Blog

Geopolitika kataklizme – Ukrajina i borba za svetsku prevlast

Nikola Jović

Aktuelna kriza u Ukrajini, koja traje od 2014. Godine (suštinski od raspada SSSR) i koja je je 24. februara kulminirala ratom ili specijalnom operacijom, oslobođenjem ili okupacijom (u zavisnosti od toga koga pitate i koga podržavate), predstavlja najvažnije poprište i bojno polje za sudbinu budućeg sveta i njegove konstelacije u smislu sila koje će formirati posleratni poredak. Pritom, ishod rata tu nije najvažniji, on je po svojoj veličini i značaju za svetsku politiku „nadživeo samog sebe“ onog dana kada je počeo, uzev u obzir da je ceo svet, direktno ili ne, počeo da se „pomera“ i „namešta“ spram svojih potreba, želja i mogućnosti, iako je možda hiljadama kilometara daleko od ove države ili uopšte nema dodirnih tačaka sa aktuelnim sukobima.

Geopolitički posmatrano, teza Halforda Makindera o Ukrajini preživljava test vremena te nije zgoreg od nje početi ovom prilikom. U njegovom članku „Geografski pivot sveta“ predstavljenom 1904. godine pred Kraljevskim geografskim društvom Velike Britanije, nalazi se i termin „Hartlend“ – Srce sveta, centralna kontinentalna oblast na kugli zemaljskoj. Kako nju Makinder zamišlja može se videti na slici ispod.

Glavna definicija jeste ta da ko kontroliše Istočnu Evropu- kontroliše Hartlend; ko kontroliše Hartlend – kontroliše svetsko ostrvo a ko kontroliše svetsko ostrvo – kontroliše svet. Za potrebe našeg pisanja i boljeg razumevanja ovoj ispravnoj formuli moramo dodati jedan prefiks. Ko kontroliše Ukrajinu, kao najveću i najznačajniju državu istočne Evrope – kontroliše Istočnu Evropu, samim tim i Hartlend, samim tim i svetsko ostrvo pa samim tim i svet. To je sublimacija geopolitičkog značaja Ukrajine.

Ako ste Zapad, kao i desetak puta pre toga u istoriji, Ukrajina vam je „odskočna daska“ za napad na Rusiju i nož u mekom trbuhu njenih evropskih teritorija (koje su najnaseljenije i gde su glavni gradovi i industrijski centri) , te prostor sa kog možete odseći Rusiju vrlo lako od Kavkaza i tamošnjih naftnih polja i svega ostalog vrednog i bitnog za funkcionisanje ruske države te je geopolitički gurnuti još dublje u unutrašnjost Azije

Ako ste Rusija, Ukrajina je za vas „poslednja granica“ (The last frontier) na zapadui vaš prozor u Evropu, odakle se ravnom istočnoevropskom ravnicom možete po potrebi lako spustiti u središte Evrope (srednju Evropu) i njene bogate industrijske centre i najveće gradove a odatle lako izbiti na Lamanš i Atlantik. S druge strane, istu tu Ukrajinu morate braniti jer iz iste te ravnice, iz drugog pravca, može isto tako lako doći nova invazija kao što je dolazila svaki put na Rusiju, ne isključivo, ali najsilnije upravo iz tog pravca, iz jasnih razloga.

Ipak, nova runda geopolitičke konfrontacije Rusije i SAD oko Ukrajine je došla zbog pitanja koje istorijski gledano nema nikakve veze sa savremenom Ukrajinom, ali geopolitički i vojno-bezbednosno itekako ima; poluostrva Krim.

Krim – početak i kraj

Krim je prvi put ušao u sastav Ukrajine kakvom je danas poznajemo kada ga je Nikita Hruščov, inače Ukrajinac, poklonio Ukrajini 19. februara 1954. godine, odvojivši ga bez ikakvog povoda ili realnog opravdanja i potrebe od ruske i darujući ga ukrajinskoj SSR. Dugoročne posledice ove greške i, tako čestog, komunističkog proizvoljnog crtanja granica, uzimanja i poklanjanja teritorija te stvaranja veštačkih nacija i identiteta, viđena su tačno 60 godina kasnije, kada je ta istorijska nepravda ispravljena povratkom Krima u Rodinu (Otadžbinu – Rusku Federaciju). Tu dolazimo do prelamanja i ukrštanja geopolitičkih i kulturno-identitetskih faktora zbog toga što je povratak Krima u Rusiju izazvan obojenom revolucijom i evromajdanom te 2014. godine.

Vlast u zemlji su metodom ponovljene „narandžaste revolucije“ iz 2004. godine, ali ovaj put uspešno, te godine sproveli demonstranti, plaćenici, neonacisti, rusofobi, oligarsi i svi drugi potpomognuti i okupljeni infrastrukturno, finansijski, medijski i na svaki drugi način zahvaljujući SAD, koja je dirigovala Evromajdanom iz svoje ambasade u Kijevu. Zbog ograničenosti prostorom i bez namere da dužimo, čitaoce ćemo ovom prilikom uputiti na dva filma, radi lakšeg i boljeg razumevanja konteksta događaja – „Krim. Povratak kući“ i „Ukrajina u plamenu“, oba se mogu sa titlovima naći i besplatno pogledati na internetu.

Gledajući šta se dešava u onim, mahom ruskim i rusofonim, delovima Ukrajine koji su se protivili nasilnoj smeni vlasti i uspostavi pro-zapadne neonacističke samouprave (nažalost bilo je mnogo drugih „Odesa“ pre one Odese 2. maja 2014. godine, te svih potonjih „Odesa“ širom Ukrajine), stanovništvo Krima, mahom rusko, se samoorganizovalo i u skladu sa, kako ukrajinskim, tako i međunarodnim zakonodavstvom, sprovelo referendum o izlasku iz Ukrajine i ulasku u sastav Ruske Federacije. To se, silom prilika, poklopilo sa interesima ruskog državnog rukovodstva iz (da zanemarimo sve ostale) jednog prostog razloga- ruske crnomorske flote.

Ruska crnomorska flota je najveća i najznačajnija flota u savremenoj Rusiji, a i uopšteno istorijski gledano. Zbog nedostatka izlaska na topla mora, Rusija je preko Crnog mora po potrebi prilazila i prelazila Bosfor i Dardanele, ne dozvoljavajući da bude izolovana ili odsečena od središta svetske istorije, što je prostor Evrope, Severne Afrike i Bliskog istoka nesporno bio vekovima unazad. Inače, nije zgoreg pomenuti, Srbin iz Herceg-Novog, Marko Vojnović, potomak srednjevekovne srpske dinastije Vojinovića, je osnivač crnomorske flote. O njemu se više može pročitati ovde . Dakle, sedište Ruske crnomorske flote je u Sevastopolju, na Krimu, od njenog osnivanja do danas. Uprkos predaji Krima Ukrajini i raspadu SSSR, Rusija je zadržala svoje vojno prisustvo, upravo u vidu crnomorske flote, na Krimu, u skladu sa ugovorima i aranžmanima potpisanim sa ukrajinskom stranom.

Međutim, promenom vlasti u Ukrajini 2014. godine i dolaskom izrazito antiruske opcije na vlast, postavilo se pitanje sudbine i budućnosti ove flote i njenog nenadmašivog geostrateškog i bezbednosnog značaja za Rusiju. Najjednostavnije rečeno, bez Krima nema ni Ruske crnomorske flote, niti ruskog prisustva u Crnom moru a svi ruski gradovi na obalama ovog mora postaju laka i dostupna meta za neprijateljsko delovanje. I više od toga. Postojala je hipotetička mogućnost koja se vrlo lako mogla ostvariti, da nova vlast u Ukrajini donese novi zakon kojim naređuje da se sa Krima u potpunosti sklone svi ruski pomorski i drugi vojni efektivi, da se ostrvo u potpunosti demilitarizuje, a kroz nekoliko meseci bi tu počeli da vršljaju zapadni vojni planeri i stratezi, savetnici itd. da bi naravno izvideli teren i pripremili dolazak američke, britanske i drugih flota i brodova u dojučerašnje ruske baze.

Ne želeći da rizikuje ni na sekund takvu mogućnost, Rusija je povezala „lepo i korisno“, želje naroda Krima i sudbinu svoje crnomorske flote (samim tim svoju sudbinu) i Krim bez ispaljenog metka vratila pod svoje okrilje. Uz to, ko poznaje i malo istoriju Krimskog rata i značaja Krima za Rusiju, ne bi trebalo da se čudi uopšte, kao što se na Zapadu često čude svemu ruskom, ne zbog preterane ruske tajnovitosti, već njihovog odsustva bilo kakve želje da Rusiju i Ruse upoznaju onakve kakvi oni zapravo jesu, a ne kakvi su u njihovim projekcijama, košmarima i fobijama.

Donbas – osam godina agonije

Nakon Krima se postavilo pitanje sudbine Donbasa (Donjecke i Luganske administrativne oblasti) i sa rezigniranošću su se mnogi pitali zašto su ove pokrajine, daleko bliže Rusiji, naslonjene na nju, ostale uskraćene za oslobođenje?

Odgovor je došao osam godina kasnije, mada je i u prošlosti bio poznat iole upućenijim pratiocima situacije. Ove dve oblasti iz niza razloga i objektivnih poteškoća nije bilo moguće tako brzo i lako vratiti kao Krim. Međutim, zvanična Moskva ih nije ni „pustila niz vodu“ , već ih je pomagala u hrani, medicinskim sredstvima, ali i vojno, ne dozvoljavajući da budu nadjačani i počišćeni sa tog prostora (poput Srba iz Republike Srpske Krajine), već su održavali „vojnu ravnotežu“ i pat-poziciju u kojoj je Ukrajina bila dovoljno slaba da ih bezuspešno napada godinama, a oni dovoljno snažni da se odbrane ali ne i započnu veća ofanzivna dejstva, kako se ne bi remetio i ovako krhki i nestabilni mir tj. primirje.

Pokušano je kroz dva potpisana sporazuma iz Minska da se nađe dugoročnije i održivije rešenje, međutim to nije bilo moguće iz prostih vojnih i političkih neslaganja. Sa vojne strane gledano, Ukrajina je htela da vojnim putem uništi armije (milicije) DNR i LNR i vrati svoj suverenitet nad njima , a ove dve republike su htele da u potpunosti oslobode teritorije Donjecke i Luganske oblasti i integrišu ih u svoj sastav. Sa političke strane posmatrano, Ukrajina je htela da im maksimalno da mršavu i labavu autonomiju koja bi objektivno bila „mrtvo slovo na papiru“, a „separatisti“ nisu hteli da pristanu da ikada više budu deo ukrajinske države već su težili da budu nezavisni i ujedine se sa Rusijom. Kompromis iz Minska je bio takav da je zamrzao konflikt i uspostavio status kvo, za početak zaustavivši vojne aktivnosti i ubijanje, dok je pitanje političke budućnosti ovih krajeva ostalo da se reši. Čak i takav sporazum se obilato kršio i veoma retko poštovao, a kršila ga je uglavnom, gotovo isključivo, ukrajinska strana, neselektivnim, nenajavljenim, ničim izazvanim i čestim napadima na vojne i civilne ciljeve duž linije razgraničenja. Naročito im je bilo zadovoljavajuće da gađaju nasumično civilne ciljeve, sejući tako strah i nesigurnost među stanovništvom DNR i LNR, želeći da ih natera na odlazak u Rusiju, učini nezadovoljnima i okrene protiv sopstvenog rukovodstva. Dobili su, naravno, kontraefekat.

Pritom, zloslutni oblak „Oluje u Donbasu“ je ostao da lebdi kao neprestana pretnja nad glavama svih stanovnika Donbasa, kao i „zvanične Rusije“ i postojalo je zaista nekoliko situacija u prethodnih osam godina kada se činilo da je „to to“ i da kreće sveopšti ukrajinski napad na DNR i LNR. Česta su bila gomilanja trupa i tehnike na liniji razdvajanja, manevri i kretanja ukrajinske vojske kako bi se neprijatelj psihološki zastrašio pred konačni obračun. Ovaj, poslednji put, uoči 24. februara, to se stvarno pripremalo i ruska vojska je „zatekla“ ukrajinsku u završnim pripremama za početak sprovođenja „krajiškog scenarija“ u ruskoj Krajini.

Biolaboratorije – od „teorije zavere“ do prakse uništenja

Kada na planove o otpočinjanju „Oluje u Donbasu“ , dodamo priču o biolaboratorijama u Ukrajini, na kojima su partnerski radili Ukrajinci i Amerikanci godinama, kontekst i nužnost ruskog odgovora postaje dosta jasniji. Naime, jasno je bilo iz gomilanja, nikada tako silnog kao do tad, ukrajinskog vojnog potencijala na granici sa DNR i LNR, da se sprema sveopšti napad, kao što je bilo jasno i iz ruskog gomilanja vojske na rusko-ukrajinskoj i belorusko-ukrajinskoj granici, da će se ta vojska i upotrebiti (samo nije bilo jasno niti poznato gotovo nikome kad i kako tačno). Tako je puška sa zida iz prvog čina Čehovljevog „Ujka Vanje“ opalila u ovom trećem činu koji je počeo 24. februara (prvi čin je Evromajdan i Krim, drugi rat u Donbasu) .

Iako bi sama činjenica da Donbas strada i krvari već osam godina bila dovoljna da Rusija intereveniše, sa prvim danima operacije i prvim ruskim uspesima počela je da isplivava priča o biolaboratorijama. Reč je o lancu laboratorija za istraživanje i razvoj biološkog oružja na teritoriji Ukrajine i Gruzije, koje rade pod pokroviteljstvom Pentagona već godinama, razvijajući tamo opasne viruse i patogene koji su se, pogađate, trebali iskoristiti protiv Rusije (i Kine?) u nekom trenutku u budućnosti, kada bi gospodari života i smrti na Zapadu tako odlučili.

Mala digresija, moglo se primetiti kako je sa otpočinjanjem ruske specijalne vojne operacije naglo zamrla priča o korona virusu i da je generalno čitav „korona narativ“ naglo zamenjen „vojnim narativom“ u svetskom (dez)informativnom prostoru. Pozivamo čitaoce da povežu to sa otkrićem ovih biolaboratorija i sami donesu zaključke kakve žele.

Dosta tekstova je već napisano o ovoj temi, pri čemu čitaoce naročito upućujemo na tri teksta Nikole Vrzića u „Pečatu“ o ovim temama, koji studiozno analiziraju ove opasne pojave i razobličavaju njihovu suštinu.

U svakom slučaju, Rusi su zbog pretnje potonjeg korišćenja virusa i patogena iz ovih laboratorija u budućnosti, morali da lično uđu i pozatvaraju te laboratorije, pošto Amerikanci i Ukrajinci do tada nisu imali nameru da urade išta slično, naprotiv. Tek kad su Rusi krenuli da prodiru ka većim gradovima i mestima veće koncentracije ovih laboratorija (najviše ih je u Harkovu, koji je blizu ruske granice), tek tada su Amerikanci počeli da priznaju da laboratorije ipak postoje, da nisu plod ruskih teorija zavere, kako su to do tada govorili, ali da se u njima nije razvijalo biološko oružje. Zatim su se „izlanuli“ rekavši kako strahuju da bi Putin mogao da iskoristi biološko oružje iz tih laboratorija protiv Ukrajinaca, time indirektno priznavši da je takvo oružje tamo postojalo a protiv koga bi se koristilo jasno je.

Uporedo sa hitrim prodiranjem ruske vojske, paljena je dokumentacija iz ovih laboratorija, one su panično zatvarane i uklanjani su svi tragovi ali prekasno. Svi su već uveliko govorili o njima i razobličili stvarne namere Zapada po tom pitanju.

S te strane gledano, ruska intervencija je, da izostavimo na sekund Donbas i sve ostale razloge (mogućnost razvijanja nuklearnog oružja u Ukrajini, njeno članstvo u NATO...), samo to je dovoljan razlog da legitimizuje rusko angažovanje. Mnogo više nego što je to imao Zapad u Avganistanu i Iraku, gde su trubili o „Sadamovom hemijskom oružju“, kog nije bilo, što nikad nisu priznali, tj. demantovali sami sebe, kada ih je ceo svet već „provalio“. S te strane ruska intervencija se u potpunosti može „pravdati“ isključivo „zapadnim izgovorima“ ; kako po pitanju hemijskog oružja – u ovom slučaju biološkog, i to stvarnog, za razliku od izmišljenog Sadamovog, tako i po pitanju R2P (Responsibility to Protect) Rusa u Donbasu i uopšteno Ukrajini.

U krajnjoj meri, svi oni, čak i među Srbima, koji govore, kako su Rusi „uvučeni“ u ovaj sukob i kako su „nasamareni“ , bi mogli da nam odgovore na pitanje šta bi bilo kada bi, hipotetički, sutra Albanci sa Kosmeta uz NATO krenuli da vrše opšti egzodus Srba sa tog prostora a Srbija sa vojskom ušla u svoju južnu pokrajinu da se suprotstavi tome? Da li bi i tada govorili kako smo mi „nasamareni“ i protiv naše volje uvučeni u rat? Pa naravno da je Rusija „nasamarena“ i uvučena u taj rat koliko bi i Srbi bili u slučaju napada na naše ljude na KiM (ili Republici Srpskoj), jednako koliko je u konflikt uvučen čovek koji uskoči da odbrani svog brata od grupe nasilnika koja ga tuče na ulici. Stoga je iza takvih „argumenata“ i patetičnog kukanja nad ratom jalovi i isprazni humanizam koji ne bi jednu suzu potrošio i ćutke bi posmatrao egzodus Rusa iz Donbasa. Ili Srba sa Kosmeta.

Geopolitička pomeranja – rađanje novog sveta

Za kraj treba pomenuti globalni odjek ovog rata, koji je „priča za sebe“ i zapravo glavna posledica ruske intervencije. Jer dok je fokus javnosti mahom na ratu, iza kulisa se dešavaju mnogo krupniji događaji i „pretumbavanja“ .

Tu je reč o sledećim događajima, od kojih se svaki može analizirati zasebno, iako su zbirno deo opšteg procesa svetske prekompozicije i geopolitičke rekonfiguracije;

Uticaju nove ture sankcija Rusiji na privrede pre svega evropskih zemalja, njihovo snabdevanje energentima,
Histeričnoj globalnoj rusofobiji, po stepenu merljivoj samo nacističkom antisemitizmu,
Većoj zavisnosti Rusije od Kine, koja mahom „mudro ćuti“ o ovom ratu i gleda da iz njega što više izvuče za sebe i svoju poziciju,
Većem američkom angažovanju u Evropi, čime se oslabljuje front prema Kini,
Okretanje zalivskih petromonarhija i uopšteno Bliskog istoka Rusiji i Kini,
Podizanje nove gvozdene zavese u Evropi i pitanje gde će ona biti, na koji način, kako će izgledati i hoće li Srbi(ja) kao i Jugoslavija onomad ponovo biti „uljez“ sa „pogrešne strane“ te zavese, ili ćemo biti deo antiruskog t(ab)ora?
Povećanje inflacije u Americi i ubrzanje njenog ekonomskog kraha
Uvođenje „petrorublje“ – plaćanja Rusiji nafte i gasa u rubljama, što drastično slabi moć dolara kao osnove američke ekonomske hegemonije u svetu
Smena „korona narativa“ novim-starim „antiruskim/ratnim narativom“ za kontrolu stanovništva i sprovođenje ciljeva Velikog reseta
Povećanja nestabilnosti na Balkanu, gde se može očekivati direktno prelivanje nestabilnosti rata u Ukrajini, gde bi se Zapad mogao „osvetiti“ Rusiji u slučaju poraza njenog vazala – Ukrajine- tako što bi „ravnao dugove“ preko ruskih saveznika – Srba. To je ujedno ono što treba najviše da nas zabrinjava.

Zaključak – Kabul, Kazahstan, Kijev

Ukrajina predstavlja treći veliki poraz zapadnog Levijatana i talasokratskih sila u prethodnih pola godine. Imali smo prvo Avganistan i (po Zapad) sramotno povlačenje (faktički bežanje) u avgustu pred nadirućim talibanima, što nijedna velika sila ne sme sebi da dozvoli ako pretenduje da i dalje održava reputaciju velike, naročito ako i dalje želi da kontroliše što veći mogući deo sveta.

Avganistan je pokazao da Zapad nije u mogućnosti da održava na vlasti marionetski režim u neprijateljskom okruženju bez aktivnog vojnog prisustva na terenu i da se odmah po njihovom odlasku ta okupatorska uprava raspada pred nekom unutrašnjom silom.

Usledio je Kazahstan i propali pokušaj nove obojene revolucije, gde je Rusija demonstrirala da ODKB nije „tigar od papira“ kada je u nekoliko sati „rešio“ krizu i uz minimalan broj žrtava sprečio eksalaciju krize, nasilnu smenu vlasti i potencijalni građanski rat sa ko zna koliko hiljada mrtvih. Kazahstan je pokazao da sprovođenje revolucija više ne prolazi, makar ne u „zonama odgovornosti“ Rusije i Kine.

Usledio je 24. februar koji je pokazao da SAD neće ratovati za Ukrajinu i uopšteno da NATO neće ratovati za države nečlanice. Pritom je diskutabilno i za koje države članice bi se angažovao. Pritom je „isplivavanje“ bioloških laboratorija pokazalo da Zapad ne može da porazi Rusiju konvencionalnim (niti nuklearnim) vojnim sredstvima te stoga mora da pribegava „alternativama“ – u ovom slučaju biološkim. Pored toga, novi medijski rat protiv Rusije je dokazao da je to ujedno i jedino polje gde Zapad može još uvek da ima svetsku hegemoniju a i tu sve manje i sve tanje, što je ne toliko uspeh ruske „kontrapropagande“ koliko neuspeh u stvaranju propagandnih sadržaja i guranju jednostranog narativa, nesporno dokazao. Pritom su im Rusi tu dosta „odmogli“ zaista pazeći na terenu da ne nasedaju na provokacije i čuvajući svaki život i civilne objekte.

Pritom su sankcije pokazale da je i na ekonomskom planu Zapadu „odzvonilo“ pošto je Rusija tek počela da se „zagreva“ sa kontra-merama a privrede zapadnih zemalja su već pred kolapsom. Uz to, veće ekonomsko jačanje Kine je jedna od posledica ovog rata gde će se ona uskoro „zacementirati“ kao ekonomska sila broj jedan po svim mogućim parametrima. Uvođenje petrorublje, petrojena i petrorupija označava kraj (petro)dolara i samim tim američke hegemonije u spoljnotrgovinskom smislu,a gubitak te privilegije je osnov za ukidanje svih ostalih.

Ka kakvom svetu idemo još je teško i neizvesno reći ali je jedno sigurno. Onaj pod zapadnim vođstvom svakako nije bio nešto pozitivno za najveći broj ljudi i zemalja na svetu. I stoga se treba radovati njegovom okončanju, pritom pazeći da nas njegove ruševine ne zatrpaju i upravljati se i delovati u skladu sa svim. Što se nas Srba tiče, situacija je jasna; uvek uz svoju crkvu, narod i državu, koje moramo štititi od sebe samih, kako bi nas one štitile od svih ostalih. A država, crkva i narod – to smo svi mi, pojedinačno i zajedno. Prošli smo i gora vremena i veća iskušenja, proći ćemo i ova.

Tweets by @NoviPolis