Blog

Rasno pitanje u američkoj popularnoj kulturi

Prošlost koja se vraća

Nikola Jović

Kakve veze ima film koji hronološki prethodi „Sopranovima“ sa aktuelnim stanjem u američkoj državi i društvu? Kako se kroz popularnu kulturu vrši repopularizacija i reafirmacija rasnog (naročito Afroameričkog) pitanja? Koji je krajnji cilj ovih procesa i čemu oni služe?

 

Početkom otkobra u bioskopskim salama širom sveta počeo je sa emitovanjem film „Mafijaški sveci Njuarka“ (The Many Saints of Newark), koji prati događaje koji su prethodili jednoj od najboljih i najpopularnijih serija svih vremena, čuvenim „Sopranovima“. Film je smešten u šezdesete godine prošlog veka, u buran i veoma društveno dinamičan i turbulentan period američke istorije. Radnja se odvija upredgrađuNjuarka, najvećeg grada u državi Nju Džerzi, koja je uvek bila svojevrsno „predgrađe“ mnogo poznatijeg grada-države Njujorka. Onome ko je gledao „Sopranove“ je ovaj animozitet Njuark-Njujork i kompleks inferiornosti i superiornosti koji mafijaši iz jednog i drugog grada „nameću“ jedni drugima i iskazuju je dobro poznat.

Svim ljubiteljima Sopranovih i uopšteno „mafijaškog“ žanra film je ispunio očekivanja gotovo u potpunosti. Međutim, ovom prilikom se nećemo baviti samim filmom već onim što upadljivo mnogo „bode oči“ tokom čitavog trajanja ovog „prikvela“ čuvene serije. Reč je o drugom najvažnijem toku radnje, koji teče paralelno sa glavnim i daje mu određeni ton i ritam. Tako, dok mafijaši iz Njuarka „rade svoj posao“ ovaj gradić se bori sa rasnim nemirima, protestima, ubistvima crnaca, borbom protiv američkog prekookeanskog intervencionizma...zvuči poznato? Da nije prethodno naglašeno da je reč o šezdesetim godinama 20. veka, moglo bi se komotno zaključiti da je reč o savremenom dobu, o prethodnoj 2020. godini koja je obilovala sličnim događajima ili ovoj tekućoj 2021. koja takođe ne oskudeva u istovetnim pojavama.

Tako, dok su „rasna pitanja“ u seriji o čuvenim mafijašima spominjana samo usputno, ovde je to urađeno mnogo češće i eksplicitnije. I nimalo slučajno.  Indikator toga u Sopranovima je npr. epizoda „Kristofer“ u četvrtoj sezoni gde se italijanski Amerikanci sukobljavaju sa Indijancima (domorodačkim stanovnicima Amerike) na ulicama grada zbog različitog pogleda na nasleđe Kristofera Kolumba i proslavu njegovog dana u Americi, gde je on za jedne heroj, veliki istraživač i pustolov (inače italijanskog porekla), a za druge masovni ubica i kolonizator čije je otkriće započelo ezgodus domorodačkog stanovništva na američkom kontinentu. Kolumbov spomenik se skrnavi a dve grupe započinju međusobni obračun na ulici pa je i policija primorana da interveniše i razdvoji sukobljene.Serija „proročki“ prikazuje scene koje su u prethodnih nekoliko godina u SAD, ali i Velikoj Britaniji, Australiji itd. postale svakodnevica, o čemu svedoče desetine porušenih, oborenih, oskrnavljenih spomenika oko kojih se u identitetskom smislu bore dve suprostavljene grupe; „progresivci“ uz „potlačene manjine“ koji žele da prevrednuju ustaljeni pogled na lik i delo pomenutih istorijskih ličnosti i „konzervativci“ koji čuvaju i baštine ustaljeni, „mejnstrim“ istorijski i identitetski pogled na iste te velikane iz (ne tako) daleke prošlosti.

Film, iako sadržinski dosta kraći od serije koja je brojala 86 epizoda, mnogo je „natopljeniji“ rasnim motivima, i to ne samo zato što je smešten u šezdesete godine prošlog veka. Nemoguće je poverovati da stvaralački tim nije bio pod uticajem iznova afirmisanog i iznova u središte američke kulture i politike  postavljenog „rasnog pitanja“, pa se tako mogu izvući mnoge paralele i direktne aluzije sa situacijom danas kroz tok trajanja filma.

Na primer, film prikazuje kako su se američki crnci u velikim brojevima doseljavali u severne, industrijalizovanije gradove dolazeći iz poljoprivrednih i „zaostalih“ delova američkog „dubokog Juga“, gde su rasni i segregacioni zakoni bili mnogo rigorozniji nego na Severu. Tako potomci italijanskih imigranata sa rezigniranošću primećuju kako se broj crnaca u gradovimanaglo i sve više povećava što oni neminovno vide kao pretnju njima i njihovom načinu života. Tako jedan od likova u filmu kaže u jednom trenutku: „Džoni se preselio u predgrađe zbog crnaca“. Ova dihotomija siromašni crnački kvartovi u gradovima - bogata belačka predgrađa je opstala do dan-danas, što su prošlogodišnji masovni nemiri nakon smrti Džordža Flojda nesporno dokazali. Gradovi su bili pustošeni, pljačkani, razarani dok su bogata predgrađa mahom bila izuzeta iz ovog talasa nasilja. 

Interesantne su, u svetlu nedavne američke katastrofe u Avganistanu, nekolike „spoljnopolitičke“ scene u filmu; mladi crnac, bežeći od pripadnika svoje bande koji žele da ga likvidiraju zbog nepoštovanja pravila bande oko kockanja, beži i sakriva se u regrutni centar gde je moguće prijaviti se za odlazak u Vijetnam. I tako dok sedi i priča, tobože zainteresovano, sa prisutnim vojnim licem o svom potencijalnom odlasku u rat, u regrutni centar upadaju naoružani pripadnici bande koji ga traže i u tom trenutku uplašeni oficir diže ruke i govori otprilike sledeće reči: „Nemojte da me ubijete, ja sam lično protiv ovog rata!“ Ta rečenica je indikativna iz više razloga. Pokazuje da je instiktivna reakcija vojnog lica takva da pomisli da čim je neko došao naoružan u regrutni centar da želi da ga likvidira, ne zbog njega kao takvog, zbog toga što on jeste ili nije imenom i prezimenom, već zbog toga šta predstavlja, a predstavlja američko angažovanje u Vijentamu i prinudnu regrutaciju, protiv kojih su bili mnogi mladi Amerikanci tog doba i što se uzima kao događaj koji je započeo velika društvena „gibanja“ u SAD šezdesetih godina.  Uz to, može biti da je oficir i zapravo protiv tog rata ali da samo „radi svoj posao“, što se može shvatiti kao suptilna kritika američkog intervencionizma tada (i danas) protiv koje je tradicionalno i dobar deo vojnih lica. Takođe, na nekoliko mesta u filmu se putem radija ili televizije pominje na vestima rat u Vijetnamu, što pokazuje kako je to bio deo opšte svakodnevice svih Amerikanaca tada, kao što su ratovi u Iraku i Avganistanu bili za generacije Amerikanaca rođenih devedesetih godina nadalje. Neke stvari se zaista nikada ne menjaju...

Centralni deo „rasnog pitanja“ u filmu je vezan za događaj koji je zapravo imao istorijsko utemeljenje pošto se nešto gotovo isto desilo u Njuarku šezdesetih godina. Bilo je to u „dugo vrelo leto 1967. godine“, kako se ti događaji obično nazivaju, kada je Ameriku preplavio talas od preko 160 rasnih nemira te godine. Oni u Njuarku u sklopu toga su trajali četiri dana tokom kojih je viđeno nasilje na ulicama, sukobi policije sa demonstrantima, paljenje i pljačkanje imovine, pucnjava... U filmu, uzrok tome je prebijanje i hapšenje crnog taksiste, nakon čega se „kritična masa“ skupila ispred zatvora zbog glasina da je ubijen.  Iako je glasina bila lažna, nasilje koje je usledilo je bilo veoma istinito i stvarno, kako na filmu, tako i u stvarnosti, gde je prebijanje crnca započelo višednevne nerede. Na filmu se to obilno i eksplicitno pokazuje i odjek toga je veoma velik i čitavom filmu  posle toga daje određeni pojačani efekat i napetost. Tako dok vojska interveniše na ulici i „zavodi red“, jedna veoma indikativna scena se odvija; Diki Moltisanti (glavni lik filma) se zadesio usred rulje koja protestvuje, ruši i pali i uspeo da se kolima izvuče pre nego što su ga linčovali, da bi mu na raskrsnici prišao oklopni transporter sa kupolom iz koje je virila cev mitraljeza i sumnjivo lice vojnika. Pogledavši ga, vojnik izgovara: "U redu je gospodine, prođite dalje, vi ste belac.“  Pre toga Diki vodi kratak razgovor sa policajcem ispred stanice gde se besna grupa skupila, tik pred početak nasilja, i policajac (takođe belac) mu objašnjava šta se desilo i da će neproverena (i netačna) glasina o ubistvu crnca započeti haos, kao što je u Americi bilo prošle godine npr. u slučaju  Mineapolisa od 26. avgusta, kada je nakon glasine da je lokalni Afroamerikanac bežeći od policije ubijen, došlo do uličnih nemira i haosa. Kako je policija kasnije izjavila, na objavljenom snimku se vidi da je muškarac izvršio samoubistvo, međutim to nije bilo preterano bitno tada, pošto je duh već pušten iz boce i nije se moglo nazad. Uveden je policijski čas, uhapšeno je preko 100 ljudi a više od 1.000 policajaca je bilo potrebno da bi se ugušili nemiri i rasterali demonstranti.

Pored toga, pošto je osnovna crta filma ipak „mafijaška“, prikazuje se kako se i kroz određene „čisto mafijaške“ crte stvaranja crnačke mafije u Njuarku, probijaju određeni elementi mržnje i netrpeljivosti prema belcima, što pokazuje da se čak i u ovoj „sferi poslovanja“ ne može pobeći od rasnih i identitetskih pitanja. To je prikazano u delovanju glavnog crnog lika u filmu, Harolda Mekbrajera, koji počinje kao običan „vojnik“ Ričarda „Diki“ Moltisantija, da bi nakon rasnih nemira i još par događaja „raskrstio“ sa „belom mafijom“ i napravio svoju pre svega na „dubokom Jugu“, a potom  i u Njuarku, a scena kada on i njegovi saradnici ubijaju belca koji je došao da pokupi „reket“ od „jednog od njihovih“ tj. od crnca, oni ga ubijaju i pritom naglašavaju da „nema više plaćanja belcima“, što se može uzeti kao mikro prikaz oslobađanja od „mafijaškog robovlasništva“ crnaca belcima i njihove emancipacije i po ovom pitanju. 

Međutim, ovaj film nije izuzetak od opšteg trenda repopularizovanja i reafirmacije „rasnog pitanja“ u SAD kroz popularnu kulturu, što je primetno u poslednjih nekoliko godina, naročito od maja meseca prošle godine i smrti Džordža Flojda što je započelo do tada najveće i najduže proteste i demonstracije u istoriji ove zemlje. Pored ovog filma, koji je samo delimično „zakačio“ naznačenu problematiku, njom su se direktno bavili filmovi poput „Juda i crni Mesija“ (u kom se analizira delovanje Fredija Hemptona, koji je bio glavni u militantnoj i revolucionarnoj organizaciji „Crni panteri“ za državu Ilinois, a lično se deklarisao kao marksista-lenjinista), „Suđenje sedmorki iz Čikaga“ (koji se bavi slučajem suđenja grupi organizatora  demonstracija protiv Vijetnamskog rata koji su optuženi za podsticanje pobune i izazivanje nereda na predizbornoj Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1968. godine u Čikagu), motivi su prisutni i u filmu „Poštovanje“ posvećenom velikoj afroameričkoj pevačici Areti Frenklin, kao i u nekim ranijim ostvarenjima poput filma „Zelena knjiga“ (o prijateljstvu i saradnji Italoamerikanca i crnog pevača tokom segregacije i njihovom odlasku na „duboki Jug“ radi održavanja turneje u tim teškim uslovima dok segregacija još uvek nije bila ukinuta) itd. Jedna od najzapaženijih knjiga u poslednje vreme u Americi jeste „Polovina koja nedostaje” koja počinje 1968. godine kada je ubijen Martin Luter King, a autorka Brit Benet počela je da je piše 2014, iste godine kada je beli policajac ubio crnca Majkla Brauna, što je jasna simbolika i pokazatelj da se između šezdesetih i „dve hiljade dvadesetih“- suštinski ništa nije promenilo.

Ovo ubistvo Brauna je „porodilo“ pokret „Crni životi su važni“, a ovaj pokret je „kumovao“ svakom većem protestu u Americi od tada do danas i igra veoma važnu ulogu u generisanju društvene energije i besa mnogih nezadovoljnih, najpre Afroamerikanaca, što je prošle godine bilo jasno vidljivo. Isto tako, na polju konceptualne umetnosti, primetan je nagli i nekritički prodor afroameričkih umetnika, pri čemu osnovni kriterijum nije čista umetnost ili larpurlartizam već upravo korišćenje umetnosti da se prenese određena poruka, a kakva, to bi do kraja čitanja ovog teksta trebalo da bude jasno. Ta ranije pomenuta reafirmacija „rasnog pitanja“ dolazi na krilima jednog većeg „trenda“ novog preispitivanja suštine američke države i društva, američkog identiteta, onoga što Endru Hartman (autor veoma značajne knjige „Rat za dušu Amerike-istorija kulturnih ratova“) naziva „normativna Amerika“ spram one „progresivne“. Koliko su ove tendencije i ova trvenja jaka i opasna videlo se naročito tokom četvorogodišnjeg mandata predsednika Trampa, a njegovim odlaskom sa vlasti ovi problemi nisu otišli, naprotiv, razvijaju se i dalje još većim intenzitetom pošto se adekvatno ne pristupa njihovom rešavanju ni od strane nove administracije, čime oni prete da „progutaju“ čitavu zemlju i uvedu je u neprekidnu spiralu rasnog nasilja i kulturnih ratova iz koje će se teško „izvući“. A samim tim i povući čitav svet u dodatni haos i destabilizaciju, jer je nemoguće da ne bude globalnog odjeka onoga što se dešava u (i dalje) globalnoj sili broj jedan.