Blog

Prosvetiteljski triptih: Student u inostranstvu

Irena Plaović, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

Ko je sve bio Sveti Sava, i šta nam je on postao, protežući se do našeg doba i ostajući izvan svakog doba, nije pitanje na koje se može odgovoriti, ali, ako hoćemo da budemo neka kultura – nije ni pitanje na koje se može ne odgovoriti. Otuda, možda, volja da se još uvek okupljamo oko svetosavskog pitanja. I otuda ono ostaje uvek pitanje, što traži od nas dve vrste odgovora: lični i zajednički. A onda ih traži i u raznim vremenskim ravnima: odgovor zajednice u svakoj novoj epohi, lični odgovor – svakoga dana.

Tu je i izazov zajednice – da se o Savi progovori dostojno, i lični izazov (boljka novovekovlja) – da se o njemu progovori originalno.

Dobra je okolnost, međutim, što se o Savi već govori kad se govori o bilo čemu što se tiče naše kulture, naše književnosti, našeg obrazovanja; kad se govori ovim jezikom, u ovoj tradiciji, sa ovim implicitnim kanonima u svesti. Zato se ne moramo posebno truditi da se dotaknemo svetosavlja: nemoguće je ne govoriti o njemu. Svetosavlja su, naravno, razna, i ako dopustimo da svako ima svoje, to neće ugroziti njihovo jedinstvo; ovde je reč o figuri o čijem se naručju sanja. (Da, povodom Save sme se i poetizovati).Međutim, ono što neretko ispustimo iz vida nije taj apsolutni neoborimi kontinuitet svetosavske kulture, nego baš njen nevidljivi hod po žici: ispod žice je zaborav, a s druge strane večnost. Kako se čini, za sada, nema padanja, ali je večnost uvek u nastajanju. I šta to znači? Kad jedna studentkinja druge godine srpske književnosti čita Domentijanovo žitije svetog Save, ili Teodosijevu pohvalu Simeonu i Savi, ili Savinu službu svetome Simeonu; ili kad jedan đak prvak peva u horu Uskliknimo s ljubavlju, ili kad jedna srednjoškolka recituje Ko udara tako pozno, ili kad jedan profesor istorije, ili književnosti, ili jezika, sedi za računarom i piše naučni rad sa svetosavskom tematikom – Sava uvek iznova mora da progovori. Jer, ako nam se tradicija ne obraća, ako nam ne govori ništa, ona i nije ništa. Naravno, baština govori samo kada odgovara, i odgovornost za zapodevanje dijaloga ili njegovo odsustvo pripada svakom sledećem naraštaju. Ta je odgovornost usitnjena i podeljena na ogroman broj pojedinaca, koji mogu, ali ne moraju, postati jedinice svetosavlja. U tome je opasnost, i u opasnosti vrednost jedne ovako sveobuhvatne kulturne odrednice: to što mi Savi dugujemo kulturno pamćenje, nije nikakva garancija da će pamćenje opstati. To što mi verujemo da će Sunce i sutra izaći, i da će sveti Sava Srpski i za dvesta godina biti jednako relevantan, samo je naše uzdanje u razumne i po nas povoljne pretpostavke. U ovoj drugoj, ipak, imamo nekog udela. Ako je danas dovoljan broj ljudi u ovoj ili onoj vrsti razgovora sa svetosavskim nasleđem, ono do sutra sigurno opstaje. Ali neće biti tu prekosutra, ako ga sutra dovoljno ljudi zaboravi. Naizgled pesimistična (i sasvim sigurno previše dramatična; da, povodom Save sme se i dramatizovati), ova je pretpostavka u stvari spasonosna; sećajući nas odgovornosti, ona nam vraća dostojanstvo. Da, u ustima đaka prvaka bukvalno živi sveti Sava.

Načini na koje ga iznova kontekstualizujemo bezbrojni su i nijedan od njih nije uzaludan, uključujući i one koji ga relativizuju, potvrđujući na koncu važnost njegove uloge.  Sava je u stvarnosti istorije igrao nestvarno mnogo uloga, a u stvarnosti simbolizma prevazilazi sve što je mogao biti. Prosto vam dođe da ga uporedite sa mnogoznačnošću logosa(da, povodom Save sme se i preterivati).

Svaki put kad se u bezobalnosti pojma pokušamo usredsrediti na neko svetosavsko značenje, ostajemo kratki za čitav niz drugih, i ostajemo uskraćeni za bilo kakvu konačnost razumevanja. To je zato što je Sava dug koliko je i širok (da, povodom Save sme se i geometrizovati).

Ono što ostaje, a da nije prepričavanje žitija (molim vas pročitajte Domentijana i Teodosija), ili ponavljanje izvesnih, uglavnom dvadesetovekovnih, ideja o tome šta svetosavlje treba da bude, ili nabrajanje značajnih dela i, u najboljem slučaju, njihova interpretacija, ili opisivanje načina na koje je sveti Sava prikazan u drugim epohama i umetnostima, ono što ostaje, dakle, može da bude samo još jedna kontekstualizacija. Zato predlažem danas da ga pogledamo kroz ovaj dvogled: Rastko Nemanjić odlazi ne samo iz sveta (u manastir), nego i u svet. Doslovno, napuštajući domovinu i odlazeći u Grčku, ali i metaforično, ne samo u svet vere, već i u svet knjiga, obrazovanja, znanja što su mu do tad bila nedostupna. On je naš prvi student u inostranstvu. Njegova putovanja i stalna, ponavljana vraćanja u otačastvo, da se u njega presadi sve ono što se drugde naučilo, steklo, nekad i kupilo, mogu da budu paradigma osvešćenih i smislenih odlazaka u trenucima kada ,,odliv mozgova“ naše društvo prepoznaje kao problem. Naravno, s mnogo prava se može usprotiviti neko ovome poređenju, pa reći kako je Rastko Nemanjić bio tako potpuno privilegovan, da je gotovo i sramota porediti ga s današnjim studentima i uslovima u kojima oni moraju da prave svoje izbore. (Da, povodom Save sme se i idealizovati.) Zato je primer – primer, i apstrakcija. Postoji, međutim, i odricanje, kojem nas svetosavlje takođe može naučiti. Ako bi svako voleo svoju zemlju kao da je baš njegov otac veliki župan, i hteo da joj se vrati bolji, kao da će baš on da je ustrojava...Ali, da pokušamo, ovog Savindana 2022, nešto skromnije: ko je imao sreće da se jutros probudi u svetosavlju, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu.