Blog

O „krizi muževnosti“

Bojan Viculin

Godinama se govori o ’krizi muževnosti’, pod čime se smatra da muževnosti ima manje nego, npr., tokom dvadesetog veka. Ako nečega manje ima, možda je to otud što za tim ima manje potrebe. Tehnološka dostignuća su učinila život mnogo lakšim – pre svega u fizičkom smislu – i bezbednijim. Otud manje potrebe za fizičkom snagom i pružanjem lične zaštite (putem nekih od elemenata muževnosti).
Zato što je manje potrebna, muževnost je i manje vrednovana u društvu. Zato što je manje vrednovana, muškarci su manje skloni da je stiču i iskazuju. Iz tog razloga su žalbe zbog nedovoljne muževnosti današnjih muškaraca deplasirane.
Muškarci koji, npr. mnogo vremena provode radeći na svojoj mišićnoj masi odavno često deluju kao ljudi koji forsiraju ostavljanje muževnog utiska. Mnogo manje muškaraca se time bavilo pedesetih i šezdesetih, pa opet, većina ljudi će se složiti da su tada muškarci bili muževniji nego u trenutnoj epohi. A, zašto su bili muževniji? Između ostalog, prosto zato što su uslovi životnog staništa bili teži – uključujući fizički teži – i čitav svet je bio siromašniji i ozbiljniji.

Zašto su mužjaci (ljudske jedinke muškog pola) u ranijim vremenima u mnogo većem broju nastojali da odrastu i postanu muškarci?

1. Zato što su uslovi životnog staništa bili teži, i stoga u znatno većoj meri zahtevali muževne osobine kao uslov opstanka i izvesnog prosperiteta.
2. Zato što su nagrade za dostizanje odraslosti i muževnosti bile relativno znatno veće nego u današnjoj epohi.

Muževnost (pozitivna) je danas jedan neprivlačan posao. Posao koji mnogi mužjaci ne žele da obavljaju. Razlog za to je isti kao i kod drugih neprivlačnih poslova: nepovoljna procena o koristima koje donosi za uloženi trud i rad.
Nije lako biti muževan. Za to treba biti staložen i emotivno stabilan, što zahteva vladanje sobom, samosavladavanje, nepredavanje afektima i impulsima trenutka. Za to je potreban trud. Jednostavnije je biti kapriciozan i impulsivan.

Potrebno je biti pravičan. Za to je potrebno upuštati se u odmeravanje razloga za i protiv različitih mišljenja, stavova i postupaka. Jednostavnije je zauzeti stranu koja nam se prva učini kao u našem interesu ili u skladu sa dominantnim stavovima.

Potrebno je biti praktično mudar. Za više informacija o tome upućujem čitaoca na Aristotelovu Nikomahovu etiku.
Potrebno je razmišljati kritički. To zahteva izvestan intelektualni napor i sticanje znanja. Lakše je prihvatati mišljenja okoline bez kritičke distance.
Potrebno je biti kompetentan u onome čime se bavite. Za to je potrebno uložiti trud u sticanje znanja i veština.
Potrebno je biti uporan. To iziskuje trud, štaviše to je trud sam. To zahteva i toleranciju na frustracije. Lakše je odustati posle prvih napora i prepreka.
Potrebno je biti u području realnosti i ostati u njemu i u teškim periodima, a ne bežati u svet fantazije, pustih snova i wishful thinking.
*
Muževnost je, između ostalog, psihološka potreba žena kada je reč o mužjacima. Ta potreba je, pritom, znatno manje prisutna nego u ranijim epohama.
Zašto je ta potreba manje prisutna nego ranije? Zato što su u lakšim i bezbednijim uslovima savremenih životnih staništa muževne osobine manje potrebne.

Možda to objašnjava i fenomen povećanja broja muških transseksualaca u zemljama političkog Zapada: razumno je pretpostaviti da priroda smanjuje broj muškaraca u onim ljudskim staništima u kojima je umanjena potreba za njima.
Smanjenje količine testosterona sa svakom novom generacijom u proteklim decenijama moglo bi biti efekat sve manje fizičke težine egzistencije i manjeg stepena opasnosti u staništima čoveka u savremenim društvima. Možda se radi o tome da priroda s obzirom na okolnosti životne sredine reguliše nivo testosterona kod mužjaka ljudske vrste.
Ako je to tačno, onda se stepen muževnosti može povećati ukoliko dođe do povećanja težine uslova životnog staništa. Stepen muževnosti danas i jeste veći u zemljama u kojima su životni uslovi znatno teži nego u lagodnom Diznilend-svetu Zapada.

Osim toga, već skoro 80 godina Zapad nije imao veliki rat na svojoj teritoriji, koji bi, kao što se redovno dešavalo tokom istorije, značajno smanjio broj muškaraca u populaciji.

Za održanje postojeće veličine populacije, kao i za njeno povećanje nakon njene iznenadne redukcije (npr. usled rata, gladi, pandemije), potrebno je mnogo manje mužjaka nego ženki.
To je izraženo i u činjenici da je glavni faktor u demografiji ne broj dece po ženi, već broj ćerki po ženi (stopa reprodukcije).

Muškarci koji provode mnogo vremena radeći na mišićnoj masi radi impresioniranja žena nisu primetili ili nisu ispravno razumeli navedene izmenjene okolnosti u staništu. Primećujući da su manje traženi od žena kao muškarci, oni donose (pogrešan) zaključak da je stoga neophodno da augmentuju sebe kao muškarce (barem spolja, fizički). Taj pogrešan zaključak ih vodi u uglavnom gubljenje vremena i resursa.
Isto važi i za tzv. ’looksmaxxere’, koji zbog istog cilja nastoje da se ulepšaju ne samo u okviru granica njihovog prirodnog izgleda, već i putem kozmetike i plastičnih operacija.

Vojni rok

Razlog zašto velika većina muškaraca u Srbiji od pre najmanje dvadeset godina ne želi da služi vojni rok je okolnost da u Srbiji ne postoji društveni ugovor u okviru kojeg ta služba ima smisao.

U SFRJ je postojala subvencionisana državna stanogradnja, kao i besplatno zdravstvo i školstvo na svim nivoima. Osim toga, muškarcu je služenje vojne obuke davalo i izvesnu društvenu vrednost (npr. kao neformalni činilac podesnosti za brak; mnoge poslove nije bilo moguće dobiti bez „regulisane“ vojne obaveze). Te okolnosti bile su podsticaji za služenje vojnog roka, u smislu vraćanja duga državi i sticanja izvesne vrednosti u društvu.

U Srbiji ništa od navedenog nije slučaj, i stoga muškarci ispravno procenjuju da vojni rok nije nešto što duguju državi, niti nešto što bi im donelo nekakvu vrednost u društvu.

Služenje vojnog roka je nekada bilo važan pokazatelj muževnosti. Međutim, muževnost je u međuvremenu devalorizovana (na Zapadu uopšte u još većoj meri), te muškarci nalaze mnogo manje razloga za sticanje takvih „odličja“.

Profesor Milan Brdar lamentira nad zatvaranjem niza kasarni na području Srbije. Pa, naravno da su zatvorene, jer su bile višak iz vremena SFRJ, koja je, kao u suštini vojna diktatura, imala potrebu za velikom vojskom. Trebalo je obračunati se sa klasnim neprijateljem, zatim sa neprijateljskom emigracijom, „petom kolonom“, „stranim špijunima“ i „domaćim izdajnicima“. I, uz sve to, ne biti lak zalogaj za SSSR. Iako ta velika vojska nije bila sposobna da ispuni svoj osnovni zadatak, što se pokazalo 1991.

I on se sad pridružuje onima koji propovedaju vojsku kao nužnu za stasavanje muškaraca i popravljanje muškaraca. Kao i mnogi drugi, i on u penziji, iz razloga generacijske predrasude, želi da se mladima nametne ono što je i njemu nametnuto. Sad on govori kako mu je drago što je odradio (čitaj: odrobijao) vojni rok. To je samo naknadna racionalizacija, i možda i romantizacija, maltretiranja kojem je povrgnut u komunističkoj vojnoj diktaturi.

Po njemu, vojska je neophodna, jer inače čovek ne može da ima iskustvo dugog pešačenja sa teretom na leđima. Zašto? Je li zabranjeno pešačiti sa rancem na leđima kroz prirodu, preko brda ili planine? Ko hoće autentični doživljaj vojske ne mora pritom ni da se kupa pet dana. Dodaje još i da je stekao kondiciju za trčanje tek u vojsci. Kao da u civilstvu inače nije dozvoljeno trčati.

A na kraju pohvale vojsci priznaje da je otišao u nju tek sa 27 godina, jer je to odlagao koliko god je zakonski bilo dozvoljeno. I tu nam, nehotično, otkriva istinu. Nikada zapravo nije hteo da ide u vojsku, a sada samo naknadno romantizuje to iskustvo kao što ljudi i inače obično romantizuju svoju mladost.