Blog

Koronacija

Branislav Čurčov

Uskoro će se navršiti dve godine otkako je počela koronizacija sveta. Novo stanje u koje je svet uveden na prepad pod pretnjom kataklizme nije se značajno promenilo nabolje. Ljudi su prvo zatvarani u svoje stanove i domove kao u grobove – ne smeš da živiš da ne bi umro. Propagirala se „nova normalnost“, koja bi trebalo da znači da ništa više neće biti kao ranije, stari život je otišao u bespovrat i najbolje bi bilo zaboraviti na sve. Pretilo se totalnom vakcinacijom koja bi trebalo da bude konačno rešenje, pravljeni su karantinski i vakcinacioni logori, ali „nevidljivog neprijatelja“ nemoguće je poraziti. Nijedan grip dosad nije imao toliko jak marketing i monopol nad nasiljem. Usled opšte alijenacije i egoizacije, razvoja komunikacionih tehnologija i njihove idolatrije, društvo je konačno bilo moguće rascepiti na najmanje sadržaoce i ciljanim uticajima dopreti do svakog ponaosob.

 

Divide et impera!

„Korona-narativom“ je zauzet celokupan javni (i privatni) prostor. Gotovo da su zanemareni svi društveni, politički i ekonomski problemi. A o drugim aspektima javnog života da ne govorimo (kao što se i ne govori). „Korona-narativ“, zasnovan na strahu od smrti i sviti drugih strahova, primer je kako se u globalizovanom svetu kontrolom jednog narativa vlada celim svetom. „Pandemija“ je demonstracija sile globalne imperije. Pandemija je druga reč za okupaciju. Vlade svetskih država ne pružaju otpor, već ustaljeno deluju kolaboracionistički. Proglašavaju se sumanuta pravila, svaki dan nova i kontradiktorna jučerašnjim. Vlada stanje indukovanog ludila, a narod se povinuje.

Najveća aktuelna podela je vakcinacija – pro et contra. Vakcinacija pred koju svako treba da potpiše da se vakciniše na sopstvenu odgovornost očigledno je experimentum in vivo i rizičnije nego nevakcinisanje. Uz to što je „korona-pandemija“ globalni biološki i medicinski eksperiment, izgleda da je u prvom redu to psihološki i sociološki eksperiment. Opšti zaključak (i dijagnoza): viši stadijum konformizma.

Strategijom pokoravanja postepenim amplitudalnim zastrašivanjem stvarala se tolerancija na gubljenje urođene potrebe za slobodom. Pošto je svet odricanjem od svoje slobode pao u apsolutnu pokornost pod „korona-narativom“, to znači da vladar „korona-narativa“ ima apsolutni autoritet. Imperator je krunisan, a narod nije mogao da se odupre zato što ne može da identifikuje pravog neprijatelja; narod je unapred frakcionisan i getoizovan, i stoga svako u svakome vidi pretnju i neprijatelja, a nikako sabrata i saborca; većina ljudi ne može da se odrekne stečenog komfora, koji mu se ionako oduzima malo po malo; narod je direktno ili indirektno ucenjen; narod se prodao; narod je sluđen.

Jednom prilikom, prijatelj Kristijan Eker govorio mi je o svojim iskustvima u vođenju onlajn nastave i razgovarali smo o posledicama „beskontaktnog školovanja“. Tad smo obećali da ćemo i napisati nešto o tome.

Pristup obrazovnim i kulturnim ustanovama je gotovo zabranjen ili obesmišljen, dok je prisustvo velikim sportskim i političkim priredbama istovremeno izuzetno preporučljivo. Već predugo nastava se odvija na takav način što profesori predaju ljudima koje nikada nisu videli i upoznali. Mladi ljudi, puni energije i entuzijazma sede u roditeljskom domu i semestrima studiraju onlajn kao da je u pitanju jedan vikend kurs, a umesto sticanja znanja i iskustava stiču depresiju. Studirali su bez iskustva studiranja, bez iskustva univerziteta i bez iskustva studentskog života – odlazak od kuće i život u drugom gradu, preživljavanje, slušanje nastave u amfiteatru, interakcija sa profesorima i kolegama, sticanje kontakata, studentski lični i društveni život u potpunosti – propustili su period koji pruža najviše prilika za izgrađivanje ličnosti mladog čoveka. Studenti nisu imali priliku da koriste biblioteke i čitaonice, da posećuju galerije, pozorišta, koncerte, kafane i druge vrste benignih i malignih aktivnosti. Generacije studenata koji nikad nisu imali studentski život nisu jedina „kolateralna“ šteta. Slične posledice videće se u budućnosti u generacijama koje nisu „pohađale“ osnovne i srednje škole. To su generacije učenika i studenata koje su sistemski i sistematski ometane u razvoju. (Kad ovo kažem, ne mislim i da bi većina u ovom smislu bolje prošla u školama.)

Ako budemo potpuno poraženi, moguće je da će se potpuno ukinuti klasični način školovanja – ukinuti škole i profesore zato što su nepotrebni, jer sve(?) ljude moguće je držati uz ekrane i „obrazovati“ „beskontaktno“. Ovakav vid „školovanja“ možemo da uporedimo sa Platonovom alegorijom o pećini u kojoj su ljudi okovani za zid pećine; postoje i neokovani ljudi koji „kao mađioničari“ prave predstavu za njih pomoću „veštačke svetlosti“ i „senki na zidu“ – to je jedina slika sveta i istina koju okovani poznaju; istina se konstruiše i servira. Čitalac može da napravi ostale veze sa ovom alegorijom. Ne zanemarujem to da je školski sistem klasično sredstvo za indoktrinaciju, ali strahujem da bi onlajn školovanje kao privid školskog obrazovanja možda moglo da posluži i za gore od toga – prelazna faza odvikavanja od škole u cilju ukidanja opšteg obrazovanja. Sledeća faza bila bi završetak degradacije: klasično obrazovanje biće dostupno samo eliti – jer nije poželjno da se misleći ljudi slobodno šetaju naokolo, oni treba da budu okovani za zid pećine – narod treba da bude neobrazovan da bi bespogovorno služio i da bi se njime lakše vladalo dokle ima potrebe da prost narod uopšte postoji. Govoreći iz perspektive bivšeg potencijalnog intelektualca, verovatno je da smo poslednja generacija koja je imala mogućnost da se (uslovno) slobodno obrazuje. Slobodni intelektualci su istrebljena vrsta. Intelektualac je već sad u većini slučajeva samo simulakrum. Ako od mladih ljudi umesto intelektualaca školovanjem pravimo „pećinske“ ljude, onda umesto o krizi obrazovanja, ne samo u oblasti humanističkih nauka, već uopšte, treba da se govori o porazu obrazovanja srozavanjem na industriju idiota. Ovo nije prosto distopijsko predviđanje – jednom ne tako davno ljudi nisu mislili da bi ikad moglo da dođe do svetskog rata, pa, evo, on i dalje traje.

Jedna od nada u nužnu revoluciju – zarad oslobođenja i spasenja od istrebljenja društvene životinje kao vrste – jeste da će se pored zabrane okupljanja na fakultetima sakupiti neki filozofi i počeće da oslobađaju ljude okovane u pećinama. A u eventualnom nedostatku takvih filozofa, setimo se da su i robovi dizali ustanke.