Blog

Je l' stvarno sila Boga ne moli?

dr Stefan Pajović

Naslov ovoga teksta skraćena je verzija narodnih izreka „Sila Boga ne moli, a Bog silu ne voli“ i „Sila Boga ne moli, a pravda ne pita“. Sličnu izreku srećemo i u nemačkom jeziku: Gewalt geht vor Recht i u engleskom jeziku: might makes right, odnosno jasnije i poetičnije: might is right. Ako je verovati etimološkim rečnicima, ova izreka je ušla u engleski jezik početkom 14. veka i predstavlja uobličavanje pređašnjih svetonazora i izreka Starih Grka i Latina.

Bitniji od same izreke jeste kontekst u kome se danas javlja. Naime, Srbi će gotovo uvek izgovoriti prvi deo izreke („Sila Boga ne moli“) kada se kakav moćnik ogreši o njih, odnosno kada dođe do nepravde. U ovom kontekstu, pojmovi „Bog“ (za religiozne) i „pravda“ (za agnostike i ateiste) stoje naspram „sile“ koja bez sumnje ima negativnu konotaciju. Kako ovu izreku ne možemo pronaći u Svetom pismu, ona je samo formalno religijska i može se upotrebiti i uz atestičke koncepte poput komunizma. Hrvatska poletna revolucionarna pesma „Padaj silo i nepravdo“ ima gotovo istovetnu tematiku kao pseudoreligiozna izreka „Sila Boga ne moli“, jer u oba izraza „sila“ je ta protiv koje ustaju seljak i radnik.

Kako su „pravda“ i „sila“ podjednako pozitivni, odnosno negativni pojmovi i za tvrdokornog komunistu i pravoslavnog hrišćanina (mada drugačije ontološke geneze), može se zaključiti da je reč o univerzalnim pojmovima.

Ipak, ukoliko se vratimo na ulogu Boga u pomenutoj izreci, možemo pronaći argumente koji osporavaju „silu“ kao univerzalno zlo. Naime, Bog je u Bibliji prikazan kao bog ljubavi, što On i jeste, ali proučavaoci Biblije procenjuju da Bog u Svetom pismu ubija bezmalo 25 miliona (25.000.000) ljudi! Veliki deo ovih smrti je nasilan, što znači da nasilje/sila ne stoji ontološki naspram mira i ljubavi, barem ne kada je starozavetni Bog u pitanju. Jedan od mnogobrojnih primera jeste pad hananejskog grada Jerihona kada Isus Navin kaže plemenu Izrailjevom: „Vičite, jer vam Gospod dade grad. A grad da bude proklet Gospodu i što god je u njemu“ (INav 6, 16-17). Dakle, kada Gospod odluči da neki grad treba da se zbriše sa lica zemlje poput Jerihona, onda hiljadu ljudi biva pobijeno u trenu (osim prostitutke Rave i njene porodice, jer je sakrila jevrejske špijune). U slučaju masakra nakon pada zidova Jerihona i na mnogim drugim mestima u Bibliji, sila zaista ne moli Boga, jer potiče od njegove reči, tj. obećanja/zapovesti.Ako se vratimo na savremeno tumačenje i upotrebu izraza „Sila Boga ne moli“, vidimo da ga je novozavetno ispovedanje pravoslavne vere u potpunosti izobličilo. Umesto da sila bude udarna pesnica Gospoda, Bog silu ne voli prema narodnom tumačenju i tako sila postaje metiljava i nepoželjna do te mere da maltene prerasta u oruđe samog Sotone. Ovakva svetovna percepcija sile najverovatnije je posledica

nakardnog tumačenja Novoga zaveta prema kome se pogrešno zaključuje da sila nikako ne ide uz ljubav koju Hrist širi.

Ko zakorači u naos Uspenske crkve u Novom Sadu i pogleda udesno, videće fresku na kojoj Isus (silovito) prevrće sto u jerusalimskom hramu, šibajući trgovce. Naravno, ovakav prizor ne znači da Hrist nije Jagnje božje i Knez mira i ljubavi, ali je tokom vekova njegova krotkost pogrešno protumačena, pa je hrišćanstvo postalo pribežište strašljivaca, o čemu je Fridrih Niče pisao pre vek i po.

Sila je takođe kolateralna šteta oseke pobožnosti u savremenom dobu, pa umesto da postane topuz vere kao što je bila za srpske srednjovekovne vladare, sila je prešla imagološku granicu Drugosti i postala simbol licemerja. Kada su potkraj 20. veka NATO bombe padale na srpske gradove, narod je po skloništima ponavljao bajalicu da „sila boga ne moli“, nalazeći izgovor za svoju zlu sudbu u dalekim centrima moći (Vašington i Brisel), nadajući se da će drugi ovosvetovni centar moći priskočiti u pomoć (Moskva). Dok su se bedemi druge i treće Jugoslavije obrušavali poput zidova Jerihona, Srbima se uloga žrtve toliko dopala da su zaista poverovali ih šiba nepravda koju Bog nije sankcionisao.

Drugim rečima, „Sila Boga ne moli“ je postala izgovor slabića koji proživljava poslednje trenutke svoga života, apelujući na dželata da „ima ženu i decu“, poput klimaksa nekog holivudskog blokbastera. Ovakvo servilno poimanje sile dolazi iz proste činjenice da u savremenom svetu retko koji pojedinac može da zavredi da bude Božja oštrica. Unutrašnji mir i mač u ruci su retka kombinacija, a upitno najpribližnija predstava ovakvog svetonazora su „plavi šlemovi“ Ujedinjenih nacija. Ako stavimo na stranu sve kontroverze koje prate ovu vojnu jedinicu decenijama unazad, „plavi šlemovi“ u teoriji predstavljaju biblijski primer obuzdane sile. Imaju automatsko oružje i putuju u oklopnim transporterima, ali otvaraju vatru samo ako neko zapuca na njih.

Vratimo li se par vekova unazad na prostor Srbije, shvatamo da su naši preci baš tako živeli. Svako domaćinstvo je imalo pušku tandžaru koja je služila za samoodbranu i ako je domaćin imao sreće tokom života, dinje i limenke su sve u šta je pucao. Nažalost, 20. vek je eskalirao nasilje na globalan nivo, tako da su ratovi postali učestali u ovom delu Evrope. Stoga je sila, nekada štovana i brižljivo dozirana, postala napadna i svakodnevna u toj meri da je izgubila nit pravičnosti i opravdanosti. Sila i sile koje su tukle srpski narod od Balkanskih ratova sve do te nesretne 1999. godine, naterali su nas da pomislimo da smo nemoćni i što je još strašnije, da Gospod nije više uz nas (i ateistu nepravda može da zaboli).

Da, tačno je da onaj koji sili i siluje slabijeg od sebe ne mora da traži mandat od Gospoda, ali to ne znači da automatski nema blagoslov da tako nešto čini. Kao što Balašević peva u „Jaroslavi“: „neke se pobede dobijaju na juriš“, što znači da je

upotreba sile opravdana kada nema drugog načina da se porazi zlo. Teško da bi se prodavci stoke i mešetari svojevoljno odrekli prihoda unutar Božjeg hrama da ih je Isus lepo zamolio. Hrišćani na čelu sa Isusom su tada morali da prevrnu stolove baš kao što su Saveznici morali da golom silom svrgnu Hitlera sa vlasti, jer Treći Rajh bi zaista trajao hiljadu godina da su Nevili Čemberleni ovoga sveta pitali do kraja.

Naravno, kao i sve radosti ovoga sveta, od ukusa belgijske čokolade do seksa, sila se lako može zloupotrebiti i pretvoriti u porok. Istorija nebrojano puta beleži da se potlačeni digao na oružje da svrgne tlačitelja samo da bi on sam postao tiranin ili kako je to Branko Miljković prigodno upozorio u stihu: „hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj“? Sila, kao i sve u životu, jeste stvar mere, ali je nikako ne treba apriori odbacivati kao bogobornu. S obzirom na šta liči današnji svet, zatrebaće nam barem jednom za života.