Blog

Vidimo se u čitulji na ruski način

Stefan Pajović

Kada se novembra 2023. godine serija Slovo pacana. Krovь na asfalьte pojavila na popularnom ruskom striming servisu, malo ko je očekivao da će doživeti toliku popularnost. Mlada glumačka postava i tematika koja na prvi pogled deluje prežvakano nisu mnogo obećavali. Pa ipak, za samo dve nedelje, serija je postala najgledanija u celoj Rusiji. Poput nenadanog uspeha Netfliksove „Igre lignje“ (2021), publici se toliko dopala da je reklama išla od usta do usta, pa je broj obožavatelja porastao do te mere da je reditelj bio prinuđen da ponovo snimi završnu scenu kada je originalna verzija procurela na internet. No, krenimo redom.

Podnaslov „Krv na asfaltu“ je razumljiv, a ni „Slovo“ nije toliko zagonetno ako znamo da je u crkvenoslovenskom „slovo“ bilo „reč“. Dakle: „Reč pacana. Krv na asfaltu“. Pacan bi se moglo na srpski prevesti kao „tip“, „lik“, „momak“ ili pak, „junoša“. Pravo značenje ove reči je neobično i u izvornom ruskom. „Pacan“ se prvi put pojavio 1928. godine kod Šolohova u Tihom Donu u značenju „mlađi delikvent“. Ovakvo tumačenje i danas drži vodu, ali je reč postala neutralnija, bliža engleskom guy, kao u naslovu serije FamilyGuy. U ruskoj hit seriji, većina glavnih likova su pacani, odnosno „mataljčiki“, pripadnici tinejdžerskih uličnih bandi oko kojih se vrti ceo zaplet. Ko nije u bandi, dobije etiketu „čušpana“.

Ako vam ovi termini ne zvuče previše slovenski, osećaj vas ne vara. U pitanju je sleng povezan sa tatarskim jezikom, koji pripada turkijskoj grupi jezika. Ništa neobično s obzirom na mesto radnje: grad Kazanj u republici Tatarstan, gde više od polovine stanovništva čine Tatari. Tu se kasnih sedamdesetih godina prošlog veka javio „kazanjski fenomen“, odnosno formirale su se bande maloletnika koje su imale unutrašnju hijerarhiju. U savremeno doba, jedan bivši član bande napisao je knjigu o svojim iskustvima koja je poslužila kao ispiracija za seriju. Autor monografije je čak unajmljen kao konsultant na izradi scenarija. Maloletničke bande su dobijale imena prema delu grada u kom su nastale, pa se tako grupa koju pratimo u seriji naziva Universam, prema Universamskom kraju. Ovaj naziv je izmišljen, ali nazivi drugih bandi su stvarni, poput Čajnika. Pravila unutar bande su stroga, ali jasna: zbor u kraju svaki dan; jedini izgovor za izostanak je smrt majke ili problemi s policijom. Ko hoće da stupi u bandu, mora prvo da se ispred svih potuče sa postojećim članom.

Time dolazimo do lika AndrejaVasiljeva, dečaka koji odrasta u blokovima Kazanja i ima dar za muziku. Kada ga nastavnica engleskog zaduži da poduči svog vršnjaka Marata, koji je član bande, Andrej poželi da postane mataljčik i tu počinje pravi zaplet. Vidimo kako ove tinejdžerske „grupirovke“, kako ih je označila policija, u početku imaju bezmalo korektivnu ulogu u društvu, pomažući porodicama svojih članova. Dobar deo njih će kasnije, tokom smutnih devedesetih, izrasti u prave kriminalce, poput onih koje smo gledali u Sašinoj ekipi (Brigada), ali i domaćem filmu Vidimo se u čitulji (1994). Zapravo, jedna od scena je istovetna srpskom dokumentarcu: crno-bele slike prestupnika-glumaca sa imenima pravih kriminalaca i načinom na koji su kasnije skončali. Jedina razlika je što Slovo pacana prikazuje njihove same početke, kada su još uvek bili deca.

Reakcija društva na pojavu ovih grupica oličena je kroz policijskog inspektora Iljdara, kao i organizaciju komunističke omladine, nešto poput SKOJ-a, koji žele da prevaspitaju omladince, pre nego da ih slepo kažnjavaju. Tu dolazimo do škakljivog pitanja kako su današnje ruske vlasti, koje se nanovo nadgornjavaju sa Zapadom, reagovale na ovu provokativnu seriju koja obiluje nasiljem. Kada su autori serije najavili kasting u Kazanju, lokalne i pokrajinske vlasti su im zabranile snimanje, jer su se bojali da će im grad izaći na zao glas. To je zapravo tačno, jer savremeni Kazanj, ili kako ga često nazivaju, „treća prestonica Rusije“, danas izgleda potpuno drugačije u odnosu na pre četrdeset godina. Zbog toga su sve scene snimane u Jaroslavlju, bliže Moskvi.

Tačku na raspravu o eventualnoj zabrani serijala, stavio je niko drugi do slavni ruski režiser Nikita Mihalkov. Smatrao je da je bojazan da će savremena omladina poći putem likova sa malog ekrana „ogromna glupost“, dok je režiser, Andrej Zolotarev, rekao da je glavna poruka Slova pacana da „zlo rađa zlo“. Tako je serija od stepnje da će biti zabranjena, stigla do toga da će najverovatnije ove godine biti prikazana na kanalu sa nacionalnom frekvencijom, naravno, uz oznaku „18+“. I ne samo to, početkom 2024. godine kreće snimanje druge sezone (prva ima osam epizoda). Sudbine mnogih likova su ostale nerazrešene, iako je narativ majstorski zaokružen. U uvodnoj sceni prve epizode vidimo Andreja kako svira na klaviru, što je ujedno i završna scena poslednje epizode. Ipak, kompozicija i kontekst su se radikalno izmenili kako bi odrazili promenu koja se desila u njegovom životu, kao i u životima drugih protagonista: od klasične muzike do „Sedaje noći“ [„Siva noć“], pop-šlagera Jurija Šatunova. Inače, serija je podsetila publiku na mnoge druge izvođače iz osamdesetih i njihove hitove u novom aranžmanu.

Sve u svemu, Slovo pacana. Krv na asfaltu oživljava tematiku koja je za današnju rusku omladinu istorijska, jer nisu iskusili život u Sovjetskom Savezu. Popularnost serije može se objasniti i time što je negde između masovne produkcije sapunica ruske kinematografije i puke imitacije tematike sa Zapada. Sa nevelikim budžetom od sto miliona rubalja (oko 120 miliona dinara), autori su uspeli da prilagode slovenski kulturni fenomen modernom tržištu zabave u obliku bindžovanja serija putem onlajn servisa.