Blog

Autopoetika

Komentari uz pesme iz zbirke ,,Udžbenik svakodnevice"

Lazar Bukumirović

1.       „Ribe“

Drugu lekciju udžbenika u znaku svih dvanaest zodijačkih sazvežđa zatvara pesma „Ribe“. Prva zamisao o ciklusu bila je nauršavanje dobro poznate sekvence koja počinje sa ovnom i oslanjanje na kalendarsko vreme. Međutim, ono je, kao i u ostalim ciklusima, napušteno. Godina, dakle, počinje ovnom, odnosno martom, a završava se ribama. Tako i ciklus započinje argonautskom potragom, a završava se prazninom. Neuspela traganja takođe su jedna od opsesivnih tema zbirke. Sa druge strane, druga lekcija počinje mitom, a završava se ribom, najbazičnijim znakom hrišćanstva. Prva antička ličnost je legendarni junak, a poslednja je realna osoba, neoplatoničarka Hipatija koju su hrišćanske vojske ubile, po legendi iskasipivši je školjkama.

Pesmu sam napisao kao đak matematičkog odeljenja kog je Hipatijina svestranost fascsinirala. Doživljavao sam je kao čuvarku drevnih znanja koja su, kako to obično biva, bila inspiracija mladom pesniku. No, pesma „Ribe“ je posebna. Ona je određena pesnička samosvest da je mit uništen, da je Hipatija ubijena i da umesto mitoloških kraljeva sledi period monoteizma. Zato je sledeći ciklus u donekle religioznom znaku. Nakon što sam „rasekao“ mit, morao sam otići dalje, u novozavetnu priču o vaskrslom Lazaru. Nit koja povezuje „Prvi dan“ i „Ribe“, odnosno Lazara i Hipatiju, jeste jedan od lajtmotiva Udžbenika, a to su školjke.

Legendarnu smrt aleksandrijske matematičarke osvakodnevio sam jeftinom tetovažom koju ona ima preko celog tela. Ona je i u toj nepostojećoj biblioteci, odnosno u sadašnjosti, uspomena na mit i na bol demitologizacije. Hipatija više nije genijalna naučnica, ona je obična bibliotekarka koja svakog dana boravi među požutelim, ubuđalim knjigama. Kada dođe na posao, ona zapali cigaretu. Cigareta je simbol prvog ciklusa, „Dnevnika pušača“, najtrivijalnije, najsvakodnevnije lekcije Udžbenika. Time sam simbolično i mitske visine drugog ciklusa spustio na banalnu ravan poetskog dnevnika. Njene školjke više nisu svrsishodna smrt, one su samo nekakav ukras. Tako je i sa Elpenorom u pesmama Ivana V. Lalića i Saše Jelenkovića. One su i „obična uspomena sa letovanja“ u pretposlednjoj pesmi zbirke.

Tetovaža je na neki način i samopovređivanje. Tako sam se u nekim trenucima i sam osećao, neprestano misleći o prokletstvu znanja. Često i dalje pomislim da je sve zaista taština. Kao ona, ja sam sebe tetovirao bolnim znanjem o tome šta je sve izgubljeno. Nije školjka više mesto iz kog se rađa Afrodita, već sečivo. Tako je i Lazarevo telo „puklo kao školjka čiji je biser bio truo“. On se sam predao Hristovom čudu. Takvu nezainteresovanost i pasivnost Lazarevu sam dublje promišljao u pesmama napisanim nakon zbirke. Međutim, ona je i tamo prisutna. Najpre, na Hipatiji koja je ravnodušna bibliotekarka, žrtva ideologije, kojoj je sve postalo nevažno. Njeno enciklopedijsko znanje postalo je samo „prazna pesma školjke“.

 

2.       „Fotografija Čačka“

„Fotografiju Čačka“ sam usnimio poslednjeg dana 2019. godine. Tada sam zaista bio u Čačku, u stanu svoje sestre Isidore. U Čačku sam, i osamnaest godina pre te pesme, rođen, ali nikada nisam osećao da je on moj grad. Uvek je to više bio Kragujevac u kom sam tada išao u gimnaziju ili trenutno Novi Sad.

Desilo se tako da sam krajem decembra par dana proveo u Čačku. Tada sam već „radio na zbirci“. „Dnevnik pušača“ je već odavno bio napisan, „Horoskop“ se popunjavao, koncept se menjao iz dana u dan, pesme su pisane, brisane, premeštane, skraćivane, dopunjivane. „Fotografije“ su bile treći ciklus za koji sam znao da će sačinjavati zbirku. Tih sam dana, u hiperproduktivnom stanju, pisao gotovo po dve pesme dnevno. Ukoliko me sećanje dobro služi, jedino je „Fotografija Čačka“ postala deo zbirke. Ostalih se pesama mahom i ne sećam, ali bi trebalo da su negde sačuvane. Sećam se jedino da sam tada opsesivno slušao album Carrie & Lowell Sufjana Stivensa. U pesmi sam suptilno parafrazirao njegov stih 'Well I suppose a friend is a friend'.

Posle jedne kraće šetnje, seo sam da pišem. I zaista, sve je u pesmi istina. Grad je bio okićen novogodišnjim ukrasima. Prošao sam tog dana i trgom i pored parka i pored crkve i muzeja i škole. Išao sam dužim putem, jer su mi čačanske ulice oduvek bile nelogične. Mislim da bih i sada mogao da se izgubim ako se potrudim. No, u nekom dubljem poetskom smislu, ja sam se u tom gradu prvi put i izgubio. I to je nekako tragično. Ima određene setne ironije u tome što sam se osećao izgubljeno u svom mestu.

Takva nostalgija, koju i dalje mogu na isti način da osetim, poslužila je poeziji. Vraćanje u moj rodni grad postalo je vremenom učestalije. U „Trećem pismu“, napisanom mesecima kasnije, ponovo sam proživeo „fotografiju“. Tada sam napisao stih: „Kada sam se vratio, dva puta je zasvetleo grad“. I ta vraćanja uvek su bila vraćanja u sebe. Čačak nije više bio grad, on je bio jedan utvarni prostor u kom su živele uspomene. Zbog toga je potpuni povratak bio nemoguć. Zbog toga se fotograf „više neće vraćati u ovaj grad“. On se i ne može vratiti. Njegova fotografija je neponovljiva u svom bolu.

„Fotografija Čačka“ postala je nesvesno i samosvest o odrastanju. Postala je veoma draga vremenska kapsula iz koje zaista uvek mogu da izvučem taj 30. decembar. Pisao sam posle još par puta o Čačku, na potpuno drugačiji način. No, ova mi je pesma verovatno najdraža. I ona je sama po sebi izvestan paradoks. Kada sam je pisao, osećao sam nostalgiju; sada kada je čitam, osećam nostalgiju za trenucima pisanja. Ona je postala moja mala meta-seta. I nije više ni važno što „ništa ne ume da ponovi“ udobnost detinjstva. I drugi su gradovi i druge godine podjednako udobni. I ja sam sebi vremenom postao udoban.

3.       „Prvo pismo“

Prvu verziju zbirke sam završio početkom februara 2020. Tad sam je slao na par konkursa, međutim, bezuspešno. Onda sam odlučio da krenem sa pisanjem nove, a da „Udžbenik“ stoji u elektronskoj fioci, na digitalnom oblaku. Imao sam čak i odštampanu verziju, što je retkost, jer gotovo da uvek pišem na računaru. Papir često zna da bude preuzak za duge stihove kojima nekad pišem. Tako su prolazili meseci. Sa njima su dolazili i koncepti druge zbirke. Hteo sam da i ona ima podjednako čvrstu formu, slobodniju od udžbeničke, ali da ipak pesme budu organizovane u veće celine. Ne preterujem kada kažem da sam svake sedmice počinjao iznova.

U oktobru iste godine sam upisao fakultet. Imao sam sreću da bar prvih par nedelja uživo slušam predavanja. U svesci za beleške sam na predavanju profesora Stanića počeo da zapisujem neke ideje. To nije bio prvi put. Sve moje aplikacije i svi papiri puni su stihova iz kojih se, ako imam sreće, razgrana pesma. Predavanja iz stilistike bila su veoma plodotvorna. Krenuo sam, sasvim spontano da se igram asonancama, aliteracijama i rimama. Nisam dotad bio toliko vičan jezičkim igrama. Ritam je uvek nosio pesmu, reči u znatno manjoj meri. Tada sam zapisao jedan stih, koji će se naći u „Drugom pismu“ – citiram belešku: „opit moje mladosti, opus tvoga ćutanja, opis naše ljubavi“.

Paralelno sa ovim literarnim lekcijama, desilo se da sam počeo potisnute događaje da preispitujem. Ili ne potisnute, već odložene. Neke stvari su se nažalost desile pre vremena. Takav je i slučaj sa smrću mog oca. Selidbom u Novi Sad kao da je počeo da mi nedostaje. Ili bolje rečeno, da mi nedostaje deo moje ličnost koji je bio pomiren sa njim. Tako su se sadržaj i forma, ta dva velika teorijska pojma, razvijale nezavisno jedna od druge i u ciklusu „Pisma“ uspele da se stope u zajedničko ušće. Tada sam već znao da to nisu pesme druge zbirke, već preko potrebna lekcija u „Udžbeniku“. Danas, dve godine kasnije, ne mislim da ću uskoro početi da razmišljam o novoj knjizi.

Jedne sam večeri, kako to biva, pred spavanje seo i napisao pesmu. Ili, sasvim precizno, pesma se sama napisala. Ako sam u prvoj strofi još uvek pokušavao da održim nekakvu kontrolu, reči su se u drugoj strofi nadovezivale same na sebe. „Abažuri“ su zvali „žuri“, „dah“ se nastavljano na „šah“, „hodim“ je htelo da se rimuje sa „brodim“, „senka“, „svraka“ i „sunce“ su se u lokativu ulančavali po lepoti strujnih suglasnika. Rekao bih da je „Prvo pismo“ jedina rimovana pesma u „Udžbeniku“ iako je u pitanju samo rasuta rima. Poslednja dva stiha „Drugog pisma“ takođe se rimuju i mislim da je to bilo najefektnije iskorišćena moć zvučanja u ciklusu. „Poslednje pesmo“, peto po redu, napisao sam na Badnji dan 2021. Ono je hronološki poslednje napisana pesma. I drago mi je da je tako. Njime se zatvara moja prva životna faza.

Na kraju bih, kao u nekom nekrologu tim minulim danima, zahvalio sebi što sam pisao o svemu. Primećujem da se mnogih događaja, ne ni toliko dalekih, ne mogu setiti, a pesme su zaista divni podsetnici, kako to kažem u „Uspomeni“. Rekao bih da sam prerastao „Udžbenik svakodnevice“ iako mu se svakodnevno vraćam. I to je dobro. Bolje i ne može biti. Neopisivo sam se obradovao kada sam video dizajn korica Ivana Francuskog. „Udžbenik“ je zaista kao zgrada sa ilustracije – nestvaran, ali postojeć; neponovljiv, ali očuvan; izgubljen, ali sa adresom; i samo mogu da naslutim šta se sve u njemu/njoj nalazi.