Blog
Jajetov zub
Vanja Kovačić
Ne goni me smrt, već život – raslabljen, rastočen, bled; prosejan kroz hiljade šaka, smekšan urokljivim očima, popljuvan otrovom od kog bujaju nečoveštva. Praznik je. Opet čitam biblijsku priču o Davidu i Golijatu. Ćutim dok nesita ala proždire radost po radost. Muči me nemoć. Trbuh joj nalikje na usićenu krušku. Gega se za Suncem. Čkilji. Mučki bi ga usisala u svoj bezdan. Ako uzme Sunce, kako ću živeti u večitoj noći?
U mrklom mraku, na kosti padaju prvi nemiri i prve mržnje. Vrte kosti, dok ne progore. Čim pukne dan, bunovan, odlazim na padinu, širim ruke – uveren da šuplje kosti mogu da me održe između neba i zemlje. Iz podvale večite noći me trene kakav huk ili živi stvor. Izigran vučem skupljene kosti do svoje prčvarnice. U besanoj tišini, čitam basme; šaram ih po kamenju. Praznik je. Pokušavam da otvorim flašu belog vina. Ne dam besu da zgrči prste. Snažno sam gurnuo čep niz grlo flaše. Presuo sam čašu i srkao belo vino. Čep je plutao u vinu – mizeran i skoro neprimetan. Praznik je. Ne gaču pošasti... ne čujem ih. U damarima drhti strah dok prelazim prag svoje prčvarnice. Kažu da je tu, na mom parčetu zemlje, gde odmaram dušu, ala igrala divlju igru na očima prestravljenih zveri. Nestala je, kažu, u čavrntiji pokreta i noći. Čuli su avaz, a potom teški muk. Zastali jesu, prekrstili se, obrisali znoj i nastavili da rade. Niti su joj išli na oči; niti su joj skočili za oči; niti su se vratili po otkose. Prineli su joj strah, znoj i kukavičluk kao žrtvu. Puste priče... (Umirujem se.) Pre nego što sam izbegao u tišinu, umirio se između planine i reke, gledao sam smrt. Lagano, mučki je navlačila svoju sluz na ugašena lica. Božanska varnica je umela da bljesne, iznenada, i tada bi lik bio izobražen u strahotnu lepotu. Ta strahotna lepota, neljudska, se spuštala na lik pomirenog čoveka kao maska. Lica na kojima sam se ogledao, tražeći potvrdu svog postojanja, su nosila maske hladnih daljina. Praznik je. Klatim se na stočiću i mislim o nesitoj ali koja uhodi Sunce u nadi da će ga smazati. Prešli su me... slatko su govorili razrogačenih očiju. (Umirujem se.) Kljuju reči. Ala čuje tutanj teških tabana. Kada joj dosadi škripa natovarenih telesa, procepi zemlju i, dok si udario dlanom o dlan, skloni glavu med oblake. Čuje me. Otežao sam. I da nisam, ne umem da milim po zemlji. Zašto brinem? Čak i da se moje parče zemlje procepi, smisliću stotine izgovora zbog kojih neću krenuti u goru u vodu po hrabrost, koja mi je utekla kao zec. Hitro ću zaobilaziti njen trup. Kršiću šake i uz molitve prišivati kletve. Znam da je neću sa mesta maći, ali ću bar pomiriti razdrobljenu savest i san.
Praznik je. Sećam se smrti. Hladna je kao guja. Smrtnici, mučenici, veruju da smrt nastupa onog časa kada telo presvisne. Dolazi li smrt iz pustog, dobro skrivenog prostranstva? Ili je, ipak, njena srž – jezovita hladnoća guje svezana za život? Umeo sam da osetim žilu hladnoće u živima sa kojima sam govorio. Sklanjao sam oči sa zaleđenih lica i zamišljao sočne voćke, prisećao se slasti. U sredi kajsije je koštica; s lakoćom sam odvajao slast od jezgra oporosti. Mučila me je nemoć, jer nisam umeo da odvojim smrt, nesitu alu koja proždire radost po radost, od života koji se tiskao u naduvenom trbuhu. Svaku kocku šećera bi prvo promuljala u svojim ustima; otežao sam od sokova u koji je svaki zalogaj bio utopljen. Sklanjao sam se od alavog čoveka, ali bi me, na kvarnjaka, sačekao u slepoj ulici. Zvirlao sam da ne bih gledao kako na čistu kožu spušta masku lukavog stvora. Da ga nisam uplašio? Zašto lepi slojeve lukavstava? Stideo sam se sam sebe. Lovio sam pokrete, navike alavog čoveka. Čekao sam ga pod niskim, baršunastim nebom. Otvarao sam mu svoje srce, onako kako sam ga u izdubljenim noćima otvarao svom Bogu – kada sam bio ispljuvan i išiban. Srce se sećalo krvi u kojoj nisu plutala zrnca lukavstva. Nije htelo da bije u bajatim prsima; otkucaji su bili tromi, teški. Opominjalo me je da je koža upila nečist. Lečio sam se istinom, kušao sam istinu. Alavom čoveku sam priznao svoje nemoći, strahove; pokazao sam mu promrzline – u nadi da će se umiti, pustiti kožu da diše... U slepim ulicama sam umeo da nabasam i na smirenog čoveka.
Prijao mi je dodir čoveka. Kad god bih ga sreo, bez mnogo dumanja, prelazio sam na njegovu stranu. Govorili smo krupnim glasom i grohotom se smejali. Vukao sam za rukav alavog – da čuje grohot čoveka kom hrabrost nije utekla kao zec. Smireni čovek nije primetio da sa nama hoda alavi stvor koji bi u svoj bezdan usisao Sunce. Iz usta smirenog čoveka je izlazila milost, svetlo oružje, koja je probijala masku. Čuo sam smeh koji je dopirao iz bajatih prsa alavog čoveka. Ulovila ga je milost.
Sunce se obazire. Alavi čovek ga nije usisao u svoj bezdan. Biće da su mreže milosti dovoljno čvrste. Ako ala iz priče stane pred moje oči, neću poći u goru u vodu po hrabrost, koja mi je utekla kao zec, već ću pozvati smirenog čoveka, čuvara.
