova zlodela (Čak ni Isus vam ne bi nikada/ Oprostio to što radite ). U sledećoj strofi on kritikuje same predstavnike zla, ali i pripadnike Crkve pitanjem da li taj novac koji (izazivajući ratove i stradanja) dobijaju može da im omogući oprost (ovim referira i na skandal povodom indulgencija – novčanih oproštajnica za grehe) nedela. Naposletku, pomalo nihilistički pristupa čitavom problemu tvrdeći kako ni oni (zlotvori) ne mogu pobeći od neminovnosti smrti kao kraja ljudske egzistencije. U poslednjoj strofi poručuje da će se radovati okončanju njihovih života. 

A hard rain’s a-gonna fall - The freewheelin’ Bob Dylan (1963)

Pesma je apostrofa mladom plavookom dečaku s kojim Dilan razgovara kroz pitanja i odgovore. Nemilosrdna kiša se sprema (naslov pesme) se ponavlja na kraju svake strofe i odzvanja kroz pesmu. U njoj Dilan svojim fantastičnim nabrajanjima onoga što je on/ dečak iz pesme video u svom životu kritikuje savremeno društvo i njegove slabosti. Taj repetitivni refren direktno upućuje na starozavetnu priču o potopu u kom je svet, barem na kratko, očišćen od greha razvratnosti i neurastenije. Sličan scenariju našoj civilizaciji predviđa/ priželjkuje autor ove pesme.

With God on our side – The Times They Are-A-Changin’ (1963)

Bob Dilan pravi jedan hronološki pregled američke istorije od njenog nastanka do konkretne godine (1963.) kada su aktuelne političke igre između zapadnog i istočnog bloka, odnosno kapitalističkog i komunističkog političkog rešenja. Pesma je hvalospev američkoj državi, na određeni način, s potenciranjem duhovnog oslonca na hrišćanskog Boga koji je, od kad ona postoji, uz američku državu. Dilan se uzdržava od komentarisanja američkog imperijalizma i od njihovog pokoravanja i istrebljivanja Indijanaca; on je u ovoj pesmi, pre svega, američki patriota, a zatim i hrišćanin. Treću strofu pre završetka pesme on posvećuje dogmatskom strahu od Rusa koji je, od samog rođenja lirskog subjekta, uktivan u sistem razmišljanja američke omladine, zatim, u sledećoj strofi Dilan razmišlja o Judinoj izdaji Hrista (Razmišljao sam o tome/ Kako su Isusa Hrista/ Izdali poljupcem... ) gde se, na kraju, pita je li Bog bio uz Judu, odnosno Juda Iskariotski uz Boga. On začikava čitaoce/slušaoce da sami razmisle o tome je li ta izdaja bila deo jednog većeg plana, božjeg plana. Pesmu završava umorno nadajući se da će, ponovo, Bog biti na njihovoj (ovog puta na strani ljudi koji priželjkuju mir) strani i sprečiti potencijalni rat neslućenih razmera (Ako je Bog na našoj strani/ On će sprečiti rat) .

When the ship comes in – The Times They Are-A-Changin’ (1963)

Kada brod stigne može se čitati kao specifično proročanstvo, a ono se oslanja na Novi Zavet, odnosno na Otkrovenje Jovanovo. (Oh doći će dan/ Kada će vetrovi stati/ I kada će i povetarac prestati da ćarlija./ Biće to nalik muku koji zavlada/ Pre nego što počne uragan/ U času kada taj brod stigne. ) – (I potom viđeh četiri anđela gđe stoje na četiri ugla zemlje, i drže četiri vjetra zemaljska, da ne duva vjetar na zemlju, ni na more, niti na ikakvo drvo. ) Dakle, referenca na sliku kraja sveta iz Novog Zaveta je i više nego jasna. Dilanov brod predstavlja jednu metaforu novog doba, prekid sa starim svetom, taj brod je otkrovenje, taj brod donosi kraj sveta kakvog poznajemo. U poslednjoj strofi ove pesme Dilan predviđa smrt neprijateljima (neprijatelji mogu biti tumačeni, na ovom mestu, kao neprijatelji vere, mira, ljubavi, nekog hrišćanskog poretka generalno) u moru (I poput faraonovog plemena/ Oni će se podaviti u nadošlom moru ) čime pravi direktnu aluziju na drugu knjigu Mojsijevu (14:26-28) gde stoji: 26. A Gospod reče Mojsiju:/ Pruži ruku svoju na more,/ Neka se vrati voda na Misirce,/ na kola njihova i na konjike njihove./ 27. I Mojsije pruži ruku svoju na more,/ i dođe opet more na silu svoju pred zoru,/ a Misirci nagoše bježati prema moru;/ i Gospod baci Misirce usred mora./ 28. A vrativši se voda potopi kola i konjike sa svom vojskom Faraonovom,/ što ih god bješe pošlo sa njim u more, i ne osta od njih nijedan.  Ovu pesmu autor završava legendarnom slikom iz Starog Zaveta, pričom o sukobu Davida i Golijata  (I poput Golijata/ Oni će biti pobeđeni. ). Na ovaj način autor pesme zakružuje jednu celinu, načinivši tako sliku o ponovnom dolasku Hrista kroz perspektivu starozavetne priče o Davidu koji je pobedio Golijata, odnosno, u ovoj pesmi je brod metaforična predstava Isusa, a zli ljudi neprijatelji su oličeni u Golijatu koji strada i umire.

Gates of Eden – Bringing it all back home (1965)

Knjiga Postanja je jedan od fundamentalnih tekstova na kojima počiva hrišćanstvo i hrišćanska filozofija nastanka života na Zemlji i prvih ljudi. U pesmi Vrata raja Bob Dilan se oslanja upravo na prvu knjigu Mojsijevu (poznata i kao knjiga Postanja) 3:23. I Gospod Bog izagna ga  iz vrta edemskoga da radi zemlju,/ od koje bi uzet./ 24. I izagnav čovjeka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenijem mačem,/ koji se vijaše i tamo i amo,/ da čuva put ka drvetu od života.  Progonom prvih ljudi iz raja nastupa smrtnost čoveka (usled grešnosti njegove) i dolaskom Hristovim i žrtvom njegovom čovečanstvu je, ponovo, omogućeno da se u Edenski vrt vrati tako što će živeti po hrišćanskim načelima, praktikujući verovanja i običaje – raj, iznova, postaje hrišćanski ideal i nagrada za dobar i bogougodan ovozemaljski život. Kantautor sve to uzima u obzir kada gradi ovu svoju pesmu. Taj refren Vrata raja koji se ponavalja (sa varijacijama) devet puta u pesmi jeste osnovni motiv razgranat kao ideja povratka čoveka u prostor odakle je prognan. Rajski prostor bio je (i danas je) veliki motiv umetnicima jer je raj prostor gde se nalazi Gospod, duše umrlih koje prihvatiše Hrista za Spasitelja i to je prostor večnog života bez muke i bola. Glorifikujući Edemski vrt Dilan piše kako unutar rajskog prostora nije važno šta je stvarno, a šta ne; u raju nema iskušenja, kao ni greha, u Edemskom vrtu duše su srećne i smeju se i naposletku Dilan govori o tome kako bi raj trebalo da bude iskonska težnja ljudima jer je Carstvo Nebesko jedina istina.

It’s allright Ma (I’m only bleeding) - Bringing It All Back Home (1965)

Čitava ova pesma je lament nad stvarnošću sa određenim pasažima koji se mogu povezati sa biblijskim motivima. Druga strofa završava stihovima: Šuplji rog svira protraćene reči/ Dokazuje da upozorava/ Da on nije obuzet rađanjem/ Već umiranjem  što može da upućuje na Isusa koji vaskrsava, odnosno na to da je on prvo morao umreti da bi, vaskrsavši, pobedio smrt i tako ustanovio osnovna verovanja kod hrišćana. U ovoj pesmi, a u njoj Dilan bržim ritmom izgovara reči pesme (podseća načinom izvođenja na ono što će se, kasnije, nazvati rep muzikom), provejava jedan melanholični ton, ton egzistencijalnih pitanja u životu bilo kog, to jest svakog čoveka. Pomalo se naslanja na hrišćansku ideju tolerancije i praštanja Dilan stihovima: Dok drugi kažu ne mrzi ništa drugo/ Izuzev mržnje . U sledećoj strofi posvećenoj umnožavanju lažnih sadržaja (kao što su puške-igračke ili figure Isusa boje mesa koje svetlucaju u mraku) Dilan se fokusira (poentirajući) na završnu misao: Ne moraš daleko da gledaš da bi video/ Da je malo toga/ Istinski sveto ; dakle, on se osvrće na sliku posrnulog društva osuđujući, suptilno, nihilističke vrednosti gde, zapravo, danas kao ni tada, malo toga ima neku vrednost, svetost, značaj. Na to se nadovezuje stih: Propaganda, sve je lažno . Nanovo banalizujući pokvarenost društvenih normi i te besmislene trke za sticanjem materijalnog Bob Dilan piše/peva o činjenici da su svi smrtni i da se smrti, jednostavno, ne može pobeći, da su svi ljudi pred tim fenomenom prestanka postojanja bezuslovno jednaki, ma kako im životi izgledali.

Tombstone Blues – Highway 61 Revisited (1965)

Ova pesma gde Dilan, u naslovu, spaja muzički pravac (bluz) i nadgrobni spomenik sa svim svojim značenjima nema nimalo morbidni karakter kakav bi mogao biti tumačen bazirajući se isključivo na njenom naslovu. Ona funkcioniše kao društvena kritika (sam refren - Mama's in the factory, she ain't got no shoes/ Daddy's in the alley, he's lookin' for food/ I'm in the kitchen with the tombstone blues  - može se tumačiti sa socijalnog aspekta) gde se autor bavi marginalizovanim junacima (trudna mlada, ciganin Dejv, glavnokomandujući itd.) kroz vizuru savremenog sveta. Međutim, u pesmi se javlja Jovan Krstitelj gde ga Dilan ironizuje spajajući ga u dijalog sa glavnokomandujućim od kog Jovan traži skrovište (konkretno u tekstu pesme stoji – rupa). U pesmi se javlja referenca na Samsona koji ubija hiljade Filistejaca magarećom kosti , međutim, akcenat je na filistejskom kralju koji, iz poštovanja prema svojim poginulim vojnicima ostavlja njihove vilične kosti na grobove im – ton ove strofe je satiričan. Dotiče se i Dalide u ovoj pesmi, ironizujući njene suze; Dilan ih je prikazao kao suze radosnice. Referenca na priču od Dalidi i Samsonu , odnosno njenoj izdaji, može poslužiti za razumevanje ironije koju koristi kantautor. Pošto ju je tri puta prevario (ne otkrivajući joj gde mu leži nadnaravna snaga), ona ga privoli da joj se otkrije (snaga mu je počivala u kosi) i zatim ga izdaje Filistejcima. Međutim, uz božju pomoć on ih sve poubija činom samoubistva (ruši kuću gde je filistejski narod bio okupljen).

Like a rolling stone - Highway 61 Revisited (1965)

Ova pesma, jedna od Dilanovih najpoznatijih, obeležena kao pesma broj jedan u celokupnoj istoriji rok muzike , nosi u sebi višeznačnost i bogatstvo mogućih tumačenja. Jedna perspektiva kroz koju se može razumeti ova pesma je perspektiva stare jevrejske posledice Dabogda imao pa nemao jer je žena (kojoj se lirski subject obraća) – protagonistkinja pesme – opevana u svoj gorčini svog pada, najpre materijalnog, a usled toga i moralnog. Tekst ove pesme stvara reski ukus poraza i ljudske prolaznosti kod čitaoca/slušaoca. Međutim, postoji i engleska poslovica Na kamenu koji se kotrlja ne hvata se mahovina što aludira na mobilnost čoveka kao osnovni uzrok njegove beskorenosti, odnosno čovek krećući se kroz život ne može nigde, zapravo, da se smiri, odnosno ustali. A postoji i varijanta tumačenja teksta kroz biblijsku prizmu Isusove filozofije da čovek treba da se otarasi svega materijalnog (Kad nemaš ništa, nemaš ništa da izgubiš)  kako bi lakše spoznao dubine ljudske duše i bolje razumeo/zavoleo Boga. 

All along the watchtower – John Wesley Harding (1968)

Čitavom dužinom stražarske kule je višestruko obrađivana (u muzičkom smislu) i analizirana pesma, najviše zbog svog teksta. U prvom delu pesme dijalog se odvija između lakrdijaša (joker) i lopova. Većina tumačenja se oslanja na jevanđelja po Mateju (27: 38), Marku (15: 27), Luki (23: 39-44) i Jovanu (19:18); na situaciju gde je Hrist već razapet između dva lopova. Od ta dva lopova jedan je prihvatio hrišćanstvo i za njega se veruje da, u Dilanovoj pesmi, razgovara sa Isusom. Na zbunjenost svog sagovornika (Previše je konfuzije, niko da mi uzvrati dobrim ) lopov odgovara kako je mnogo onih koji život uzimaju kao šalu, ali da su njih dvojica takav stav prema životu prevazišli i da su to besmislice. Što može  da upućuje na ideju vaskrsenja Hristovog, odnosno čoveka kao bića. Nije potpuno jasno ko je lakrdijaš, a ko lopov, ali se hrišćanska ideja spasenja i onozemaljskog života u veri podvlači kao dominantna, u prvom delu pesme. U drugom delu pesme prikazan je pejzaž, odnosno atmosfera van dijaloga dvojice junaka. Dok se čita tekst ove pesme (ili dok se ona sluša) lako se može zamisliti ambijent nekakve pustinje, sumraka, i stražarske kule ispred koje su ljudi, dok u daljini lelujaju figure dvojice jahača. Dilanova referenca je povezana sa knjigom proroka Isaije (20:3) gde stoji: Tada reče Gospod: kako ide sluga moj/ Isaija go i bos za znak i čudo što će biti do/ tri godine Misiru i Etiopskoj  - u pesmi su prikazane žene koje se kreću oko stražarske kule, kao i bosonoge sluge. Zatim se pojava dvojice jahača iz daljine i režanje mačke povezuje sa knjigom proroka Isaije (21:7-8) gde piše: I viđe kola, i dva reda konjika... a zatim i I povika kao lav...  Dakle, u ovoj pesmi Dilan ukršta starozavetni tekst sa novozavetnim i pravi sintezu ova dva teksta tako da čine jednu priču s jasnom hrišćanskom porukom spasenja u veri.

I Pity the Poor Immigrant - John Wesley Harding (1968)

Pesma Žao mi je jadnog doseljenika po tonu i sadržaju jeste tužbalica, a ono što je određuje jeste intertekstualna veza sa drugom knjigom Mojsijevom kao i trećom (Levitskom). U sve tri strofe lirski subjekt oseća žaljenje prema doseljeniku/iseljeniku koji predstavlja čitav izraelski narod. Početni stihovi (Žao mi je jadnog doseljenika/ koji želi da je ostao kod kuće) upućuju direktno na priču o izlasku Izraelaca iz Egipta i o početku njihovog lutanja Sinajskoj pustinjom (druga knjiga Mojsijeva 16: 2-3: I stade vikati sav zbor sinova Izrailjevijeh na Mojsija i na Arona u pustinji, I rekoše im sinovi Izrailjevi: kamo da smo pomrli od ruke Gospodnje u zemlji Misirskoj, kad sjeđasmo kod lonaca s mesom i jeđasmo hljeba izobila! jer nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj zbor glađu. ); autor se u istoj strofi, na njenom kraju, hvata za jedan jevrejski sindrom – sindrom samomržnje (... koji strasno prezire svoj život/ a isto tako se plaši smrti). U drugoj strofi Dilan žali iseljenikovo prokletstvo taštinu nezasitost zaslepljenost srebroljubljivost i njegov neizlečivi jad -  što je u direktnoj vezi sa trećom knjigom Mojsijevom (26:19-33 ). Do kraja pesme kantautor će se oslanjati na motive iz treće knjige Mojsijeve i na njima graditi pesničke slike žalosti.

[1] Skot Maršal, Bob Dylan: A spiritual life, WND Books, Vašington, 2017

[2] Marković Dejan, Bob Dilan – Mr.Tambourine Man, Mediterran publishing, Novi Sad, 2001, str. 30.

[3] Isto, str. 30.

[4] Isto, str. 31.

[5] Isto, str. 61.

[6] Isto, str. 62.

[7] Isto, str. 68.

[8] Otkrovenje Svetog Jovana Bogoslova, 7:1

[9] Marković Dejan, Bob Dilan – Mr.Tambourine Man, Mediterran publishing, Novi Sad, 2001, str. 69.

[10] Daničić Đura, Stefanović Karadžić Vuk, BIBLIJA ili Sveto pismo Staroga i Novoga Zaveta, Glas Mira, Beograd, 2008, str. 65.

[11] Prva knjiga Samuilova 17:49-50.

[12] Marković Dejan, Bob Dilan – Mr.Tambourine Man, Mediterran publishing, Novi Sad, 2001, str. 69

[13] Adama, a sa njim, naravno i Evu.

[14] Daničić Đura, Stefanović Karadžić Vuk, BIBLIJA ili Sveto pismo Staroga i Novoga Zaveta, Glas Mira, Beograd, 2008, str. 3.

[15] Marković Dejan, Bob Dilan – Mr.Tambourine Man, Mediterran publishing, Novi Sad, 2001, str. 148.

[16] Isto, str. 149.

[17] Isto, str. 149.

[18] Isto, str. 151.

[19] Mama je u fabrici, ona nema cipele/

Tata je na ulici, on traži hranu,

Ja sam u kuhinji sa nadgrobnim bluzom

[20] Knjiga o Sudijama, 15: 15-17

[21] Knjiga o Sudijama, 16.

[22] Marković Dejan, Bob Dilan – Mr.Tambourine Man, Mediterran publishing, Novi Sad, 2001, str. 159.

[23] Isto, str. 157.

[24] Isto, str. 192.

[25] Daničić Đura, Stefanović Karadžić Vuk, BIBLIJA ili Sveto pismo Staroga i Novoga Zaveta, Glas Mira, Beograd, 2008, str. 606.

[26]Isto, str. 607.

[27] Daničić Đura, Stefanović Karadžić Vuk, BIBLIJA ili Sveto pismo Staroga i Novoga Zaveta, Glas Mira, Beograd, 2008, str. 67.

[28] Potrću ponos sile vaše, i učiniću da nebo nad vama bude kao gvožđe a zemlja vaša kao mjed.

Snaga će se vaša trošiti uzalud, jer zemlja vaša neće rađati roda svojega, i drveta po zemlji neće rađati roda svojega.

Ako mi uzidete nasuprot i ne htjedbudete slušati me, dodaću vam sedam puta više muka prema grijesima vašim.

Pustiću na vas zvijeri poljske, koje će vam đecu izjesti i stoku potrti i vas umaliti, i opustjeće putovi vaši.

Ako se ni od toga ne popravite, nego mi jošte uzidete nasuprot,

I ja ću vama ići nasuprot, i biću vas još sedam puta više za grijehe vaše.

Pustiću na vas mač, koji će osvetiti moj zavjet; a kad se sležete u gradove svoje, tada ću pustiti pomor među vas, i bićete predani u ruke neprijatelju.

I kad vam slomim potporu u hljebu, deset će žena peći hljeb vaš u jednoj peći, i davaće vam hljeb vaš na mjeru, i ješćete a nećete se nasititi. Ako me ni tako ne stanete slušati, nego mi uzidete nasuprot,

I ja ću vama s gnjevom ići nasuprot, i sedam puta većma karaću vas za grijehe vaše.

I ješćete meso od sinova svojih, i meso od kćeri svojih ješćete.

Razvaliću visine vaše, i oboriću idole vaše, i metnuću trupove vaše na trupove gadnih bogova vaših, i mrziće duša moja na vas.

I obratiću gradove vaše u pustoš, i razoriću svetinje vaše, i neću više mirisati mirisa vašega.

I opustiću zemlju da će joj se čuditi neprijatelji vaši, koji će živjeti u njoj.

A vas ću rasijati po narodima, i učiniću da vas gone s golijem mačem; i zemlja će vaša biti pusta i gradovi vaši raskopani.

Kao gimnazijalcu, koji je u to doba natucao nemački na jadnom A2 nivou, ova reč mi se učinila podesnijom za datu priliku i poprilično obesno sam odlučio da od tada tako nazdravljam. Nije mi ni na kraj pameti bilo da ako ne koristim neku reč decenijama, ona može da iščili iz mog sećanja, koliko god bila učestala.

Iako sam ovu zdravicu zaboravio svojeglavavo i namerno, ovakav scenario nije nimalo neobičan, jer jedna od ideja vodilja stvaranja univerzalnog svetskog jezika, čiji je esperanto najbolji pokušaj do sada, jeste preuzimanje najpodesnijih reči iz svetskih jezika, kako bi na najednostavniji način opisivale pojave, predmete i radnje. Uzmimo primer „lovačkog aviona“ koji i na srpskom i na engleskom (fighter jet) zvuči nekako mekano s obzirom na letelicu koju označava, dok na ruskom jeziku ta reč gotovo da tera strah u kosti: istrebitelь. Ne znam šta bi tvorci esperanta rekli za moj izbor, ali u nekom budućem svetskom jeziku, ova reč bi bila moj prvi izbor za taj tip vazduhoplova.

Zapravo, svaki jezik sa zavidnim brojem govornika predstavlja esperanto za sebe, jer u sebi sadrži pozajmljenice. Srpski je odličan primer za to, kako u sebi sadrži nebrojane turcizme, germanizme, bohemizme, italijanizme, hungarologizme, i naravno, u novije doba, anglizicizme. Moglo bi se sporiti da je upliv reči iz engleskog jezika globalni problem, pa tako s vremena na vreme, možemo pročitati kako se odbori za standardizaciju jezika, primera radi, u Francuskoj, bore da istisnu anglicizme kojima se mlađa populacija obilato služi. Za nas, ovakva borba nije novina, jer kako smo se vekovima borili za državotvornu slobodu, tako smo se vekovima borili i za opstanak srpskog jezika. Danas se može reći da srpski jezik nije stradao od pozajmljenica, već su ga one obogatile, a kada na to dodamo uspešnu Vukovu reformu, možemo se ponositi time da imamo poprilično savremen jezik, iako je on u svojoj biti ostao slovenski (što ga čini relativno teškim za učenje).

Ipak, svedoci smo da iako je procenat pismenosti u Srbiji na zavidnom nivou(zvanično, broj nepismenih ne bi trebalo da prelazi 3% populacije), funkcionalna nepismenost je i te kako uzela maha. Ovaj problem su na svetlost dana iznele društvene mreže i veća medijska eksponiranost pojedinca, pa je jasno da veliki procenat stanovništa ima problema da sroči svoje misli u koliko-toliko koherentnu rečenicu ili izjavu. Da li ova nemuštost ide direktno na dušu nastavnika srpskog jezika na svim nivoima školovanja ili se može pripisati sveopštoj entropiji post-jugoslovenskog društva kakvo Srbija još uvek jeste, manje je bitno. Važno je ukazati na jednu drugu, savremenu pojavu: neprirodno eksponencijalno uvećanje broja govornika engleskog jezika u nas.

Naime, ako pretražimo bazu Agencije za privredne registre ili još jednostavnije, okrenemo se oko sebe na ulici, videćemo buljuk natpisa na engleskom jeziku. Takođe, teško je pronaći ili zamisliti radnu biografiju bez navođenja poznavanja engleskog jezika. Ovakvo stanje se može pripisati pomodnosti, poput Del Boja koji se u Mućkama diči (ne)poznavanjem francuskog jezika, ali činjenica je da koliko god svakodnevno bili uronjeni u engleski jezik, naše jezičke veštine su na prilično niskim granama, čak ispod razgovornog nivoa. Primera radi, lingvisti bi trebalo da urade istraživanje na pravnim fakultetima u Srbiji i utvrde koji procenat budućih pravnika živi u uverenju da studiraju na Faculty of Low(„lou“), umesto na Faculty of Law („ló“); rezultati bi bili zapanjujući. Elem, sada bi neko upitao kakve veze ima to što Srbi poslovično izvrću nazive na engleskom jeziku i tako kvare jezik koji niti im je maternji, a u dobrom broju slučajeva, nije im ni drag?

Ima veze, jer sva je prilika da je ovakvo prisvajanje i nakaradno korišćenje stranog jezika zapravo prva faza nastanka pidžina. Pidžini su jezici posrednici koji su nastajali tokom trgovine, kada trgovci nisu govorili istim jezikom. Plastično objašnjeno: pristane zapadna karavela pored nekog ostrva u tropskom moru, doveslaju do nje domoroci sa čamcima natovarenim robom i onda se i jedni i drugi deru na svojim jezicima, pa ko šta razume. Nakon nekoliko susreta, domoroci nauče par reči koje su Evropljani vikali, usvoje ih u svoj jezik i nekoliko decenija kasnije nastane pidžin (a nakon njega, neretko i kreolski jezik). Neki od primera ovakvih jezika su Tok Pisin sa Papua Nove Gvineje, Spangliš (mešavina španskog i engleskog jezika),  raznorazni afrički pidžini, itd. Naravno, i evropski trgovci pokupe par reči od domorodaca („džungla“, „pidžama“, „čaj“, ili „kengur“) i ponesu ih u otadžbinu, ali daleko od toga da njihov maternji jezik bude imalo izmenjen zbog ovog neznatnog leksičkog upliva.

Tokom duge i bogate istorije, srpski narod je više puta bio u vazalnom položaju ili smo bili okupirani, pa ipak, ne bi bilo fer reći da smo ikada bili kolonizovani kao neke afričke ili američke zemlje. No, globalni neokolonijalizam je i te kako živ i kod nas se promalja putem jezika, ali i tržišta rada. Koliko je samo oglasa gde se traže „Aj-Ti konsultanti“, „frontend developeri“ i „data platform produkt menadžeri“. Na stranu što se nazivi ovih zanimanja ne mogu prevesti, veći problem leži u tekstu ovakvih oglasa, gde se poznavanje engleskog jezika obično navodi pri kraju neophodnih kvalifikacija ili se čak uošte i ne navodi, jer je te poslove nemoguće obavljati bez znanja engleskog, pa zašto navoditi to kao uslov.

Ovde dolazimo do srži tematike, a to je pitanje kojim jezikom zapravo govore ljudi iz ovih branši? Rečenica: „Počećeš kao džunior developer “ nit je na srpskom, nit je na engleskom, već je formalno u pitanju ništa drugo do ranije pomenuti pidžin. Kulturološki posmatrano, istorija se ponavlja, jer srpski radnici bremeniti znanjem, veslaju ka velikim stranim kompanijama koje poput nekadašnjih trgovačkih brodova sa Zapada nude domorocima raznorazna bogatstva i novotarije. U tom procesu, naš čovek uči njihove termine i usvaja ih u svoj jezik, pretvarajući srpski u posrednički jezik.

Ovakvo mnjenje je interesantno sa lingvističkog stanovišta, ali kulturološki ne mora biti negativno kao što je kolonijalizam bio poguban za male narode i njihove jezike. Naime, neokolonijalizam nastupa pod plaštom meke moći, pa je teže odgonetnuti njegove zakonitosti, ali čak i pomodni Srbi u sebi nose prećutnu jezičku svest o svom maternjem jeziku. Koliko god se trudili da oglasi i nazivi firmi budu verbatim preuzeti iz engleskog jezika, oni će uvek biti percipirani kao strane reči. Možda se desi da „flajer“ zameni „letak“, ali teško da će „kofi“ ikada zaživeti pored „kafe“, dobrano lingvistički utvrđene „kahvom“ i „kavom“.

U mom slučaju, jasno je da „prost“ nije naša reč i da se ne uklapa u srpski kulturni milje, pa su tim znatno manje šanse da ostane u jeziku i istisne srpsko „živeli“, iako je jezik neumitno pritisnut sličnim tuđicama. Što se kafanske pripovesti tiče, drug i ja smo se, nakon par minuta, setili propratnog slogana uz dunjevaču i naučili našeg gosta kako da pravilno nazdravi na jeziku domaćina. No, da ne čuje zlo, ja sam odbacio „prost“ i preuzeo rusko „nazdarovje“ kako bih se lakše prisetio maternjeg jezika kada za deset godina opet odlučim da silom prilika nazdravim na srpskom.

U mrklom mraku, na kosti padaju prvi nemiri i prve mržnje. Vrte kosti, dok ne progore. Čim pukne dan, bunovan, odlazim na padinu, širim ruke – uveren da šuplje kosti mogu da me održe između neba i zemlje. Iz podvale večite noći me trene kakav huk ili živi stvor. Izigran vučem skupljene kosti do svoje prčvarnice. U besanoj tišini, čitam basme; šaram ih po kamenju. Praznik je. Pokušavam da otvorim flašu belog vina. Ne dam besu da zgrči prste. Snažno sam gurnuo čep niz grlo flaše. Presuo sam čašu i srkao belo vino. Čep je plutao u vinu – mizeran i skoro neprimetan. Praznik je. Ne gaču pošasti... ne čujem ih. U damarima drhti strah dok prelazim prag svoje prčvarnice. Kažu da je tu, na mom parčetu zemlje, gde odmaram dušu, ala igrala divlju igru na očima prestravljenih zveri. Nestala je, kažu, u čavrntiji pokreta i noći. Čuli su avaz, a potom teški muk. Zastali jesu, prekrstili se, obrisali znoj i nastavili da rade. Niti su joj išli na oči; niti su joj skočili za oči; niti su se vratili po otkose. Prineli su joj strah, znoj i kukavičluk kao žrtvu. Puste priče... (Umirujem se.) Pre nego što sam izbegao u tišinu, umirio se između planine i reke, gledao sam smrt. Lagano, mučki je navlačila svoju sluz na ugašena lica. Božanska varnica je umela da bljesne, iznenada, i tada bi lik bio izobražen u strahotnu lepotu. Ta strahotna lepota, neljudska, se spuštala na lik pomirenog čoveka kao maska. Lica na kojima sam se ogledao, tražeći potvrdu svog postojanja, su nosila maske hladnih daljina. Praznik je. Klatim se na stočiću i mislim o nesitoj ali koja uhodi Sunce u nadi da će ga smazati. Prešli su me... slatko su govorili razrogačenih očiju. (Umirujem se.) Kljuju reči. Ala čuje tutanj teških tabana. Kada joj dosadi škripa natovarenih telesa, procepi zemlju i, dok si udario dlanom o dlan, skloni glavu med oblake. Čuje me. Otežao sam. I da nisam, ne umem da milim po zemlji. Zašto brinem? Čak i da se moje parče zemlje procepi, smisliću stotine izgovora zbog kojih neću krenuti u goru u vodu po hrabrost, koja mi je utekla kao zec. Hitro ću zaobilaziti njen trup. Kršiću šake i uz molitve prišivati kletve. Znam da je neću sa mesta maći, ali ću bar pomiriti razdrobljenu savest i san.

Praznik je. Sećam se smrti. Hladna je kao guja. Smrtnici, mučenici, veruju da smrt nastupa onog časa kada telo presvisne. Dolazi li smrt iz pustog, dobro skrivenog prostranstva? Ili je, ipak, njena srž – jezovita hladnoća guje svezana za život? Umeo sam da osetim žilu hladnoće u živima sa kojima sam govorio. Sklanjao sam oči sa zaleđenih lica i zamišljao sočne voćke, prisećao se slasti. U sredi kajsije je koštica; s lakoćom sam odvajao slast od jezgra oporosti. Mučila me je nemoć, jer nisam umeo da odvojim smrt, nesitu alu koja proždire radost po radost, od života koji se tiskao u naduvenom trbuhu. Svaku kocku šećera bi prvo promuljala u svojim ustima; otežao sam od sokova u koji je svaki zalogaj bio utopljen. Sklanjao sam se od alavog čoveka, ali bi me, na kvarnjaka, sačekao u slepoj ulici. Zvirlao sam da ne bih gledao kako na čistu kožu spušta masku lukavog stvora. Da ga nisam uplašio? Zašto lepi slojeve lukavstava? Stideo sam se sam sebe. Lovio sam pokrete, navike alavog čoveka. Čekao sam ga pod niskim, baršunastim nebom. Otvarao sam mu svoje srce, onako kako sam ga u izdubljenim noćima otvarao svom Bogu – kada sam bio ispljuvan i išiban. Srce se sećalo krvi u kojoj nisu plutala zrnca lukavstva. Nije htelo da bije u bajatim prsima; otkucaji su bili tromi, teški. Opominjalo me je da je koža upila nečist. Lečio sam se istinom, kušao sam istinu. Alavom čoveku sam priznao svoje nemoći, strahove; pokazao sam mu promrzline – u nadi da će se umiti, pustiti kožu da diše... U slepim ulicama sam umeo da nabasam i na smirenog čoveka.

Prijao mi je dodir čoveka. Kad god bih ga sreo, bez mnogo dumanja, prelazio sam na njegovu stranu. Govorili smo krupnim glasom i grohotom se smejali. Vukao sam za rukav alavog – da čuje grohot čoveka kom hrabrost nije utekla kao zec. Smireni čovek nije primetio da sa nama hoda alavi stvor koji bi u svoj bezdan usisao Sunce. Iz usta smirenog čoveka je izlazila milost, svetlo oružje, koja je probijala masku. Čuo sam smeh koji je dopirao iz bajatih prsa alavog čoveka. Ulovila ga je milost.

Sunce se obazire. Alavi čovek ga nije usisao u svoj bezdan. Biće da su mreže milosti dovoljno čvrste. Ako ala iz priče stane pred moje oči, neću poći u goru u vodu po hrabrost, koja mi je utekla kao zec, već ću pozvati smirenog čoveka, čuvara.

Ako se po subjektivnom osjećaju može pokrenuti priča o Mihizu i njegovim književnim analizama, moglo bi da se počne od Simine 9a. To je adresa u kojoj su stanovala, tada mladi, ozbiljna imena iz svijeta umjetnosti.  Oni su bili jedna vrsta intelektualne družine, na nekoj margini društva. Kritičari će reći da je tu bila sloboda. Zapisao je Radovan Popović, koji će zapisati ono što su mnogi nebrojeno puta ponovili, kako „nije bilo takve grupe istomišljenika, koja će se održati decenijama“.

Soba je bila veoma specifična. Mihiz se sjeća da se vrata nikada nisu zaključavala.  Tu se razgovaralo o aktuelnim društvenim događajima, kritikovala se vlast u prisustvu „dvojice agitpropovaca, Ćosića i Isakovića“. U sobi nije bilo kreveta, već razbacane knjige, njemačka ćebad, prljave čaše. Naziv „kuća jeresi“, kasnije je dao Mića Popović.  

Srpska književnost druge polovine 20. vijeka ne može da se zamisli bez Mihiza. Ako pažljivo posmatramo autore, koji se u to vrijeme javljaju, vidjećemo da je kritika igrala veoma važnu ulogu u njihovom stvaralaštvu, a Mihizov sud željeli su mnogi. Mnogi su strahovali šta će on da kaže, ali i pored toga Mihiz je govorio. Ukoliko bi počeli da prelistavamo literaturu, mogli bi da kažemo da srpska književnost bez Mihiza, izgledala bi kao likovi iz Saramagovog romana „Slepilo“. Odjednom bi postali slijepi, došlo bi do opšteg kolapsa u saobraćaju. Srpska književnost ne bi mogla da se pohvali ni svojom snagom, autentičnošću, slobodom. To je najplodniji period srpske književnosti. Mihiz je jedna vrlo važna književna figura u svijetu književnosti. On je pokazao da književnost bez kritike, nema duha. Supruga Borislava Pekića u jednoj emisiji je rekla da je Pekić uvijek govorio kako u prisustvu Mihiza i Bećkovića može samo da sjedi, pijucka, jer ne može da dođe do riječi.  

Mnogo je ličnosti bilo oduševljeno Mihizom. Jasno je da je on dominirao u društvu, svojom markatnošću i intelektom. Međutim, prvo javno književno veče ostaće nezaboravan momenat u književnim krugovima. Nastupao je Radovan Zogović. Mihiz je primijetio da je prisutan Miroslav Krleža, da pažljivo prati i aplaudira Zogovićevim pjesmama. Postavio je pitanje koje je, kako sam kaže, „izazvalo zaprepašćenje u sali“. Neko ko je pisao o tri ovna u jugoslovenskoj književnosti (Radovan Zogović, Milovan Đilas, Jovan Popović) i zašto sad tim pjesmama aplaudira. Zogović je bio bijesan i iznio niz uvreda. To je Mihiz tretirao kao hiprokriziju. Nisu voljeli ljude koji se dodvoravaju režimu. Krleža je u toku postavljanja pitanja napustio salu, ali je jednom prilikom rekao Mihizu da mu to nikada nije zaboravio.

Nisu slučajna poređenja sa Skerlićem. Bećković kaže da mnogi veliki kritičari imaju ogriješenja prema piscima (kao Skerlić), ali Mihiz nema i da je on kao „skalpel“, išao precizno. Ostala je priča o romanu „Zlatno runo“ Borislava Pekića. Pekiću su ispred „Prosvete“ rekli da treba da ukolni sto i pedeset strana. On je to uradio i dodao još dvjesta. Pomogao mu je Mihiz da to skrati, ali je ostalo zapisano:

„Ali, čovječe, šta Vam bi da napišete roman od tri hiljade stranica? Ko će to da čita? Kod nas se pišu male knjige, pa i njih malo, davno smo mi smislili zamku u koju vatamo i u koju se vata naša dokonjačka navika i neistrajnost: šta ima da se kaže, može to i pokraće, ponajbolje anegdotom. A Vi zapeli, našli pa zašli, pa desetine vekova, pa stotine personaža, pa hiljade stranica. Kako će to sve i Vi takav da stane u naše književstvo i u nas?“

Ostaće jedno pismo iz Londona, koje potvrđuje veliko prijateljstvo između Mihiza i Pekića. Pekić piše:

„Pretpostavljam da vas zanima kako jedan srpski pisac iz Crne Gore, tačnije – sećajući se jednog Vašeg poređenja – pisac koji je levom u cipelu obuvenom nogom prekoračio Dunav, a desnom u belim čarapama sišao s brda, poštovalac Zapada i njegove tradicije a sin Evroazije, demokrata po opredeljenju a socijaldemokrata po dužnosti, arhivar-istoričar po strasti a književnik po potrebi, hladnokravn u ponašanju a histerik u mišljenju, itd. itd. – smestio ovde. Da ne odugovlačim. Zadovoljan sam preko svakog očekivanja.“

Ne čudi što se može, iz nekog subjektivnog ugla, reći da je Pekić pseudonim Borislava Mihajlovića i obrnuto. To će da se nastavi i kasnije, u pozorištu.

Druga strana Mihizovog života čini Atelje 212. Ovo pozorište može da zahvali Mihizu, kao idejnom tvorcu. Ostala je enigma o samom imenu pozorišta. Dvije su priče, koje se, opet, pripisuju Mihizu. Jedna priča kaže da je to broj stolica u sali, a druga kaže da je to broj sobe hotela, u Londonu, u kojoj se rodio prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Mihiz se zarazio pozorištem u Novom Sadu, pa je njegov dolazak u Atelje 212, uključio pisce kao što su Kiš, Pekić, Brana Crnčević... Ratko Dražević bio je oduševljen Mihizom.

Napisao je neke od velikih drama, kao što su „Banović Strahinja“, „Kraljević Marko“. Može se reći da je naš najbolji dramatizator. Njegova „Korespondencija“ i danas se igra u pozorištu.

Koliko je bio autentičan svjedoči Dušan Kovačević, koji je u jednoj emisiji rekao da je Mihiz imao običaj da u kafani Ateljea kaže: „Molim dežurne špijune da prenesu od reči do reči šta sam rekao.“

 Kada su jednom prilikom pitali kakva kritika treba da bude, rekao je da voli kritiku koja uđe pod kožu piscu, kad je nedvosmislena, kad ne daje petice i dvojke.

  Mihiz je neprocjenljvi blago srpske književnosti. On je tvorac posebnog duha Beograda. Po čemu će ostati upamćen? Siguran sam po njegovim kritikama i uticaju koji je imao na buduće kritičare. Bećković je rekao da dva najuzvišenija luka do koji se vinula srpska rečenica su Crnjanski i Mihiz. Nažalost, rečenice i anegdote o Mihizu ostale su u „dimu i piću“ Ateljea 212.

Mihiz, Teatar duha  . RTS - OKO Zvanični kanal (Izvor: Jutjub. Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=S_2Y9fpHQrQ)

Sama reč kapitalizam je poprilično mlada, jer je nastala polovinom 19. veka, dok je njena etimologija bolno jednostavna: koren reči „kapitalitam“ je capita, odnosno „glava“ na latinskom. I zaista, onaj ko poseduje kapital je glavešina u današnjem društvu.

Kada govorimo o društvu, za razliku od etimologije termina kapitalizam, koncept posedovanja dobara i vrednovanja pojedinca na osnovu istih neraskidivno je vezan za početke ljudske civilizacije. Bilo da govorimo o zemljoradničkim zajednicama ili lovcima-skupljačima, čim su pojedinci odlučili da se više bave grnčarijom ili izradom odeće nego primarnom delatnošću svoje zajednice, dobili smo i prve mini kapitaliste. Od praistorije, pa do današnjeg dana, kapital je oduvek postojao kao društveni faktor, nekada manje, a nekada više bitan, ali je svakako postojao. Primera radi, srednjovekovni evropski kraljevi jesu svoju vlast zasnivali na Božjem proviđenju, ali taj princip vladavine je išao ruku pod ruku sa ogromnim ekonomskim disparitetom između njih i njihovih podanika. Drugim rečima, niko nije mogao da pripada višem staležu evropskog društva bez pokrića u kapitalu, bila to imanja ili novac.

Ustrojstvo današnjih demokratskih društava je gotovo istovetno, samo su se izgovori promenili. Nekada parija nije mogao postati kralj, jer njega postavlja Bog, a danas se ne može vladati ako ne pobedite na izborima, što je nemoguće bez kampanje i lobiranja koji koštaju milione. Tu dolazimo do pitanja marginalizovanih grupa čija se struktura menjala kroz vekove, ali im je jedna uvek bila stvar zajednička: nisu mogle da poboljšaju svoj društveni status, jer im je manjkala ekonomska moć, odnosno bili su isključeni iz tokova privređivanja.

Na ovom mestu ćemo se pozdraviti sa Karlom Marksom koji je famozno skrenuo pažnju na potmulu ulogu kapitala i preseliti se u Linkolnov kabinet septembra 1862. godine kada je sačinjena Proklamacija o emancipaciji. Ona je stupila na snagu dejure1. januara naredne godine, a defactonakon kraja američkog Građanskog rata i vojne pobede snaga Unije. Za Afroamerikance koji su dirinčili na plantažama zemljoposednika na jugu Amerike, ukidanje ropstva nije donelo trenutnu promenu. Oni jesu bili slobodni, ali ako su se prema vama odnosili kao prema podljudima ceo život i sve što ste ikada radili za života je branje pamuka, sve su šanse da ćete ostati na istom poljoprivrednom gazdinstvu i nastaviti da obavljate isti posao, samo sa manje šibanja i ovaj put uz crkavicu kao nadoknadu. Baš iz tog razloga, Očevi nacije se nisu odlučili na ovaj potez skoro vek ranije tokom Američkog rata za nezavisnost, jer su znali da će biti mrtvo slovo na papiru koji će mladoj državi doneti više problema nego koristi.

Ukidanje ropstva u Americi je politički proces koji i dan-danas traje, a koji je samo započeo u drugoj polovini 19. veka. Današnji pokret „Životi crnaca su važni“ [BlackLivesMatter] savremeni je odjek i još jedna etapa emancipacije afroameričke populacije zbog toga što nijedan politički čin ne može nadomestiti ogroman ekonomski jaz, pa makar on prividno bio premošćen vek i po ranije. Sve dok u američkim gradovima postoje faktički getoi u kojima veliku većinu čini crnačka populacija, Linkolnova vizija, ma koliko god bila progresivna i u krajnjem slučaju, čovekoljubiva, ne može do kraja biti ostvarena. Kapital prethodi politici i nikako obrnuto.

Elem, pogledajmo još jednu ekonomski marginalizovanu grupaciju i to najveću po brojnosti: žene. Za ovaj primer ne mora da putujemo kroz vreme, niti da prevalimo hiljade kilometara, dovoljno je da promotrimo sadašnji položaj žena u Srbiji. Koliko ste samo puta na prozapadnim i umerenim medijima mogli čuti i pročitati sledeće fraze: „ravnopravnost polova“, „nasilje nad ženama“, „žene su manje plaćene od muškaraca za isti posao“, „osnaživanje žena“, itd. Nevladine fondacije pokreću raznorazne kampanje i organizuju forume sa ciljem popravljanja položaja žena u društvu, ali sav taj napor je umetan, tj. predstavlja slabašnu zamena za prirodan proces izjednačavanja polova koji ovakvi usiljeni napori samo sputavaju.

Ko stvarno želi da se pozabavi ovim pitanjem i smeta mu što žene igraju društvenog sidraša, treba da ugasi medije i krene da pretražuje sajtove Aj-Ti kompanija u Srbiji ili kako bi to kakav policijski istražitelj rekao: da prati trag novca. Naime, kome je danas do bogaćenja u Srbiji poštenim radom, on će se pre ili kasnije zainteresovati za poziciju Juniorprogrammeri njoj slične.Kako naše Aj-Ti kompanije prate svetske trendove, sva je prilika da u sekciji „Zaposleni“ na veb-sajtu postoje sličice svih uposlenika koji daju instant prikaz položaja žena u društvu. Pohvalno je što se situacija znatno popravila u protekloj deceniji, ali i dalje na ovim stranicama dominiraju muški likovi, naročito kada su posredi rukovodeće pozicije.

S druge strane, kada odete na sajt neke osnovne ili srednje škole, ženska lica su ta koja vam se osmehuju u odeljku „Nastavni kadar“. Stvar je vrlo prosta, od prosvetarske plate se teško može skrpiti kraj sa krajem, tako da muškarci koji sebe vide kao stub (buduće) porodice, hrle u profesije koje im to mogu obezbediti, a Aj-Ti sektor je upravo takva grana privrede. Ovakav rodni disbalans je slika i prilika (ali doslovno) srpskog društva koje je privredno još uvek partijarhalno, jer žene još uvek ne privređuju dovoljno da bi postale finansijski nezavisne. Kao što smo videli na primeru nekadašnjih robova u Americi, bez samoprivređivanja nema istinske emancipacije srpskih majki i sestara, dok je sav trud NVO sektora puka kozmetika koja je na duže staze štetna po marginalizovanu grupu koju treba da zaštiti. Političkoj Srpkinji je potreban kapital da započne sopstveni biznis, a ne letak o rodnoj ravnopravnosti. Mesečni prihodi od minumum šest cifara najbolja su lekcija iz feminizma.

Naposletku, vratimo se na seriju Bolji život i lik koji tumači Dragan Bjelogrlić. Scenaristi ove jugoslovenske drame, Siniša i Ljiljana Pavić, verovatno su zamislili lik Slobodana Bobe Popadića kao vesnika novih vremena, jer on tokom radnje serije postaje punoletan. Kako njegov otac sve vreme maše neplaćenim računima, Boba shvata da salonski stan u centru Beograda i zaposlenje u državnom preduzeću nisu nikakav kapital u vremenu koje dolazi, pa poput brata i sestre kreće da sam kroči put ka nagoveštenom boljem životu.

„Imati svoj dinar“ nije nikakav mudri savet jugoslovenskog socijalizma na samrtnoj postelji, već univerzalna istina. Društveno ustrojstvo će uvek pokušati da progura drugačije vrednosti, bilo da je to Božja volja ili su to „neotuđiva prava čoveka“, ali ekonomska nezavisnost ostaje jedini pravi reper slobode. Koliko god drugačijih sloboda kapitalističko društvo nudilo pojedincu, on ih može dosanjati tek kada se finansijski osamostali. Do tada, on je ništa drugo do marginalizovan rob koga oslovljaju sa „građanin“, odnosno sloboda se ne može zaraditi niti u polju pamuka, niti za kasom u piljari, već na radnom mestu koje generiše dodatni profit.

Umesto ko, bolje je pitati se, na samom početku, zašto? Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan, iako počinje jednim (naoko) vrlo jednostavnim tekstom koji je napisala  štićenica Svetskog ekonomskog foruma, izvesna Ida Auken. Naslov teksta glasi (doslovno): Dobrodošli u 2030: ništa ne posedujem, nemam privatnost a život nikada nije bio bolji. Evo kako tekst počinje: ,,Dobrodošli u godinu 2030. Dobrodošli u moj grad – ili bi trebalo da kažem ‘naš grad’. Ja ne posedujem ništa. Nemam automobil, nemam kuću, nemam bilo kakve aparate, niti odeću. To vam možda izgleda čudno, ali za nas, u ovom gradu, to je potpuno razumno.”

Prvo što čitalac zapazi u ovom (prividno) idiličnom i vedrom tekstu jeste da se posed stvari pretvorio u pravo upotrebe stvari. Na prvi pogled, izgleda kao da možemo da koristimo sve što smo ranije poželeli da imamo (a nismo mogli). Međutim, ono što se u tekstu ne kaže – a ne kaže se mnogo toga – jeste da nas posed nad stvarima čini slobodnim. Ako nemamo ništa, onda to zapravo znači da smo potpuno zavisni u odnosu neki centar moći koji sve to poseduje i koji nam daje pravo da mi to koristimo… sve dok on to želi. Ukratko, Ida Auken idealnim gradom naziva idealni logor u kome su ljudi pretvoreni u robove koji u svakom trenutku mogu da budu lišeni prava na, primera radi, hranu – ako su recimo, bolesni ili stari, ili ako centar moći koji raspolaže hranom, tog jutra, prosto rečeno, poželi da tog roba više nema.

Razume se, čitalac se sada pita kako će ljudi biti naterani da budu deo tog logora? Odgovor na ovo pitanje nudi nam sam tekst Ide Auken. Imaginarna junakinja koja uživa u ovom gradu budućnosti ne spominje ni oca, ni majku, ni brata, ni sestru, ni sopstvenu porodicu – dakle, junakinja je, u stvari, usamljena u tom mnoštvu ljudi poput nje, zato što je lišena bilo kakvih trajnih i stabilnih veza sa drugim ljudima.

Još je Aristotel u Politici znao da tiranska vlast mora da ljude drži međusobno razdvojene. Naravno, to se neće dogoditi tako što će vam neko upasti u stan i nasilno vas odvojiti od vaših bližnjih. Postoje mnogo suptilnije tehnologije koje se baziraju na savremenoj propagandi. Ideja je jednostavna: ljudi postaju usamljeni tako što se veštački stvara atmosfera u kojoj će usamljenost ljudi postati ,,prirodna”. Recimo, ako svaki kontakt između muškarca i žene može da se tumači kao seksualno nasilje, onda je jasno da će se muškarci uzdržavati od bilo kakvog kontakta. Ako se devojčica od mladosti uči da je biti majka sramota za nju, onda će verovatno život posvetiti karijeri, dok će seksualne potrebe zadovoljavati usputnim partnerima, brižno pazeći da ne zatrudni. Ukratko, ljudi će biti dresirani da budu sami. Među papirima u svojoj arhivi nalazim i nekoliko tekstova koji potvrđuju uspešnost ovog treninga: u tekstu pod naslovom Amerikanci žive sami više nego ikada ranije, navodi se podatak da 28% američke populacije živi u jednočlanim domaćinstvima (u poređenju sa 13% iz 1960. godine). Tekst pod naslovom Osećaš se usamljenim: previše vremena na socijalnim mrežama može biti razlog donosi rezultate koji pokazuju da je stepen upotreba socijalnih mreža povezan sa pojačanim osećanjem socijalne izolacije. (Pitanje da li socijalne mreže uzrokuju ovo osećanje ili ga ublažavaju, ostavlja se, jasno, po strani).

Pored ove fizičke ili tzv. spoljašnje usamljenosti postoji i druga, unutrašnja usamljenost, koja se nameće upravo preko fenomena ,,rodnog identiteta”, odnosno svesnog dezorijentisanja dece. Pol deteta je biološka datost, ali to je isto tako, i čin prvobitne, bazične orijentacije u svetu, jer se dečaci i devojčice biološki razlikuju, kao što to znaju svi biolozi osim autora udžbenika s početka teksta. (Pitanjem da li to sme da se kaže, bavićemo se kasnije). Dečak postaje svestan da je dečak, a devojčica da je devojčica. Kada se pol ukine, odnosno kada se deca dresiraju kao da pol ne postoji, onda umesto dečaka i devojčica koje imaju svoje mame i tate, dobijamo osobe koje tek treba da odrede svoje identitete. Neka od tih bespolnih osoba će se izjasniti kao devojčica, neka kao dečak, a neka ni kao devojčica ni kao dečak; neka će tvrditi da je mačka, pa će se u bližoj budućnosti susresti sa konzervativnim, fašistički orijentisanim mačkama koje neće da se pare sa njom, jer ne priznaju njen ,,rodni identitet”; neka bespolna osoba će pak, dići ruke od ljudskosti, pa će tražiti da bude tretirana kao alien, odnosno kao ne-ljudsko biće strano svim ljudima i svim životinjama.

Bez obzira šta se izabralo da se bude, svi ovi izabrani ,,rodni identiteti” su samo suplementi koji prikrivaju unutrašnju prazninu čoveka koji negira svoju biološku datost u većoj ili manjoj meri: upravo zato što može da zamisli da bude bilo šta, uključujući tu i bića koja nisu ljudska, ova osoba prećutno pristaje da bude tretirana tek kao živo biće odnosno kao biočestica sa fluidnim, nestalnim identitetom koji u svakom trenutku može da se promeni. Stalna je možda, samo usamljenost ovih biočestica. Naime, možemo se zapitati kako osoba čiji identitet nije stalan, može da ostvari tajne i stabilne veze sa drugim ljudima, budući da ovoj osobi trajnost u najvećoj meri nedostaje i u vlastitom životu. A ona nedostaje upravo zato što svaki put kada dođe do trenja između njih i sveta, ove osobe mogu da promene identitet, nadajući se da će se problem tako rešiti sam od sebe. Dakle, umesto da učestvuju (takvi kakvi jesu) u svetu ili da svet menjaju ako taj svet želi da im ukine slobodu da budu to što jesu, ovi ljudi se povlače u usamljenost svog identiteta, koji onda sami menjaju, da bi ugodili svetu, ostavljajući svet da bude onakav kakav jeste, dakle, nepromenjiv.

Teško da je moguće zamisliti bolje robove od ovako dresiranih ljudi.

Naivni čitalac može da me pita: a šta je sa onim ljudima koji se prirodno ne osećaju prijatno u svom biološkom polu? Verujem da je takvih ljudi veoma malo i smatram da im treba pomoći i zaštititi ih. Međutim, tema ovog teksta i nisu takvi pojedinačni slučajevi, već stvaranje društvene klime u kojoj se ,,rodni identitet” nameće kao jedini dozvoljeni identitet, a koji se potvrđuje upravo kroz čin negacije biološkog pola. Lekar i istraživač Liza Litman je u jednom intervjuu 2018. godine kazala da su roditelji sa kojima je bila u kontaktu ,,opisali vrlo neobičan obrazac transrodne identifikacije, gde više prijatelja ili čitava društva istovremeno [moj kurziv] počinju da se identifikuju kao transrodne osobe” (tj. da osećaju nelagodu zbog svog biloškog pola i želju da drugačije ,,rodno” identifikuju). Litmanova dalje nastavlja: ,,Bila bih neozbiljna,  ukoliko ne bih razmotrila socijalnu zarazu i uticaj vršnjaka kao potencijalne faktore koji utiču na ovaj fenomen.” Drugim rečima, Litmanova se ponela kao pravi naučnik, pokazujući da želja za promenom pola nije samo urođena potreba, već u vrlo velikoj meri posledica učinka društvene klime koja utiče na mlade i koja čini promenu pola društveno poželjnom. Umesto da ovaj sasvim logičan zaključak bude uvod u tolerantno i naučno razmatranje ,,rodnog identiteta”, Litmanova je bila izložena organizovanoj kampanji koja je dovela u pitanje njen ugled i naučnu reputaciju.

I nije jedina koja je tako prošla: doktor Alen Džozefson je na jednom panelu 2017. godine, kazao: ,,Ne dozvoljamo im da glasaju, ne dozvoljavamo im da voze – ali ćemo zato deci od osam, devet godina dozvoliti da odluče da više nisu dečaci ili devojčice. Neverovatno!” Džozefson je posle ove izjave bio smenjen sa mesta direktora Odeljena za dečiju i adolescentsku psihijatriju i psihologiju Univerziteta u Luisvilu. U ime tolerancije. Ima još takvih zanimljivih, ,,tolerantnih” primera: profesor Germund Heslou, sa Univerziteta u Lundu (Švedska) osmelio se da kaže da su razlike između žena i muškaraca biološki utemeljene i da zato rod (gender) ne može biti posmatran samo kao socijalna konstrukcija: tolerantno je optužen je za transfobiju i antifeminizam, a njegov univerzitet je isto tako tolerantno pokrenuo istragu protiv njega.

Jasno je da se naracija o rodnom identitetu ne može održati u slobodnoj diskusiji sa naukom i zato se naučnici moraju utišati ili prepodobiti tako da rečima jednog nemačkog pisca iz 1949. godine, ne samo priznaju prvenstvo vlasti ,,već i da intenzivno rade na logičnom obrazloženju tog prvenstva”. Ovaj progon naučnika nije samo poruka naučnicima već i svima ostalima: tako prolaze oni koji se bune. Oni pak, koji pristaju na naraciju o ,,rodnom identitetu” dobiće moć da ugrožavaju svakoga ko tu naraciju dovodi u pitanje. Ljudima se dakle, šalje poruka da prihvatanjem naracije o ,,rodnom identitetu” postaju ,,svemoćni”, a to deluje privlačno, zar ne? Nažalost, ,,svemoć” je samo iluzija: ti ljudi postaju, na žalost, samo sredstva na putu za idealni logor. 

Ukratko: kada se naučnici poput Litmanove i ostalih utišaju, na njihova mesta će doći robovi koji će igrati ulogu ,,naučnika”. Proces je već počeo: već sada je tzv. ,,preterana” žalost za pokojnom bližnjom osobom proglašena za bolest, a uskoro će cela javnost biti tako podešena tako da nikome ne padne na pamet da argumentima i pozivanjima na vrednosti kao što su hrišćanstvo ili humanizam dovede u pitanje ovaj proces velikog ,,rodnog” osamljivanja ljudi, koji se tako pripremaju za život u gradovima u kojima neće imati ni mamu, ni tatu, ni brata, ni sestru, ni vaginu, ni ,,pišu”, ni muža, ni ženu, ni ćerku, ni sina, a ni trunčicu slobode jer će ,,sve što učine, pomisle ili sanjaju biti negde zabeleženo“ – citiram ponovo Idu Akunen. I da nastavim njenim rečima: ,,Sve u svemu, to je dobar život”.

Da, naravno.

Vratimo se sada na udžbenik iz biologije kojim počinje naš put u Idinu budućnost.

Resorni ministar treba da pomenuti udžbenik jednostavno povuče iz upotrebe. Sve manje od toga je mazanje očiju javnosti.

Roditelji, sa svoje strane, treba da shvate sledeću jednostavnu istinu: ako žele da osobe koje su stvorili i u buduće budu njihova deca, onda će morati da tu decu u velikoj meri vaspitaju sami. Uporno, svakog dana. U suprotnom će ostati bez njih. (Znam da zvuči patetično, ali istina je upravo takva).

Tekst prvobitno objavljen u časopisu „Pečat“.

Da je u pitanju samo ekologija, onda se ovom temom ne bi bavili aktivisti (koji citiraju stručnjake), već sami stručnjaci: primera radi, neki od onih koji smatraju da se većina ekoloških problema može savladati tehničkim inovacijama koje neće radikalno promeniti naš način života – jer ima i takvih stručnjaka – ili možda neko od istraživača sa univerziteta u Turku (Finska) gde su nakon serije istraživanja došli do zaključka da se u poslednjih sto godina temperatura na planeti, usled emisije ugljen dioksida (CO₂), povećala za samo 0,1 °C a da je ljudski udeo u tom povećanju bio 0,01°C. Kada se rezultati ovih naučnih istraživanja uporede sa patetičnom ispovešću GT u kojoj ona tvrdi da će ljudska vrsta biti istrebljena sa lica zemlje za desetak godina, ukoliko se emisije ugljen dioksida u narednoj deceniji ne smanji za 50%, onda čovek sa elementarnom količinom hrabrosti da samostalno razmišlja, može da se zapita o čemu uopšte GT  govori? Razume se, i GT je prilikom svog izlaganja citirala neke naučne izvore (ne ove finske, kao što se da pretpostaviti) što u najmanju ruku znači da u naučnoj zajednici postoji neslaganje u pogledu uticaja čoveka na klimu. Da li je to neslaganje nešto o čemu se govori u medijima? Naravno da ne, jer na 10 000 ljudi koji su čuli za GT, postoji 1 koji zna za rezultate istraživanja finskih istraživača.

Selebritizacija GT samo je deo globalne zelene dekoracije koje obuhvata i međunarodne pokrete poput We Don't Have Time (Mi nemamo vremena) ili međunarodne akcije kakva je Friday for Future (Petak za budućnost) gde klinci sa zapadne hemisfere petkom ne idu u školu, već sprovode ekološki štrajk tražeći od nacionalnih vlada & međunarodne zajednice da deluje u pravcu ekološkog spasa planete.

Sadejstvom svih ovih zelenih akcija kod običnog čoveka stvara se  posebno osećanje ekološke svesti koje ću nazvati zeleni rasizam. Šta znači zeleni rasizam? To je osećanje panike i straha od propasti sveta usled ekološke katastrofe koja navodno samo što se nije dogodila, a koja može da se reši samo radikalnim merama, koje isključuju humanistički obzir prema drugim ljudskim bićima.

 U početnoj fazi ovaj fanatični, zeleni rasizam marginalizuje sva druga politička pitanja. Kakav problem može da bude imigracija, nestanak srednje klase, desuverenizacija država i nestanak naroda u odnosu na navodno skori nestanak celokupnog ljudskog života na planeti?

Zeleni rasizam zatim ljude gura ka Zelenim strankama – akcija koja je uspela na poslednjim izborima za Evropski parlament – a istovremeno se njihova svest priprema za zelenu revoluciju koja će radikalno promeniti njihov način života. Bez ovog zelenog vanrednog stanja, ljudi nikada ne bi pristali na korenite promene svog života. Zato je potrebno širiti paniku usled navodne skore ekološke propasti sveta, zato je potrebno ukloniti sve moguće glasove razuma koji ekološke probleme rešavaju bez revolucinarnih & vanrednih mera, odnosno u postojećim okvirima međunarodnih odnosa i pravila igre.

Naravno, sada se postavlja pitanje zašto je i kome potrebna ta korenita promena načina života ne samo ljudi sa Zapada, već iz celog sveta? Ukoliko bi reči GT o smanjivanju emisije ugljen dioksida za 50% postale obavezujuće za celu planetu, to bi dovelo do sasvim novih pravila igre u svetskoj ekonomiji. Slikovito rečeno: to bi bilo novo deljenje karata u ekonomiji koje bi trebalo da preokrene sadašnje ekonomske tendencije – uspon Evroazije i Pacifičkog regiona i relativnu ekonomsko-političku marginalizaciju Zapada. Nova pravila igre u ekonomiji dale bi prednost tzv. zelenoj tehnologiji – koja je podešena da radi sa nametnutim ograničenjima – što bi, ukratko rečeno, obnovilo tehnološku superiornost zapadnih korporacija koja trenutno nije više onako izrazita kakva je bila pre nekoliko decenija.

U sferi politike, zeleni rasizam bi poslužilo Zapadu da revitalizuje svoj ,,moralni kredibilitet”. Industrijalizacija, pa samim tim i jačanje zemalja poput Brazila, Turske ili zemalja Pacifičkog regiona, koja se odvija zahvaljući jeftinim fosilnim gorivima koji emituju ugljen dioksid, sada bi bila proglašena za ,,nemoralnu” i ,,opasnu” po opstanak plenete. Time bi se stvorio konsenzus oko pritiska na ove zemlje. Vidimo da zeleni rasizam tako može da postane jako ,,moralno opravdanje” zašto neke zemlje treba izložiti sankcijama ili čak vojnoj intervenciji.

U 19. veku superiornost Zapadne civilizacije temeljila se na rasističkim teorijama o superiornosti zapadnog čoveka nad onim iz kolonija, kao i na širenju ,,civilizacije”, među ,,divljacima”. Polovinom 20. veka, ta superiornost se bazirala na ,,moralnosti” demokratije u odnosu na tzv. ,,nedemokratske  režime”. Početkom 21. veka, niko ozbiljan na Zapadu više ne veruje u istinsku demokratiju (zato je upravo na Zapadu i skovan termin postdemokratija), što znači da će se u predstojećim godinama osećanje superiornosti i unutrašnje homogenosti Zapada morati izgraditi na nekom novom temelju. Taj temelj će biti upravo biti ,,ekološka svest”. Ona će se na Zapadu radikalizovati do nivoa ,,religije” odnosno ekološkog fanatizma kako bi se opravdalo nasilno širenje ,,ekološke svesti” (poput ,,civilizacije” u 19. veku) po celom svetu u vidu kažnjavanje ,,ekološki nesvesnih” naroda i država. Drugim rečima, radikalizovana ekološka svest će se nužno pretvoriti u zeleni rasizam.

I tu dolazimo do poslednje i najopasnije posledice ove posebne vrste rasizma: smeštajući u centar sveta Planetu Zemlju, zeleni rasizam pokazuje zapravo svoju radikalno antihumanističku prirodu. Naime, ko je onaj ko ,,preti” Planeti, ko dovodi u pitanje njen opstanak? Odgovor je jasan: čovek. Ako je tako, to onda znači da će se ,,ekološki samosvesni” ljudi sebi dati zadatak da istrebe sve ljude koji su navodno suvišni za život Planete, koji je navodno ugrožavaju. To mogu biti pripadnici navodno ,,ekološko nesvesnih naroda” ali i pripadnici Zapadne civilizacije koji troše resurse uzaludno: nezaposleni ili slabo plaćeni, zatim beskućnici, stari i nemoćni, ukratko ,,gubitnici”.

U centru ove samo naoko ekološke priče, neće naravno biti Planeta, već oni koji će za sebe uzurpirati pravo da odlučuju ko ima pravo da troši njene resurse, a ko ne. Te odluke, sasvim sigurno, neće doneti mala Greta, već oni koji su je promovisali u globalnu figuru.

A to je antihumanistička, korporativna elita.

Izvor: Pečat/Blog Slobodana Vladušića

 Igraj sa nekim drugim. Dok moje snene oči budu pokušavale da se svojim iluzijama uljuljaju u ritam tvog tela i na njemu odspavaju čitavu pesmu, noge još uvek ne bi ni shvatile šta treba da rade. Klizale bi se, gazile tvoja stopala uglavljena u otmene cipele. Lak na toj obući spao bi pre nego osmeh ljudi okolo koje bi toliko radovala moja za ples urođena smotanost.

Ne mogu da igram uz pesmu. To je poniženje za muziku, a i dužan sam da slušam reči kad već one mene tako dobro slušaju. I dok god čujem reči, kakve god bile, biće mi važnije od tebe i plesa. A tek muzika, zar i nju da podredim plesu.

 Možemo da pevamo ako hoćeš. Tada bih mogao da zamišljam kako te reči izgovaraš meni i likujem varajući sebe kako si svoj glas nagovorila da miluje moje uši. Ne pevam najbolje, ali sigurno to radim bolje nego što igram, pa me nemoj zvati na ples.

Znam ja da je igranje za tebe što i reči za mene, ali ti i ja nismo isti. Igranjem ti zadovoljavaš impulse svog tela, a ja sam čovek koji te nadražaje ne registruje. Moji prijemnici su baždareni tako da hvataju samo talase koje šalje tvoj um. Mene pokreće mašta i raduje me duh, a ako su to dvoje remek-dela, baš me briga u kakvom su se telu nastanili. A opet, i da si lepa kao sama poezija, ništa ti to ne vredi ako se tvoji štih-stihovi ne rimuju sa titrajima duše i ne teraju moje srce da se aritmično smeje. Jer, možda ti to ne znaš, sve je u aritmiji kada su dvoje ljudi u pitanju. Ako razgovaramo, a naša srca rade pravilno, onda ne radimo ništa. I ti sad meni, umesto gubljenja u tim aritmijama, nudiš da hvatamo ritam.

Pozoveš li me da igram, ne moraš me više nikad zvati ni zbog čega. Možda i jesam težak čovek kako mnogi kažu, ali bi tek osetila koliko sam teži nego što misliš kad bih te samo jednom nagazio tokom plesa. Pitaj nekoga drugog da igrate, a mene ostavi za šankom da tragam, ne za pićem, već za pričom. Dok ti budeš bacala svoje telo uz muziku, ja ću skupljati nečije priče i opijati se rečima, a kad one presuše za šankom, trezniću se pićem.

Ne volim ples, jer on dolazi kao posledica nečega. Mora biti muzike da bi bilo i njega. On je običan parazit.

Izula si lakirane cipele na izlazu iz kluba, iznervirano si me zgrabila za ruku i vukla za sobom u park preko puta. U pesku dečjeg igrališta, tvoje noge su stale, a ruke su zavrljačile cipele koje si ponela i jedna lakirana visoka štikla, raspalila me je po usni. Krv se slivala niz bradu, a ja sam razmišljao o tome zašto si pošla na ples sa tako visokim štiklama. Dvanaestica, reklo bi se po procepu na usni.

Privukla si me sebi i bacila svoje ruke oko mog vrata. Jedva da si dohvatala pesak stopalima, ali si počela da plešeš. Bez muzike, bez ritma, bez reči. Zaplesale su i moje noge kroz pesak, isprva nisam znao zašto, ali znala je glava o čijem si vratu visila kao orden moje pobede, a ujedno i kao dokaz tvoje popustljivosti. Plesao sam, jer sam znao da te više neću videti. Ako je žena spremna da popusti svakom hiru muškarca, ona ne može biti tvrđava, a ja želim baš to – grad na nepristupačnom uzvišenju koji ću stalno osvajati. Hoću da budem vitez, a ne robovlasnik.

Dok se bujica moje krvi slivala i zgrušnjavala u tvojoj kosi, a mi plesali u mračnom parku obasjanom mesečinom, sve vreme sam razmišljao o tome zašto ne rade lampioni. Pesak mi je polako ulazio u cipele, a ti nešto brže izlazila iz srca. Neki čovek nas je gledao sa prozora zavideći meni, a ja sam zavideo njemu.

Samim tim, Rusi kao narod imaju nešto zajedničko sa američkim narodom, a to je samodovoljnost. Zbog toga Amerikanci barataju poluimbecilnim pojmovima poput „Evrope“, jer za čoveka koji živi u Sjedinjenim Državama, ta zemlja je samodovoljna, jer je nikada za života ne može celu obići; ona je kosmos za sebe, a strane države dođu kao egzotična sazvežđa.

Ipak, Amerikanac može obilaziti svoj svet relativno jeftino, jer je poprilično umrežen putnom infrastrukturom, dok za većinu Rusa to nije opcija. Naime, ukoliko ste dokoni, možete otići na sajt ruskih železnica ili nekog regionalnog avioprevoznika (mahom podružnice Aeroflota) i izračunati ukupnu cenu karte sa presedanjem od, recimo, Sankt Peterburga do Bajkalskog jezera. Čak i sa životnim standardom neke zapadnoevropske zemlje, ova putešestvija deluju poprilično skupo, ne samo u monetarnom pogledu, već i po pitanju vremena koje je potrebno da se prevale tolike razdaljine; o komforu i da ne govorimo. Stoga, prosečan Rus ne da nije previše putovao po inostranstvu (što je tokom SSSR-a bio i ideološki sputan poduhvat), nego nije istražio ni sopstveno carstvo.

S druge strane, svedoci smo da Rusa ima širom planete, a naročito u Zapadnoj Evropi. Ovde nije reč samo o oligarsima, već o nekakvoj višoj srednjoj klasi koja napušta Rusiju zarad boljeg života. Ovakva emigracija je tinjala prethodne tri decenije, ali je početkom sukoba u Ukrajini ona eksplodirala, jer očigledno jedan sloj Rusa nije oduševljen politikom sopstvene zemlje, kako spoljnom, tako i domaćom. Idu vozom u Finsku, lete preko Istanbula za ceo svet i sele se u Zakavkazje. No, oni nisu sada tema, već oni Rusi koji su se „prevarili“ da dođu u Srbiju, zemlju koja je za njih zagonetka, što otkriju tek po sletanju.

Naime, kada se iole kosmopolitski nastrojen Rus obre u inostranstvu, on očekuje dva scenarija: ili će ga nipodaštavati ili poštovati kao malo božanstvo. Prvi scenario se odvija u zemljama kulturološkog Zapada gde je pametnije ne govoriti ruski i stopiti se s okolinom, a drugi scenario u bivšim sovjetskim re(s)publikama (iako su to danas sve nezavisne države), gde oni sa ruskim poreklom i jezikom i dalje imaju status „centra“, odnosno po automatizmu idu u viši društveni sloj, zasluženo ili ne. A onda je tu Srbija za koju ne postoji scenario, jer ruski svetonazor ne može doakati ovoj balkanskoj zemlji.

Srbi se kao narod rađaju sa utisnutom asocijacijom koji rešavaju u tili čas:

– „Ja sam Rus.“

– „A, Rusi, braća naša!“

Tu se otprilike završava iracionalni deo srpske svesti i kreće izlizana priča o medvedima, vodki i zimi. Razlog je poprilično jednostavan: iako su Rusija (u svim svojim oblicima državnosti) i ruski narod bili naši saveznici kroz istoriju, uvek smo bili prostorno dovoljno udaljeni da ne potpadnemo pod ruski (mikro)kosmos u kome su se zadesile mnoge države Ruskog carstva i potonjeg Sovjetskog Saveza. Naša ljubav prema Rusiji je, dakle, šiparička, jer na tu zemlju i narod gledamo kao na srednjoškolsku simpatiju kojoj se bojimo da priđemo, a kamoli budemo u vezi sa njom.

Ovakav stav buni najnovije ruske došljake, jer se sa jedne strane osećaju dobrodošlim, a sa druge strane nema nikakvog kulturološkog potčinjavanja koji bi se moglo očekivati od Gruzina ili Kazaha starijih generacija. S druge strane, nema ni osude Putinove politike, niti rusofobne pizme kakvu bi mogli očekivati u zemljama Zapadne Evrope (ni plavo-žutih zastava posvuda). Dakle, da bi Rus pojmio gde je došao, u svojoj glavi mora da otvori novi klaster: Srbija.

Tu dolazimo do istorijske istine da trajnu i funkcionalnu rusku zajednicu u Srbiji nikada nije bilo moguće zasnovati. Kako Srbija nije ni u prvih deset zemalja ruske dnevne politike, niti geopolitičkih saznanja koja se prenose kroz školski sistem, najnoviji talas migranata ni ne može znati da ruska emigracija u Srbiji usudno nikada nije mogla da pronađe spokoj za kojim je čeznula i zbog kojeg je tokom vekova napuštala Majku Rusiju. Još od srednjovekovne dinastije Rjurikovič u Mačvi, pa sve do čuvene bele migracije koja se pred najezdom boljševika sklonila u Srbiju, Rusi nikada nisu uspeli da se saberu na brdovitom Balkanu.

Ove godine nam sledi novi popis, a prema prošlom iz 2011. godine, u Srbiji je živelo 3.247 Rusa, što je najmanja brojka od svih popisanih nacionalnih pripadnosti (više ima Nemaca ili Ukrajinaca, na primer). Naravno, ovu brojku treba uzeti sa rezervom (uostalom, državni popis je starozavetna rđava rabota), ali ona govori o tome da je nemoguće oformiti značajan ruski sojuz u Srbiji, čak ni sada kada eksponencijalno raste broj pridošlica.

Pomenuli smo belogardejce koji su umnogome doprineli da Beograd izleda kako izgleda danas. Primera radi, arhitekta Nikolaj Petrovič Krasnov projektovao je današnje zdanje Vlade Srbije, Ministarstva spoljnih poslova, kao i Crkvu Ružicu na Kalemegdanu. Sve ove i druge građevine ostale su u amanet srpskom narodu, kao što će programerske i druge firme koje osnivaju novopridošli Rusi danas nesumnjivo potpomoći srpsku privredu. Ipak, ovakav pozitivan upliv umnih Rusa u srpsku istoriju verovatno neće biti dugotrajan, već stihijski, kao i uvek tokom povesti. Neki će se vratiti u Rusiju, neki produžiti za Zapadnu Evropu, a neznatan broj asimilovati. Na duže staze, a Srbi kao pravoslavan narod vole da se mere večnošću, ruska zajednica u Srbiji neće porasti za više od par hiljada duša.

Stvar je u tome da Rusi ne umeju ili nisu naviknuti da žive pod okupacojom kao Srbi. Ko nije dokon, može pogledati istoriju naseobina u Rusiji istočno od Moskve (nije nužno ići dalje od Urala) i shvatiti da su poslednji put ti gradovi padali u 15. ili 16. veku. Rusija, u svoj svojoj veličini, nije nikada bila okupirana i kod tih naroda se nikada nije razvio prkos i inat koji je Srbima svojstven, jer je vazda neka čizma, cokula ili bakandža bila na našem vratu, te se valjalo joguniti. Stoga, Rusima je neverovatno kako zemlja koja nalikuje Srednjoj Evropi (Beograd i Novi Sad, da se ne lažemo), može da baštini korupciju, kafkijanski činovnički aparat i orijentalnu, „samo polako,“ životnu filozofiju (puni kafići od sabajle).

Zbog toga Rusi koji danas pristižu na surčinski aerodrom zapravo sleću u neobrano grožđe: zemlju koja ih bezrezervno voli, ali za koju je potrebno nekoliko generacija rođenih tu da bi se razumela. A do tada će oni već biti Srbi, samo ruskog porekla. I to ne bi bio prvi put.

Zato, na početku: šta je uopšte, kulturna gerila? Dok vojna gerila oduzima oružje od okupatora da bi ga upotrebila protiv njega, kulturna gerila preuzima strane kulturne obrasce, da bi ih upotrebila u borbi za sopstvene nacionalne ciljeve. 

Svaka epoha ima svoje dominantne kulturne obrasce, putem kojih centar moći kontroliše brojne korisnike tih obrazaca. Moć koja određuje našu epohu je moć Megalopolis, odnosno mreže antinacionalne i antihumanistički orijentisane oligarhije. Megalopolis se sistemski bori protiv bilo kakvog kolektivnog identiteta kako bi tako obezličene narode, a među njima i srpski narod, pretvorio u masu iznutra podeljenih i posvađanjih biočestica. Odvojeni od sopstvene tradicije i mogućnosti da sagledaju svet u totalitetu, ova masa obezličenih biočestica dospeva u potpunu zavisnost od milosrđa takve ,,anđeoske” oligarhije.

Jedan od kulturnih obrazaca kojima se Megalopolis obraća velikom broju ljudi jeste i rep muzika. Jasnost i direktnost tekstova kao i muzička svedenost repa, čini ga vrlo komunikativnom i popularnom, a samim tim i potencijalno politički efikasnom. Razume se, Megalopolis nije izmislio rep muziku. Ona je nastala upravo kao suprotnost oligarhiji koja danas čini Megalopolis, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u Njujorku, kao posledica intekulturalne razmene između mlađih predstavnika afroameričke i karipske zajednice. Pošto su pripadali siromašnim socijalnim slojevima, ovi mladi ljudi su rep koristili za izražavanje otpora prema bogatima, a samim tim i prema njihovoj kulturi, koja im je bila nedostupna. A ta kultura to je ono što spada u humanističko nasleđe: klasična muzika, evropska književnost, likovna umetnost, ukratko cela umetnička i intelektualna tradicija koja se taložila uglavnom u Evropi od antike, pa sve do nedavno.

Humanistička kultura sama po sebi, nije međutim, nikakva kulturna dogma, niti se može svesti na kolonijalno nasleđe nekoliko imperijalnih sila. Baš zato što je humanistička, dakle zato što po svojoj ideji pretenduje na opštost, ona može da se menja, upotpunjuje i da u sebe integriše i ono što joj je do nedavno bilo strano. Bilo je trenutaka kada je i sama sebe dovodila u pitanje: primera radi, avangardni pokreti u evropskoj umetnosti između Prvog i Drugog svetskog rata, nastupali su kao predstraža nove umetnosti koja je raskidala sa starom, predratnom. Zato je u Evropi tog vremena bila popularna i afrička umetnost i kineska i japanske lirika (čitali su je i Crnjanjski i Andrić) i naravno, američki džez. Međutim, dotadašnje kulturno nasleđe preživelo je sve ove unutrašnje transformacije i vanevropske uticaje, zato što je našlo načina da ih uključi u vlastiti horizont. Danas, recimo, niko ne smatra da džez nije umetnost. Sumnja u vrednosti humanističkog kulturnog nasleđa nije dakle, dovela do uništavanja ovog nasleđa, već je ono prošireno novim delima i novim idejama. Tako je humanistička kultura – i pored svih zamerki koje se mogu dati ovom konceptu – ipak bila u stanju da obezbedi jedan zajednički horizont i međusobno podeljenih naroda: tokom Hladnog rata bilo je moguće da američki pisci hvale Čehova i Dostojevskog, kao neprevaziđene uzore, a da se u SSSR-u snimaju filmovi o Šerloku Holmsu. To je bilo moguće zato što je u to vreme još uvek u svetu vladao humanistički koncept čoveka.

Danas, u doba Megalopolisa, to više nije moguće, upravo zato što vladajuća oligarhija napustila humanističku ideju po kojoj je čovek vrednost po sebi. (Razume se, zajedno sa humanizom, ona ukida i sva religiozna učenja koja takođe daju vrednost čoveku). Samim tim, oligarhija želi da uništi i humanističko kulturno nasleđe, koje podržava tu ideju.

Da bi to postigla, ona koristi različita oruđa, a jedno od njih jeste i rep muzika. Ona je na početku bila autentični bunt protiv oligarhije, a zatim ju je ta ista oligarhija pretvorila/spinovala u jedno od svojih najefikasnijih oruđa protiv humanističke kulture i humanizma. Umesto da se rep muzika, poput džeza na primer, uključi u humanističko nasleđe, Megalopolis će rep muziku svesno suprotstaviti tom nasleđu. Da u repu više nema nikakvog bunta, svedoči i očigledna promene ekonomskog, medijskog, a samim tim i političkog statusa repera na Zapadu: od socijalnih marginalaca, oni postaju globalne medijske zvezde i milioneri/milijarderi tj. deo one oligarhije protiv koje se rep na početku borio.

Rep muzici je Megalopolis namenio tri zadatka: prvi je stvaranje i održavanje kulturne klime koja je suprotstavljena humanističkoj kulturi. Megalopolis proglašava rep za standard u odnosu na koga se prosuđuje drugačija vrsta muzike. Recimo, danas je u Megalopolisu uobičajena tvrdnja da je evropska muzike 19. veka kolonijalna, što znači politički nekorektna. Ukoliko slušate tzv. klasičnu muziku rizikujete da vas proglase ,,rasistom”, ,,elitistom” ili ,,fašistom”. Rep je, nasuprot tome, politički korektna muzika, koja politički raskida sa prethodnom muzičkom tradicijom.

Drugo, rep muzika širi osećanje nihilizma, što znači sumnju u sve vrednosti koje imaju sposobnost da okupe ljude i usmere ih protiv Megalopolisa: zadatak rep muzike jeste da stvori atmosferu u kojoj je svako ološ i zato ne treba verovati nikome. Rep muzika tako ispunjava zadatak usavršene propagande koja teži da ljude razuveri u mogućnost postojanje istine, pravde i dobrote. U atmosferi u kojoj su sve ovce crne, Megalopolis se oseća savršeno bezbednim. Njegova namera nikada nije bila da mobiliše većinu ljudi kako bi pomoću te većine vladao; sasvim suprotno, on želi da većinu pacifikuje, kako bi mogao da vlada pomoću manjine.

Zato je za Megalopolis veoma važan i taj treći zadatak koji na sebe preuzima rep muzike, a to je kontrola pobune: Megalopolis svaku pobunu želi da svede na pobunu protiv bezličnog sistema, što najčešće znači protiv ,,sveopšte korupcije”, iako baš Megalopolis stvara takvu koruptivnu atmosferu. Naime, težeći da ukine nacionalni identitet u ljudima, Megalopolis stvara atmosferu opšte korupcije, što znači da ohrabruje ljude da misle samo na lični interes (dakle, lično bogaćenje). Ako su ljudi strani jedni drugima i ako jedni druge ne osećaju kao bližnje, onda korupcija nije nikakav incident, već normalno stanje stvari: zašto bi se neko žrtvovao za kolektivne interese, ako se pre toga odrekao same ideje kolektiva? Zato je u Megalopolisu korupcije navodno nema: tamo ima samo legalnog lobiranja.

U porobljenim državama stvari stoje drugačije: vlast je u njima bafer zona koja ima zadatak da Megalopolis razdvoji od porobljenog naroda. Vlast se vrlo brzo uveri da je pred Megalopolisom veći zločin biti nacionalno samosvestan, nego korumpiran, pa se zato više ili manje otvoreno odaje korupciji. Tako se vlast troši i udaljava od naroda, čije interese bezočno prodaje, a kada se istroši i kada se njeni najviđeniji članovi finansijski namire, (,,snađu se”) Megalopolis pušta niz vodu jednu garnituru i na njeno mesto dovodi novu, svežu. Ciklus se ponavlja.

Angažovanost rep muzike u regionu zato uglavnom i ne ide dalje od praznog bunta protiv tzv. ,,sistema”, odnosno korumpiranosti političke ,,pozicije”. Rep na taj način bunt mladih kanališe ka periferiji dok antinacionalna suština Megalopolisa koja generiše korupciju ostaje skrivena. Megalopolis i rep muziku zato vrlo često povezuje otpor prema nacionalnom identitetu. Tako rep ostaje prividno buntovan i prividno hrabar, dok zapravo preuzima bes naroda da bi ga udaljio od Megalopolisa i sproveo u političku kanalizaciju.

To je trenutak kada na scenu stupa kulturna gerila, odnosno Beogradski sindikat (BS). Šta se zapravo dogodilo? Prvo, BS je preuzeo strani kulturni obrazac (rep) kojim je do tada manje više vladao Megalopolis, da bi ga okrenuo protiv tog istog Megalopolisa. Rep BS-a postaje nešto drugačije i dublje, nešto bolje. To je vidljivo već u pesmi Govedina iz 2002. godine. Ova pesma je politička satira koja duhovito, ali nemilosrdno žigoše loš kvalitet srpske post-petooktobarske političke elite. To samo po sebi nije nešto novo: međutim, novo je to što se u ovu kritiku nekih danas već zaboravljenih izvođača porobljivačkih radova, umeću i teme kao što su ,,bela kuga”, Vojvodina i Crna Gora, dakle, nacionalne teme. Time BS jasno određuje iz čije pozicije oni repuju: iz pozicija naroda.

Danas postaje uočljivo da su bezmalo svi koji su posle 5. oktobra sanjali o sreći i uspehu istovremeno gledali da se što više udalje od svog naroda: ekonomski, geografski, kulturno, identitetski.... Kao da je svako u narodu prepoznao gubitnika koga treba izdati, prodati, prevariti, iskoristiti, da bi se nešto na tome zaradilo. BS spadaju u onu manju grupu ljudi koja je krenula u suprotnom smeru: u smeru naroda.

To se vidi i po samom sastavu Beogradskog sindikata. Naime, BS je sam po sebi jedna grupa ljudi, jedan kolektiv, zajednica. Verujem da dosta njihovih poklonika ne zna da navede imena svih njenih članova. BS nije dakle, zbir zvezda, već ekipa diskretnih heroja, koja deluje kao celina i čija su dela, kao i njihov rep, jedna kolektivna rabota. Samim tim, organizacija BS-a jeste potpuna suprotnost konceptu izdvojene, obožavane, ,,zvezde” koja zna da sve duguje Megalopolisu i zato mu pokorno služi. I ta suprotnost nije slučajna: BS je naime, jedan od najboljih primera srpske kulturne gerile i njene efikasne borbe protiv Megalopolisa.

Kao da je BS vremenom postao sve više uveren u svoju misiju, pa je  komunikacionu moć rep muzike počeo da koristi za ono što je u eposi Megalopolisa čin istinskog bunta, a to je učvršćivanje nacionalnog identiteta porobljenog naroda. Odnos BS-a prema Megalopolisu postaje frontalan i nemilosrdan, reperski u najboljem smislu te reči. Pesme BS su sada činovi integracije, sakupljanja i pribiranja svega onoga što se Megalopolis trudi da razdvoji, podeli, a potom odstrani. Primera radi, Megalopolis se upire da razdvoji i posvađa sadašnjost i Kosovski zavet, urbani rep i izvornu muziku, žene i muškarce, a BS na to odgovara simboličkim nuklearnim udarom – pesmom Dogodine u Prizrenu, gde je sve to spojeno, povezano, pribrano, integrisano. I potpuno jasno. Slično se dešava i sa pesmom Jedina srpska, koja je posvećena Republici Srpskoj: u tekstu ove pesme se nalazi katalog imena značajnih Srba sa teritorije Bosne i Hercegovine i niz aluzija na njihova dela. Kao da cela pesma u sebi nosi konzervirano sećanje na velike figure srpske nacionalne, političke i kulturne tradicije, čime se precizno suprotstavlja Megalopolisu koji ovu tradiciju želi da baci u kantu za smeće. To se ipak još uvek nije desilo, zahvaljući, između ostalog, i momcima iz BS-a.

Prvi primer kulturne gerila srpskoj književnosti u dvedesetom veku bio je opus Milana Rakića koji je, koristići uvezeni francuski dvanaesterac, napisao pesmu Na Gazimestanu (1906), patriotski manifest svoje generacije uz koji su njegovi vršnjaci bili spremni da poginu. Što su i radili. Sledeći takav primer, jeste Hazarski rečnik Milorada Pavića, iz 1984. godine, u kome je Pavić, služeći se ,,uvezenom” poetikom postmoderne proze, uspeo da napiše ne samo najprodavaniji srpsko-svetski bestseler u istoriji srpske književnosti, već i da istovremeno porazmisli o najintimnijem pitanju svakog brojčano malog naroda, pa tako i srpskog – o pitanju njegovog opstanka. Što nije postmoderna tema.

Jedan od uzornih nastavljača ovog niza kulturnih gerilaca u srpskoj kulturi svakako jeste i Beogradski sindikat. U vremenu kada naša mračna vremena postaju još mračnija, njihove pesme će imati ulogu sličnu onoj koju su imali pesme guslara u doba viševekovne otomanske okupacije. I tada je naime, bilo onih koji su želeli da žive ,,normalno”, ali je srećom bilo još više onih koji su želeli da žive ispravno. Prvima su gusle smetale, drugima su pomagale. Slično je i sa Beogradskim sindikatom danas.

Ponuditi novi pogled na sudbinu vrste, stvoriti nešto što nije reciklirano, zahteva ne samo svest o duhu vremena, već i o višedecenijskom strahu od nadolazećeg kraja i njegovom otisku u istoriji umetnosti. Simplicistički i umetnički upitan filmski hit Ne gledaj gore (2021), čija je alegorijska vizija ne samo zastarela nego i neumoljivo kalkulantska, sveži je dokaz ove teze. Pa ipak, mogućnost stvaranja inovativnog „smakovskog“ dela brani jedan roman iz iste godine, nastao na spoju književnog i filmskog – Spaljivanje Džošua drveta Vladimira Vujovića, koji bi se mogao nazvati i najboljim (post)apokaliptičkim ostvarenjem savremene srpske književnosti. Već na samom početku, uvođenjem motiva kamere i dualizma dokumentarnosti i fikcije, Vujović naglašava već spomenutu sintezu literarnog i sinematičnog, dosledno sprovedenu u celom romanu.

 Autorova originalnost vidi se, pre svega, u neočekivanom uzroku katastrofe – u pitanju je snažan zvučni signal u trajanju od 66 minuta koji se svakoga dana ponavlja u isto vreme. Ovo odstupanje od ustaljenih puteva svršetka duboko je utemeljeno u ideji buke kao oličenja disharmonije savremenog sveta, o čemu nam govori i opskurna, ali zanimljiva teza o tome kako je odlukom da se instrumenti štimuju na 440 herca, umesto na 432 – što je frekvencija koja je odlikovala muziku od nastanka do danas – sklad zvuka trajno razbijen. Nadovezujući se na ovakvo razmišljanje, Vujović ponire duboko u problem zvučnog zagađenja, zagađenja zvukom, muzike, ali i govora kao akustičkog fenomena, posredno ispitujući i različite konsekvence zvuka ne samo na urbanog čoveka, već i na celu prirodu.

O relevantnosti autorovog ogleda svedoči i hronotop romana; radnja je, naime, smeštena u fiktivnu kopiju crnogorskog grada Bara, prikladno nazvanu Barbar, u neodređeno sadašnje vreme. Lokalni milje i životni i bliski likovi približavaju atmosferu postapokalipse, u majstorskom poigravanju generacijskim traumama ljudi sa našeg područja. Već na samom početku susrećemo se sa krajnje neobičnom pojavom; nakon prve pojave zvuka – zvanog, prikladno onomatopejski, Pip – život u najvećoj mogućoj meri vraća u normalu, a stanovnici koji su ostali u gradu nalaze način da se izbore sa svakodnevnim ponavljanjem signala. Na ovaj način, Vujović nam majstorski predočava kako izgleda život u teška vremena, kroz koja smo prošli kao narod, ali svemu tome daje i jednu univerzalnu dimenziju, prema kojoj je čovek inherentno osuđen na patnju, i ona se ne javlja kao kraj života kakav poznajemo, već početak novog – koji se od starog, u komičnom obrtu slučaja komendijanta, jedva i razlikuje.

Fokus Džošua drveta je pre svega na jednoj neimenovanoj porodici, i njena tri člana – majci Heleni, ocu Simonu, i sinu Davidu. Već u ovim imenima, čije je poreklo raznorodno, vidi se odbacivanje konvencionalnog simbolizma, koji bi zahtevao uspostavljanje jedinstvenog simboličkog okvira, umesto posezanja za nasumičnošću, koju čitalac pokušava da racionalizuje u duhu logocentrizma. Tema imenovanja dalje je razrađena preko Heleninog dnevnika; ona, naime, odbija da koristi ponavljajuća imena dana u nedelji, i umesto toga svakom danu svog života daje jedno ime na engleskom jeziku odabrano preko nasumičnog generatora. Značaj ovoga je dvojak: kao prvo, ističe se kako je, nakon pojave Pipa, narušen dotadašnji ciklični poredak sveta, i umesto njega je nastupilo jedno otvoreno vreme, u kojem svaki dan predstavlja jedinstveni doživljaj; pored toga, naglašava se Helenina demijurška uloga. Ona kasnije dodatno dobija na značaju, sa otkrićem rukopisa Spaljivanje Džošua drveta, koji je napisala s prijateljicom Magdalenom, i u kome je najavljena katastrofa koja se nakon toga desila. Helena, bibliotekar i neostvareni pisac, predstavlja, dakle, kostvaraoca i upravitelja novog sveta. U pitanju je jedan sjajan meta- upliv, i dodatno produbljuje temu dualizma dokumentarnosti i fikcije, o kojoj smo već govorili.

Uloga Magdalene, koja se u romanu javlja samo u sećanjima, nadovezuje se na Helenu-demijurga. Ako imamo na umu da je Magdalena jedan od tvoraca rukopisa, njeno samoubistvo moglo bi se posmatrati kao samovoljna žrtva koja pokreće sve ono što se kasnije dešava u romanu: pre svega, pretvaranje fikcije rukopisa u stvarnost, a zatim i neočekivani razvoj Heleninog života, od upoznavanja sa Simonom na Magdaleninom grobu, pa sve do sadašnjih dana. Imamo li to u vidu, s pravom bismo mogli zaključiti da Magdaleni pripada primat u stvaralačkom dvojcu, dok je Helenina uloga nevoljno staranje o novostvorenom svetu, koji je potpuno ukinuo stari poredak. Postavlja se pitanje:  šta je potrebno kako bi se vladavina Pipa okončala, i da li je to uopšte moguće učiniti?

Uvođenje Davida najavljuje drugi tok romana, u kojem se autor bavi temom muzike. U likovima ovog mladića i njegovih prijatelja očita je Vujovićeva fascinacija različitim muzičkim pravcima dvadesetog veka, i to pre svega onima koji bi se mogli nazvati alternativnim. Atmosfera alternativne scene u gradu koji je za nju nezainteresovan, odnosi različitih stvaralaca i njihovih prijatelja, način razmišljanja mladih koji se suprotstavljaju establišmentu, ali od njega zavise – sve je to uhvaćeno sa simpatijama i dubokim razumevanjem, koje ovakvom prikazu daje dubinu. Značaj muzike za mlade ljude ispoljava se kao otpor neprijateljskom i zastrašujućem svetu odraslih, ali i bezličnom teroru Pipa, koji neumoljivo istiskuje sve druge zvukove i nameće se kao jedina smisaona konstanta života u novom svetu.

Festival koji David organizuje sa svojim bendom uvodi kontrapunkt ovom teroru, i time snažno svedoči o mladalačkom šamaru svemu nametnutom; Vujovićeva naklonjenost često nezreloj, ali energičnoj i iskrenoj muzici neverovatna je u svom optimizmu i čitav roman izdiže iznad puke negacije. Misao da je za udahnjivanje smisla potrebna ne refleksija, nego delanje utemeljeno na stvaralačkom porivu, predstavlja hvale vrednu ideju.  Pojava reditelja koji snima festival, ponovo aktuelizuje važnu temu dualizma dokumentarnosti i fikcije; beleženjem „klinačke“ muzike i njenim uklapanjem u narativ filma, reditelj se postavlja kao Vujovićev pandan. Beleženje kamerom se javlja kao motiv koji čitaocu daje smernice za čitanje i tumačenje, ali i nagoveštava arbitrarnost svakog tumačenja.

Treći narativni tok prati Simona, i njegovo približavanje emiteru koji predstavlja izvor Pipa. Započevši put sa dvojicom pratilaca, ubrzo ostaje sam, u kretanju kroz neprijateljsko područje, i bez ikakvog kompasa. Misao koja ga vodi kroz šumu u kojoj vlada zaborav je jasna, i opstaje i dok mu sećanja nestaju: uništiti emiter i zauvek ukinuti Pip. Čitaoci iz drugih tokova romana saznaju da je Pip procep nastao u toku bombardovanja, koji se aktivirao tek nakon Magdalenine smrti, da je nestabilan, i da se uz najmanji potres može proširiti do neslućenih razmera; samim tim, Simon sa dinamitom postaje agens uništenja, a njegov pohod pratimo s pomešanim osećanjima, svesni da može imati katastrofalne posledice. Ipak, on ostaje nesvestan opasnosti, i, vođen plemenitim namerama, uspeva da minira emiter i pobegne od njegovih čuvara, skočivši u more, u kojem ga dočekuje enigmatična pojava dvoglavog delfina, kojom se roman i završava. Izbor delfina nije slučajan; njegova sposobnost eholokacije nagoveštava da je u stanju da razume signal  Pip. Ovde treba spomenuti da se na početku romana spominje kako gluvi ljudi tokom Pipa čuju reči; očito je da je u pitanju signal sa značenjem, i postoje osnove da se pomisli kako na samom kraju i Simon stiče mogućnost da ga razume.

Uloge majka, sina i oca su sledeće: stvaralac i upravitelj sveta (Helena), buntovnik i tragalac za smislom (David), i anarhista-razoritelj (Simon). Ipak, teško je ponuditi sintezu, i do kraja razjasniti značenje njihovih odnosa, kao i zvuka oko koga se radnja romana odigrava. Neprestanim poigravanjima i nuđenjem različitih tumačenja – kao, recimo, onog po kome je ceo roman samo rukopis Spaljivanje Džošua drveta – Vladimir Vujović poručuje time kako je u postapokaliptičnom svetu nemoguće ostvariti jedinstvo, ili iznaći jedno konačno objašnjenje, što predstavlja i najveću subverziju romana. U svetu u kom su dani dobili nova, nasumična, u kom se gola materija života prekraja u priču posredstvom dnevnika i filmske trake, konačne istine ne može biti, a junaci neprestano ostaju zamrznuti u svom asimptotskom kretanju ka razjašnjenju koje ne dolazi. Mogućnost tumačenja se nazire, ali brojni delovi slagalice nedostaju, ostavljajući rupe koje mašta ne može da popuni; konačna slika izluđuje svojim očitim, ali ipak nedosežnim smislom. Imamo li na umu kako ovaj roman, kao i svaka dobra književnost, govori o nama ovde i sada, značaj Vujovićevog romana postaje još očigledniji. Tajna poruka dvoglavog delfina je tu, ali mi nemamo uši da je čujemo, i ostajemo zbunjeni nepremostivom barijerom.

Geopolitički posmatrano, teza Halforda Makindera o Ukrajini preživljava test vremena te nije zgoreg od nje početi ovom prilikom. U njegovom članku „Geografski pivot sveta“ predstavljenom 1904. godine pred Kraljevskim geografskim društvom Velike Britanije, nalazi se i termin „Hartlend“ – Srce sveta, centralna kontinentalna oblast na kugli zemaljskoj. Kako nju Makinder zamišlja može se videti na slici ispod. 

Glavna definicija jeste ta da ko kontroliše Istočnu Evropu- kontroliše Hartlend; ko kontroliše Hartlend – kontroliše svetsko ostrvo a ko kontroliše svetsko ostrvo – kontroliše svet.  Za potrebe našeg pisanja i boljeg razumevanja ovoj ispravnoj formuli moramo dodati jedan prefiks. Ko kontroliše Ukrajinu, kao najveću i najznačajniju državu istočne Evrope – kontroliše Istočnu Evropu, samim tim i Hartlend, samim tim i svetsko ostrvo pa samim tim i svet. To je sublimacija geopolitičkog značaja Ukrajine.

Ako ste Zapad, kao i desetak puta pre toga u istoriji, Ukrajina vam je „odskočna daska“ za napad na Rusiju i nož u mekom trbuhu njenih evropskih teritorija (koje su najnaseljenije i gde su glavni gradovi i industrijski centri) , te prostor sa kog možete odseći Rusiju vrlo lako od Kavkaza i tamošnjih naftnih polja i svega ostalog vrednog i bitnog za funkcionisanje ruske države te je geopolitički gurnuti još dublje u unutrašnjost Azije

Ako ste Rusija, Ukrajina je za vas „poslednja granica“ (The last frontier) na zapadui vaš prozor u Evropu, odakle se ravnom istočnoevropskom ravnicom možete po potrebi lako spustiti u središte Evrope (srednju Evropu) i njene bogate industrijske centre i najveće gradove a odatle lako izbiti na Lamanš i Atlantik. S druge strane, istu tu Ukrajinu morate braniti jer iz iste te ravnice, iz drugog pravca, može isto tako lako doći nova invazija kao što je dolazila svaki put na Rusiju, ne isključivo, ali najsilnije upravo iz tog pravca, iz jasnih razloga.

Ipak, nova runda geopolitičke konfrontacije Rusije i SAD oko Ukrajine je došla zbog pitanja koje istorijski gledano nema nikakve veze sa savremenom Ukrajinom, ali geopolitički i vojno-bezbednosno itekako ima; poluostrva Krim.

Krim – početak i kraj

Krim je prvi put ušao u sastav Ukrajine kakvom je danas poznajemo kada ga je Nikita Hruščov, inače Ukrajinac, poklonio Ukrajini 19. februara 1954. godine, odvojivši ga bez ikakvog povoda ili realnog opravdanja i potrebe od ruske i darujući ga ukrajinskoj SSR. Dugoročne posledice ove greške i, tako čestog, komunističkog proizvoljnog crtanja granica, uzimanja i poklanjanja teritorija te stvaranja veštačkih nacija i identiteta, viđena su tačno 60 godina kasnije, kada je ta istorijska nepravda ispravljena povratkom Krima u Rodinu (Otadžbinu – Rusku Federaciju). Tu dolazimo do prelamanja i ukrštanja geopolitičkih i kulturno-identitetskih faktora zbog toga što je povratak Krima u Rusiju izazvan obojenom revolucijom i evromajdanom te 2014. godine.

Vlast u zemlji su metodom ponovljene „narandžaste revolucije“ iz 2004. godine, ali ovaj put uspešno, te godine sproveli demonstranti, plaćenici, neonacisti, rusofobi, oligarsi i svi drugi potpomognuti i okupljeni infrastrukturno, finansijski, medijski i na svaki drugi način zahvaljujući SAD, koja je dirigovala Evromajdanom iz svoje ambasade u Kijevu. Zbog ograničenosti prostorom i bez namere da dužimo, čitaoce ćemo ovom prilikom uputiti na dva filma, radi lakšeg i boljeg razumevanja konteksta događaja – „Krim. Povratak kući“ i „Ukrajina u plamenu“, oba se mogu sa titlovima naći i besplatno pogledati na internetu.

Gledajući šta se dešava u onim, mahom ruskim i rusofonim, delovima Ukrajine koji su se protivili nasilnoj smeni vlasti i uspostavi pro-zapadne neonacističke samouprave (nažalost bilo je mnogo drugih „Odesa“ pre one Odese 2. maja 2014. godine, te svih potonjih „Odesa“ širom Ukrajine), stanovništvo Krima, mahom rusko, se samoorganizovalo i u skladu sa, kako ukrajinskim, tako i međunarodnim zakonodavstvom, sprovelo referendum o izlasku iz Ukrajine i ulasku u sastav Ruske Federacije. To se, silom prilika, poklopilo sa interesima ruskog državnog rukovodstva iz (da zanemarimo sve ostale) jednog prostog razloga- ruske crnomorske flote.

Ruska crnomorska flota je najveća i najznačajnija flota u savremenoj Rusiji, a i uopšteno istorijski gledano. Zbog nedostatka izlaska na topla mora, Rusija je preko Crnog mora po potrebi prilazila i prelazila Bosfor i Dardanele, ne dozvoljavajući da bude izolovana ili odsečena od središta svetske istorije, što je prostor Evrope, Severne Afrike i Bliskog istoka nesporno bio vekovima unazad. Inače, nije zgoreg pomenuti, Srbin iz Herceg-Novog, Marko Vojnović, potomak srednjevekovne srpske dinastije Vojinovića, je osnivač crnomorske flote. O njemu se više može pročitati ovde . Dakle, sedište Ruske crnomorske flote je u Sevastopolju, na Krimu, od njenog osnivanja do danas. Uprkos predaji Krima Ukrajini i raspadu SSSR, Rusija je zadržala svoje vojno prisustvo, upravo u vidu crnomorske flote, na Krimu, u skladu sa ugovorima i aranžmanima potpisanim sa ukrajinskom stranom.

Međutim, promenom vlasti u Ukrajini 2014. godine i dolaskom izrazito antiruske opcije na vlast, postavilo se pitanje sudbine i budućnosti ove flote i njenog nenadmašivog geostrateškog i bezbednosnog značaja za Rusiju. Najjednostavnije rečeno, bez Krima nema ni Ruske crnomorske flote, niti ruskog prisustva u Crnom moru a svi ruski gradovi na obalama ovog mora postaju laka i dostupna meta za neprijateljsko delovanje. I više od toga. Postojala je hipotetička mogućnost koja se vrlo lako mogla ostvariti, da nova vlast u Ukrajini donese novi zakon kojim naređuje da se sa Krima u potpunosti sklone svi ruski pomorski i drugi vojni efektivi, da se ostrvo u potpunosti demilitarizuje, a kroz nekoliko meseci bi tu počeli da vršljaju zapadni vojni planeri i stratezi, savetnici itd. da bi naravno izvideli teren i pripremili dolazak američke, britanske i drugih flota i brodova u dojučerašnje ruske baze.

Ne želeći da rizikuje ni na sekund takvu mogućnost, Rusija je povezala „lepo i korisno“, želje naroda Krima i sudbinu svoje crnomorske flote (samim tim svoju sudbinu) i Krim bez ispaljenog metka vratila pod svoje okrilje. Uz to, ko poznaje i malo istoriju Krimskog rata i značaja Krima za Rusiju, ne bi trebalo da se čudi uopšte, kao što se na Zapadu često čude svemu ruskom, ne zbog preterane ruske tajnovitosti, već njihovog odsustva bilo kakve želje da Rusiju i Ruse upoznaju onakve kakvi oni zapravo jesu, a ne kakvi su u njihovim projekcijama, košmarima i fobijama.

Donbas – osam godina agonije

Nakon Krima se postavilo pitanje sudbine Donbasa (Donjecke i Luganske administrativne oblasti) i sa rezigniranošću su se mnogi pitali zašto su ove pokrajine, daleko bliže Rusiji, naslonjene na nju, ostale uskraćene za oslobođenje?

 Odgovor je došao osam godina kasnije, mada je i u prošlosti bio poznat iole upućenijim pratiocima situacije.  Ove dve oblasti iz niza razloga i objektivnih poteškoća nije bilo moguće tako brzo i lako vratiti kao Krim. Međutim, zvanična Moskva ih nije ni „pustila niz vodu“ , već ih je pomagala u hrani, medicinskim sredstvima, ali i vojno, ne dozvoljavajući da budu nadjačani i počišćeni sa tog prostora (poput Srba iz Republike Srpske Krajine), već su održavali „vojnu ravnotežu“ i pat-poziciju u kojoj je Ukrajina bila dovoljno slaba da ih bezuspešno napada godinama, a oni dovoljno snažni da se odbrane ali ne i započnu veća ofanzivna dejstva, kako se ne bi remetio i ovako krhki i nestabilni mir tj. primirje.

Pokušano je kroz dva potpisana sporazuma iz Minska da se nađe dugoročnije i održivije rešenje, međutim to nije bilo moguće iz prostih vojnih i političkih neslaganja. Sa vojne strane gledano, Ukrajina je htela da vojnim putem uništi armije (milicije) DNR i LNR i vrati svoj suverenitet nad njima , a ove dve republike su htele da u potpunosti oslobode teritorije Donjecke i Luganske oblasti i integrišu ih u svoj sastav. Sa političke strane posmatrano, Ukrajina je htela da im maksimalno da mršavu i labavu autonomiju koja bi objektivno bila „mrtvo slovo na papiru“, a „separatisti“ nisu hteli da pristanu da ikada više budu deo ukrajinske države već su težili da budu nezavisni i ujedine se sa Rusijom. Kompromis iz Minska je bio takav da je zamrzao konflikt i uspostavio status kvo, za početak zaustavivši vojne aktivnosti i ubijanje, dok je pitanje političke budućnosti ovih krajeva ostalo da se reši. Čak i takav sporazum se obilato kršio i veoma retko poštovao, a kršila ga je uglavnom, gotovo isključivo, ukrajinska strana, neselektivnim, nenajavljenim, ničim izazvanim i čestim napadima na vojne i civilne ciljeve duž linije razgraničenja. Naročito im je bilo zadovoljavajuće da gađaju nasumično civilne ciljeve, sejući tako strah i nesigurnost među stanovništvom DNR i LNR, želeći da ih natera na odlazak u Rusiju, učini nezadovoljnima i okrene protiv sopstvenog rukovodstva. Dobili su, naravno, kontraefekat.

Pritom, zloslutni oblak „Oluje u Donbasu“ je ostao da lebdi kao neprestana pretnja nad glavama svih stanovnika Donbasa, kao i „zvanične Rusije“ i postojalo je zaista nekoliko situacija u prethodnih osam godina kada se činilo da je „to to“ i da kreće sveopšti ukrajinski napad na DNR i LNR. Česta su bila gomilanja trupa i tehnike na liniji razdvajanja, manevri i kretanja ukrajinske vojske kako bi se neprijatelj psihološki zastrašio pred konačni obračun. Ovaj, poslednji put, uoči 24. februara, to se stvarno pripremalo i ruska vojska je „zatekla“ ukrajinsku u završnim pripremama za početak sprovođenja „krajiškog scenarija“ u ruskoj Krajini.

Biolaboratorije – od „teorije zavere“ do prakse uništenja

Kada na planove o otpočinjanju „Oluje u Donbasu“ , dodamo priču o biolaboratorijama u Ukrajini, na kojima su partnerski radili Ukrajinci i Amerikanci godinama, kontekst i nužnost ruskog odgovora postaje dosta jasniji. Naime, jasno je bilo iz gomilanja, nikada tako silnog kao do tad, ukrajinskog vojnog potencijala na granici sa DNR i LNR, da se sprema sveopšti napad, kao što je bilo jasno i iz ruskog gomilanja vojske na rusko-ukrajinskoj i belorusko-ukrajinskoj granici, da će se ta vojska i upotrebiti (samo nije bilo jasno niti poznato gotovo nikome kad i kako tačno). Tako je puška sa zida iz prvog čina Čehovljevog „Ujka Vanje“ opalila u ovom trećem činu koji je počeo 24. februara (prvi čin je Evromajdan i Krim, drugi rat u Donbasu) .

Iako bi sama činjenica da Donbas strada i krvari već osam godina bila dovoljna da Rusija intereveniše, sa prvim danima operacije i prvim ruskim uspesima počela je da isplivava priča o biolaboratorijama. Reč je o lancu laboratorija za istraživanje i razvoj biološkog oružja na teritoriji Ukrajine i Gruzije, koje rade pod pokroviteljstvom Pentagona već godinama, razvijajući tamo opasne viruse i patogene koji su se, pogađate, trebali iskoristiti protiv Rusije (i Kine?) u nekom trenutku u budućnosti, kada bi gospodari života i smrti na Zapadu tako odlučili.

Mala digresija, moglo se primetiti kako je sa otpočinjanjem ruske specijalne vojne operacije naglo zamrla priča o korona virusu i da je generalno čitav „korona narativ“ naglo zamenjen „vojnim narativom“ u svetskom (dez)informativnom prostoru. Pozivamo čitaoce da povežu to sa otkrićem ovih biolaboratorija i sami donesu zaključke kakve žele.

Dosta tekstova je već napisano o ovoj temi, pri čemu čitaoce naročito upućujemo na tri teksta Nikole Vrzića u „Pečatu“ o ovim temama, koji studiozno analiziraju ove opasne pojave i razobličavaju njihovu suštinu.

U svakom slučaju, Rusi su zbog pretnje potonjeg korišćenja virusa i patogena iz ovih laboratorija u budućnosti, morali da lično uđu i pozatvaraju te laboratorije, pošto Amerikanci i Ukrajinci do tada nisu imali nameru da urade išta slično, naprotiv. Tek kad su Rusi krenuli da prodiru ka većim gradovima i mestima veće koncentracije ovih laboratorija (najviše ih je u Harkovu, koji je blizu ruske granice), tek tada su Amerikanci počeli da priznaju da laboratorije ipak postoje, da nisu plod ruskih teorija zavere, kako su to do tada govorili, ali da se u njima nije razvijalo biološko oružje. Zatim su se „izlanuli“ rekavši kako strahuju da bi Putin mogao da iskoristi biološko oružje iz tih laboratorija protiv Ukrajinaca, time indirektno priznavši da je takvo oružje tamo postojalo a protiv koga bi se koristilo jasno je.

Uporedo sa hitrim prodiranjem ruske vojske, paljena je dokumentacija iz ovih laboratorija, one su panično zatvarane i uklanjani su svi tragovi ali prekasno. Svi su već uveliko govorili o njima i razobličili stvarne namere Zapada po tom pitanju.

S te strane gledano, ruska intervencija je, da izostavimo na sekund Donbas i sve ostale razloge (mogućnost razvijanja nuklearnog oružja u Ukrajini, njeno članstvo u NATO...), samo to je dovoljan razlog da legitimizuje rusko angažovanje. Mnogo više nego što je to imao Zapad u Avganistanu i Iraku, gde su trubili o „Sadamovom hemijskom oružju“, kog nije bilo, što nikad nisu priznali, tj. demantovali sami sebe, kada ih je ceo svet već „provalio“. S te strane ruska intervencija se u potpunosti može „pravdati“ isključivo „zapadnim izgovorima“ ; kako po pitanju hemijskog oružja – u ovom slučaju biološkog, i to stvarnog, za razliku od izmišljenog Sadamovog, tako i po pitanju R2P (Responsibility to Protect) Rusa u Donbasu i uopšteno Ukrajini.

U krajnjoj meri, svi oni, čak i među Srbima, koji govore, kako su Rusi „uvučeni“ u ovaj sukob i kako su „nasamareni“ , bi mogli da nam odgovore na pitanje šta bi bilo kada bi, hipotetički, sutra Albanci sa Kosmeta uz NATO krenuli da vrše opšti egzodus Srba sa tog prostora a Srbija sa vojskom ušla u svoju južnu pokrajinu da se suprotstavi tome? Da li bi i tada govorili kako smo mi „nasamareni“ i protiv naše volje uvučeni u rat? Pa naravno da je Rusija „nasamarena“ i uvučena u taj rat koliko bi i Srbi bili u slučaju napada na naše ljude na KiM (ili Republici Srpskoj), jednako koliko je u konflikt uvučen čovek koji uskoči da odbrani svog brata od grupe nasilnika koja ga tuče na ulici. Stoga je iza takvih „argumenata“ i patetičnog kukanja nad ratom jalovi i isprazni humanizam koji ne bi jednu suzu potrošio i ćutke bi posmatrao egzodus Rusa iz Donbasa. Ili Srba sa Kosmeta.

Geopolitička pomeranja – rađanje novog sveta

Za kraj treba pomenuti globalni odjek ovog rata, koji je „priča za sebe“ i zapravo glavna posledica ruske intervencije. Jer dok je fokus javnosti mahom na ratu, iza kulisa se dešavaju mnogo krupniji događaji i „pretumbavanja“ .

Tu je reč o sledećim događajima, od kojih se svaki može analizirati zasebno, iako su zbirno deo opšteg procesa svetske prekompozicije i geopolitičke rekonfiguracije;

1.       Uticaju nove ture sankcija Rusiji na privrede pre svega evropskih zemalja, njihovo snabdevanje energentima,
2.       Histeričnoj globalnoj rusofobiji, po stepenu merljivoj samo nacističkom antisemitizmu,
3.       Većoj zavisnosti Rusije od Kine, koja mahom „mudro ćuti“ o ovom ratu i gleda da iz njega što više izvuče za sebe i svoju poziciju,
4.       Većem američkom angažovanju u Evropi, čime se oslabljuje front prema Kini,
5.       Okretanje zalivskih petromonarhija i uopšteno Bliskog istoka Rusiji i Kini,
6.       Podizanje nove gvozdene zavese u Evropi i pitanje gde će ona biti, na koji način, kako će izgledati i hoće li Srbi(ja) kao i Jugoslavija onomad ponovo biti „uljez“ sa „pogrešne strane“ te zavese, ili ćemo biti deo antiruskog t(ab)ora?
7.       Povećanje inflacije u Americi i ubrzanje njenog ekonomskog kraha
8.       Uvođenje „petrorublje“ – plaćanja Rusiji nafte i gasa u rubljama, što drastično slabi moć dolara kao osnove američke ekonomske hegemonije u svetu
9.       Smena „korona narativa“ novim-starim „antiruskim/ratnim narativom“ za kontrolu stanovništva i sprovođenje ciljeva Velikog reseta
10.   Povećanja nestabilnosti na Balkanu, gde se može očekivati direktno prelivanje nestabilnosti rata u Ukrajini, gde bi se Zapad mogao „osvetiti“ Rusiji u slučaju poraza njenog vazala – Ukrajine- tako što bi „ravnao dugove“ preko ruskih saveznika – Srba. To je ujedno ono što treba najviše da nas zabrinjava.

Zaključak – Kabul, Kazahstan, Kijev

Ukrajina predstavlja treći veliki poraz zapadnog Levijatana i talasokratskih sila u prethodnih pola godine. Imali smo prvo Avganistan i (po Zapad) sramotno povlačenje (faktički bežanje) u avgustu pred nadirućim talibanima, što nijedna velika sila ne sme sebi da dozvoli ako pretenduje da i dalje održava reputaciju velike, naročito ako i dalje želi da kontroliše što veći mogući deo sveta.

Avganistan je pokazao da Zapad nije u mogućnosti da održava na vlasti marionetski režim u neprijateljskom okruženju bez aktivnog vojnog prisustva na terenu i da se odmah po njihovom odlasku ta okupatorska uprava raspada pred nekom unutrašnjom silom.

Usledio je Kazahstan i propali pokušaj nove obojene revolucije, gde je Rusija demonstrirala da ODKB nije „tigar od papira“ kada je u nekoliko sati „rešio“ krizu i uz minimalan broj žrtava sprečio eksalaciju krize, nasilnu smenu vlasti i potencijalni građanski rat sa ko zna koliko hiljada mrtvih. Kazahstan je pokazao da sprovođenje revolucija više ne prolazi, makar ne u „zonama odgovornosti“ Rusije i Kine.

Usledio je 24. februar koji je pokazao da SAD neće ratovati za Ukrajinu i uopšteno da NATO neće ratovati za države nečlanice. Pritom je diskutabilno i za koje države članice bi se angažovao. Pritom je „isplivavanje“ bioloških laboratorija pokazalo da Zapad ne može da porazi Rusiju konvencionalnim (niti nuklearnim) vojnim sredstvima te stoga mora da pribegava „alternativama“ – u ovom slučaju biološkim. Pored toga, novi medijski rat protiv Rusije je dokazao da je to ujedno i jedino polje gde Zapad može još uvek da ima svetsku hegemoniju a i tu sve manje i sve tanje, što je ne toliko uspeh ruske „kontrapropagande“ koliko neuspeh u stvaranju propagandnih sadržaja i guranju jednostranog narativa, nesporno dokazao. Pritom su im Rusi tu dosta „odmogli“ zaista pazeći na terenu da ne nasedaju na provokacije i čuvajući svaki život i civilne objekte.

Pritom su sankcije pokazale da je i na ekonomskom planu Zapadu „odzvonilo“ pošto je Rusija tek počela da se „zagreva“ sa kontra-merama a privrede zapadnih zemalja su već pred kolapsom. Uz to, veće ekonomsko jačanje Kine je jedna od posledica ovog rata gde će se ona uskoro „zacementirati“ kao ekonomska sila broj jedan po svim mogućim parametrima. Uvođenje petrorublje, petrojena i petrorupija označava kraj (petro)dolara i samim tim američke hegemonije u spoljnotrgovinskom smislu,a gubitak te privilegije je osnov za ukidanje svih ostalih.

Ka kakvom svetu idemo još je teško i neizvesno reći ali je jedno sigurno. Onaj pod zapadnim vođstvom svakako nije bio nešto pozitivno za najveći broj ljudi i zemalja na svetu. I stoga se treba radovati njegovom okončanju, pritom pazeći da nas njegove ruševine ne zatrpaju i upravljati se i delovati u skladu sa svim. Što se nas Srba tiče, situacija je jasna; uvek uz svoju crkvu, narod  i državu, koje moramo štititi od sebe samih, kako bi nas one štitile od svih ostalih. A država, crkva i narod – to smo svi mi, pojedinačno i zajedno. Prošli smo i gora vremena i veća iskušenja, proći ćemo i ova.  

Ovo je vreme kada u Evropi dolazi do nacionalnog buđenja brojnih naroda. Srpski narod je doživeo nacionalni preporod kroz Vukovu reformu jezika, osnivanje gimnazija u Karlovcima i Novom Sadu, Matice srpske itd. Pod uticajem ideja romantizma, dotadašnji poredak u većini evropskih država bio je prilično poljuljan i čekao se pogodan trenutak da se zada konačan udarac apsolutističkim režimima i ostacima feudalizma. Taj trenutak je bila revolucija koja je 1848. zahvatila brojne evropske zemlje. Talas narodnog buđenja 1848. godine, nazvan u istoriji kao „proleće naroda“, započeo je u italijanskim državama i Francuskoj, zatim u nemačkim državama, da bi se kasnije preneo na Habzburšku monarhiju, zahvativši njen austrijski i mađarski deo. Habzburška monarhija je bila specifična država u kojoj je živeo veliki broj različitih naroda, koji su u prvoj polovini 19. veka u manjoj ili većoj meri napredovali na nacionalnom, političkom i kulturnom planu, ali su bili izloženi sve prisutnijoj mađarizaciji koja je dolazila od pripadnika ugarskog plemstva, kao i ostalih koji su se pridružili toj politici. Zbog svega ovoga, revolucija je bila šansa za manjinske narode u Monarhiji da se izbore za svoja nacionalna prava. 

 Revolucija u Habzburškoj monarhiji je počela 13. marta 1848. godine u Beču, a dva dana kasnije u Pešti. Zahtevi revolucionara su bili različiti: dok je u Beču narod tražio građanske slobode, u Pešti je mađarsko plemsto tražilo veća prava uz isticanje da na tlu Ugarske postoji samo jedan politički narod, a to je mađarski. U trenutku izbijanja revolucionarnog talasa, Jovan Subotić se nalazio u Pešti. On se, kao jedan od predstavnika srpske inteligencije, uključio u srpski revolucionarni pokret, u koji je sve više ulazila i omladina. Učešće srpske omladine u revoluciji u Pešti ostavilo je snažan utisak na Subotića. Zahvaćen liberalnim i romantičarskim idejama, sa velikom dozom patriotizma u sebi i nošen revolucionarnim zanosom, Subotić je već 17. marta 1848. napisao pesmu List narodu Slavenskom s one strane Save i Dunava (Čujte Srblji pa se svi odazovte)[1]. Kroz ovu pesmu, koja je bila puna rodoljublja, on poziva sve Srbe iz Habzburške monarhije da se aktivno uključe u revolucionarna događanja i borbu za odbranu svojih nacionalnih prava. Subotićeva pesma je na sve Srbe u Monarhiji ostavila veliki utisak. Potpuno oslobođen svih pritisaka koje su sa sobom nosile funkcije u državnoj službi Monarhije, Subotić je pesmu napisao u jednom dahu, pozivajući ne samo srpski narod, već i druge slovenske narode da ustanu protiv sve izraženije politike mađarizacije:

„Ej da lepe jedne domovine!

Raj sam zemlja, narod sokolovi!

Diži zemljo hrabre tvoje sine,

Da ti spadnu ti ropski okovi!

Graničarska Srbadijo,

Počni igru ti,

Vi Slovaci i Rusnjaci

Priskočite svi!

Na oružje, braćo, pa na vraga!

Svi tek složno, pa mu nema traga!“

Nakon svega nešto više od mesec dana, Jovan Subotić se oglasio sa još jednom pesmom pod nazivom Prvi maj.[2] Ona je pisana po ugledu na epske pesme, a odiše izuzetnim revolucionarnim i romantičarskim zanosom. Nema sumnje da je, pored Subotića koji se i oglasio pesmom, ovakvo raspoloženje zahvatilo ceo srpski narod koji se u to vreme našao u Karlovcima, iščekujući početak Majske skupštine. U pesmi se, kao što je to bio slučaj i ranije, govori o sve učestalijoj mađarizaciji kojoj su bili izloženi Srbi u predrevolucionarnim vremenima. O ovom događaju, Subotić govori na samom početku pesme:

Kliče bela Krušedolska vila,

Zove Srblje, da pravicu traže

Koju krvlju dedi im dobiše.

To začula braća Novosadska,

Pa potrča malo i veliko

Skupiše se kod velike crkve

Pa crkvene knjige iznesoše,

Gde se Jovan Janošem naziva,

a Stefana Pištom zapisuju.

 Međutim, najkarakterističnija osobina pesme Prvi maj je u tome što je Subotić prikazao istoriju prečanskih Srba od seobe 1690. godine, pa sve do revolucije 1848. On kroz stihove govori o privilegijama i povlasticama koje su Srbi dobili od austrijskih careva, zatim o velikim zaslugama srpskog naroda u vojnim pohodima Monarhije, kao i o težnji Srba za stvaranjem posebne teritorije u kojoj bi se nacionalno, kulturno i politički razvijali:

I naš narod ima svoja prava,

Dedovi nam krvlju ih dobiše,

I vernošću pečat udariše,

Da su stalna, dok nas je jednoga.

Al nam mnoga prava oduzeše,

I to braćo ona najsjajnija,

Bez kojih nam nije vredno živit'.

Stavove koje je Subotić izneo u pesmi Prvi maj bili su osnova politike prečanskih Srba, koja je postala izražena počrtkom 60-ih godina 19. veka. Odluke donete na Majskoj skupštini 1848. godine, koje se odnose na formiranje Srpske Vojvodine, predstavljale su program srpskog pokreta koji je trebao da bude potvrđen od strane drugih naroda u Monarhiji, ali i od samog državnog vrha.

Do kraja revolucije Subotić se nije bavio poezijom, ali je postao istaknuti član brojnih srpskih delegacija koje su od austrijskih vlasti tražile potvrđivanje odluka donetih na Majskoj skupštini. Nakon revolucije, ponovo se prihvatio uredništva Letopisa, a nakon toga se aktivno uključio u politički život. Svoje političko delovanje preneo je na prostor Trojedne kraljevine, gde je skoro dve decenije bio poslanik na Hrvatskom saboru. Pored toga, bio je i aktivni učesnik Srpskih crkveno-narodnih sabora. Pored svoje političke karijere, igrao je veliku ulogu i u kulturnom životu srpskog naroda u Monarhiji. Dao je značajan doprinos razvoju pozorišta u Zagrebu i Novom Sadu, a od 1868. do 1872. godine bio je predsednik Matice srpske. Umro je u Zemunu 1886. godine.

[1]link:http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/4479

[2]http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=3380&m=2#page/80/mode/2up, str. 49 – 73.