Blog
Dosadni novi svet
Gordana Lasković
Moja baba živi sama, i nikada joj nije dosadno.
Ona dane provodi pretežno sama, u selu u Bosni, koje polako izumire. Moj deda, a njen suprug je preminuo pre nekoliko godina, a njihova deca i unuci žive na različitim stranama sveta. Iako je svi obilazimo nekoliko puta godišnje, činjenica je da dobar deo godine provodi sama. Tek poneki susret sa komšijama ili odlazak u mesečnu nabavku u prvi veći grad, njoj pruža zadovoljstvo. Zadovoljstvo joj pruža i gledanje različitih TV kvizova znanja na nacionalnim frekvencijama (ne poseduje kablovsku televiziju), kao i pripremanje pite od krompira ili domaćeg hleba, zalivanje cveća, okopavanje bašte, briga o kokoškama, pletenje korpi od pruća. Ipak, ja moju babu nikada nisam čula da izgovara da joj je dosadno, uprkos činjenici da nema mnogo interakcija sa ljudima u toku dana.
S druge strane, nedavno sam, sasvim slučajno, odgledala video, odnosno anektu na temu: Šta vas više plaši: da budete sami sa sobom bez mobilnog telefona ili…
Na ulicama Čikaga, jutjuber je zaustavljao slučajne prolaznike, mahom mlade ljude i postavljao im je pomenuto pitanje. Ono što je zanimljivo jeste što je druga opcija uvek zvučala neobjašnjivo zastrašujuće, bar je u meni izazivala osećaj nelagode i neuhvatljivog straha.
Da li vas više plaši da budete sami sa sobom bez mobilnog telefona ili da pronađete člana porodice u stanu bez svesti?
Da li vas više plaši da budete sami sa sobom bez mobilnog telefona ili da saznate da bolujete od neizlečive bolesti?
Da li vas više plaši da budete sami sa sobom bez mobilnog telefona ili da sve oko vas bude razrušeno i spaljeno jer je počeo rat?
Da li vas više plaši da budete sami sa sobom bez mobilnog telefona ili da ostane bez krova nad glavom?
Ipak, ti mladi ljudi nisu oklevali sa odgovorima, i definitivno nisu osetili jezu koja se na mojoj koži nazirala dok sam slušala o ,,drugim opcijama''. Svi su jednoglasno odgovarali da ih više plaši da budu sami sa sobom.
Razmišljajući o njihovim ''ko iz topa'' odgovorima, nisam mogla a da se ne zapitam, zašto im pomen na samoću ledi krv u žilama? Paradoksalno je što sam sve te mlade ljude mogla sam da zamislim kako objektivno govoreći, sate provode izolovani u svoja četiri zida, prikovani za mali ekran u kojem je čitav jedan ,,svet''. O kakvom strahu od samoće je onda reč?
A onda sam se setila reči Mome Kapora koji je na plemenit način objasnio da je njihova slabost zapravo njihov strah:
Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi.
Afirmišući ideju o plemenitosti samoće, Kapor ukazuje na važnost prihvatanja vremena provedenog sa samim sobom kao dragocenog aspekta života. U savremenom društvu koje je često preplavljeno spoljnim stimulišućim faktorima, može se razmotriti kako su društvene mreže, stalna povezanost i brza dostupnost informacija, možda i doveli do gubitka osećaja za unutrašnji svet pojedinca. (Društvo spektakla) Kroz samoću, ljudi su od davnina pronalazili prostor za introspekciju, samorazumevanje i lični rast. Naposletku, i neke od najlepših samospoznaja najčešće dolaze u samoći.
Osim Mome Kapora, i Šopenhauer ističe da: U samoći bednik oseća svu svoju bedu; veliki duh svu svoju veličinu.
Šopenhauerova tvrdnja se takođe može se razmotriti u svetlu savremenih socijalnih pritisaka. Društvo često postavlja standarde i očekivanja koja pojedinci osećaju, a strah od samoće može biti rezultat potrebe za društvenom validacijom. Analizirajući ovo u kontekstu savremenih fenomena, kao što su virtuelni sviđići (lajkovi) i komentari na društvenim mrežama, vredi razmisliti na koji način ljudi mire svoj unutrašnji svet sa spoljašnjim očekivanjima.
U suštini, oba ova filozofsko-umetnička koncepta nude alternativni pogled na strah od samoće, pozivajući ljude da pronađu vrednost i snagu u trenucima introspekcije i ličnog rasta. Sposobnost suočavanja sa samoćom postaje, prema ovim perspektivama, merilo unutrašnje snage i veličine pojedinca.
Međutim, pitanje koje bi trebalo razmotriti jeste, da li je te mlade ljudi strah od samoće, usamljenosti ili je posredi nešto drugo, poput dosade?
Kada živiš u svetu i u vremenu gde ti spoljni uticaji čak ni ne dozvoljavaju da budeš sam, da li je to onda strah od samoće ili strah do dosade? Možda se pod samoćom krije strah od gubitka konekcije, izgubljene pripadnosti u svetu koji je neprekidno povezan društvenim mrežama i virtuelnim komunikacijama. (Vrli novi svet). Zato stalna potreba za društvom može biti ne samo potraga za ljudskim pogledima, već i za konstantnom potvrdom, u vidu sviđića i komentara, koji naravno dolaze uz virtuelnu interakciju.
Osim toga, dosada može biti simptom nedostatka stimulacije i izazova. Mladi ljudi, okruženi brzim tehnološkim napretkom i stalnim protokom informacija, mogu osetiti izvesnu dosadu kada se nalaze sami sa sobom, bez aktivnosti koja bi ih zadovoljila na istovremeno, intelektualnom i emocionalnom nivou, te zato i neprestano sežu ka virtuelnom svetu.
Zato je opravdano zapitati se, šta to tačno zbunjuje u njihovim odgovorima? U svetu, gde se neprestano i neumorno promoviše ideja ,,da smo sami sebi dovoljni'', nailazimo na paradoks.
S jedne strane, društvo nas podstiče da se okrenemo sami sebi, da razvijamo svoje lične interese, talente i autentičnost. Međutim, istovremeno smo bombardovani spoljnim uticajima, naročito putem društvenih mreža, koje često služe kao platforma za konstantnu distrakciju i spoljašnje potvrde. Zato ti pokušaji individualizacije i jesu otežani jer smo stalno preplavljeni informacijama koje dolaze spolja, umesto da se fokusiramo na unutrašnji razvoj. Umesto da stremimo ka dubljem razumevanju vlastitih vrednosti, često težimo spoljašnjoj potvrdi.
Zato pitanje prave socijalizacije postaje ključno u ovom kontekstu. Da li konstantna povezanost putem društvenih mreža i brza dostupnost informacija stvarno doprinose dubokim međuljudskim odnosima ili nas drže na površini? Može se zaključiti da, uprkos virtualnoj povezanosti, mnogi ljudi suštinski ostaju usamljeni jer im nedostaje dublja veza sa svetom.
Za kraj, hajde da razmotrimo vrednosni primer moje babe, koja pronalazi radost i ispunjenje u miru i samoći u svom selu u Bosni. Iako u prvi mah odaju utisak dosadnih, ustaljenih radnji, njeno zadovoljstvo je upravo u tim jednostavnim radnjama poput pripreme pite, brige o bašti i kokoškama ili u gledanju televizijskih kvizova. Njeno iskutvo sugeriše da, uprkos savremenim pritiscima i kontradikcijama u vezi sa društvenim očekivanjima, postoji lepota i snaga u trenucima dubokog povezivanja sa sopstvenim bićem.
