Blog

#Sve se osipa, sestro moja!

Biti življen!

Jelena Zelenović

Biti ubijen

Ubistvo, kao čin oduzimanja života drugoj osobi s namerom, ostalo je u nekoj dalekoj istoriji koju gledamo preko malih ekrana u vidu još jednog dokumentarca o Drugom svetskom ratu u kojem Hitler histerično viče, a ljudi ginu u rovovima i koncentracionim logorima. Broj dokumentaraca o Hitlerovom liku i delu se drastično povećao. Danas je dovoljno pogledati kanal Visat History i obratiti pažnju koliko se puta dnevno pojavljuju arhivski snimci Hitlera i koncetracionih logora.Ubistvo se kao takvo pojavljuje još u kriminalističkim filmovima i knjigama, ali sve češće je predmet i komedija, drama, trilera, ukratko sastavni je deo televizijskog programa. Ubistvo kao takvo, postalo je dosadno. Biti ubijen je davno preseljeno u imaginarni prostor medija, kako filmova tako i dnevnog izveštavanja voditelja, naravno selektivno, o okršaju bandi. Da će Holokaust biti zaboravljen premeštanjem u prostor medija, pisao je još Bodrijar. Drugo, ideja o dobrovoljnom srljanju u smrt je nedemokratska, neliberalna, zastarela i gubi se iz vidokruga realnosti, jer ne možemo zamisliti čoveka koji uzima pušku i kreće u rat da bi odbranio svoje parče zemlje i sačuvao porodicu. Ukoliko se tako nešto i desi, svet je zgrožen divljaštvom, opet prikazanim selektivno, preko malih ekrana (slučaj Avganistan, ali i ratovi devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije do kojih dolazi upravo promocijom mržnje putem medija).

Biti zanemaren do smrti

Nakon Drugog svetskog rata suočavamo se sa terminom biti pušten da umre, o kojem se govorilo i pisalo mnogo. Selekcija se vrši na osnovu kapitala i snalažljivosti, na osnovu mere i ukusa koje jedinka poseduje kada je u pitanju borba za goli život. Emigrant može da umre na ulici od gladi, a može i da krijumčari drogu, oružje, alkohol ili da radi kao prostitutka. Dakle, izbori postoje.

Biti onemogućen

Drugo je kada kažemo da je neko ukinut ili onemogućen. Osoba koja je onemogućena od strane društva nastavlja da živi, čak može sebi i obezbediti onaj minimum dostojanstva, koji opet zavisi od toga kako gledamo na minimum dostojanstva. Pekić, komentarišući standardni minimum zaštite preko kojeg nije moguće činiti zlo nad ljudima, govori o zatvorima, te je u jednoj državi standardni minimum potapanje zatvorenika u govna, u drugoj batinjanje, u trećoj lišavanje slobode kretanja. Dakle, spram toga gde ste rođeni ili gde ste se zatekli, određen vam je minimum dostojanstva, naravno uz dužno poštovanje međunarodnih konvencija, opšte ekonomske situacije i kotiranja  države među velikim svetskim silama. U tom sistemu, vi možete biti ukinuti, a da zadržite minimum ljudskog dostojanstva. Tako gledajući, čovek nije ubijen, nije pušten da umre, onemogućen kao celina, kao biće, jeste, ali to nije razlog za preteranu paniku i pobunu. A da li je to za nekoga ukidanje minimuma ljudskog dostojanstva? Ukoliko odete na Kosovo, ne smete nositi majicu sa srpskom zastavom da ne biste nekoga provocirali – to će vam uredno staviti do znanja svako ko organizuje ekskurzije, hodočašća ili ko je upoznat sa situacijom na tzv. administrativnom prelazu. Ukoliko želite da predajete srpski jezik i književnost u školama, morate biti član vladajuće stranke. Ne morate nositi majicu, možete otići na Kosovo, možete biti nastavnik u školi, ali tu i tamo ćete učiniti neke usluge direktoru, mesnoj zajednici ili nekom neuglednom tipu koji ima novca jer je prodoran u sakupljanju glasova. Zatim se vratite na čas i date pismeni zadatak na temu ,,Sloboda“. Vi živite, niste ubijeni, niste pušteni da umrete, ali ste onemogućeni kao biće, onemogućena vam je sloboda mišljenja, političkog i nacionalnog opredeljenja, te javnog promovisanja istog. Tamo gde bi trebalo da stoji osoba, stoji crna rupa koja može biti popunjena drugom odgovarajućom robom koja ume da objasni jednačenje suglasnika po zvučnosti. Manastire vaših predaka čuvaju stranci. Najupečatljivija scena je vojnik kineskog porekla koji se slobodno šeta po imanju manastira Dečani i ne razume srpski, dok Srbi obilaze manastir u grupi od po deset ljudi sa jasno ograničenim boravkom od dvadeset minuta, jer su baš tih dana malo zategnutiji odnosi Beograda i Prištine ili je pandemija virusa (desila su se oba slučaja). Vi ste onemogućeni i ukinuti, poniženi jer ste Srbi ili zato što dišete u prisustvu Kineza koji živi u izolaciji na tom prostoru. Ipak, tu ste, te se stiče utisak da vam nije oduzet minimum ljudskog dostojanstva. Na kraju krajeva, neke ljude potapaju u izmet.

Biti življen

Pasiv koji valja razmotriti je – biti življen. Kako uopšte živimo? Sve što nam se dešava pripisujemo „novim vremenima“. Za razliku od biti ubijen, biti pušten da umre (biti zanemaren do smrti) i biti ukinut, za ovaj pasiv smo odgovorni isključivo mi kao pojedinci. Stalno se žalimo kako nam neko kroji sadašnjost, kako smo nemoćni pred tržištem svega, svačega i svakoga, padamo ničice pred internetom, porno sajtovima, Instagramom, pred čuvenom frazom „nameće nam se“, padamo ničice pred vrednostima koje smo sami proglasili vrednostima i baratamo epitetima koje lepimo jedni na druge, a koje smo opet sami izabrali sa se ogrnemo u njih. Ideal ženske lepote? Sami smo ga napravili. Odnos muškarca i žene, cena, vrednost ljubavi, tržište, sve smo to sami izabrali. Putovanja smo zamenili turizmom zabeleženim na Instagramu, akademski rad vrednujemo bodovima, šerovima i lajkovima, sami smo sve to izabrali i onda se osvrnuli kao žalosni Orfej gledajući kako nam Euridika tone u podzemlje interneta i tržišta. Biti življen je pasiv koji možemo pripisati jedino nama samima. Kad su ljudi otkrili vatru, nisu se ugušili u dimu, a danas se stiče utisak da se gušimo u sopstvenim izborima koji se opet, misteriozno sužavaju i završavaju kao jedna fina fotografija ispred fakulteta sa diplomom u ruci, a odatle se seli na ekran telefona gde će zauvek ostati u svetu simlulakruma, a pravi papir će skupljati prašinu na vrhu police sa knjigama. Ipak, da godine studiranja nisu pojeli skakavci, znamo jedino ako nastavljamo da živimo, a ne da budemo življeni. Šta bismo trebali da uradimo kada vidimo da simulirana ideja o ženskom ili muškom telu kvari naše veze sa realnošću? Da prestanemo da oponašamo internet, da kažemo ne trendovima, stoički možemo da posmatramo onlajn svet, a ne da bivamo žrtve u čeljustima nemani i da žalimo što ne izgledamo kao glumac/glumica u porno filmu. Kada sam bila mala, do jedanaeste godine sam čekala da mi stigne pismo iz Hogvortsa, duboko svesna da je sve to fikcija. Koje nam je danas opravdanje? Svesno priznajemo da smo konzumenti svih blagodeti interneta, a opet tupi u onome što Kant naziva maloletnost, čekamo da napravimo savršenu fotografiju kako bismo izgledali dobro na Instagramu i nalepili na sebe sve one epitete koje smo posramljeni prigrili jer „nam je tako nametnuto“. Paradoks je u tome što niko ne zna da smo živi ako nismo življeni, a živi smo ako nas nema tamo gde se prostor življenja preselio – u mrak simulakruma koji postavlja svoja pravila. Da je ovo problematično, nema potrebe posebno dokazivati, svedoci smo gnusnih događaja koji su prešli svaku meru, posebno pojavom Tik Toka, nove društvene mreže čija pravila igre idu dotle da, poštujući ih, možete fizički da nestanete, da se ubijete ili umrete ispunjavajući neki od „izazova“. Tako se konačno i smrt premešta na ekran, a kako je tamo odavno i život, celokupno ljudsko bivstvovanje, od rođenja do smrti, preseljeno je u imaginarni svet, koji je, opet paradoksalno, jedino stvaran.

Izbori postoje. Da li ćemo biti življeni posredstvom izazova, dokazivanja svetu i premeštanju našeg života na ekran, a opet poštujući pravila društvenih mreža, jer pravila postoje, ili ćemo konačno preuzeti odgovornost i početi da živimo u sadašnjosti, na nama je. Mi se fotografišemo pored Dečana, a Kinez tamo živi. Okrivljeno tržište i ozloglašeni Megalopolis mogu i bez nas, a možemo i mi, vala, bez njih. Ako ne možemo onda je u redu biti življen, biti ukinut, biti zanemaren do smrti, biti ubijen. Sesti i gledati Zadrugu u slasti, pomalo žaleći što nismo i mi tamo, s one strane ekrana.