Blog
Ne zovi me da igram
Milan Ružić
Ne zovi me da igram. Previše sam visok da bih bio graciozan. Da uzmem tvoju ruku u svoju, a drugu stavim oko tvog struka, razmišljao bih koliko ti je duga linija života koju bi tada gušila moja i kako je ponižavajuće za jednu tako važnu liniju da postane korito male reke znoja koja bi kroz nju potekla. Ona ruka na struku bi pokušavala da ostane mirna i tako sačuva iluziju o mojoj pristojnosti.
Igraj sa nekim drugim. Dok moje snene oči budu pokušavale da se svojim iluzijama uljuljaju u ritam tvog tela i na njemu odspavaju čitavu pesmu, noge još uvek ne bi ni shvatile šta treba da rade. Klizale bi se, gazile tvoja stopala uglavljena u otmene cipele. Lak na toj obući spao bi pre nego osmeh ljudi okolo koje bi toliko radovala moja za ples urođena smotanost.
Ne mogu da igram uz pesmu. To je poniženje za muziku, a i dužan sam da slušam reči kad već one mene tako dobro slušaju. I dok god čujem reči, kakve god bile, biće mi važnije od tebe i plesa. A tek muzika, zar i nju da podredim plesu.
Možemo da pevamo ako hoćeš. Tada bih mogao da zamišljam kako te reči izgovaraš meni i likujem varajući sebe kako si svoj glas nagovorila da miluje moje uši. Ne pevam najbolje, ali sigurno to radim bolje nego što igram, pa me nemoj zvati na ples.
Znam ja da je igranje za tebe što i reči za mene, ali ti i ja nismo isti. Igranjem ti zadovoljavaš impulse svog tela, a ja sam čovek koji te nadražaje ne registruje. Moji prijemnici su baždareni tako da hvataju samo talase koje šalje tvoj um. Mene pokreće mašta i raduje me duh, a ako su to dvoje remek-dela, baš me briga u kakvom su se telu nastanili. A opet, i da si lepa kao sama poezija, ništa ti to ne vredi ako se tvoji štih-stihovi ne rimuju sa titrajima duše i ne teraju moje srce da se aritmično smeje. Jer, možda ti to ne znaš, sve je u aritmiji kada su dvoje ljudi u pitanju. Ako razgovaramo, a naša srca rade pravilno, onda ne radimo ništa. I ti sad meni, umesto gubljenja u tim aritmijama, nudiš da hvatamo ritam.
Pozoveš li me da igram, ne moraš me više nikad zvati ni zbog čega. Možda i jesam težak čovek kako mnogi kažu, ali bi tek osetila koliko sam teži nego što misliš kad bih te samo jednom nagazio tokom plesa. Pitaj nekoga drugog da igrate, a mene ostavi za šankom da tragam, ne za pićem, već za pričom. Dok ti budeš bacala svoje telo uz muziku, ja ću skupljati nečije priče i opijati se rečima, a kad one presuše za šankom, trezniću se pićem.
Ne volim ples, jer on dolazi kao posledica nečega. Mora biti muzike da bi bilo i njega. On je običan parazit.
Izula si lakirane cipele na izlazu iz kluba, iznervirano si me zgrabila za ruku i vukla za sobom u park preko puta. U pesku dečjeg igrališta, tvoje noge su stale, a ruke su zavrljačile cipele koje si ponela i jedna lakirana visoka štikla, raspalila me je po usni. Krv se slivala niz bradu, a ja sam razmišljao o tome zašto si pošla na ples sa tako visokim štiklama. Dvanaestica, reklo bi se po procepu na usni.
Privukla si me sebi i bacila svoje ruke oko mog vrata. Jedva da si dohvatala pesak stopalima, ali si počela da plešeš. Bez muzike, bez ritma, bez reči. Zaplesale su i moje noge kroz pesak, isprva nisam znao zašto, ali znala je glava o čijem si vratu visila kao orden moje pobede, a ujedno i kao dokaz tvoje popustljivosti. Plesao sam, jer sam znao da te više neću videti. Ako je žena spremna da popusti svakom hiru muškarca, ona ne može biti tvrđava, a ja želim baš to – grad na nepristupačnom uzvišenju koji ću stalno osvajati. Hoću da budem vitez, a ne robovlasnik.
Dok se bujica moje krvi slivala i zgrušnjavala u tvojoj kosi, a mi plesali u mračnom parku obasjanom mesečinom, sve vreme sam razmišljao o tome zašto ne rade lampioni. Pesak mi je polako ulazio u cipele, a ti nešto brže izlazila iz srca. Neki čovek nas je gledao sa prozora zavideći meni, a ja sam zavideo njemu.
