Blog
Slobodan Tišma, Grozota ili… čitati unatraške?
Simonida Lončar
Jedno je dete u vosku
Najnižeg varoškog rafa
Glodalo bačenu kosku
Jedno bi dete moglo
(Kada bi samo smelo)
Da zakolje čitavo selo
Svu noć sam pod skutom stanice
Sa plućima od bele hartije
Čekao zakusku srca...
Aleksandar Vučo, deo pesme Humor zaspalo (1897)
Grozota ili… (2019, Čarobna knjiga) Slobodana Tišme, može se, na izvestan način, shvatiti kao delo-kalambur ili intriga nedoslednosti. Prema rečima autora, u pitanju je nemogućnost uklopivosti pripovedanja u formu romana – drugim rečima, pred čitaocima se nalazi pokušaj saobražavanja ,,tokova“ različitih perioda života tociljavoj istini (poželjno je, tokom čitanja, pitati se da li istine uopšte ima), a u okviru toga, njihovo kompozitno nejedinstvo, premda aspekti tog nejedinstva imaju zajedničku sponu – naratora, u vidu ironično naivnog, četvorostrukog ja.
U načelu, izdvajaju se dva osnovna toka: onda (sedmogodišnji, petnaestogodišnji i dvadesetogodišnji ja), koje obuhvata period detinjstva, nestanka roditelja i odlaska u dom za nezbrinutu decu i sada (sedamdesetogodišnji ja), bez kojeg se ne može potpuno shvatiti onda i obrnuto, koje se, neodređenim redosledom, prepliće sa događajima iz prošlosti ili sećanjima naratora i glavnog junaka, Stiva Naiva (samoprozvanog matorog senilnog skrivomana).
U kontekstu eksperimentisanja i fluidnosti okvira misli, karakteristično je – pored višestrukog i raslojenog postojanja glavnog junaka – i višestruko predstavljanje pojedinih događaja, odnosno, vraćanje na njihov početak i pripovedanje iznova, samo varirano, izmišljeno – koje je istina? Namera nepouzdanog pripovedača, čini se, nije da podizanjem jezičko-sadržinskih kovitlaca isključivo zadrži pažnju čitaoca, već da se, najpre, podsmeva konceptu istine, koja je kao nestalan i nepoverljiv faktor prisutna u svim etapama njegovog života, pa je kao takva reflektovana (doslovno) i na sam tekst.
Pogrešno bi bilo, u tom smislu, ne posmatrati poigravanje sa formom kao izazov za autora i kao odliku veštine raspoređivanja segmenata misli, manje ili više povezanih nekakvom skrivenom vezom – da li je posredi načelo implicitne poetike, ne-temelj, ,,ujka Eter, mekani, skriveni mlakonja koji denfuje sve što postoji, sprečava fatalne sudare“ (Tišma, ,,Grozota ili…“)? Postavlja se još jedno pitanje: da li razumevanje predstavlja podjednako velik izazov za čitaoca, imajući u vidu izvesnu primopredaju smisla zvučnosti i kompoziciji, što u ovom slučaju podrazumeva kompleksno strukturiranje (raslojavanje, ponavljanje) likova i događaja.
Od samog početka, kao upečatljiv postupak ističe se upotreba motiva-sintagmi, čije se značenje prilagođava trenutnom kontekstu; njihovo je javljanje često: vatrena promaja, sunce strave, udsko/adsko društvo, pre-prijatelj, crna rupa, crna kafa kao suština – oni prožimaju bezmalo čitavo delo, period života proveden sa majkom i očuhom, boravak u domu, uz zaštitnika Ljubovira Krucinjaka, bežanje u Bosnu (preko modre rijeke zaborava), upoznavanje profesora Paška Kurepa… Stoga, oni se mogu posmatrati kao igriva i ne tako čvrsta osnova, koju autor koristi u svrhu neobičnog i prividnog povezivanja elemenata prošlosti i sadašnjosti.
Takođe, vredi istaći da roman obiluje slovnim dosetkama, poput: grad Đurvidek, Fukoški park, Tajlep, Sodna banja, što može da upućuje na radnju u nekom paralelnom, a bliskom svetu i on je oneobičen, bez istine, pod okriljem skrivenog Boga (Deus absconditus) i, zapravo, bez čoveka – važno je naglasiti da, sa druge strane, toponimi kao što su Beograd, Bosna, Drina, Srebrenica ostaju nepromenjeni: dakle, sredina u kojoj stvarnost i ono što jeste podležu promenama, na upečatljiv i dovitljiv način biva ograničena. Svaki sloj junakovog ja živi i umire sa svojim bliskostima, zaštitnicima i ubicama, susreće se sa tuđim i sopstvenim varijantama smrti[1], prelazeći preko svega kao u snu, postajući iznova, izvan istine i suštine. Zato se ovaj roman eksperimenta može okarakterisati kao fikcionalna introspekcija, jezičko-kompoziciona igra razrađenih detalja. Izvesno je da su autorov trud, kao i umeće kombinovanja preneti na čitaoce – Grozota ili… nesumnjivo predstavlja obostrani izazov.
[1] Oživljavanje ili svojevrsno vaskrsavanje likova ima duboke korene, pa se tako, na primer, u Volterovom Kandidu, delu iz doba francuskog prosvetiteljstva, doktor Panglos pojavljuje živ, nakon iscrpnog opisa njegovog pogubljenja. Takođe, u savremenom delu Jeza Boška Ivkova ističe se ustaljena ponovljivost smrti koja ne izaziva iznenađenje, ,,U tančine znam kakva je njegova smrt, doživljavao sam je i ranije“. Svakako, ovi su primeri istrgnuti od originalnih piščevih namera, pa su navedeni i upoređeni sa Tišminim delom u kontekstu postojanja rehabilitacije likova kao zajedničke crte; međutim, Tišma ne rehabilituje samo likove, nego i već ispripovedane događaje, stvarajući tako brojne varijante i zamagljujući stvarno, konkretno njihovo značenje.
