Blog

Politički rijaliti diskurs - sukob probuđenih i konzervativnih

Borisav Živanović

U prethodnom tekstu obrađen je društveni pokret koji se kolokvijalno naziva redpil. Čitaoce koji imaju vremena bih zamolio da prvo pročitaju taj tekst, jer je u njemu iznet daleko detaljniji pregled uticaja interneta na formiranje javnog mnjenja. Slika društva današnjeg Zapada ne bi bila kompletna bez opisivanja jednog od naizgled suprotnog, ali takođe uticajnog pokreta.

Pokret probuđenih je krovni naziv za raznorodne pokrete koji se bore protiv onoga što oni smatraju za tlačenje tradicionalnog društvenog poretka i sistema vrednosti nad pojedincem i manjinskim grupama. Iako ne postoji zvanični spisak članica ili definicija, pod ovim pojmom najčešće se ubrajaju feministički pokret, pokret za prava LGBT osoba, pokret za borbu protiv rasnih nejednakosti, kao i pokreti koji kritikuju privilegije belaca.

Svaki objektivni čitalac bi rekao da su ovo razumni i vredni ideali. Istorija čovečanstva se, nažalost, uvek sastojala od tlačenja jednih grupa nad drugima. Nama Srbima posebno je jasan pojam tlačenja i predrasuda, čije smo žrtve bili vekovima unazad. Ipak, iako uticajan, pokret probuđenih naišao je na bezbroj kritika, osuda i stalno je meta ruganja. Koji je razlog tome?

Javni nastup pristalica ovog pokreta je veoma upečatljiv. Stavovi se izražavaju na buran i histeričan način, često kada za to nije ni mesto, ni prilika. Drugačija ili suprotna mišljenja kategorički se odbacuju, često uz označavanje neistomišljenika raznim pogrdnim terminima, koji idu čak dotle da se oni nazivaju nacistima. Takođe, često se pokreće pitanje prekršenih prava, uz potpuno zanemarivanje ličnih i kolektivnih obaveza.

Kako svakom strpljenju ima kraja, nezadovoljstvo neistomišljenika preraslo je u reaktivnu formaciju koja se naziva konzervativni pokret. Po njihovim rečima, cilj je spasavanje društva od raspada u koji žele da nas odvedu probuđeni. Dve najupečatljivije ličnosti koje su na taj način stekle svetsku slavu su Džordan Piterson i Ben Šapiro. Pojedinci ovaj sukob nazivaju kulturnim ratom. Viđenje konzervativaca je da se probuđeni mogu dozvati razumu jedino kroz svađu, debatu i racionalnu argumentaciju.

Iako na prvi pogled smislen, ovakav pristup ne daje naročite rezultate. Iako rečitiji i nešto školovaniji od svojih sledbenika, konzervativni kritičari nisu ni blizu stručni ni temeljni koliko za sebe tvrde. Svojim ponašanjem ne podstiču kulturu razmene mišljenja i političkog dijaloga. Izrazima poput „rešio“ i „uništio“ opisuju svoje navodne pobede u raspravama. Iako uočavaju mane probuđenih, ne uspevaju da zagrebu ispod površine. Zbog toga, umesto jedinstva, dodaju ulje na vatru polarizacije društva. Kako bismo ispitali da li je razlog tome puko neznanje ili zla namera, moramo da damo osvrt na društveno-ekonomske prilike, kao i psihološki profil pristalica oba pokreta.

Na ekonomskom planu sve je uočljivije raslojavanje. Posedovanje nekretnina će uskoro postati nemoguće. Životni standard je u stalnom padu, dok je nesigurnost na tržištu rada sve veća. Dodatno, osećaj usamljenosti je sve prisutniji i sve je uočljivije otuđenje, čak i neprijateljstvo između pojedinaca. Sujeta je podstaknuta kako bi korporacije ostvarile napredak. Osim otuđenja u društvu, ovo je stvorilo i otuđenje u porodici. Opsednuti poslom, roditelji su zapostavili decu. Uskraćena roditeljske ljubavi, deca su potražila zamenu.

Tako su vođe društvenih pokreta u životima omladine dobile ulogu koja im nikako ne pripada. Nezadovoljstvo je prirodni mehanizam koji podstiče čoveka da svoj život i okruženje menja na način koji je u skladu sa njegovim potrebama. Kako mladi prirodno imaju više volje i energije od starijih, logično je da je i kapacitet za osećanje nezadovoljstva srazmerno veći. Na žalost, u nedostatku iskustva i zrelosti koje su roditelji bili sprečeni da prenesu, nezadovoljstvo biva lako preusmereno od strane vođa.

Tako ono što na površini možemo da vidimo kao ideale, zapravo su samo simboličke zamene za prihvatanje i razumevanje koje roditelji nikad nisu pružili. Histerične reakcije i pogrdni nazivi su plač deteta koje želi da bude u centru pažnje roditelja koji ga stalno odbijaju. Opsesija oznakama seksualne orijentacije i rodnim zamenicama jedan je očajnički vapaj za trunkom posebnosti u svetu koji je ubio svaku individualnost. Iako u ispadima probuđenih često možemo da čujemo da će oni da rade šta žele, očigledno je da svojom sebičnošću zapravo pokušavaju da oslikaju sliku nezrele individualnosti.

Sastavni deo svake neuroze je protivrečnost. U ovom slučaju, očigledna je protivrečnost između nesvesnih očekivanja (prihvatanja od strane roditelja) i svesnog ponašanja (simboličnog odbijanja prihvatanja od roditelja). Uzrok ove protivrečnosti je potiskivanje nezadovoljstva, čime se neprihvatljivo stanje nad kojim ne postoji kontrola prividno pretvara u ono koje je pod našom potpunom kontrolom. Probuđeni neurotičar misli da ukoliko je on taj koji odbija, on prevazilazi dinamiku koja dozvoljava da se nađe sa one strane koja ga duboko užasava.

Kako osećaj da je stanje privid, ali ne i sama stvarnost nikad ne iščezava, potrebno je konstantno spoljno potvrđivanje i uveravanje. Kako moderne internet platforme personalizuju prikaz sadržaja, proces spoljnog potvrđivanja je gotovo automatizovan. Tako zadatak vrbovanja postaje značajno olakšan i umesto armije agitatora zahteva samo šačicu internet aktivista, takozvanih content creator-a. Kako svi danas imamo naviku da stavove delimo putem ličnih naloga, krug međusobnog neurotičnog potvrđivanja se zatvara.

Vidimo da je slika prikazanog pojedinca tužna i da izaziva dozu žaljenja kao i očinske brige. Do sada nisam naišao na kritiku koja problemu pokušava da priđe na staložen način. Mislim da za to postoje tri glavna razloga: neznanje, zla namera kao i izostanak kulture dijaloga. Protivnici pokreta probuđenih tačno uočavaju sebičnost i nezrelost u javnom ophođenju. Blizu tačnog je i zapažanje neprijateljstva prema tradicionalnoj porodici kao i moguće opasnosti koje nasilno ukidanje autoriteta roditelja može da nosi sa sobom.

Konzervativnoj kritici iz vida (namerno ili nenamerno) izmiče preispitivanje motiva kako pojedinaca, tako i njihovih podstrekača i finansijera. "Kada čovek sve razume, on sve i oprašta", rekao je Tolstoj. Ako smo razumeli neurotičnog pojedinca, možemo biti bliži i opraštanju. Kako sledimo pravilo koje je ustanovio Erih From da političke grupe prepoznaju poljuljane psihološke potrebe u društvu i obećavaju da će da ih zadovolje kako bi došli do moći, naša analiza ne bi bila kompletna i ne bi imala nikakvog smisla bez postavljanja pitanja u čijem je interesu delovanje ovakvog pokreta.

Izuzetno glasna grupa u okviru probuđenih su osobe koje sebe nazivaju transrodnim. Ubeđivanje bioloških zdravih, ali psihičkih labilnih pojedinaca da im je potrebna promena pola kako bi navodno postali ostvarene ličnosti je verovatno jedna od najpodlijih stvari koje čovek smislio. Kako ovakve osobe zahtevaju doživotnu medicinsku pomoć, kao i upotrebu specijalnih preparata (poput hormona), očigledno je da predstavljaju pogodno novo tržište. Posebno je podlo ukoliko se ovakvim načinom kanališe nezadovoljstvo dece koja po zakonu ne smeju da imaju seksualne odnose, ali smeju da menjaju pol!

Ipak, sve je više pojedinaca koji su uočili da su prevareni i sada podnose tužbe protiv bolnica i psihijatara koji su ih ubeđivali da je promena pola ispravna odluka. Međutim, stvaranje tržišta za medicinske usluge nije ni glavni ni jedini razlog zbog kojeg ovi pokreti dobijaju podršku od nevladinog, ali i vladinog sektora. To je samo jedna usputna, površniska manifestacija. Nije slučajno što se ona konstantno nameće u konzervativnoj kritici, dok se dublji problem potiskuje, zanemaruje i obesmišljava. Tok razvoja stanja u društvu će neminovno dovesti do narastajućeg nezadovoljstva. Propagandni radnici današnjice shvatili su da je preusmeravanje nezadovoljstva uz dozvoljavanje neograničenog ispoljavanja tako oblikovanjeg nezadovoljstva daleko održivija strategija od gušenja nezadovoljstva. Naravno, gušenje će po potrebi biti primenjeno istog trenutka kada efikasnost prethodne metode preusmeravanja opadne.

Da li onda konzervativni pokreti predstavljaju zdravu alternativu i kontrakulturu koja je neophodna današnjici? Lično smatram da nisu ni jedno ni drugo. Cilj svakog društveno-odgovornog pokreta trebalo bi da bude rešavanje realnih i konkretnih društvenih problema. Konzervativni pokreti ovo ne postižu. Bez obzira na broj navodnih sledbenika, problemu društva prilaze na ograničen i uprošćen način koji određena viđenja prošlosti romantizuje, uz kompletno odbijanje psihološkog i sociološkog tumačenja pojava od značaja.

Psihološki profil pristalica konzervativnih pokreta je manje zanimljiv za analizu. U pitanju su obični ljudi, pri čemu pojam običan u ovom slučaju ima konotaciju koja nije nužno pozitivna. Iako dovoljno zreli i dovoljno ne-neurotični da uoče neadekvanost u ponašanju probuđenih, sledbenici konzervativaca nemaju dovoljno znanja i želje da dublje sagledaju probleme društva. Oni jednostavno žele običan život i prihvataju ekonomski poredak koji im polako urušava životni standard jer su ipak dovoljno situirani da ih to suštinski ne ugrožava. Iako daleko bolje adaptirani na život u društvu i na pojam odgovornosti, sledbenici konzervativaca nisu u stanju da izađu iz određenih okvira. Pa tako i oni na svoj način maštaju o vođi koji ima jednostavna rešenja i pruža sigurnost - samo mu daju nešto prikladniji značaj u svojim ličnim životima. Iz naivne roditeljske brige, pristupaju pokretu za koji smatraju da može da stvori zdravije okruženje za njihovu decu.

Tako groteskna slika adoslecentske krize koju u javnosti prikazuju probuđeni postaje oružje političko-ekonomskog sistema. Probuđeni postaju jeftin instrument za zastrašivanje - ako ne želite da vaše dete bude transrodno, dozvolite nam da oblikujemo društvo. I usput, ne budite glupi levičar koji očekuje državno školstvo ili zdravstvo. To žele zli transrodni ljudi (kao da osnovna socijalna sigurnost mora da ima bilo kakve veze sa Sovjetskim Savezom i sličnim simbolima zla u terminologiji konzervativaca). Dok se mišljenja struke zanemaruju, prostor se daje upadljivim frazama, debatama, kao i opštem stanju neprijateljstva. Da li je nevaspitano dete neprijatelj svog roditelja ili tužna slika kuće iz koje je poteklo? Ako smatramo da je nečije dete nevaspitano, da li je adekvatno da ceo život posvetimo raspravi sa njegovim roditeljima? Po sličnim merilima treba suditi i pokretu probuđenih.

Oštrim jezikom i ličnom ratobornošću do slave su naglo došli kanadski klinički psiholog i univerzitetski profesor Džordan Piterson i američki politički komentator jevrejskog porekla Ben Šapiro. Kako Ben Šapiro nije psiholog, za razliku od Pitersona, možda možemo da mu progledamo kroz prste za svađalački nastrojen pristup. Ali koje opravdanje možemo da iznesemo za Pitersona? Dva osnovna pravila psihoterapije su da je za rad sa klijentom potrebna njegova iskrena želja, a da ona može da se postigne jedino kroz istinsko i iskreno razumevanje bez osuda. Ruku na srce, sledbenici koji su Džordana i Bena doživljavali kao očinsku figuru su daleko srećnije prošli u životu.

To nam i dalje ne daje za pravo da sa odobravanjem posmatramo njihovo učešće u javnom životu. Konzervativni pokret ne nudi niti analizu, niti rešenje za probleme usamljenosti, otuđenja i ekonomskog raslojavanja. Naprotiv, konzervativci uporno učestvuju u kreiranju političkog rijaliti diskursa. Beskrajnom debatom, koja je u svojoj osnovi besmislena jer se bavi isključivo površinskim manifestacijama, oni kreiraju simulaciju stvarnosti.

U ovakvoj simuliranoj stvarnosti, obe strane vide arhetipsku borbu između dobra i zla. Obe strane sebe vide kao predstavnike dobra, dok suprotnu stranu vide kao predstavnike zla. Anestezirani svađom o pitanjima poput toga da li bi mačke trebalo da se hrane veganskom hranom i da li kućni ljubimci mogu da budu gej ili transrodni, obe strane mogu da se osećaju beskonačno samozadovoljno. U toj samozadovoljnosti obema stranama izmiče iz vida da u političko-ekonomskoj hijerarhiji pripadaju istoj grupi i da ih isti problemi čekaju u budućnosti.

Čitajući između redova, možemo da uočimo da poruke koje nam konzervativni pokret šalje nisu ništa manje jezive. Pogrdan naziv za probuđene je ratnik za društvenu pravdu (Social Justice Warrior, SJW). Ovakvim nazivom nam se na suptilan način stavlja do znanja da je borba za društvenu pravdu ideal vredan podsmeha. Očigledno je da bi trebalo da se pomirimo sa poretkom koji se nazire, bez obzira da li ćemo biti hijerarhijski podređeni.

Takođe je upečatljiv slogan Bena Šapira koji glasi "činjenice ne mare za tvoje osećanja, bebo". Uistinu, emocije koje gaje i način na koji ih probuđeni ispoljavaju nije prikladan. Ipak, ovako odbijanje subjektivnosti nosi sa sobom protkanu poruku. Krajnji cilj odbijanja subjektivnosti, prvo na ličnom planu, a potom i na kolektivnom, je priprema za političko jednoumlje. Činjenice su zapravo viđenja političke interesne grupe kojoj moramo da se povinujemo.

Ukoliko to odbijemo, bićemo okarakterisani kao nezreli, sebični i neobrazovani. Veštački stvoren antagonizam nas primorava da se svrstamo, a potom i učestvujemo u jednom veoma emocionalno iscrpljujućem prepiranju. Međuljudski odnosi sa nezdravo postavljenim granicama, osim emocionalne iscrpljenosti, čoveka podstiču da čini postupke na koje nema prava. U ovom kontekstu, neprikladan postupak je beskonačno bogoradnje o pogrešnosti pripadanja suprotnoj strani.

Tako dolazimo do suštinskog pitanja. Kako izbeći iz simulacije i delovati u pravcu rešavanja realnih problema? Neophodno je da za početak iz glave izbacimo binarni model i da shvatimo da politiku čini sukob različitih interesnih grupa. Kako bi ostvarile svoje interese, interesne grupe su se oduvek služile racionalizacijom, lažima i laskanjem koje je oslikalo polulane potrebe u društvu. Iako su se vremena menjala, a samim tim i površinski oblik potreba, najupečatljivija je uvek bila potreba za sigurnošću.

Zbog toga, traženje lažnih spasilaca u spoljnom svetu će ostati neraskidivi deo ljudskog iskustva, čak i kod osoba koje ne možemo da nazovemo nezrelim ili upadljivo neurotičnim. Ipak, dokle god su prirodne potrebe za sigurnošću u detinjstvu zadovoljene, nadajmo se da spoljni uticaj neće biti uzrok samouništenja. Ipak, ukoliko odbijemo svaki poziv za posvećivanje pažnje detetu, sutra nećemo imati pravo da se žalimo kada dete to pokuša da je potraži na drugom mestu. U tako loše negovanom i poljulanom odnosu ne možemo da očekujemo da ćemo imati autoritet i poverenje onog trenutka kada se setimo da je dete krenulo pogrešnim putem.

Pre konzumiranja bilo kakvog političkog sadržaja neophodno je da odgovorimo na pitanje koja ga interesna grupa plasira i sa kojom namerom. Tek u takvom okviru je moguće i adekvatno tumačenje. Posebno treba izbegavati sadržaj koji izaziva polarizaciju, kao i sadržaj koji odbija da se bavi suštinskim temama. U kontekstu naše analize, koja se bavi problemom probuđenih i konzervativnih pokreta, interesne grupe nisu direktno vidljive. Istinski sukob nije između probuđenih i konzervativnih, već između ekonomskih elita na jednoj, i naroda i ostataka suverenosti države na drugoj strani. Ne postoji način da se u simuliranoj debati pobedi čak i kada bi tačan odgovor postojao - jer taj odgovor ne bi rešio nijedan problem.

Neprijatelj tradicionalne porodice nisu probuđeni. Oni su samo puka žrtva koja služi tuđim političkim ciljevima. Istinski neprijatelj porodice je sve teža ekonomska situacija kao i sve veća posvećenost poslu radi samog sebe (a ne radi realnog rezultata, bilo to zarada ili stvaranje nematerijalnog dobra). Ipak, zahvaljujući beskrajnoj debati, ovo uspešno beži iz vida javnosti, čime jedna interesna grupa ostvaruje vođstvo. Ukoliko neko i posumnja da loše živi ili nema novca, kolege obrađene u prethodnim tekstovima (lični napredak, redpil i instruktori zavođenja) biće tu da nas poduče da se nismo dovoljno potrudili, te da bolje nismo ni zaslužili.

Tek usvajanjem multidisciplinarnih znanja i pristupa možemo shvatiti zašto su i probuđeni i konzervativni dve strane istog novčića. Uloga probuđenih je da lično nezadovoljstvo preusmeravaju na borbu za prava različitih grupe koje su tradicionalno bile meta tlačenja i predrasuda, kao i usputno na neurotične pokušaje manifestacije individualnosti. Njihova meta su neurotični adolescenti koji su u detinjstvu bili uskraćeni pažnje i ljubavi. Uloga konzervativnih je da plaše one koji odbijaju da budu probuđeni njihovim predviđanjem raspada civilizacije. Njihova meta su obični, prosečni ljudi. Iako po standardima psihologije nisu upadljivo neurotični, nisu ni dovoljno hrabri i temeljni da u celosti sagledaju delikatnije probleme ljudskog društva. Zajednička uloga je stvaranje fiktivnog i simuliranog sukoba koji zanemaruje suštinske probleme kao i njihovo rešavanje. A naša uloga je da prihvatimo ili odbijemo da učestvujemo u ovoj besmislici.