Blog
Otuđenja identiteta
Borisav Živanović
Kada pričamo o Zapadu, najčešće je fokus na stanju privrede i relativnom zaostatku Srbije. Tema koje je malo ljudi svesno je mračna strana privrednog razvoja. U visokoindustrijalizovanim državama sveta, u porastu je sve veći osećaj usamljenosti. Šta je ovo prouzrokovalo i postoji li rešenje? Koliki je udeo problema koji je nastao prirodno, a koliki veštački podstaknut? Iako je na ovakva pitanja teško dati celokupan odgovor, usudio bih se da iznesem lični pogled.
Poslednjih godina, u američkoj javnosti se sve više govori o rezultatima istraživanja koja pokazuju kako je broj bliskih prijatelja stanovnika SAD u padu poslednje tri decenije. 1990. godine, 40 odsto muškaraca je izjavilo da ima 10 ili više bliskih prijatelja, dok je 3 odsto izjavilo da nema bliskih prijatelja. 2020. godine, broj muškaraca koji imaju 10 ili više bliskih prijatelja je opao na 15 odsto, dok je broj muškaraca koji nemaju bliskih prijatelja porastao na 15 odsto[1].
1990. godine, 28 odsto žena je izjavilo da ima 10 ili više bliskih prijatelja, dok je 2 odsto izjavilo da nema bliskih prijatelja. 2020. godine, broj žena koje imaju 10 ili više bliskih prijatelja je opao na 10 odsto, dok je broj žena koje nemaju bliskih prijatelja porastao na 10 odsto (preuzeto sa: https://www.americansurveycenter.org/why-mens-social-circles-are-shrinking/ ).
U trenutku pisanja ovog teksta, nije bilo dostupnih uporedivih istraživanja na našim prostorima (Srbija i bivša Jugoslavija). Po jedinom dostupnom istraživanju nad adolescentima uzrasta od 13 do 18 godina, 37.6 odsto adolescenata je izjavilo da ima više bliskih prijatelja , 53.8 odsto da ima nekoliko bliskih prijatelja, 6.9 odsto da ima jednog bliskog prijatelja, dok 1.7 odsto nema nijednog bliskog prijatelja[2]. Važno je naglasiti da zbog ograničene starosne grupe, istaživanja nisu uporediva.
Drugi pojam prisutan u američkoj javnosti, kako stručnoj tako i široj je nedostatak dodira (engl. touch starvation, touch hunger). Pod ovim pojmom, podrazumeva se stanje nespokoja izazvano nedostatkom fizičkog dodira. Ovaj pojam ne potiče iz psihologije ili medicine, već iz kolokvijalne upotrebe. Ta činjenica ne negira postojanje pojave, iako je bez istraživanja nemoguće odrediti detalje o rasprostranjenosti.
Ovaj pojam je prisutan i u domaćoj javnosti, kako u novinama, tako i u blog objavama stručnih lica (psihijatara i psihoterapeuta). U žižu javnosti pojam je došao sa epidemijom korona virusa i zaključavanjem.
Istraživanja su pokazala vezu između zadovoljavajućeg društvenog života i boljeg zdravstvenog stanja i dužeg života[3]. Takođe, istraživanja su pokazala kako fizički dodir izaziva lučenje oksitocina, hormona koji utiče na osećanje bliskosti i koji podstiče osećanje stabilnosti[4]. Da li je dovoljno da rezultate istraživanja prihvatimo kao takve, ili je potrebno da u njima potražimo dublju pouku? Jako važan faktor u doživljaju dodira jeste i kontekst u kojem se on desio. Ovo nas upućuje na dublji razlog, zasnovan u psihološkim potrebama čoveka.
Alfred Adler (široj javnosti poznat po uvođenu pojmova kompleksa niže i više vrednosti) je smatrao, ugledajući se na zaključke Čarlsa Darvina, da je zbog (relativne) fizičke nemoći ljudima neophodan život u zajednici. Ljudi se rađaju sa osećanjem nemoći koje pokušavaju da savladaju celog života. Ovo je, naravno, moguće učiniti na zdrave i nezdrave načine. Kao zdrav način, video je učestvovanje u zajednici. Kao neke od nezdravih načina, smatrao je odbijanje učestvovanja u zajednici, traženje izgovora za bežanje od izazova i krivljenje drugih za neuspeh. Smatrao je da kultura ima ključni značaj u opstanku čoveka i da je nastala iz neophodnosti života u zajednici.
Suštinski problem nije samo manji broj prijatelja ili odsustvo fizičkog dodira. Iako kao statistički pokazatelj mogu da nagoveste negativne promene u društvu, temeljnija analiza je neophodna. Pravi problem je sve veće osećanje otuđenosti, odnosno nedostatka bliskosti. Na žalost, individualizam i otuđenost su osobine industrijalizovanih društava. Odsustvo zajedništva za čoveka nije prirodno, jer je upravo život u zajednici obezbedio uslove u kojima ljudi danas žive.
Neophodno je naglasiti razliku između pojmova samoće i usamljenosti. Pod samoćom podrazumevamo stanje u kojem pojedinac, bez prisustva javnosti, provodi vreme. Samoća omogućava učenje, napredak i stvaralaštvo. Neophodna je za sagledavanje sveta, kako spoljašnjeg, tako i unutrašnjeg. Samoća je zaslužna za sva velika stvaralačka dela (kako umetnička, tako i tehnička) kojima se divimo. Usamljenost je stanje neprijatnosti izazvane odsusvom bliskosti i zajedništva. Osoba koja je sama ne mora da bude usamljena. Sve češći slučaj danas je osećanje usamljenosti, uprkos obilju ljudi kao i sadržaja, kako iz virtuelnog, tako i iz stvarnog sveta.
Trenutna opasnost po čovečanstvo je sukob dugoročnog interesa čovečanstva i kratkoročnog interesa potrošačkog društva. Dugoročno, čovečanstvo je održivo isključivo ukoliko pojedinci mogu da napreduju kroz stvaralaštvo i saradnju sa društvom. Kratkoročno, proizvođači brojnih beskorisnih proizvoda ne bi osvojili ni trenutak pažnje javnosti ukoliko bi fokus bio na stvaralaštvu, umesto potrošnji. Još surovija istina je da napredak korporacija upravo zavisi od podsticanja sujete.
Suština stvaralštva je ostavljanje dela koje prevazilazi život stavaroca, kao i vremena u kojem živi. Zbog toga, stvaralaštvo je neraskidivo sa osećanjem zajedništva. Nasuprot tome, suština potrošačkog društva je zanemarivanje bilo koga osim pojedinca i njegovih želja. Iako na prvi pogled deluje da pojedinac može da uživa u beskonačnoj sebičnosti koja mu se preporučuje, rezultat je sasvim suprotan. Izolovanost je neprirodna, te ne postoji adekvatan dugoročan mehanizam za nošenje sa ovakvim osećanjem. Najčešći ćorsokaci u koje vodi usamljenost su depresija i bolesti zavisnosti.
Osećaj zajedništva i stvaralštvo nikada neće biti vrednosti koje će potrošačko društvo podsticati. Čovek kojem su na prvom mestu porodica, prijatelji i stvaralački rad nikada neće trošiti novac na nepotrebne proizvode kojima su tržni centri preplavljeni. Ali, ovakvom sistemskom promenom prioriteta čovečanstvo zalazi u ćorsokak. Na ličnom planu, rezultat će biti otuđeni i nesrećni pojedinci. Na globalnom planu, rezultat će biti nefunkcionalno društvo koje nije u stanju da stvori napredak.
Nikako ne smemo potcenjivati ni digitalne industrije koje direktno zloupotrebljavaju usamljenost. Verovatno najjaču industriju usamljenosti čine pornografski sajtovi. Kao nastavak, desio se i uspon platforme OnlyFans[5], koja pored pristupa pornografiji omogućava i komunikaciju sa proizvođačima pornografije. Iako pornografija nije nova pojava, beskonačna dostupnost putem interneta, kao i zavisnost od pogrnografije jesu. Iako tema otvorene debate, smatram da je uticaj pornografije štetan.
Takođe, mnoge striming platforme omogućavaju komunikaciju sa strimerima. Upravo je taj privid bliskosti uzrokovan komunikacijom, makar i površnom, ono što čini da korisnici plate pretplatu. Stanje koje ovo izaziva kod članova publike se naziva parasocijalna veza (engl. parasocial relationship). Karakteriše je osećanje bliskosti sa osobom koja čak ni ne vidi člana publike kao individuu. Iako je ovde neosporna velika lična nezrelost, ukoliko je određena pojava iole masovna, moramo da postavimo pitanje koji su to društveni faktori koji je podstiču.
Kao uzrok opadanja osećaja zajedništva, vidim kombinaciju nepovoljnih životnih okolnosti i neadekvatnog sistema vrednosti. Za formiranje prijateljstava, pre svega je potrebno kontinuirano provođenje vremena u kolektivu. Zbog školovanja i posla, ljudi su sve češće primorani na selidbu. Rad od kuće, iako je neosporno doneo prednosti, značajno onemogućava društveni život. Upareno sa opštim nerazumevanjem sopstvenih potreba, za koje pored industrije moramo da okrivimo i školski sistem, rezultat je narastajuće osećanje usamljenosti.
Ipak, godinama je interesovanje za psihološke probleme čoveka u porastu. O tome svedoči i brza popularnost koju stiču sve javne ličnosti koje se odluče da govore o datoj tematici. Tako najveća prednost interneta postaje glavna mana. Pored velike količine sadržaja objavljenog od strane stručnih lica, lako se nailazi na sadržaj koji predstavlja karikaturu modernog vremena. Naročito upečatljiva ličnosti iz te sfere je Endru Tejt.
Sa narastanjem izazova svakodnevnog života, neminovno će rasti i pritisak koji trpe pojedinci. Dodatno otežavajuća okolnost po stanje pojedinaca biće kultura koja ne zadovoljava osnovne čovekove potrebe za zajedništvom i razumevanjem. Takvu kulturu će podsticati interesne grupe koje na prvo mesto stavljaju svoje kratkoročne ciljeve. Poučeni dešavanjima današnje Amerike, možemo postaviti životne prioritete. Naravno, rešavanje ovako suštinskog problema u nepovoljnom okruženju neće biti jednostavan zadatak.
Štetnih dođagaja je u istoriji čovečanstva bilo na pretek. Odnos čoveka i zajednice je verovatno jedan od prvih (ali i najkompleksnijih) problema sa kojima se čovek suočio. Trenutnu krizu vidim kao samo jedan od mnogobrojnih izazova u razvoju i napretku čovečanstva. Prvobitna iskušenja rešena su uvođenjem različitih ograničenja, grupisanih pod mojmom morala. Za prevazilaženje moderne krize usamljenosti, stari pogled ograničenja koja sprečavaju štetno nije dovoljan. Suštinski izazov su ograničenja od stvari koje nisu dovoljno korisne.
Upravo ovde vidim potencijal za napredak školstva, kao i pristupa u vaspitanju. Zdrav odnos prema društvu podrazumeva zdrav lični identitet. Okrenutost ka stvaralaštvu je neophodan činilac zdravog identiteta. Nemojmo se zavaravati utopijskim predviđanjima o svetskom blagostanju. Pozicija i dalje bi mogla biti isključivo izazovna, ali ne i nepodnošljiva. Do sada nije pronađen način da se istinske potrebe uguše. Tako da će uvek biti pristalica zajednišva - a naša je uloga da im osvestimo istinske potrebe koje su prigušene.
[1] https://www.americansurveycenter.org/why-mens-social-circles-are-shrinking/
[2] https://www.dps.org.rs/wp-content/uploads/2023/08/Kongres-psihologa-2023-Knjiga-rezimea-2023-08-26.pdf
[3] https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3150158/
[4] https://elifesciences.org/articles/88215, https://www.health.harvard.edu/mind-and-mood/oxytocin-the-love-hormone
[5] Iako ova platforma omogućava pristup plaćenom sadržaju stvaralaca svih struka, 98 odsto sadržaja čini pornografija.
