Blog

Roman Honet, Svet je bio moj, Heliks, Smederevo 2020

Svet je bio zimsko pismo

Jelena Marićević Balać

Poezija poljskog pesnika Romana Honeta (rođ. 1974), osim kroz prevode u periodici, predstavljena je srpskoj čitalačkoj publici i antologijskim izborima Biserke Rajčić – Moj poljski pesnički XX vek i Rečnik mlade poljske poezije pesnika rođenih 1960–1990. Pesnik je 2015. godine dobio uglednu Nagradu Vislava Šimborska, što je, kako se napominje u srpskom izdanju knjige svet je bio moj, opredelilo Biserku Rajčić da ga prevede.

Roman Honet je polonista po formalnom obrazovanju i predavač kreativnog pisanja na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, a pored pisanja poezije, bavi se esejističkim, kritičkim, antologičarskim i uredničkim radom. Recentno izdanje njegove poezije na srpskom jeziku prati dragocen pogovor „Roman Honet ili razgovor traje dalje“, kojim je predstavljen kao intelektualac, umetnik i kulturni delatnik u najširem smislu. Takođe, njegova poetika reprezentovana je u glavnim crtama, što doprinosi kontekstualnom sagledavanju zbirke. Biserka Rajčić je, poznajući glavne tokove recepcije Honetovog opusa, precizno skicirala njegov pesnički portret, pozivajući se na relevantne kritičke tekstove Pjotra Šlivinskog, Magdalene Rabiza-Birek, Pavela Kozjola, a upotpunjujući pogovor sopstvenim čitalačkim i prevodilačkim iskustvom.

U prvom redu važno je istaći dosledno pisanje malih slova: „Posle tačke ne piše veliko slovo, a umesto zapete koristi tačku. Tako da se njegove pesme sastoje od niza 'slika'“.[1] Na grafostilematskom planu to je veoma upadljivo i može se objasniti, kako stoji u izvodu iz prikaza Vladimira D. Jankovića na poleđini zbirke, Honetovim autopoetičkim iskazom, po kojem „za velika slova nema mesta, napominje pesnik, tamo 'gde je život tekao / i gde je tekla smrt'“.[2] Zapažanje je važno zbog barem dve pojedinosti. Jedno je smeštanje u književnoistorijski kontekst „pesnika Krakovske avangarde iz 20-ih godina XX veka“, „nadovezivanje na 'crni romantizam', simbolizam, hermetizam, katastrofizam i, pre svega, na nadrealizam“,[3] a drugo upliv biografskih elemenata u izgradnji pesme. Honetu je, naime, „umrla žena koju je voleo. Većinu razgovora kroz pesme iz zbirke svet je bio moj vodi sa njom, neživom. Posvećuje pesmu i embrionu, njihovom nerođenom detetu.“[4] Ako se ima u vidu pesnikov neprebol za „mrtvom dragom“, onda se možda i odsustvo velikog slova u njegovoj poeziji može označiti kao stapanje njegovog života i ženine smrti unutar pesme, što bi čin odredilo univerzalnim, bez potenciranja individualnog ispoljavanja.

Zima kao godišnje doba i period hibernacije povlašćeni su na tematsko-motivskom planu u Honetovoj poeziji, što je, razume se, karakteristično za brojne pesnike. Međutim, njegovi postupci, slike i lirski senzibilitet umnogome su korespondentni sa pesmama srpske pesnikinje Milunike Mitrović (rođ. 1950), posebno kada je reč o zbirci Zimsko pismo (2015). U tom kontekstu može se izdvojiti poslednja pesma ciklusa „Noćni razgovori“, pod naslovom „SMS“: „Smrt i Smisao / Te magistralne žile kucavice / okrutno razdeljene // Tek samo prva dva slova / obe reči vežu // Smrt smisla / ipak na kraju razlike izbriše / I sve izjednači“. Kod naše pesnikinje kategorije smrti i smisla napisane su velikim početnim slovom, osim u poslednjoj strofi, koja nam sugeriše da se razlike između reči sa velikim i malim početnim slovom brišu pred smrću smisla, odslikavajući besmisao, haos i odsustvo bilo kakvog poretka. Ako se to zapažanje prenese na postupak Romana Honeta, može se konstatovati i da su njegove pesme ogledalo umiranja smisla njegovog života ili života po sebi. Očigledno je da Smisao predstavlja Ljubav, međutim, umiranje smisla bilo bi ekvivalentno umiranju voljenih.

Otuda je ton njegovih stihova melanholičan, a imaginacija obojena vizijama raspadanja, sporog umiranja i uslovljena gubitkom u različitim manifestacijama. Takođe, njegova poezija se u kritici izjednačava sa paradom mrtvih. „Prisustvo mrtvih u Honetovim pesmama je itekako opipljivo – pesnik neprestano komunicira sa njima, kao da mu je ova 'smrtonosna zemlja' bila naročito bliska“.[5] To se veoma dobro uočava na izrazito uspeloj pesmi „zimski red stvari“, kojom otpočinje zbirka svet je bio moj.

umrli je telo, u koje ulazi

bog, da odspava. obmotava ga

ledena, decembarska noć, obavija

voz zaustavljen u polju, žene

sa svetiljkama na čelu – mali

kvadrati od mesinga i stakla, koji drhture,

kao da unutra imaju vodeni cvet

ili seme. kroz mrak

istovremeno prolaze – molitve i zavijanje, đakoni

iz bogoslovije nose respirator

i bibliju, i tanjir, i kašiku,

i sunđer. oni nikada neće saznati – umrli je telo,

koje je već čisto. za bogom posprema

zemlja, zbog toga postoji

Truplo je, dakle, božje konačište; tiho mesto koje postaje čisto od samog njegovog prisustva. Međutim, upečatljiva slika ne iscrpljuje se samo na ovoj konstataciji. Bog jeste Ljubav i, shodno tome, ljubav koju lirski subjekt oseća prema „mrtvoj dragoj“ postaje božanska i čini njeno beživotno telo čistim. Ne bi li izbegao patetiku, pesnik univerzalizuje iskaz, pa se tako čistota umrlih tela odnosi na sve mrtve, pročišćene ljubavlju voljenih, koji su nad njima bdili i u njima odspavali, pre nego što je tu „ritualnu“ postelju pospremila zemlja.

Noćenje lirskog subjekta u telu voljene žene nastavlja se, iako je zemlja sve prekrila. On, naime, zamišlja da je pokojnica i dalje živa,[6] pa zato „razgovor traje dalje“. Isprva deluje da se Honetova zbirka treba protumačiti u svetlu orfičkog zaveštanja, sa novumom koji bi se ogledao u Orfejevom opredeljenju da ostane sa Euridikom u carstvu senki, premda je i dalje živ. Honetov Orfej se ne osvrće jer ni ne pokušava da izvede Euridiku iz podzemlja. Jedino na taj način je mogućno da je ne izgubi zauvek. Budući da peva iz kripte, njegova pesma je ispunjena smrću, slovima i rečima uvek ispisanim malim slovom, zato što se u smrti svaka individualnost ništi.

Prirodni asocijativni tok razmišljanja naveo bi i na pomisao da jedan od referentnih mitoloških obrazaca koji senče zbirku može predstavljati priča o Persefoni, koju je Had odveo u podzemlje, a izgubila majka Demetra. Radilo bi se o roditeljskom gubitku, o čemu Honet peva u potresnoj pesmi „6.n.t“, koja je posvećena embrionu i završava se stihom: „moje telo baca tvoju senku“. Pozicija iz koje peva u ovom slučaju je Demetrina i to može donekle objasniti semantizaciju zime u zbirci svet je bio moj. Ako se stih poveže sa pesmom „zimski red stvari“ može se reći da je embrion takođe ljubav koja bi subjektovo mrtvo truplo jednom učinila čistim. Ali i da, pošto je njegovo opredeljenje da ostane u svetu mrtvih da bi uvek bio uz ženu i dete, to znači da napušta svet na kome će zauvek vladati zima i sneg, kao slika neizmerne tuge i egzistencijalne hladnoće.

Tumačenje Presile Gžimek, pak, interesantno je, jer se pozicija pevanja Romana Honeta sagledava kroz psihološke promene u subjektu koji ne može da prevaziđe gubitak voljenih:

fenomen introjekcije sastoji se u tome da se prebrodi gubitak nakon prihvatanja smrti voljene osobe. Ukaljana struktura „ja“, koja je cela bila dobro integrisana sa izgubljenim objektom, polako zarasta, a „emocionalni kapital“ kojim je subjekat raspolagao se obnavlja. Zanimljivo je, međutim, da nije moguće rekonstruisati ono „ja“ od pre gubitka, jer pojedinac, prihvatajući smrt preminulog, još uvek ima jaku naklonost prema njemu. Time se dešava neka vrsta identifikacije sa pokojnikom, usled čega se formira nova struktura ega. Subjekt stiče ili preuzima određene vrednosti i sećanja koja su pritisnuta na njegovu psihu, usled čega oni postaju njegov sastavni deo, stvarajući novu, bogatiju ličnost.[7]

 

U pesmi „plešući među kravama“ potvrđuje se subjektova „nova struktura ega“, koju je obogatilo stapanje sa „mrtvom dragom“ i embrionom: „sastojci snega: šum i deformacija, / sjaj dočeka umrlog/ / umrle – čekao sam, plačući. / bio sam tvoje oko.“ Vid lirskog subjekta sagledava i žive i mrtve, neprestano je na međi „između prošlog i zamišljenog“,[8] te je zato njegova pozicija nestabilna i nedefinitivna. Subjekt boravi u carstvu senki, pa je gotovo napola mrtav, ali ono što ga, povrh svega, određuje živim jeste poezija kojom se oglašava. Poezija jeste ogledalo njegovog iskustva smrti, ali i mogućnosti održanja u životu. Ona je kompletna slika njihovog prožimanja i jedinstva; saglediva i kroz mitološku, psihološku i oniričku prizmu.

 

 

[1] Biserka Rajčić, „Roman Honet ili razgovor traje dalje”, u: Roman Honet, svet je bio moj, prev. Biserka Rajčić, Heliks, Smederevo 2020, 59.

[2] Isto, korice.

[3] Isto, 59; 61.

[4] Isto, 60.

[5] Urszula Honek , „'bo ciągle jeszcze potrafię rozsypać cię i pozbierać'. O poezji Romana Honeta“, Konteksty Kultury: https://core.ac.uk/download/pdf/200978567.pdf  

[6] Presila Grzymek, „Widma, zjawy i nawiedzone wiersze, czyli o poezji Romana Honeta”, Pismo Wydziału Polonistyki UJ, Wydawnictwo Uniwersytetu Jagiellońskiego,  4 (30) 2016, 93.

[7] Isto, 94.

[8] Isto, 106.