Blog

Sve se vrti oko prokletog dinara

dr Stefan Pajović

Kada je Boba odbrusio Gigi u kultnoj TV seriji Bolji život da sve gleda kroz „taj prokleti dinar“, bilo je to predskazanje za jugoslovenskog gledaoca da dolaze nova vremena gde će humanističke vrednosti biti pomešane sa kapitalističkim, odnosno da čovek počinje da vredi koliko i njegov buđelar. Kapitalizam na Zapadu tada nije bio novina, a danas se čak govori o neoliberalnom kapitalizmu, višem stepenu promatranja ljudskosti kroz monetarnu vrednost pojedinca ili grupe ljudi.

Sama reč kapitalizam je poprilično mlada, jer je nastala polovinom 19. veka, dok je njena etimologija bolno jednostavna: koren reči „kapitalitam“ je capita, odnosno „glava“ na latinskom. I zaista, onaj ko poseduje kapital je glavešina u današnjem društvu.

Kada govorimo o društvu, za razliku od etimologije termina kapitalizam, koncept posedovanja dobara i vrednovanja pojedinca na osnovu istih neraskidivno je vezan za početke ljudske civilizacije. Bilo da govorimo o zemljoradničkim zajednicama ili lovcima-skupljačima, čim su pojedinci odlučili da se više bave grnčarijom ili izradom odeće nego primarnom delatnošću svoje zajednice, dobili smo i prve mini kapitaliste. Od praistorije, pa do današnjeg dana, kapital je oduvek postojao kao društveni faktor, nekada manje, a nekada više bitan, ali je svakako postojao. Primera radi, srednjovekovni evropski kraljevi jesu svoju vlast zasnivali na Božjem proviđenju, ali taj princip vladavine je išao ruku pod ruku sa ogromnim ekonomskim disparitetom između njih i njihovih podanika. Drugim rečima, niko nije mogao da pripada višem staležu evropskog društva bez pokrića u kapitalu, bila to imanja ili novac.

Ustrojstvo današnjih demokratskih društava je gotovo istovetno, samo su se izgovori promenili. Nekada parija nije mogao postati kralj, jer njega postavlja Bog, a danas se ne može vladati ako ne pobedite na izborima, što je nemoguće bez kampanje i lobiranja koji koštaju milione. Tu dolazimo do pitanja marginalizovanih grupa čija se struktura menjala kroz vekove, ali im je jedna uvek bila stvar zajednička: nisu mogle da poboljšaju svoj društveni status, jer im je manjkala ekonomska moć, odnosno bili su isključeni iz tokova privređivanja.

Na ovom mestu ćemo se pozdraviti sa Karlom Marksom koji je famozno skrenuo pažnju na potmulu ulogu kapitala i preseliti se u Linkolnov kabinet septembra 1862. godine kada je sačinjena Proklamacija o emancipaciji. Ona je stupila na snagu dejure1. januara naredne godine, a defactonakon kraja američkog Građanskog rata i vojne pobede snaga Unije. Za Afroamerikance koji su dirinčili na plantažama zemljoposednika na jugu Amerike, ukidanje ropstva nije donelo trenutnu promenu. Oni jesu bili slobodni, ali ako su se prema vama odnosili kao prema podljudima ceo život i sve što ste ikada radili za života je branje pamuka, sve su šanse da ćete ostati na istom poljoprivrednom gazdinstvu i nastaviti da obavljate isti posao, samo sa manje šibanja i ovaj put uz crkavicu kao nadoknadu. Baš iz tog razloga, Očevi nacije se nisu odlučili na ovaj potez skoro vek ranije tokom Američkog rata za nezavisnost, jer su znali da će biti mrtvo slovo na papiru koji će mladoj državi doneti više problema nego koristi.

Ukidanje ropstva u Americi je politički proces koji i dan-danas traje, a koji je samo započeo u drugoj polovini 19. veka. Današnji pokret „Životi crnaca su važni“ [BlackLivesMatter] savremeni je odjek i još jedna etapa emancipacije afroameričke populacije zbog toga što nijedan politički čin ne može nadomestiti ogroman ekonomski jaz, pa makar on prividno bio premošćen vek i po ranije. Sve dok u američkim gradovima postoje faktički getoi u kojima veliku većinu čini crnačka populacija, Linkolnova vizija, ma koliko god bila progresivna i u krajnjem slučaju, čovekoljubiva, ne može do kraja biti ostvarena. Kapital prethodi politici i nikako obrnuto.

Elem, pogledajmo još jednu ekonomski marginalizovanu grupaciju i to najveću po brojnosti: žene. Za ovaj primer ne mora da putujemo kroz vreme, niti da prevalimo hiljade kilometara, dovoljno je da promotrimo sadašnji položaj žena u Srbiji. Koliko ste samo puta na prozapadnim i umerenim medijima mogli čuti i pročitati sledeće fraze: „ravnopravnost polova“, „nasilje nad ženama“, „žene su manje plaćene od muškaraca za isti posao“, „osnaživanje žena“, itd. Nevladine fondacije pokreću raznorazne kampanje i organizuju forume sa ciljem popravljanja položaja žena u društvu, ali sav taj napor je umetan, tj. predstavlja slabašnu zamena za prirodan proces izjednačavanja polova koji ovakvi usiljeni napori samo sputavaju.

Ko stvarno želi da se pozabavi ovim pitanjem i smeta mu što žene igraju društvenog sidraša, treba da ugasi medije i krene da pretražuje sajtove Aj-Ti kompanija u Srbiji ili kako bi to kakav policijski istražitelj rekao: da prati trag novca. Naime, kome je danas do bogaćenja u Srbiji poštenim radom, on će se pre ili kasnije zainteresovati za poziciju Juniorprogrammeri njoj slične.Kako naše Aj-Ti kompanije prate svetske trendove, sva je prilika da u sekciji „Zaposleni“ na veb-sajtu postoje sličice svih uposlenika koji daju instant prikaz položaja žena u društvu. Pohvalno je što se situacija znatno popravila u protekloj deceniji, ali i dalje na ovim stranicama dominiraju muški likovi, naročito kada su posredi rukovodeće pozicije.

S druge strane, kada odete na sajt neke osnovne ili srednje škole, ženska lica su ta koja vam se osmehuju u odeljku „Nastavni kadar“. Stvar je vrlo prosta, od prosvetarske plate se teško može skrpiti kraj sa krajem, tako da muškarci koji sebe vide kao stub (buduće) porodice, hrle u profesije koje im to mogu obezbediti, a Aj-Ti sektor je upravo takva grana privrede. Ovakav rodni disbalans je slika i prilika (ali doslovno) srpskog društva koje je privredno još uvek partijarhalno, jer žene još uvek ne privređuju dovoljno da bi postale finansijski nezavisne. Kao što smo videli na primeru nekadašnjih robova u Americi, bez samoprivređivanja nema istinske emancipacije srpskih majki i sestara, dok je sav trud NVO sektora puka kozmetika koja je na duže staze štetna po marginalizovanu grupu koju treba da zaštiti. Političkoj Srpkinji je potreban kapital da započne sopstveni biznis, a ne letak o rodnoj ravnopravnosti. Mesečni prihodi od minumum šest cifara najbolja su lekcija iz feminizma.

Naposletku, vratimo se na seriju Bolji život i lik koji tumači Dragan Bjelogrlić. Scenaristi ove jugoslovenske drame, Siniša i Ljiljana Pavić, verovatno su zamislili lik Slobodana Bobe Popadića kao vesnika novih vremena, jer on tokom radnje serije postaje punoletan. Kako njegov otac sve vreme maše neplaćenim računima, Boba shvata da salonski stan u centru Beograda i zaposlenje u državnom preduzeću nisu nikakav kapital u vremenu koje dolazi, pa poput brata i sestre kreće da sam kroči put ka nagoveštenom boljem životu.

„Imati svoj dinar“ nije nikakav mudri savet jugoslovenskog socijalizma na samrtnoj postelji, već univerzalna istina. Društveno ustrojstvo će uvek pokušati da progura drugačije vrednosti, bilo da je to Božja volja ili su to „neotuđiva prava čoveka“, ali ekonomska nezavisnost ostaje jedini pravi reper slobode. Koliko god drugačijih sloboda kapitalističko društvo nudilo pojedincu, on ih može dosanjati tek kada se finansijski osamostali. Do tada, on je ništa drugo do marginalizovan rob koga oslovljaju sa „građanin“, odnosno sloboda se ne može zaraditi niti u polju pamuka, niti za kasom u piljari, već na radnom mestu koje generiše dodatni profit.