Blog

Živeli! Mali jezici

Stefan Pajović

Sećam se kada me je u predpandemijsko i predkrizno vreme, prijatelj, koji je vrsni turistički vodič, pozvao da sednemo u kafanu s jednim posetiocem iz Litvanije. Kako to biva, nakon što smo se zarakijali, zamolili smo gosta sa Baltika da nas nauči kako se na litvanskom kaže „živeli“. Nakon toga, prirodno je bilo da on nas upita kako se nazdravlja na srpskom. U tom momentu, prijatelj i ja smo se samo pogledali, jer smo na tren obojica zaboravili jednu od omiljenih srpskih reči. On je zatrokirao, jer je vodio ture ceo dan, pa mu je mozak jednostavno stao, a ja sam bio nemušt zbog toga što sam pre deceniju i po prestao da nazdravljam sa „živeli“, jer sam preuzeo nemačko „prost“.

Kao gimnazijalcu, koji je u to doba natucao nemački na jadnom A2 nivou, ova reč mi se učinila podesnijom za datu priliku i poprilično obesno sam odlučio da od tada tako nazdravljam. Nije mi ni na kraj pameti bilo da ako ne koristim neku reč decenijama, ona može da iščili iz mog sećanja, koliko god bila učestala.

Iako sam ovu zdravicu zaboravio svojeglavavo i namerno, ovakav scenario nije nimalo neobičan, jer jedna od ideja vodilja stvaranja univerzalnog svetskog jezika, čiji je esperanto najbolji pokušaj do sada, jeste preuzimanje najpodesnijih reči iz svetskih jezika, kako bi na najednostavniji način opisivale pojave, predmete i radnje. Uzmimo primer „lovačkog aviona“ koji i na srpskom i na engleskom (fighter jet) zvuči nekako mekano s obzirom na letelicu koju označava, dok na ruskom jeziku ta reč gotovo da tera strah u kosti: istrebitelь. Ne znam šta bi tvorci esperanta rekli za moj izbor, ali u nekom budućem svetskom jeziku, ova reč bi bila moj prvi izbor za taj tip vazduhoplova.

Zapravo, svaki jezik sa zavidnim brojem govornika predstavlja esperanto za sebe, jer u sebi sadrži pozajmljenice. Srpski je odličan primer za to, kako u sebi sadrži nebrojane turcizme, germanizme, bohemizme, italijanizme, hungarologizme, i naravno, u novije doba, anglizicizme. Moglo bi se sporiti da je upliv reči iz engleskog jezika globalni problem, pa tako s vremena na vreme, možemo pročitati kako se odbori za standardizaciju jezika, primera radi, u Francuskoj, bore da istisnu anglicizme kojima se mlađa populacija obilato služi. Za nas, ovakva borba nije novina, jer kako smo se vekovima borili za državotvornu slobodu, tako smo se vekovima borili i za opstanak srpskog jezika. Danas se može reći da srpski jezik nije stradao od pozajmljenica, već su ga one obogatile, a kada na to dodamo uspešnu Vukovu reformu, možemo se ponositi time da imamo poprilično savremen jezik, iako je on u svojoj biti ostao slovenski (što ga čini relativno teškim za učenje).

Ipak, svedoci smo da iako je procenat pismenosti u Srbiji na zavidnom nivou(zvanično, broj nepismenih ne bi trebalo da prelazi 3% populacije), funkcionalna nepismenost je i te kako uzela maha. Ovaj problem su na svetlost dana iznele društvene mreže i veća medijska eksponiranost pojedinca, pa je jasno da veliki procenat stanovništa ima problema da sroči svoje misli u koliko-toliko koherentnu rečenicu ili izjavu. Da li ova nemuštost ide direktno na dušu nastavnika srpskog jezika na svim nivoima školovanja ili se može pripisati sveopštoj entropiji post-jugoslovenskog društva kakvo Srbija još uvek jeste, manje je bitno. Važno je ukazati na jednu drugu, savremenu pojavu: neprirodno eksponencijalno uvećanje broja govornika engleskog jezika u nas.

Naime, ako pretražimo bazu Agencije za privredne registre ili još jednostavnije, okrenemo se oko sebe na ulici, videćemo buljuk natpisa na engleskom jeziku. Takođe, teško je pronaći ili zamisliti radnu biografiju bez navođenja poznavanja engleskog jezika. Ovakvo stanje se može pripisati pomodnosti, poput Del Boja koji se u Mućkama diči (ne)poznavanjem francuskog jezika, ali činjenica je da koliko god svakodnevno bili uronjeni u engleski jezik, naše jezičke veštine su na prilično niskim granama, čak ispod razgovornog nivoa. Primera radi, lingvisti bi trebalo da urade istraživanje na pravnim fakultetima u Srbiji i utvrde koji procenat budućih pravnika živi u uverenju da studiraju na Faculty of Low(„lou“), umesto na Faculty of Law („ló“); rezultati bi bili zapanjujući. Elem, sada bi neko upitao kakve veze ima to što Srbi poslovično izvrću nazive na engleskom jeziku i tako kvare jezik koji niti im je maternji, a u dobrom broju slučajeva, nije im ni drag?

Ima veze, jer sva je prilika da je ovakvo prisvajanje i nakaradno korišćenje stranog jezika zapravo prva faza nastanka pidžina. Pidžini su jezici posrednici koji su nastajali tokom trgovine, kada trgovci nisu govorili istim jezikom. Plastično objašnjeno: pristane zapadna karavela pored nekog ostrva u tropskom moru, doveslaju do nje domoroci sa čamcima natovarenim robom i onda se i jedni i drugi deru na svojim jezicima, pa ko šta razume. Nakon nekoliko susreta, domoroci nauče par reči koje su Evropljani vikali, usvoje ih u svoj jezik i nekoliko decenija kasnije nastane pidžin (a nakon njega, neretko i kreolski jezik). Neki od primera ovakvih jezika su Tok Pisin sa Papua Nove Gvineje, Spangliš (mešavina španskog i engleskog jezika),  raznorazni afrički pidžini, itd. Naravno, i evropski trgovci pokupe par reči od domorodaca („džungla“, „pidžama“, „čaj“, ili „kengur“) i ponesu ih u otadžbinu, ali daleko od toga da njihov maternji jezik bude imalo izmenjen zbog ovog neznatnog leksičkog upliva.

Tokom duge i bogate istorije, srpski narod je više puta bio u vazalnom položaju ili smo bili okupirani, pa ipak, ne bi bilo fer reći da smo ikada bili kolonizovani kao neke afričke ili američke zemlje. No, globalni neokolonijalizam je i te kako živ i kod nas se promalja putem jezika, ali i tržišta rada. Koliko je samo oglasa gde se traže „Aj-Ti konsultanti“, „frontend developeri“ i „data platform produkt menadžeri“. Na stranu što se nazivi ovih zanimanja ne mogu prevesti, veći problem leži u tekstu ovakvih oglasa, gde se poznavanje engleskog jezika obično navodi pri kraju neophodnih kvalifikacija ili se čak uošte i ne navodi, jer je te poslove nemoguće obavljati bez znanja engleskog, pa zašto navoditi to kao uslov.

Ovde dolazimo do srži tematike, a to je pitanje kojim jezikom zapravo govore ljudi iz ovih branši? Rečenica: „Počećeš kao džunior developer “ nit je na srpskom, nit je na engleskom, već je formalno u pitanju ništa drugo do ranije pomenuti pidžin. Kulturološki posmatrano, istorija se ponavlja, jer srpski radnici bremeniti znanjem, veslaju ka velikim stranim kompanijama koje poput nekadašnjih trgovačkih brodova sa Zapada nude domorocima raznorazna bogatstva i novotarije. U tom procesu, naš čovek uči njihove termine i usvaja ih u svoj jezik, pretvarajući srpski u posrednički jezik.

Ovakvo mnjenje je interesantno sa lingvističkog stanovišta, ali kulturološki ne mora biti negativno kao što je kolonijalizam bio poguban za male narode i njihove jezike. Naime, neokolonijalizam nastupa pod plaštom meke moći, pa je teže odgonetnuti njegove zakonitosti, ali čak i pomodni Srbi u sebi nose prećutnu jezičku svest o svom maternjem jeziku. Koliko god se trudili da oglasi i nazivi firmi budu verbatim preuzeti iz engleskog jezika, oni će uvek biti percipirani kao strane reči. Možda se desi da „flajer“ zameni „letak“, ali teško da će „kofi“ ikada zaživeti pored „kafe“, dobrano lingvistički utvrđene „kahvom“ i „kavom“.

U mom slučaju, jasno je da „prost“ nije naša reč i da se ne uklapa u srpski kulturni milje, pa su tim znatno manje šanse da ostane u jeziku i istisne srpsko „živeli“, iako je jezik neumitno pritisnut sličnim tuđicama. Što se kafanske pripovesti tiče, drug i ja smo se, nakon par minuta, setili propratnog slogana uz dunjevaču i naučili našeg gosta kako da pravilno nazdravi na jeziku domaćina. No, da ne čuje zlo, ja sam odbacio „prost“ i preuzeo rusko „nazdarovje“ kako bih se lakše prisetio maternjeg jezika kada za deset godina opet odlučim da silom prilika nazdravim na srpskom.