Blog

Das ist Berlin

Jelena Zelenović, Novi Sad

Šetajući Berlinom i vozeći se njegovom beskrajnom železnicom, čovek stekne utisak da u ovom gradu osoba lako može nestati kao što je nestao radnik Milutin Topalović, te da taj nestanak može proći neprimećeno jer umesto te osobe ne ostaje praznina, nju popunjava sledeća jednika podobna za upražnjeno mesto. Das ist Berlin.

Ovo je bila parafraza rečenica iz romana Slobodana Vladušića ,,Omama“ u kojem je Milutin Topalović nestali radnik iz Srbije, čije postojanje bi bilo izbrisano kao da ga nikada i nije bilo, da nije bilo Miloša Crnjanskog kojem je, iz, drugim junacima, neobjašnjivog razloga, bilo izuzetno stalo da pronađe sunarodnika u tuđoj zemlji. Pomenuti roman i putopis Miloša Crnjanskog ,,Iris Berlina“ pomogli su mi da ne lutam mahnito kao turista i pravim mnogo lažnih uspomena, već samo da lutam mahnito kao putnik (jer grad lutanje i mahnitost uglavnom i nudi) i napravim samo po koju fotografiju koja vredi zbog „humanosti trenutka u kojem je nastala“ (nepoznat autor, moguća parafraza). Da moje tinejdžerske godine nisu bile ulud potrošene, većsu donekle proticale u vaspitanju i sazrevanju, pokazala mi je prva stanica na kojoj sam zastala kao turista kupivši hladno pivo i wurst – to je bila stanica ZOO iz čuvene knjige ,,Mi deca sa stanice ZOO“ Kristijane F. Osećanje koje me je proželo bilo je trostruko divno – lepota, zahvalnost i ponos zbog saznanja da u ovom slučaju nisam samo turista koji pije pivo i jede wurst, već putnik kojeg mnoge emocije vezuju za mesto na kojem se našao prvi put, a sve to zahvaljujući kulturi čitanja. Tu je nastala i prva fotografija mene u Berlinu. Prisetila sam se sebe u vreme kada sam čitala tu knjigu, svojih verovanja, strahova i razmišljanja, umela sam nešto i da ispričam drugima i podelim svoje iznenađenje kako je sasvim slučajna stanica našeg obilaska, dakle nenamerno zaustavljanje, bila baš ta stanica o kojoj sam razmišljala pre više od deset godina nikako ne sluteći da ću je videti i doživeti.

Berlin je velik i siv grad koji ne pripada nikome i pripada svima. Pedeset posto stanovništva čine Nemci, a ostalo su ljudi sa svih strana sveta. Berlin prati glas da je grad kulture i umetnosti, muzike, žurki, droge, slobode i jednakosti. Istorija je više na mišićima nego što se zaista oseti bilo kakva prošlost ovog grada. Berlinski zid je pre svega dobar izvor prihoda kroz turizam nego što zaista ume da ispriča priču, mada šapuće. Pad Berlinskog zida je najvažniji događaj u novijoj istoriji Berlina i potpuno se uklapa u ono što Berlin promoviše – sloboda, ljudska prava, zajedništvo, ali pod strogom prismotrom da se ničija individualnost ne ugrozi. Tako da sve to deluje nategnuto i lažno na momente – prodavci su izuzetno ljubazni na kasama u Mek-u i Burger King-u, osmehuju se, žele lep dan, ali kupci ostaju smrknuti, odlaze bez pozdrava i osmeha, te se stiče utisak da je kasirima naređeno da budu ljubazni i osmehnu se, to im je u opisu posla. Da oni ne mogu biti spokojni, potvrđuje i prijateljica koja se tamo preselila pre tri godine. Kaže da oni imaju malu platu i da ne zna kako plaćaju kiriju, sigurno mora biti još tri čoveka (cimera, ne porodice) u tom stanu (malom) da bi se pokrili troškovi. Gledam lice jedne Indijke koja radi na kasi u Burger King-u razmišljam šta ona dobija od ovog grada i koliko li mu tek daje. ,,Njemu se čini da ne postoji grad u kome se manje veruje u čoveka od Berlina“[1] , misao je junaka Crnjanskog iz romana ,,Omama“.                                                                                                            

Prijateljica priča kako je, u tom gradu, sa ljudima slično i  u IT industriji -  lažni osmesi i ljubaznost. Ona ne može da nađe prijatelje na poslu jer su svi takmičarski nastrojeni, ne zbog želje da budu najbolji, nego iz straha da ne budu zamenjeni ukoliko se pojavi neko ko može da uradi više i brže od njih. Nerado ćaskaju sa kolegama tokom radnog vremena (iako im je verovatno i to u opisu posla, da se trude da budu ležerni koliko god da se ubijaju od posla) ali i nakon radnog vremena je teško održati kontinuitet u druženju – drugarica kaže da otkazuju ugovorena druženja u poslednjem momentu jer im se ukazala neka druga prilika da se bolje zabave, da se bolje isprazne ili napune (kako Crnjanski piše -  stupidni napor žvakanja, tako čest i neprijatan prelaz iz žvakanja u muziku). Ovako nije bilo kada se bavila tim poslom u drugim gradovima i zemljama, da li je to slučajnost i ona prosto nema sreće, moguće je.

Nebo se vidi kao iz podruma, piše Crnjanski u ,,Irisu Berlina“. A da se to zaboravi i da se predahne od sivila i mašina, odlazi se u parkove, Tirgarten pre svega. Tirgarten i botanička bašta u zapadnom delu grada su ona ,,Zlatna riba“ Paula Klea koju je Crnjanski predstavio u ,,Irisu Berlina“ kao smisao koji nedostaje u svoj toj prašini, uglju, jurnjavi i sivilu:

,,Zlatna ta riba sećala me je, da iznad tih brutalnosti, beda, ljudskih gluposti, iznad svih slika Berlina, ima nešto što nije bolno, što nije telesno, što nije prolazno, nije vidljivo. Iris nečega ogromnijeg od Berlina.“[2]

Sigurno je da grad krije mnogo ovakvih dragocenih stvari. Ovog puta smo videli jednu od njih – kafić na reci Špre u istočnom Berlinu, velika bašta koja se spušta ka reci sa svojim panjevima kao nameštajem i prostirkama za ležanje i sedenje. Tu su izmileli ljudi kao gušteri da uživaju na večnom suncu koje se tako retko pojavljuje u gradu, daleko od diktature porocedure i na momente lagani, oslobođeni od tegova megalopolisa.

Nemci su izuzetno štedljivi, bore se i brinu za svoj cent. Na kasi za mnom viče kasirka i jedna žena koja kupuje, zaboravila sam svoj cent da pokupim kad mi je vratila kusur. Vraćam se po njega, delovalo mi je da ću ih uvrediti ako ga ne pokupim. Kasnije taj cent i još nekoliko ostavljam beskućniku, momku koji sedi u nekom kutku podzemne stanice, čita knjigu, češe se, a ispred sebe ima karton na kom piše Ich will essen nicht drogen.

Sigurno je da Berlin ima svoj iris. On se sklapa poput slagalice u skrivenim kutkovima parka, pod ogromnom krošnjom drveta u botaničkoj bašti, u muzejima (pod uslovom da ume da se gleda) u razgovoru sa ljudima koji su opijeni samom činjenicom da imaju vremena da se druže, na reci, i od niza svetala koji okupaju Berlin kada padne mrak, a kojima se i Crnjanski divio. Iris se ukaže svakome ko ume da gleda, ko je umeo da čita.

 

[1]Vladušić,Slobodan. Omama. Beograd: Laguna, 2021. str. 263.

[2]Crnjanski, Miloš. Putopisi. Beograd: Prosveta, 1966, str. 265