Blog

Da nije te reči, na čemu bismo stajali?

Filip Marinković

Malo je replika iz filmova koje sam gledao u detinjstvu i koje su se u pamćenju tako urezale kao onaj čuveni odgovor Miloša Obilića u Boju na Kosovu kada ga Murat pita zašto on danas daje glavu, a on mu odgovara da je daje za reč. Na Muratovu opasku da time što glavom plaća svoju reč ne znači da je njegova reč skupa, već da je glava jeftina, Miloš Obilić izgovora gotovo antologijsku konstataciju:

Da nije te reči, na čemu bismo stajali?

Skupa je ta reč. Skupa je ona i danas, uprkos sve češćim narativima kojima se preporučuje nepoštenje umesto poštenja, i nečasni postupci umesto onih časnih. Na svim frontovima (ne zaboravimo da smo pod okupacijom) preporučuje se da se takvim postupcima lakše i bolje prolazi u životu kako ta ustaljena fraza već standardno zvuči. Ipak, iako pođemo od toga da je ta konstatacija tačna, ne treba ni danas potceniti one Njegoševe reči da čast i bruka žive dovijeka. Možda smo mi legitimni nastavljači rimskih bahanalija, pa posle dužeg vremena, bruku ne smatramo kategorijom koja ima upliv u savremene živote, ali stvar je vrlo prosta. Život i dalje funckioniše po principu bajke, i njegovi akteri se i dalje dele na dobre i loše junake. Na časne i na bruke. Gavrilo Princip je pucao za slobodu, i ostao sinonim borbe protiv imperijalističkih afiniteta i ambicija, i sto godina nakon smrti. Margaret Tačer, jedan od saučesnika nastanka neoliberalizma, nekada vojnim pučem i diktaturom u Čileu, a danas malo perfidnije i u gotovo celom svetu, ostaće upamćena kao jedna zla baba čiju su smrt nazdravljali u njenoj Kraljevini uz pesmu i veselje irski rudari, a čiju je oblast, kao granu ekonomije u državnoj svojini, uz mnoge druge uništila, zarad koorporacijskog kapitala.

Reči i dalje mogu biti skupe kada se stane iza njih i zaista mogu delovati impresivnije od svakog Ferarija u garaži, skupe šminke ili toalete, vile sa bazenom i ostalih merila vrednosti današnjeg društva.

Društvo materijalnog, stalno zaboravlja da je materijalno, kao i to da ljudi sami, ako se svedu na biočestice, nisu ništa drugo do potrošna roba (dok se reč samo jednom gubi: Jer datu riječ ne smiješ pogazit, e čast bi svoju pogazio[1]). Niko i ništa. Kako objasniti onu čuvenu anegdotu o profesoru Milošu N. Đuriću kada su mi kvislinške vlasti tražile da potpiše Apel srpkog narodu, i da ga je tim povodom, jedan profesor muzike pitao i zašto odbija da potpiše pomenuti apel i time olakša sebi život, a ovaj mu odgovorio: Lako je tebi. Ti u diple sivraš, a ja studentima etiku predajem.

Ne mora se biti profesor etike, da bi se živelo po etičkim principima ali zapitajmo se kako to da danas pamtimo reči prof. Đurića, a drugog aktera ove anegdote uvek pominjemo samo kao jednog profesora muzike. Čoveka sa zanimanjem i čoveka bez imena. Korporacijskim čovekom. Čovekom trenutka. Čovekom materijalnog.  Ali zašto njegovo ime niko ne pamti? Ne treba zaboraviti da je prof. Đurić tom prilikom i penzionisan i slat u Banjički logor. Profesor muzike svakako nije, i siguran sam, uživao je luksuz i poštovanje u tim ratnim godinama. Pa, ipak, uzmemo li u obzir da se jednom ipak sve završi, i da je svaki trenutak prolazan, ko se bolje osećao po završetku tog rata? Ko je ostavio veći utisak na svoje studente? I bolji li je nama u podvigu smrt, nego li sa stidom život?

Ovaj narod, ipak, još uvek veruje u Kosovski zavet, i nosi ga sa sobom. Svesno ili nesvesno, još uvek je tu negde. Sam ovaj tekst, najviše je inspirisan jednom vizuelizacijom kada sam nedavno ostao dugo zagledan u fotografiju jednog spomenika. Na njemu je samo pisalo I ja sam dao reč. Pored njega, stoji fotografija mladića, i dve godine: 1972-1991. I ime.

Stojadin Mirković Cole.

Reč je o devetnaestogodišnjem vojniku, koji je bio, uz majora Milana Tepića, u selu Bedenik kod Nove Rače. Iako je herojstvo majora Tepića manje-više poznato javnosti, podsećanja radi, nakon blokade hrvatskih paravojnih jedinica, ne želeći da prepusti neprijatelju oružje kojim bi ubijali njegove vojnike, major Tepić je 29. septembra 1991. godine digao u vazduh vojno skladište i sebe, prethodno ga minirajući, a upravo mu je Mirković doneo akumulator iz njegovog automobila za te potrebe. Samo njih desetak čuvalo je 170 tona municije, komunikacije su bile presečene. Svim vojnicima JNA, naredio je da se povuku od glavnog objekta. Majot Tepić je takođe verovao u reč i njegove reči jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško, nešto znače i danas.

Na njegove reči, upravo je Stojadin Mirković, putem radio prenosnika odgovorio „I ja sam dao reč.“

Iz oklopnog transportera dejstvovao je po neprijatelju sve dok nije bio pogođen protivoklopnim projektilom. Ni jednom nije otišao na vojno odsustvo. Ostalu mu je bilo još samo mesec dana vojnog roka. Da nije bilo takvog poduhvata, ko zna koliko bi drugih sela bilo etnički očišćeno, naročito ako se uzme podatak iz zapadne Slavonije, kada je Zengama ostavljeno otprilike isto toliko municije u Varaždinu. Samo tu su etnički očišćena 193 naselja, sa oko 52.000 žitelja.

Takav poduhvat, samo znatno ranije, imao je i srpski junak i voskovođa Prvog srpskog ustanka, Stevan Sinđelić. Večnu slavu stekao je na Čegru. Usled stalnih nadiranja Turaka u selu Kamenice nadomak Niša, vojvoda je ostao sam. Videvši da ne može da ih istera iz šanca i da su mu saborci izginuli, svojom kuburom je završio boj, i svoj život, tako što je opalio metak u punu burad baruta. Izginio je zajedno sa 6.000 Osmanlija. Njegova reč da Turcima neće živ dopadnuti, i delo koje je te reči pratilo, dovelo je do toga da skoro dva veka kasnije, te reči odzvanjaju jednom devetnaestogodišnjaku i jednom majoru, a čini mi se i svakome ko pogleda deo reljefa kada prođe pored Spomenika oslobodiocima Niša na centralnom trgu u Nišu i priseti se ko je na njemu.

Ima li veće hrabrosti nego statiti pre svega iza svojih reči? I ima li čega besmrtnijeg od tih istih reči?

 

[1] PRIMJERI ČOJSTVA I JUNAŠTVA, Marko Miljanov.