Blog

(Dragoljub Stanković: Pohvala slabosti, Partizanska knjiga, Kikinda, 2021.)

Kolenopreklonjenije, po vkusu kostobolcov na svet izvedeno

Lazar Bukva

Neko je kazao,  valjda još vrlo davno, da ne postoji prosečna poezija: postoji samo dobra i loša. Poezija zbirke Pohvala slabosti, međutim, tvrd je i postojan dokaz u osporavanju te teze. U njoj sve teče nekako zanatski sigurno, sve se kreće po liniji pristojno užljebljenih stihova, ali nešto opet nepopravljivo izostaje. Šta to nedostaje Stankovićevoj poeziji da bi bila dobra, ili, obratno, šta je čuva  da ne bude sasvim rđava? Na to pitanje tražiti kao odgovor nekakav jasan katalog stavki, koji pesme ispunjvaju ili ne, bio bi uzaludan, stupidan anahronizam. Govoriti, opet, o dvema „definisanim“ sferama dobrog i rđavog, između kojih se, na preciznom rastojanju nalazi prosek, odvelo bi u nedostatnu, vanknjiževnu geometriju. Geometriju, dakle, kojom se ni ono prosečno, ne da u svom značenju razaznati. Počnimo, stoga, jednim razmišljanjem drugačijeg stila. Šta to Stankovićeva poezija u ovoj zbirci nosi kao totalitet? Šta negira i kako intonira svoj odnos prema stvarnosti? Želi li ona da, na izvestan način, interveniše u svetu?

Najpre, treba otkloniti svaku sumnju da Stankovićeve pesme, koliko god ispunjene kontemplativnim tonom i takozvanim suštinskim temama, nose bilo kakvo misaono bogatstvo.  Sve je to, naprotiv, jedan polu-uspeli melanž poststrukturalističke pobune protiv „binarnih opozicija“, „logocentrizma“, „falocentrizma“ i uopšte Centra svake vrste; tu je, zatim, nekoliko doza postjugoslovenske žalopojke i pokajničkog samounakaženja pogrešne (dakle, srpske) strane u ratu; potom, nekoliko moralističkih nota i saveta, kako izdržati svet i život u odnosu sa bližnjima. I najzad, jedan pseudobudizam, koji se kao sablast javlja u svim filozofijama odustajanja, a kod Stankovića, ponajpre zato, da kupi srca feministkinja i podastre im, ispovednički čisto, pred noge, dokaz svog „alternativnog maskuliniteta“. Tu su, dakle, patrljci budizma angažovani kao filozofsko, sveobuhvatno opravdanje za slabost. A pohvala slabosti, izvedena je kao inadžijski čin spram jakih, moćnih i odlučnih, čija je volja odvela, i danas još vodi, u nesumnjiv fašizam. Zaista, u današnjim našim intelektualnim i intelektualno-modnim prilikama, bez trunke snebivanja  može se reći: za svakoga po nešto! Ima tu, posredno, i govora o devedesetim i raspadu Jugoslavije, u najboljoj tradiciji RSE, Peščanika, Betona, ima tu i dekonstrukcije, postmoderne, demitologizacije, ima i feminizma i rodnih pristupa, a čak bi i poneka smirena, zalutala jogistička duša našla svoje mesto među koricama Stankovićeve zbirke. I sada, kada su svi ukusi štedro zadovoljeni, pravo bi čudo bilo da ova knjiga ne doživi sveopštu afirmaciju! Ipak, neobjašnjiva je i za besprestano divljenje još jedna stvar: kako to da se u poslednjih trideset godina od kada su sve ove intelektualne mode uplivale u naše „diskurse“ i u naše „narative“, apetiti nisu ni najmanje zasitili? Preživa se tih nekoliko tema parazitski dosadno i bezukusno, decenijama, adinfinitum.  I to se sve smatra savremenim, plodotvornim, uspelim sučeljvanjem sa proščošću. Smatra se razgrađivanjem diluvijalne svesti. Smatra se, najzad, poezijom.

Sukobljen, dakle, sa kultom snage, volje, uspeha i proždiruće agresije, pesnik trajno zauzima, ili pokušava da zauzme, ironijski ton spram tih fašisoidnih vrednosti, i svoju smernu egzistenciju, svoje Ja (koje će i sam kasnije s namerom opovrgnuti), produžuje u tihom, rezigniranom obliku, sa nadmoćnošću osmejka nad uzaludnim ratom ljudskih pregnuća. Utoliko on kao „posleratni“ ispevava pesmu Sumatra 2015, u kojoj je melodijski sačuvano sećanje na Sumatru Crnjanskog, ali koja, goreći sva od nastojanja da bude ironična, da se podsmehne našim infamnim posleratnim i postjugoslovenskim sudbinama, ostaje tek banalna. Evo, s tim u vezi, nekoliko ilustrativnih stihova: „Sad smo bezbrižni, teški, nežni, / sve završeno je, / planovi ostvareni, / pokolji počinjeni, / oči u oči s mrtvima (...)“ itd. To je, dakle uvertira u jedan toliko poznat i toliko čest način pisanja, koji je postao gotovo imperativ, postao čist conditiosinequanon, da bi se ušlo u regionalnu književnost koja se hrabro sukobljava sa prošlošću. Ta uvodna pesma daje osnovno opravdanje svim „metafizičkim“ pohvalama slabosti, kasnije izloženim. Nevolja je, međutim, u tome što sama ta inkantacija, samo to mađijsko uvlačenje u režim kajanja,  ostaje, i trajnim će izrabljivanjem još više biti, tek puko opšte mesto. I niko ne namerava da osporava stvarne strahote minulih ratova, ali trajno, neukusno, jednostrano insistiranje na istim temama, trideset godina posle ratnih klanja, i to sa pozicija koje se tako uporno pokazuju kao buntovne, a zapravo su najopštije moguće, svetsko  mnjenje o zločinima, deluju tako umorno, monotono, oskudno, da se ta vrsta mantričke hipnoze čitaoca, na samome kraju, pokazuje kao oslabljenje i iskrivljenje sećanja na rat. Zašto, uprkos tome, ova poetika tako tvrdoglavo iziskuje jednolično obojene teme, to je, čini mi se, pitanje za politički pamflet, što, svakako, izlazi iz okvira ovoga teksta.

Nije, međutim, taj politički angažovan sloj, jedino opšte mesto u Stankovićevoj poeziji. Čitava je zbirka pažljivo, unapred osmišljena gozba za sve koji vole postmodernu kuhinju na jeftin način. Ima li binarnih opozicija i njihove dekonstrukcije?  Kako da ne! Čitajte pesmu Ko sam?(„Nisam ni star ni mlad / ni dobar ni loš / ni veliki ni mali / ni muško ni žensko“). Ima li problematizovanja maskuliniteta? Eno ga u pesmi Tužno je biti muško. Ima li postmodernog odnosa prema tekstu? Da, i to lišenog teorijskih problema, onako suplentski shvatljivog i poučnog: „Moj tekst stariji je od mene / živeće i posle“. Ima li zalaganja za marginalizovane grupe? Od naslova do istoimene pesme, i uz nit provučenu kroz sve cikluse, zalaganje je trajno, neprekidno. I sve to ne bi bilo ni uzaludno, ni dosadno, ni prazno opšte mesto,  da je napisano stotinu godina ranije ( a tada, doduše, već i zbog samog naslova ne bi prošlo kroz Skerlićev češalj), ili bar pedeset. Ali nije se Stanković zadržao samo na negatorskim, opreznim pozicijama poststrukturalizma prema Istini. Ima kod njega i jedan sasvim drugi sloj, onako, dositejski poučan, sav razgaljen od slatke didaktike, kao da se pažljivim ušima ispreda nikad dosad čuta istina: „Ljubite svoju krhkost / u mislima i na delu / nežnost je primenjena osetljivost / jedina forma / dostojna čoveka / a saosećajnost najviša / vrlina“. Takvo moralističko podučavanje konačnim tezama, zašećerenim patetičnim stilom,  uzdizanjem do religijskih proglašenja, zahvaćena je ona druga strana našeg vremena, onaj tvrdi moralizam prihvatanja „svih različitosti“, „tolerancije“, „“multikulturalizma“, koji je već odavno izgubio polemički bezobrazluk postmoderne i završava u jednom novom i vrlo mlakom dogmatizmu.

I na planu same jezičke inventivnosti, ova je poezija dosta plitak potok. Zanemarimo to što pesnik tek pojedinačno briljira stihom i osvrnimo se na mesta gde amaterski previđa  i promašuje, sa konstrukcijama, izrazima i dihotomijama kao što su: lice/maska, lice/naličje, pa onda „kada skinem masku, pa „izjednačavaju se car i prosjak“ (u smrti. prim. aut.), pa „zub vremena“ itd. Sve same okoštale fraze, sve čisti primeri sklerotičnog pisanja. Ali i kada se izdvoje ti očigledni klišei, retko se kod Stankovića nalazi nekakva eksplozivnost, jačina, pa čak i pamtljivost stiha (jer to, takođe, nije zanemarljivo). Kao da i na planu tzv. formalno-književnom, on sprovodi filozofiju slabosti, filozofiju budističkog odstupanja. I ta poezija, budući da je samovoljno inhibirana, u trajnom strahu da ne ispadne iz okvira slabosti i ne oda se pogubnom, fašističkom slavljenju sile, primorana je da se na svim poljima sklanja, poklanja, ispoveda, otkriva svoje nedostatke, pokorava se, slomljena i zapečaćena svojom vlastitom astenijom. I upravo se na tom mestu pseudobudizam i ranjiva muškost saglašavaju tako da prvo postane sluškinja drugom, i da se sve to, proračunato uklopi u trendove feminističkih teorija i rodnih studija. Otuda beskrajno „ispovedanje“ slabog, razorenog, na svim poljima nepreduzimljivog muškarca koji slavi slabost, i koji nas, pokušavajući da bude što obiičniji,  što skromniji, čak do milja dovodi, čak razgaljuje toliko da se topimo od samilosti i od poistovećivanja, recimo sledećim stihovima: „Najsretniji sam kada perem sudove / i ne mislim ništa“. I kod čitaoca (valjda) treba da se otrgne usklik: kako je skroman! Ili: „Mislio sam ako se oslobodim težine /(...)/ proklijaću / po prvi put plodan / i potreban“. I sve to tako nepopravljivo, tako nepogrešivo liči na onog Dikensovog junaka, Uraja Hipa (Uriah Heep), koji trajno uzvikuje: „I’m humble, Sir, I’m very humble“.

Postoji, međutim, tumačenje, da se pesnik ovom načelnom skromnošću i ovim minimiziranjem približava, zapravo, izvornom hrišćanskom idealu, i utoliko bi naše potenciranje ovog ćiftinskog amalgama budizam-rodni pristup, bilo, svakako,  neuravnoteženo. S tim u vezi valja pomenuti da je ovu knjigu pogovornim pogovorom (kako bi to rekao Vinaver) snabdeo g. Vladimir Arsenić. On kaže sledeće: „Moglo bi se mnogo reći o hrišćanskom, jevanđeoskom, karakteru ove zbirke. Crkva je, kao skup ljudi žednih moći, odvajkada uništavala pravi duh hrišćanstva vidljiv u prva tri jevanđelja (...)“.  I zaista, g. Arsenić je  uspeo ono što je samo malobrojnima pošlo za rukom: on je, u svega tri retka, ne samo opovrgao učenje Crkve, već je i čitavu njenu dvomilenijumsku istoriju trijumfalno stavio ad acta. I nastavlja: „Ljubav prema drugom ljudskom biću, ko god i šta god ono bilo, nauk je autentične zajednice i prave ljubavi. Nažalost, ili na sreću, od toga nam je ostala samo Stankovićeva poezija (...)“ (sic!).

Šta je, međutim, posle svih ovih teorijsko-račundžijskih kompleksa ostalo od Stankovićeve poezije i zašto je, uprkos svim njenim kilavostima i pesničkim manama ne smatramo sasvim promašenom već tek prosečnom (mada bi neki cinik, možda, kazao, da je to još gora situacija), postoji nekoliko razloga. Najpre, uz svu njenu nedvosmislenu ideološku pozadinu, kod Stankovića ipak ima izvesne relativno uspele poetičnosti i to nisu samo propagatorski, prozaični stihovi. Stanković, dakle, zvuči kao poezija. Njegova zbirka ima izvesno poetsko jezgro i to se da posvedočiti pojedinim stihovima. Na primer: „San je bio sabiti se u tačku / lebdeti u mraku / nevidljiv do očima duhova / jer i bog je majušan“. Ili: „Istina je tamo gde su nejaki“ ili „hladna vatra što sagoreva laž“ itd. Ima kod njega i određene spisateljske uhodanosti koja ne dozvoljva da se djelo ruku jego olako i već na prvi pogled odbaci. I svi su ti kvaliteti uočljivi i prepoznatljivi, kao što je uočljivo i prepoznatljivo misaono podleganje ukusu (bez)umne mode koja je, pre svega ostalog, dosadna i forsirana do izlapelosti, pa tek posle toga prevaziđena, i kao i svaka filozofija ne konačno istinita. Ali upravo zbog tog nedostatka samosvojnih misaonih uvida, zbog nepostojanja eksplozivnosti stiha (ostavimo to bez definicije, dakle na intuitivnom planu), ova poezija ima ideološki karakter i u punom je smislu posvećena ukusu sadašnjice. To, međutim, što se smatra „ukusom sadašnjice“ samo su profesorske ljušture, samo docentska naklapanja o stvarnosti koja već uveliko hramaju za živom stvarnošću. I kada sve te mode prođu, kao što svaka moda mora proći, ova zbirka će, među gomilom drugih zbirki, ostati tek svedočanstvo o tome šta je do srži zaokupilo intelektualni ukus jednog vremena. Svedočanstvo, dakle, uklopljeno u relativno uspelu retoriku. I ako bi to bila još jedna, praktično-istorijska pohvala slabosti, onda je ova zbirka ispunila svoj misaoni zadatak. Ako to ipak nije dovoljno, onda se mora priznati samo jedno: poezija se oduvek  i pre svega nosila zakonima jačine.