Blog

Crvena pilula - život u stvarnosti

Borisav Živanović

U prethodnom tekstu, obrađen je fenomen ličnog napretka. Tema ovog teksta je redpill pokret, daleko radiklaniji i štetniji pokret koji prati istu osnovnu crtu - prevazilaženje osećanja manje vrednosti pojedinca. Pokret je svoj naziv dobio po čuvenoj sceni iz filma Matriks. Glavnom liku Neu ponuđen je izbor između plave pilule - života u iluziji i crvene pilule - života u stvarnosti.

Pojmovi srodni pojmu redpill su: manosphere - zajednica pokreta koji se bave problemima muškaraca, incel (invlountary celibate) - muškarci uskraćeni ženske pažnje suprotno njihovoj volji, pick-up artists (PUAs) - instruktori zavođenja koji svoje učenike podučavaju veštinama komunikacije sa ženama, black pill - fatalistički pogled na budućnost sveta i položaj muškaraca u njemu. Kako vidim sve ove pokrete kao varijaciju na istu temu i kao izražavanje istog osećanja, u daljem tekstu koristiću izraz redpill. Ono što ove pokrete razlikuje je jedino intenzitet štete nanet pojedincu, a koji varira od blaže frustracije i potisnutog samopovređivanja (redpill) do mržnje i otvorenog samopovređivanja (incel, black pill).

Za pristalice ovog pokreta, život u stvarnosti predstavlja priznanje nezavidne pozicije muškarca u današnjem društvu. Po njihovom viđenju, muškarac koji nije natprosečno materijalno obezbeđen je nebitan, te je sasvim prirodno da nije poštovan u društvu i da nije privlačan ženama. Milijarde pregleda svedoče o rasprostranjenosti ovakvog osećanja. Ali, velika je zabluda reći da je ovakva pojava nova.

Po viđenju Eriha Froma, ndustrijska revolucija dovela je do nestanka tradicionalnog društvenog poretka. Poreklo više nije garantovalo status u društvu, a nestabilno i nepredvidivo tržište više nije garantovalo stabilnost prihoda. Industrijski proces proizvodnje koji posao deli na male celine i život u velikim gradovima dodatno su podsticali osećanje izdvojenosti pojedinca. Prepoznajući tako poljuljane osnovne psihološke potrebe u društvu, na vlast je došao Adolf Hitler.

Zaključak Eriha Froma je da bi pojava postala masovna, neophodno je da zadovoljava psihološke potrebe većine članova društva. Osećanje izdvojenosti u društvu opisano u knjizi Bekstvo od slobode je i danas itekako prisutno. Ono što naše doba razlikuje od početka prošlog veka je, po viđenju korejskog filozofa Bjung-Čul Hana (Byung-Chul Han) prelazak sa društva discipline na društvo ostvarenja.

Kako primoravanje ljudi na veću produktivnost došlo do svog maksimuma, stvoren je narativ o neophodnosti ličnih ostvarenja. Jedno ogledalo uticaja ovog narativa je pokret ličnog napretka. Ono što metu žrtvi redpill pokreta razlikuje je daleko veće osećanje usamljenosti. Takvo osećanje, na žalost, sasvim je utemeljeno u stvarnosti - broj bliskih prijatelja je sve manji.

Deo koji nije utemeljen u stvarnosti je viđenje kompletnog neprijateljstva društva prema pojedincu. Ovo ide i do granica psihološkog samopovređivanja. Na žalost, zbog odsustva vidljivih ožiljaka, pojava je teže uočljiva javnosti, iako šteta po pojedinca može da bude i veća u odnosu na fizičko samopovređivanje.

Čak ni Endru Tejt, ikona redpill pokreta, nije nova pojava. U knjizi Poznavanje čoveka, Alfred Adler je opisao napadački tip ličnosti. Oni svoju hrabrost uzdižu do bahatosti, a neophodno je i naglašavanje uspeha, kako sebi, tako i drugima. Osećanje straha prevazilaze pokušajem oguglavanja, dok nežnost potiskuju kao slabost. Kroz redpill pokret se vidi vanvremenost Adlerove misli.

Priča Endru Tejta se svodi na niz sličnih izjava, čija je glavna paradigma lična borba protiv sveprisutnih nepovoljnih okolnosti. Po njegovom viđenju, muškarac se rađa nebitan i jedini njegov zadatak je da se u životu ostvari stičući poštovanje od strane drugih muškaraca, ali i žena. Jedini način za ovo je pobeda u borbi sa drugim muškarcima, koja se pre svega ogleda u većoj sposobnosti, snazi i količini zarađenog novca. Takođe, negira postojanje depresije i anksioznosti.

Depresiju vidi kao zaveru čiji cilj je uništavanje muškosti. Smatra da je depresija osećanje, i da kao takva ne može da bude stvarna. Vidi je kao izraz sebičnosti, pošto depresivna osoba razmišlja o svojim osećanjima, koja njega ne zanimaju. Smatra da je za porast depresije u svetu krivo slavljenje slabosti. Anksioznost vidi kao normalnu reakciju na nesposobnost pojedinca pred životnim izazovima, naglašavajući da on ne može da bude anksiozan jer je uspešan u svemu.

Negiranjem važnosti ljudskih osećanja, kao i stalnim naglašavanjem neophodnosti borbe protiv slabosti, očigledno je da Endru Tejt pokušava da savlada svoje lično osećanje manje vrednosti. Naglašavanje neophodnosti preuzimanja kontrole oslikava uplašenost pred nepredvidivim okolnostima. Naglašavanje važnosti posvećenosti poslu i poslovnim uspesima pored prevazilaženja ličnog osećanja manje vrednosti oslikava i nezdrav duh vremena u kojem živimo.

Iako izdvojen kao najuticajna ličnost ove sfere, Endru Tejt nije jedini glasnogovornik ove pogubne ideologije. A i kao svi negativni trendovi, polako dolazi i kod nas. Tako u skorije vreme Nemanja Antić, po struci ekonomista, osvojio je pažnju domaće publike. U osnovi, poruka je slična Tejtovoj. Nešto veći akcenat je stavljen na neophodnost nadprosečnog radnog vremena. Kontradiktorno tome, smatra da su kuća i vikendica nešto na čemu treba raditi ceo život. Šta daje smisao natprosečnom radu, kada su do sada ljudi sa daleko skromnijim primanjima to mogli da priušte? Takođe, smatra da se poslom ne treba baviti zbog novca, već zbog ljubavi prema poslu. Složio bih se da je pogrešno baviti se poslom koji ne volimo, ali isto tako je besmisleno baviti se poslom koji nije profitabilan. Kroz priču, takođe se pominje odbijanje od strane žena.

Ne smemo da budemo zavarani ovakvim, naizgled apolitičnim narativom. Kroz njega je vešto protkana (po rečima Bjung Čul Hana) psihopolitika neoliberalizma. Ono što ovu propagandu čini različitom je da umesto tradicionalne propagande koja je bila zasnovana na razumu, je da je ona zasnovana na emocijama. Teško je odupreti se od udaraca ispod pojasa, metaforički rečeno. Krajnji ishod ovog uticaja će biti epidemija depresije. Revolucije više neće biti moguće zbog uverenja da smo gospodari svoje sudbine, i da je krivica isključivo individualna.

Američki psihoterapeut Danijel Makler (široj javnosti poznat po snimanju dokumentarnih filomova o lečenju pishoza bez upotrebe antipsihotika) uveo je koncept fantazije o spasenju od strane roditelja (parental rescue fantasy). Po njegovom viđenju, deca čije osnovne potrebe u detinjstvu nisu zadovoljene od strane roditelja ovu fantaziju prenose u odraslo doba, očekujući da će neko drugi da se brine za njih bezuslovno. Isto tako, zadovoljenje ove fantazije je moguće pružanjem pomoći, za koju se za uzvrat dobija ljubav i pažnja.

Sveprisutnost interneta učinila je da ljudi na sve širi skup pitanja odgovor traže guglanjem. Stoga, nije čudno očekivati da se odgovori na životna pitanja na koja se nailazi na putu sticanja zrelosti takođe traže na internetu, posebno od strane mlađe populacije koja je sklonija upotrebi tehnologije. Algoritmi društvenih mreža su dizajnirani tako da nude sadržaj sličan već gledanom, čime se dodatno učvršćuju viđenja kojima je korisnik sklon. Kako se životne okolnosti jesu naglo promenile, posmatranje narativa različitog od pogleda roditelja može da ostavi uverljiv utisak.

Deo publike je neosporno nezreo, što zbog svojih godina starosti, ili zbog odrastanja pod nepovoljnim porodičnim i životnim okolnostima. Drugi deo je žrtva preuveličavanja i internalizovanja zahteva današnjice - beskonačnog ostvarenja, rada do iznemoglosti. U oba slučaja, šteta je velika jer se u prelomnim životnim trenucima pojedincu ne nudi sadržaj koji vodi stvarnom napretku i sazrevanju, već sadržaj koji vodi uverljivom prividu. Kod mlađih gledalaca, šteta je daleko veća zbog manje razvijene sposobnosti kritičkog razmišljanja.

Za razliku od ličnog napretka, koji pojedinca usmerava na beskorisne, ali relativno bezazlene navike (poput jutarnje rutine meditacije, pisanja dnevnika ili svakodnevnog pisanja tri cilja), redpill uverenja nanose direktnu štetu mentalnom zdravlju. Otuđenje pojedinaca u društvu, kao i sve veća ekonomska raslojavanja jesu ozbiljna pretnja daljem napretku društva. Sasvim je i prirodno da u pojedincu izazivaju nelagodu, kako bi bio podstaknut na njihovo prevazilaženje. Akcija je bolja očajanja, zar ne? Zašto bi bilo sporno reći da je borba kao pristup životu jedino održivo rešenje? Nismo li i mi Srbi, na kraju krajeva, potomci boraca koji su svojom žrtvom u više navrata uticali na istoriju Evrope?

Na žalost, vid borbe promovisan kroz redpill ideologiju nije isti, bez obzira na brojne pokušaje da se predstavi kao ugledanje na slavnu prošlost, u odnosu na koju smo doživeli moralni i karakterni pad. Borba naših predaka bila je zasnovana i motivisana pozitivnim idealima - ljubavi prema potomcima kao i veri i kulturi. Žrtva je bila viđena kao neophodan deo saradnje radi kolektivnog opstanka. Nasuprot tome, redpill konstatuje večno neprijateljstvo pojedinaca. Takvo gledište ne čini da se čovek na dostojanstven način pomiri sa svojim životnim razočarenjima - a što je neophodan preduslov za sazrevanje. Ovakva borba ne proističe iz ljubavi i vere uz budućnost, već iz neurotičnog straha od budućnosti. Takođe, ne podstiče ga na zajedništvo, jer svi su tu da bi bili bolji od nas, uzeli sav kapital kao i sve žene ovog sveta, zar ne? A i svi čekaju da prestanu da se druže sa nama kada nas prestignu!

Ukoliko među čitaocima ima ljudi koji su trenutno u fazi ugledanja na redpill, verujem da su poslednje dve rečenice izazvale reakciju od blage neprijatnosti do probadanja u grudima. Razlog tome je da su tendenciozno napisane da zagrebu u najbolnije delove psihe, što je česta redpill tehnika. Česta opaska upućena kritičarima ličnog napretka i redpill-a je da takav sadržaj nije loš ukoliko nekome pomogne. Na žalost, kao zagovornik podizanja svesti o mentalnom zdravlju ne mogu da se složim sa takvom konstatacijom. Ne smemo da odobravamo sadržaj iz oblasti mentalnog zdravlja ukoliko on ne podstiče pojedinca na temeljno i potpuno sazrevanje. Narodski rečeno - ne treba da dozvolimo ćoravom da vodi slepog. Naravno, iako autori sebe ne smatraju psihoterapeutima, njihov sadržaj konzumiraju isključivo ljudi koji imaju poteškoće sa osećajem nesigurnosti kao i životnim razočarenjima, te mu moramo suditi po datim kriterijumima.

Kako živimo u dobu u kojem je jedan od glavnih narativa beskonačno ostvarenje pojedinca, može delovati prirodno da je način opstanka i uspeha zapravo teranje inata samo sebi. Ovde i leži zamka, jer čovek nije sebi neprijatelj, a njegove prirodne potrebe (poput odmora ili hobija) nisu rđave! Baš naprotiv, one su neophodan i neraskidiv deo ličnosti. Teško je oceniti da li kroz ovaj vid mazohizma razočarani pojedinci nalaze vrstu utehe. Najverovatnije da to viđenje važi barem za jedan deo aktivne publike. Psihološko samopovređivanje i zadovoljstvo koje donosi je fenomen koji je težak za razumevanje onima koji ga nisu proživeli, bez obzira na otvorenost duha.

U ovom trenutku, teško je reći da li je više pristalica ili protivnika ovog pokreta. Ipak, neosporno je da je broj protivnika u porastu. Razlog ovome je buđenje pojedinaca i uviđanje da su išli pogrešnim putem. Na žalost, mnogi su morali da plate surovu cenu pregorevanja (engl. burnout) ne bi li se osvestili. Ipak, kako se duh vremena neće naglo promeniti, redpill će biti aktuelan još dugo. Kako je internet dostupan svima, biće aktivna zamka u koju će upadati delom naivni ljudi (koji će videti ruku spasa u svetu koji ne razumeju), a delom ljudi koji su karakterno agresivniji (koji će videti ogledalo sebe).

Osim dizanja svesti od strane struke (pre svega sociologa i psihologa), ne vidim druga rešenja. Kako je u ovoj analizi pokazano da je rasprostranjenost utemeljena u samoj društvenoj klimi, ne možemo naći jednog krivca. Problem koji je protkan kroz samo društvo je teško sagledati, a još teže rešiti. Ovo naravno nije poziv na očajavanje. Još jednom bih naglasio neophodnost obrazovanja, kojim bi trebalo da se bave moralni pojedinci. Debatu u kojoj psihoterapeut pažljivo saslušava argumentacije Endru Tejta i slaže se sa njima ne mogu nazavti drugačije do izdaja struke.

Kako je sve više psihologa koji su posvećeni upravo pomaganju ljudi u ostvarivanju sličnih ciljeva kao i redpill, bojim se da će čak i traženje stručne pomoći biti sve manje korisno. Izgleda da je zapažanje Danijela Maklera da su psihoterapeuti često manje zdravi od klijenata tačno. Pojedincu kojeg proganja osećanje izdvojenosti i odbačenosti nije moguće obratiti se na način koji iznosi isključivo razumnu argumentaciju. Oni su pre svega privučeni izražavanjem saosećajnosti (makar i kroz konstatacije o njihovom bolu, iako su često sve sem saosećajne).

Da bi suzbili ovu pošast, moramo prvo izraziti razumevanje i saosećanje za situaciju u kojoj se nalazi pojedinac. Tek sa tako stečenim poverenjem, možemo postepeno usmeriti pojedinca na put istinskog sazrevanja. A zrelost u današnjim vremenima itekako podrazumeva veštinu nošenja sa nebitnošću i neupadljivošću. Bez kruga prijatelja, kao i odnosa sa delom zajednice, ovaj problem nije premostiv. Ali, ukoliko ne stičemo poverenje sa iskrenom namerom, zanat nam je proklet. Psihoterapeutski rad nikada nije bio jednostavan, te se moramo naoružati pre svega strpljenjem! Ne možemo očekivati da se kroz kraću pridiku pređe put od neuroze do sagledavanja suštinskog problema društva.