Blog

Beogradski sindikat i kulturna gerila

Slobodan Vladušić

Iako nam se povremeno čini da smo kao narod i kultura potpuno potonuli, još uvek smo živi, a jedan od najživljih dokaza za ovu tvrdnju jeste fenomen Beogradskog sindikata, školskog primera delovanja kulturne gerile u okupiranom kulturnom prostoru.

Zato, na početku: šta je uopšte, kulturna gerila? Dok vojna gerila oduzima oružje od okupatora da bi ga upotrebila protiv njega, kulturna gerila preuzima strane kulturne obrasce, da bi ih upotrebila u borbi za sopstvene nacionalne ciljeve. 

Svaka epoha ima svoje dominantne kulturne obrasce, putem kojih centar moći kontroliše brojne korisnike tih obrazaca. Moć koja određuje našu epohu je moć Megalopolis, odnosno mreže antinacionalne i antihumanistički orijentisane oligarhije. Megalopolis se sistemski bori protiv bilo kakvog kolektivnog identiteta kako bi tako obezličene narode, a među njima i srpski narod, pretvorio u masu iznutra podeljenih i posvađanjih biočestica. Odvojeni od sopstvene tradicije i mogućnosti da sagledaju svet u totalitetu, ova masa obezličenih biočestica dospeva u potpunu zavisnost od milosrđa takve ,,anđeoske” oligarhije.

Jedan od kulturnih obrazaca kojima se Megalopolis obraća velikom broju ljudi jeste i rep muzika. Jasnost i direktnost tekstova kao i muzička svedenost repa, čini ga vrlo komunikativnom i popularnom, a samim tim i potencijalno politički efikasnom. Razume se, Megalopolis nije izmislio rep muziku. Ona je nastala upravo kao suprotnost oligarhiji koja danas čini Megalopolis, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u Njujorku, kao posledica intekulturalne razmene između mlađih predstavnika afroameričke i karipske zajednice. Pošto su pripadali siromašnim socijalnim slojevima, ovi mladi ljudi su rep koristili za izražavanje otpora prema bogatima, a samim tim i prema njihovoj kulturi, koja im je bila nedostupna. A ta kultura to je ono što spada u humanističko nasleđe: klasična muzika, evropska književnost, likovna umetnost, ukratko cela umetnička i intelektualna tradicija koja se taložila uglavnom u Evropi od antike, pa sve do nedavno.

Humanistička kultura sama po sebi, nije međutim, nikakva kulturna dogma, niti se može svesti na kolonijalno nasleđe nekoliko imperijalnih sila. Baš zato što je humanistička, dakle zato što po svojoj ideji pretenduje na opštost, ona može da se menja, upotpunjuje i da u sebe integriše i ono što joj je do nedavno bilo strano. Bilo je trenutaka kada je i sama sebe dovodila u pitanje: primera radi, avangardni pokreti u evropskoj umetnosti između Prvog i Drugog svetskog rata, nastupali su kao predstraža nove umetnosti koja je raskidala sa starom, predratnom. Zato je u Evropi tog vremena bila popularna i afrička umetnost i kineska i japanske lirika (čitali su je i Crnjanjski i Andrić) i naravno, američki džez. Međutim, dotadašnje kulturno nasleđe preživelo je sve ove unutrašnje transformacije i vanevropske uticaje, zato što je našlo načina da ih uključi u vlastiti horizont. Danas, recimo, niko ne smatra da džez nije umetnost. Sumnja u vrednosti humanističkog kulturnog nasleđa nije dakle, dovela do uništavanja ovog nasleđa, već je ono prošireno novim delima i novim idejama. Tako je humanistička kultura – i pored svih zamerki koje se mogu dati ovom konceptu – ipak bila u stanju da obezbedi jedan zajednički horizont i međusobno podeljenih naroda: tokom Hladnog rata bilo je moguće da američki pisci hvale Čehova i Dostojevskog, kao neprevaziđene uzore, a da se u SSSR-u snimaju filmovi o Šerloku Holmsu. To je bilo moguće zato što je u to vreme još uvek u svetu vladao humanistički koncept čoveka.

Danas, u doba Megalopolisa, to više nije moguće, upravo zato što vladajuća oligarhija napustila humanističku ideju po kojoj je čovek vrednost po sebi. (Razume se, zajedno sa humanizom, ona ukida i sva religiozna učenja koja takođe daju vrednost čoveku). Samim tim, oligarhija želi da uništi i humanističko kulturno nasleđe, koje podržava tu ideju.

Da bi to postigla, ona koristi različita oruđa, a jedno od njih jeste i rep muzika. Ona je na početku bila autentični bunt protiv oligarhije, a zatim ju je ta ista oligarhija pretvorila/spinovala u jedno od svojih najefikasnijih oruđa protiv humanističke kulture i humanizma. Umesto da se rep muzika, poput džeza na primer, uključi u humanističko nasleđe, Megalopolis će rep muziku svesno suprotstaviti tom nasleđu. Da u repu više nema nikakvog bunta, svedoči i očigledna promene ekonomskog, medijskog, a samim tim i političkog statusa repera na Zapadu: od socijalnih marginalaca, oni postaju globalne medijske zvezde i milioneri/milijarderi tj. deo one oligarhije protiv koje se rep na početku borio.

Rep muzici je Megalopolis namenio tri zadatka: prvi je stvaranje i održavanje kulturne klime koja je suprotstavljena humanističkoj kulturi. Megalopolis proglašava rep za standard u odnosu na koga se prosuđuje drugačija vrsta muzike. Recimo, danas je u Megalopolisu uobičajena tvrdnja da je evropska muzike 19. veka kolonijalna, što znači politički nekorektna. Ukoliko slušate tzv. klasičnu muziku rizikujete da vas proglase ,,rasistom”, ,,elitistom” ili ,,fašistom”. Rep je, nasuprot tome, politički korektna muzika, koja politički raskida sa prethodnom muzičkom tradicijom.

Drugo, rep muzika širi osećanje nihilizma, što znači sumnju u sve vrednosti koje imaju sposobnost da okupe ljude i usmere ih protiv Megalopolisa: zadatak rep muzike jeste da stvori atmosferu u kojoj je svako ološ i zato ne treba verovati nikome. Rep muzika tako ispunjava zadatak usavršene propagande koja teži da ljude razuveri u mogućnost postojanje istine, pravde i dobrote. U atmosferi u kojoj su sve ovce crne, Megalopolis se oseća savršeno bezbednim. Njegova namera nikada nije bila da mobiliše većinu ljudi kako bi pomoću te većine vladao; sasvim suprotno, on želi da većinu pacifikuje, kako bi mogao da vlada pomoću manjine.

Zato je za Megalopolis veoma važan i taj treći zadatak koji na sebe preuzima rep muzike, a to je kontrola pobune: Megalopolis svaku pobunu želi da svede na pobunu protiv bezličnog sistema, što najčešće znači protiv ,,sveopšte korupcije”, iako baš Megalopolis stvara takvu koruptivnu atmosferu. Naime, težeći da ukine nacionalni identitet u ljudima, Megalopolis stvara atmosferu opšte korupcije, što znači da ohrabruje ljude da misle samo na lični interes (dakle, lično bogaćenje). Ako su ljudi strani jedni drugima i ako jedni druge ne osećaju kao bližnje, onda korupcija nije nikakav incident, već normalno stanje stvari: zašto bi se neko žrtvovao za kolektivne interese, ako se pre toga odrekao same ideje kolektiva? Zato je u Megalopolisu korupcije navodno nema: tamo ima samo legalnog lobiranja.

 

U porobljenim državama stvari stoje drugačije: vlast je u njima bafer zona koja ima zadatak da Megalopolis razdvoji od porobljenog naroda. Vlast se vrlo brzo uveri da je pred Megalopolisom veći zločin biti nacionalno samosvestan, nego korumpiran, pa se zato više ili manje otvoreno odaje korupciji. Tako se vlast troši i udaljava od naroda, čije interese bezočno prodaje, a kada se istroši i kada se njeni najviđeniji članovi finansijski namire, (,,snađu se”) Megalopolis pušta niz vodu jednu garnituru i na njeno mesto dovodi novu, svežu. Ciklus se ponavlja.

Angažovanost rep muzike u regionu zato uglavnom i ne ide dalje od praznog bunta protiv tzv. ,,sistema”, odnosno korumpiranosti političke ,,pozicije”. Rep na taj način bunt mladih kanališe ka periferiji dok antinacionalna suština Megalopolisa koja generiše korupciju ostaje skrivena. Megalopolis i rep muziku zato vrlo često povezuje otpor prema nacionalnom identitetu. Tako rep ostaje prividno buntovan i prividno hrabar, dok zapravo preuzima bes naroda da bi ga udaljio od Megalopolisa i sproveo u političku kanalizaciju.

To je trenutak kada na scenu stupa kulturna gerila, odnosno Beogradski sindikat (BS). Šta se zapravo dogodilo? Prvo, BS je preuzeo strani kulturni obrazac (rep) kojim je do tada manje više vladao Megalopolis, da bi ga okrenuo protiv tog istog Megalopolisa. Rep BS-a postaje nešto drugačije i dublje, nešto bolje. To je vidljivo već u pesmi Govedina iz 2002. godine. Ova pesma je politička satira koja duhovito, ali nemilosrdno žigoše loš kvalitet srpske post-petooktobarske političke elite. To samo po sebi nije nešto novo: međutim, novo je to što se u ovu kritiku nekih danas već zaboravljenih izvođača porobljivačkih radova, umeću i teme kao što su ,,bela kuga”, Vojvodina i Crna Gora, dakle, nacionalne teme. Time BS jasno određuje iz čije pozicije oni repuju: iz pozicija naroda.

Danas postaje uočljivo da su bezmalo svi koji su posle 5. oktobra sanjali o sreći i uspehu istovremeno gledali da se što više udalje od svog naroda: ekonomski, geografski, kulturno, identitetski.... Kao da je svako u narodu prepoznao gubitnika koga treba izdati, prodati, prevariti, iskoristiti, da bi se nešto na tome zaradilo. BS spadaju u onu manju grupu ljudi koja je krenula u suprotnom smeru: u smeru naroda.

To se vidi i po samom sastavu Beogradskog sindikata. Naime, BS je sam po sebi jedna grupa ljudi, jedan kolektiv, zajednica. Verujem da dosta njihovih poklonika ne zna da navede imena svih njenih članova. BS nije dakle, zbir zvezda, već ekipa diskretnih heroja, koja deluje kao celina i čija su dela, kao i njihov rep, jedna kolektivna rabota. Samim tim, organizacija BS-a jeste potpuna suprotnost konceptu izdvojene, obožavane, ,,zvezde” koja zna da sve duguje Megalopolisu i zato mu pokorno služi. I ta suprotnost nije slučajna: BS je naime, jedan od najboljih primera srpske kulturne gerile i njene efikasne borbe protiv Megalopolisa.

Kao da je BS vremenom postao sve više uveren u svoju misiju, pa je  komunikacionu moć rep muzike počeo da koristi za ono što je u eposi Megalopolisa čin istinskog bunta, a to je učvršćivanje nacionalnog identiteta porobljenog naroda. Odnos BS-a prema Megalopolisu postaje frontalan i nemilosrdan, reperski u najboljem smislu te reči. Pesme BS su sada činovi integracije, sakupljanja i pribiranja svega onoga što se Megalopolis trudi da razdvoji, podeli, a potom odstrani. Primera radi, Megalopolis se upire da razdvoji i posvađa sadašnjost i Kosovski zavet, urbani rep i izvornu muziku, žene i muškarce, a BS na to odgovara simboličkim nuklearnim udarom – pesmom Dogodine u Prizrenu, gde je sve to spojeno, povezano, pribrano, integrisano. I potpuno jasno. Slično se dešava i sa pesmom Jedina srpska, koja je posvećena Republici Srpskoj: u tekstu ove pesme se nalazi katalog imena značajnih Srba sa teritorije Bosne i Hercegovine i niz aluzija na njihova dela. Kao da cela pesma u sebi nosi konzervirano sećanje na velike figure srpske nacionalne, političke i kulturne tradicije, čime se precizno suprotstavlja Megalopolisu koji ovu tradiciju želi da baci u kantu za smeće. To se ipak još uvek nije desilo, zahvaljući, između ostalog, i momcima iz BS-a.

Prvi primer kulturne gerila srpskoj književnosti u dvedesetom veku bio je opus Milana Rakića koji je, koristići uvezeni francuski dvanaesterac, napisao pesmu Na Gazimestanu (1906), patriotski manifest svoje generacije uz koji su njegovi vršnjaci bili spremni da poginu. Što su i radili. Sledeći takav primer, jeste Hazarski rečnik Milorada Pavića, iz 1984. godine, u kome je Pavić, služeći se ,,uvezenom” poetikom postmoderne proze, uspeo da napiše ne samo najprodavaniji srpsko-svetski bestseler u istoriji srpske književnosti, već i da istovremeno porazmisli o najintimnijem pitanju svakog brojčano malog naroda, pa tako i srpskog – o pitanju njegovog opstanka. Što nije postmoderna tema.

Jedan od uzornih nastavljača ovog niza kulturnih gerilaca u srpskoj kulturi svakako jeste i Beogradski sindikat. U vremenu kada naša mračna vremena postaju još mračnija, njihove pesme će imati ulogu sličnu onoj koju su imali pesme guslara u doba viševekovne otomanske okupacije. I tada je naime, bilo onih koji su želeli da žive ,,normalno”, ali je srećom bilo još više onih koji su želeli da žive ispravno. Prvima su gusle smetale, drugima su pomagale. Slično je i sa Beogradskim sindikatom danas.