Blog

Kosovo, boj i junaci

Milan Ćosić

Kosovo se oduvek branilo iz Novog Sada. Sve su glasniji glasovi podrške napaćenoj braći koja vode tešku borbu za opstanak u TZV državi. Ako ste ikada pričali sa nekim ko vodi poreklo sa Kosova, a čestite je ljudske naravi, mogli ste da primetite jednu žal u očima, jednu gorčinu u rečima i, ako ste dovoljno zainteresovani da primetite, jednu ljubav u srcu. Nigde na Kosovu nisam video čestitog Srbina željnog rata. Onaj koji i jeste, opasno mu džepovi vonjaju na dolare. To se vidi jasno, kao sopstvena srž pod freskom Arhangel Mihaila. Čućete tamo po koju reč ili psovku upućenu Šiptarima, čućete i po koji nadahnut govor kada se priča o njihovoj čestitosti, no da ćete čuti ratne i nacionalističke pokliče, to vas tamo ne čeka. Ima onih koji zemlju ne mere u arima, nego u debljini buđelara kupca, kao i onih koji kulturu ne gledaju kroz istorijski sled, već kroz budućnost sopstvenog uhlebljenja. Tamo nema onih koji razvijaju biznis i pomažu domovini jer su takvi odavno po Novom Sadu i Beogradu pokupovali stanove, otvorili agencije za SIS, firme i sl, a stara se srpska dedovina šiptarskom rukom miluje. Milioni su nekome izgleda savršena uteha za nedostatak domovine (te najsažetije srpske reči).

Primetio sam, a sjajan je pogled na celo Kosovo s Gazimestana, da nema više bojeva i vitezova. Druge se čizme zemljom tom kreću. Tenkovi i oklopnjaci defiluju ulicama u nekim drugim bojama. Manastire čuva neka švajcasrka, austrijska i italijanska zastava. A učinilo mi se da neko reče kako nas zapad ne podnosi. Ima i toga, razume se, ali nismo mi krivi što nas ne vole. Nije naše sveštenstvo pozivalo na puške, nije naše školstvo istoriju učilo iz pesme, ne menja se naš jezik iz dana u dan nekim novim suludim pravilima, ne truje naš narod reke, šume, pčele, orlove i gradove svime što se može odložiti čak i u kantu za otpatke, nije se naš narod odrekao Dositeja u ime zvukova s Manjače. Ne može se ništa od toga nama desiti, sve je to neka strana sila uradila, dok smo se mi pravili da razumemo šta to znači nebesko carstvo. Gle, neki se mladi ljudi bore za očuvanje ćirilice, za prave vrednosti, za porodicu, za zdraviji život, za da OSTANU OVDE. I gle čuda, to su baš oni budući izdajnici jer se ne kunu u srpske majke sa ružičastih i srećnih televizija i ne krste lažno. Pita li vas iko vi proterani? Pitali vas iko kako se vi sećate detinjstva tih devedesetih, toliko neprežaljenih u našem narodu, kad se konačno ratovalo s pravom krvlju, jer izgleda nema bolje prolivene krvi od one bratske i komšijske? Pita li iko vas, decu sa Kosova, kako je vama i vašim suzama? Zar jače, lepše i tužnije plaču za njim oči koje ga nisu ni videle i one koje ga nikad neće moći gledati kao dom? Pita li vas iko: a šta biste vi želeli? Kako vi posmatrate vaše komšije? Pravo na ovakav tekst daje bezbroj odgovora na ovakva pitanja velikog broja poznanika, prijatelja, onih koji su mi sad već i porodica, upravo ovakvih, ovih nepitanih. Ne mogu se raznim direktorima i velikorečitim lažnosrbskim hvalodesničarskim ograničenjacima objasniti suze izgnanih, kada vide zapaljene kuće u plamenu spontano kresnutog upaljača za cigarete. Nemaju oni u sebi ni V od Vojvodine, njihove rodne, a kamo li domovine drugog brata, kada ne shvataju reči „samo da rata ne bude“, kada ne shvataju da svaka duša ima svoje bagrenje. Mladosti su srušene, detinjstva su oduzeta i nedovršena, ali ljubav najviše u tim srcima još postoji. To su ona srca u kojima se jedino iskonski ovaploti Bog kada se prekrste pred dverima Dečana. Gledao sam svojim očima. Gledao sam svojim očima i hrišćanstvo na delu u ophođenju prema komšiji druge vere i jezika. Slušao sam svojim ušima kako mladi, tek deca su bili kad su izbegli, ne žele zlo, žele ono što mi u Vojvodini imamo kao divan primer, zajednički život, voleći pritom da slobodno mogu da izuste: „idem svojoj kući“. Neki čak više ni ne osećaju vezu sa Kosovom (ni sam nisam mogao da verujem, ali ima i takvih). I pita li se ta mladost išta, ili ćemo pitati i dalje osedele iskrenomrsce i lažne srbende sa tetoviranim grbovima koji se mole bogu, a za svakim ćoškom prave neko novo zverstvo? Neko je zaboravio da postoje mladi, oni koji se sećaju, koji će se sećati i koji imaju pravo na glas. I reći će to na glas, makar kroz jecaj, makar kroz pesmu. Ne pišu ti mladi biografije o tome kako su se skidali sa heroina, nego kako su osetili lepotu života i nepravdu. Nema nepravde u nekoliko grama žutog, ima je u nekoliko ćelija umnog.

Boj se na Kosovu davno završio, ali se on sada bije u poznatoj kosovskoj regiji koja se zove Novi Sad. Često čujem po raznim javnim skupovima direktore raznih instituta i institucija kako, busajući se u prsa velikosrpstvom, sigurni u svojoj ušuškanosti da su već prestareli za nošenje pušaka, izgovaraju kako ćemo Kosovo braniti svim raspoloživim sredstvima, kako ćemo biti uz našu braću. I sačuvaj Bože da se radi o krvožednim ratnohuškačkima, to su samo dušebrižni srboomutavljeni idiot-patrioti, do kraja ispolitizirane karikature, bez osećaja odgovornosti za reči koje izgovaraju, bez svesti o političkoj predvidljivosti za unapred iscenirana predizborna trgovanja ratnim pokličima, bez ideje da se valja živeti i sutra, racionalno neupotrebljive emotivno nedozrele olupine srpskog intelektualnog bića. O, Bože, kako je lako iz laloški ušuškanih fotelja govoriti velike reči, kako je lako biti uman kada guzi nije gusto. O, kako se lako izgovori reč rat! O, kako je lako tuđu decu sokoliti da se gine! O, još je lakše kad se dignu tri prsta, pa kad se još i prekrstiš! Nema tog Isusa koji ne bi bio ponosan na plod koji je ostavio, na braću koju je mirio, na pastvu koju je hranio komadom ribe. Čuju se povici: „bravo Srbine! Bravo brate! Tako je!“ Nema tog pacifiste koji s takvom ljubavlju prema svojoj deci i s takvom nonšalancijom i ubeđenosti u svoju pamet izgovara reči: „Bićemo tu i kada dođe ono što treba, ako dođe ono što treba!“ Ne misleći tad na dolazak novog mesije, nego na nove, tako neophodne suze radosnih majki što su im sinovi opet ostavili kosti u ime nesposobnih političara i direktora javnih instituta, koji će opet tako divno prodati i zemlju i dedovinu, i narod i familiju, i kost i kožu, jer tuđe suze najlepše evriće zarađuju. Iz ekstremiziranih usta čuje se povik pravoslavnih radikal-komunista: O, ISISE, bože! Redovni vojni rok, Srbin, Bog, strani izdajnik, domaći plaćenik, unutrašnji neprijatelj, samo su neke od ključnih reči ovog sustava za kočenje zdravog napretka naših mladih. Za one druge, ovo su samo nazivi taktika za pridobijanje glasačkog tela. Za one treće, opravdanje za izostanak sa časa velikosrpske istorije zbog trajnog posećivanja Toronta, Štokholma, Graca, Čikaga ili već neke od sličnih srpskih teritorija, koje će u nekoj skoroj budućnosti neki kvazi istoričar ponovo otkriti kao prapostojbinu Srba iz davnih vekova, od kojih su kasnije nastali Indijanci, Vikinzi i Germani, kao drugi narodi posle nas.

Poganim ustima potrebno je dati funkciju. Čestitim ustima dovoljno je dati priliku. Rezultat je isti: narod će ih slušati. A junaka je sve više što su dalji Kosovu. Hrabrost nekako dolazi oko Kragujevca, pa se pojačava do svog zenita u Novome Sadu. Te hrabre starkelje u svojim šesdesetim, materijalno sigurni, rođeni u direktorskim foteljama, svi bi oni u boj sad, samo kad bi bili mlađi od svojih 65, sve bi oni to potamanili. Ako nismo dovoljno nebeski da nas opet zastupaju čestita usta, onda neka bude kako bi drug ISIS želeo, neka bude šta biti mora. Rata nam, vala, ne manjka, pamet isključivo izvozimo, za ćutanje imamo usta, za priču u gluposti ne oskudevamo, žena za omalovažavanje su nam pune kuće u vidu majki, supruga i sestara, sterilnih staraca željnih daška mladosti ima taman toliko da se rat i golotinja ne skidaju s televizije, tako da nam mlade junoše u cvetu snage i znanja ni ne trebaju, ionako će nas sve zapad rasporiti!