Blog

Braća Rusi u neobranom grožđu

dr Stefan Pajović

Rossiя bolьšaя strana– ali stvarno je tako, Rusija je ogromna zemlja. Ovde ne mislimo samo na državu i mnogobrojne narode i narodnosti koje Rusku Federaciju smatraju domom, već na istoriju i sveukupnost postojanja ruskog naroda na teritoriji čiju stvarnu veličinu ljudski mozak teško može da pojmi, odnosno da obuhvati.

Samim tim, Rusi kao narod imaju nešto zajedničko sa američkim narodom, a to je samodovoljnost. Zbog toga Amerikanci barataju poluimbecilnim pojmovima poput „Evrope“, jer za čoveka koji živi u Sjedinjenim Državama, ta zemlja je samodovoljna, jer je nikada za života ne može celu obići; ona je kosmos za sebe, a strane države dođu kao egzotična sazvežđa.

Ipak, Amerikanac može obilaziti svoj svet relativno jeftino, jer je poprilično umrežen putnom infrastrukturom, dok za većinu Rusa to nije opcija. Naime, ukoliko ste dokoni, možete otići na sajt ruskih železnica ili nekog regionalnog avioprevoznika (mahom podružnice Aeroflota) i izračunati ukupnu cenu karte sa presedanjem od, recimo, Sankt Peterburga do Bajkalskog jezera. Čak i sa životnim standardom neke zapadnoevropske zemlje, ova putešestvija deluju poprilično skupo, ne samo u monetarnom pogledu, već i po pitanju vremena koje je potrebno da se prevale tolike razdaljine; o komforu i da ne govorimo. Stoga, prosečan Rus ne da nije previše putovao po inostranstvu (što je tokom SSSR-a bio i ideološki sputan poduhvat), nego nije istražio ni sopstveno carstvo.

S druge strane, svedoci smo da Rusa ima širom planete, a naročito u Zapadnoj Evropi. Ovde nije reč samo o oligarsima, već o nekakvoj višoj srednjoj klasi koja napušta Rusiju zarad boljeg života. Ovakva emigracija je tinjala prethodne tri decenije, ali je početkom sukoba u Ukrajini ona eksplodirala, jer očigledno jedan sloj Rusa nije oduševljen politikom sopstvene zemlje, kako spoljnom, tako i domaćom. Idu vozom u Finsku, lete preko Istanbula za ceo svet i sele se u Zakavkazje. No, oni nisu sada tema, već oni Rusi koji su se „prevarili“ da dođu u Srbiju, zemlju koja je za njih zagonetka, što otkriju tek po sletanju.

Naime, kada se iole kosmopolitski nastrojen Rus obre u inostranstvu, on očekuje dva scenarija: ili će ga nipodaštavati ili poštovati kao malo božanstvo. Prvi scenario se odvija u zemljama kulturološkog Zapada gde je pametnije ne govoriti ruski i stopiti se s okolinom, a drugi scenario u bivšim sovjetskim re(s)publikama (iako su to danas sve nezavisne države), gde oni sa ruskim poreklom i jezikom i dalje imaju status „centra“, odnosno po automatizmu idu u viši društveni sloj, zasluženo ili ne. A onda je tu Srbija za koju ne postoji scenario, jer ruski svetonazor ne može doakati ovoj balkanskoj zemlji.

Srbi se kao narod rađaju sa utisnutom asocijacijom koji rešavaju u tili čas:

– „Ja sam Rus.“

– „A, Rusi, braća naša!“

Tu se otprilike završava iracionalni deo srpske svesti i kreće izlizana priča o medvedima, vodki i zimi. Razlog je poprilično jednostavan: iako su Rusija (u svim svojim oblicima državnosti) i ruski narod bili naši saveznici kroz istoriju, uvek smo bili prostorno dovoljno udaljeni da ne potpadnemo pod ruski (mikro)kosmos u kome su se zadesile mnoge države Ruskog carstva i potonjeg Sovjetskog Saveza. Naša ljubav prema Rusiji je, dakle, šiparička, jer na tu zemlju i narod gledamo kao na srednjoškolsku simpatiju kojoj se bojimo da priđemo, a kamoli budemo u vezi sa njom.

Ovakav stav buni najnovije ruske došljake, jer se sa jedne strane osećaju dobrodošlim, a sa druge strane nema nikakvog kulturološkog potčinjavanja koji bi se moglo očekivati od Gruzina ili Kazaha starijih generacija. S druge strane, nema ni osude Putinove politike, niti rusofobne pizme kakvu bi mogli očekivati u zemljama Zapadne Evrope (ni plavo-žutih zastava posvuda). Dakle, da bi Rus pojmio gde je došao, u svojoj glavi mora da otvori novi klaster: Srbija.

Tu dolazimo do istorijske istine da trajnu i funkcionalnu rusku zajednicu u Srbiji nikada nije bilo moguće zasnovati. Kako Srbija nije ni u prvih deset zemalja ruske dnevne politike, niti geopolitičkih saznanja koja se prenose kroz školski sistem, najnoviji talas migranata ni ne može znati da ruska emigracija u Srbiji usudno nikada nije mogla da pronađe spokoj za kojim je čeznula i zbog kojeg je tokom vekova napuštala Majku Rusiju. Još od srednjovekovne dinastije Rjurikovič u Mačvi, pa sve do čuvene bele migracije koja se pred najezdom boljševika sklonila u Srbiju, Rusi nikada nisu uspeli da se saberu na brdovitom Balkanu.

Ove godine nam sledi novi popis, a prema prošlom iz 2011. godine, u Srbiji je živelo 3.247 Rusa, što je najmanja brojka od svih popisanih nacionalnih pripadnosti (više ima Nemaca ili Ukrajinaca, na primer). Naravno, ovu brojku treba uzeti sa rezervom (uostalom, državni popis je starozavetna rđava rabota), ali ona govori o tome da je nemoguće oformiti značajan ruski sojuz u Srbiji, čak ni sada kada eksponencijalno raste broj pridošlica.

Pomenuli smo belogardejce koji su umnogome doprineli da Beograd izleda kako izgleda danas. Primera radi, arhitekta Nikolaj Petrovič Krasnov projektovao je današnje zdanje Vlade Srbije, Ministarstva spoljnih poslova, kao i Crkvu Ružicu na Kalemegdanu. Sve ove i druge građevine ostale su u amanet srpskom narodu, kao što će programerske i druge firme koje osnivaju novopridošli Rusi danas nesumnjivo potpomoći srpsku privredu. Ipak, ovakav pozitivan upliv umnih Rusa u srpsku istoriju verovatno neće biti dugotrajan, već stihijski, kao i uvek tokom povesti. Neki će se vratiti u Rusiju, neki produžiti za Zapadnu Evropu, a neznatan broj asimilovati. Na duže staze, a Srbi kao pravoslavan narod vole da se mere večnošću, ruska zajednica u Srbiji neće porasti za više od par hiljada duša.

Stvar je u tome da Rusi ne umeju ili nisu naviknuti da žive pod okupacojom kao Srbi. Ko nije dokon, može pogledati istoriju naseobina u Rusiji istočno od Moskve (nije nužno ići dalje od Urala) i shvatiti da su poslednji put ti gradovi padali u 15. ili 16. veku. Rusija, u svoj svojoj veličini, nije nikada bila okupirana i kod tih naroda se nikada nije razvio prkos i inat koji je Srbima svojstven, jer je vazda neka čizma, cokula ili bakandža bila na našem vratu, te se valjalo joguniti. Stoga, Rusima je neverovatno kako zemlja koja nalikuje Srednjoj Evropi (Beograd i Novi Sad, da se ne lažemo), može da baštini korupciju, kafkijanski činovnički aparat i orijentalnu, „samo polako,“ životnu filozofiju (puni kafići od sabajle).

Zbog toga Rusi koji danas pristižu na surčinski aerodrom zapravo sleću u neobrano grožđe: zemlju koja ih bezrezervno voli, ali za koju je potrebno nekoliko generacija rođenih tu da bi se razumela. A do tada će oni već biti Srbi, samo ruskog porekla. I to ne bi bio prvi put.