Blog

Dan studenata i koncept ,,studentskog života"

Borisav Živanović

Za dan studenata, odlučio sam se na pisanje kritike pogleda većine naših studenata na svrhu studija, kao i na koncept studentskog života. Iako je tema kontroverzna, smatram da je jako važan deo šire teme izgradnje sistema vrednosti, kao i uloge školstva u tom zadatku. Iako komunizam nije naročito popularan među današnjom studentskom populacijom, i uprkos što je na studentskim okupljanjima i žurkama često moguće videti srpske nacionalne simbole kao i čuti rodoljubive pesme, stil života naših studenata je direktno preuzet iz doba komunizma.

Pošto sam bio student informatike i živeo u studentskom domu i kojem su većina stanara bili studenti tehničkih nauka, moj pogled je pristrasan. Zamolio bih čitaoce da se uzdrže od preranih osuda. Iako uistinu jesam manje upoznat sa dešavanjima van svog fakulteta, primećujem da situacija ipak nije drastično bolja. Istina može da boli i verujem da će deo studenata biti uvređen ili zbunjen. Ko je ovaj deda i zašto smara?

Na pisanje kritike sam se odlučio jer smatram da osim lične sudbine, pogrešno usmeravanje od rane mladosti negativno utiče i na budućnost Srbije. Kao i većina studenata, morao sam da iz malog mesta (Grocke) dođem u veliki grad (Novi Sad) na studije. Ubrzo sam naučio da studentski dom nije starački dom, te da bi trebalo da se naviknem na svakodnevnu buku i žurke. Kako sam po prirodi skeptik, kroz studije sam se vodio izrekom da ne treba slušati savete drugih studenata, a pogotovo ne onih večitih. Ubrzo sam saznao da su najglasniji preneli previše ispita da bi ostali u domu. Nakon opaski da mi praćenje predavanja nije potrebno, rešio sam da potražim sebi bolje društvo. Ipak, morao sam da se zapitam koji je uzrok dva fundamentalno drugačija pogled na studije.

Smatram da odgovor leži u određenim socijalnim i političkim aspektima života na našem podneblju. Osim što dolaze iz malih mesta i sela, dobar deo studenata je iz radničkih porodica. U ovome nema ništa loše, već naprotiv predstavlja veliki potencijal za razvoj naše zemlje. Iako troškovi stanovanja u gradu (za studente koji ne žive u domu), kao i samofinansiranja nisu mali u odnosu na prosečna primanja, usudio bih se da kažem da je studiranje ipak daleko lakše priuštiti u odnosu na Ameriku. Po mom ličnom mišljenju, dostupnost školstva je ključna za sprečavanje nekontrolisanog ekonomskog raslojavanja. Na žalost, naši studenti ovo ne razumeju i zbog toga svoje vreme provedeno na studijama ne koriste efikasno.

Problem je što kada dođu u novu sredinu, brucoši ne razumeju sasvim šta nova sredina predstavlja. Život u gradu pre svega vide kao priliku za provod, i sam dolazak u grad vide kao dovoljan uspeh. Kako se od brucoša očekuje da na fakultetu nastave sticanje novih znanja iz željene oblasti (iako se u praksi uvek očekuje određeni nivo predznanja čak i iz nepoznatih oblasti), suludo je kriviti isključivo studente za njihovo (nezrelo) ponašanje. Iako, uistinu, brucoši više nisu kod učiteljice, da li bi uloga univerzitetskih profesora trebalo da bude delom i vaspitna? Iako sam se lično opredelio za rad u industriji, nezamislivo mi je da profesor treba da ostane nem na duh koji negativno utiče na rezultate ispita.

Sa porastom životnog standarda u komunističkoj Jugoslaviji, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka, nastao je koncept studentskog života. Verovatno prvi put u istoriji, školovanje je postalo asocijacija za zabavu, a ne rad. Iako Jugoslavije odavno nema, koncept studentskog života se i dalje pažljivo neguje. Odmah po upisu na studije, brucoši su bombardovani sa svih strana brucošijadama, elektrijadama i pozivima na učlanjenje u bezbroj studentskih organizacija. Tu je, naravno, i holivudska hiperprodukcija imaginarnog studentskog života kao zabave. Ovime se kod mladih stvara jedna pogrešna koncepcija, kako školovanja, tako i života. Dodatno, ovime se narušava ugled školstva. Ali, najveća je ipak šteta koja se nanosi pojedincima koji podležu ovom štetnom uticaju. IT industrija je okrutno i veoma takmičarski orijentisano okruženje.

Kakve su šanse za opstanak ukoliko odbacimo učenje lekcija koje se teško uče po završetku školovanja, a koje su neophodne? Porast životnog standarda je uvek bio praćen nastankom potrošačkog društva. Nastanak potrošačkog društva na našim prostorima je bio šezdesetih godina 20. veka. I dalje, u našem narodu potrošački ideali iz perioda komunizma poput odlaska na more žive. Granice ove opsesije su gotovo komične! Iako su današnja vremena daleko od blagostanja, potrošačko društvo pruža brojne pogodnosti onima koji žele da budu prosečni. Ovo negativno utiče na volju za stvaralaštvom. Gotovo je nemoguće objasniti nekome zašto bi trebalo učiti, ili raditi, ako je životni standard dovoljan da obezbedi kupovinu uvozne odeće ili odlazak na more.

Lično nikada nisam razumeo opsesiju studenata za učlanjenje u studentske organizacije. Pretpostavljam da se radi o spletu nekoliko zdravih težnji: želje za društvenim životom, želje za hobijima kao i želje za povezivanjem sa ljudima iz struke. Takođe, studenti su često dovedeni u zabludu kako je navođenje članstva ili učestvovanja u ogranizacionim aktivnostima korisno pri zapošljavanju. Istina je da se poslodavci ne obaziru i to ne smatraju relevantnim iskustvom. Moja kritika se odnosi na studentske organizacije namenjene studentima elektrotehnike i računarstva, prvenstveno. Kao student, rado sam sa društvom sa psihologije išao na radionice koje ogranizuju njihove organizacije, i koje su poučne i primerene. Studenti informatike su zanimljivi za analizu upravo iz razloga što je često vidno da nisu na studijama zbog svesne volje za bavljenjem IT-jem. Naravno, nije nikakav problem ukoliko neko ne želi da se bavi određenim zanimanjem. Problem je što povećanje upisnih kvota mora da prati i povećanje broja diplomaca.

Konstantno obaranje kriterijuma nanosi štetu onim studentima koji zaista jesu talentovani i zainteresovani. Davanje prilike svakome da se školuje je zdrav ideal kojem teži svaka država koja ima ambicije za ostvarivanje održivog napretka. Pogrešno je omogućiti da svako može da završi školu. Drugim rečima, školstvu je potrebna jednakost prilike, a ne jednakost ostvarenja. Kada sam bio dete, još uvek se mogao čuti odjek vremena kada je programiranje bilo avangarda. Ta vremena su, na žalost, odavno prošla. Sada je odjek značajno ugušen bukom marketinga. Danas bi svako želeo progamerske pare, ali niko nije svestan koliki bol u duši nose programeri. Zbog toga, sa žaljenjem posmatram sve manju želju za stvaralaštvom kod studenata. Iako računarske nauke nisu jedina pogođena oblast, problem je nešto izraženiji jer trenutne ekonomske prilike podstiču ljude na upis studija iz ove oblasti. Tako već godinama gledam kako studenti, po završetku života iz bajke, često nalaze poslove koji po zahtevnosti ne odgovaraju univerzitetskom obrazovanju.

Razlog ovome nisu isključivo trenutne ekonomske prilike. Studenti koji od početka studija nisu razumeli smisao studija, niti su imali želju za nešablonskim razmišljanjem, ni po završetku studija ne vide razliku između ozbiljnog i neozbiljnog posla. Čak su mi se i profesori za vreme studija žalili kako po savladavanju osnovih lekcija, studenti gube interesovanje. Uvek se rastužim kada vidim koliki broj diplomaca nosi zvanja inženjera računarstva, a da pritom ne razume suštinske koncepte sakrivene ispod tehnologija koje svakodnevno koriste. Jer ako to nije posao inženjera, šta je? Vremena koja očekuju čovečanstvo su krizna. Ali kriza neće biti samo materijalna, nego pre svega duhovna! Jedine veštine koje će moći da nas spasu su znanje i sposobnost za sagledavanje šire slike! Na žalost, niti životne okolnosti, niti školstvo, ne podstiču formiranje navedenih veština! Dok nam stvarnost ne bude udarila šamar, neophodno je podići svest o izazovima savremenog doba. Sa razvojem veštačke inteligencije, deo šablonskih zanimanja će biti eliminisan. Ali ljudsku autentičnost nije tako lako zameniti i ona će morati da ostane na ceni! Smatram da bi u zdravom društvu glavnu ulogu u formiranju sistema vrednosti trebalo da imaju roditelji. Ali nikako ne smemo zanemariti ni uloga školstva. Ipak, vremena se menjaju i ne možemo očekivati od roditelja da se bave svime. Neophodno je da fakulteti prestanu da sebi narušavaju ugled promovisanjem pijanki i da kao alternativu ponude obrazovne vannastavne aktivnosti. Omladina predstavlja budućnost svake države, i uzaludno je uzdati se u razvoj nauke i tehnologije ukoliko je osim samog kvaliteta rada neadekvatan pogled na ulogu i važnost rada. Ne smatram da je rešenje uvesti pravila slična američkim univerzitetima koja eksplicitno zabranjuju saradnju između studenata na izradi studentskih projekata.

Sisteme vrednosti zasnovane na takmičenju i neprijateljstvu smatram duboko pogrešnim. Svako veliko delo stvralaštva u nauci i tehnici stvoreno je saradnjom. Naravno da rešenje nije ni tolerisanje prepisivanja i varanja na ispitima. Dovoljno bi bilo postaviti kriterijume koji odgovaraju univerzitetskom obrazovanju. Samim time bi i stil života kao i nivo posvećenosti i ljubavi prema nauci morao da prati nivo koji se očekuje od studenata. Bez nacionalne inteligencije ne možemo očekivati ni nacionalnu obnovu. Nažalost, studentske žurke, mahanje zastavom i provlačenja na ispitima ne mogu da proizvedu nacionalnu inteligenciju. Istorija srpskog naroda je bila burna i hvatanje koraka sa svetom u nepovoljnim okolnostima nikad nije bio jednostavan zadatak. U knjizi Čujte, Srbi!, Arčibald Rajs je kritikovao srpske studente u inostranstvu. Smatrao je da je znanje ostajalo površno, knjiško i da se nije stapalo sa duhom. Iako danas imamo svoje univerzitete, kritika ostaje relevantna. Ipak, zdrave temelje još uvek imamo. Na nama je da odlučimo - hoćemo li da žmurimo, ili ćemo da se usudimo i da pogledamo u provaliju pred kojom stojimo?