Blog

povodom dvadesetšestogodišnjice pada Knina

Početak druge četvrtine

Rastko Lončar

Ima u romanu Jovana Radulovića, Od Ognjene do Blage Marije, jedan trenutak, kada Milokus, bivši ministar u vladi Republike Srpske Krajine, u izbegličkoj se nalazeći koloni, mašta o nekom otoku, na koji će naseliti Krajinu. Nema više iluzija o povratku matici, nema više šumadijskih pesama iz grla, kojima su sva slavlja obeležavana. Ostaje samo želja da sve prestane. Preostaje kolona, i ponovo Petrovačka cesta i Sremska Rača, i mostovi koji povezuju obalu na kojoj je sve spaljeno, sa onom koja je néma.

 

Kada smo počeli da govorimo „Dogodine u Prizrenu“, uplašio sam se da to ne znači još jedno odustajanje i prepuštanje nasleđa „zapadnih Srba“ postepenom zaboravu, pošto je do tada Knin bio u nosećem delu ove sintagme. Naime, pred nama se nalazi nezahvalan zadatak koji su nametnule decenije zapuštanja i podmetanja pod tepih – očuvanje našeg kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji i Crnoj Gori, ali i otimanje od zaborava i stereotipa kulture Krajine – Korduna, Like, Banije, Dalmacije, Slavonije. A kolike su naše mogućnosti sa ovim i ovakvim (ne)ulaganjem države u zaštitu onoga što nas na mapi sveta jedino ne čini rajem za kapitalističku eksploataciju i imagološke spinove Brisela i Vašingtona? Ima li već danas vidljivih posledica ove i ovakve kulturne politike, a koja se tiče stvaralaštva Srba iz „zapadnih krajeva“?

Pre svega, krajiška pesma je danas dobila jednu pogrdnu konotaciju. Više se ne radi o ojkačkoj pesmi, rimovanom distihu u deseteračkom obliku koji se izvodi „na suvo“, ili uz tamburicu, harmoniku ili šargiju, već se može govoriti o pesmi koja se transformisala u, po pravilu, prilično agresivno poluartikulisanje, pisano u različitim metričkim oblicima, a obavezno sa pratnjom sintetički stvorene muzičke podloge koja je u svakom smislu fovistička. Ovde, dakle, možemo govoriti o postepenom propadanju jednog autentičnog pesničkog oblika srpske kulture i njegove sinkretičnosti, a o transformaciji samo u onoj meri u kojoj to oslikava i sudbinu naroda sa čijeg je tla ponikla. Krajiški Srbi su, u godinama dok još nije bilo reči o stranim donacijama (da se stranskom pomoću podigne što je uz njihovu pomoć i satirano i zatirano, neka mi se ne zameri ukoliko gorčina nije na mestu), jedini pojam o zavičaju zasnivali na kasetama sa pesmama krajiških grupa – sinova ovih, delija onih, jata ovog ili izvornog onog. I svaki od njih su u prvih nekoliko godina pevali o spaljenom, izgubljenom, otetom, o nesrećnoj sudbini izgnanika i svega onoga što je činilo tematsko-motivski inventar predstave o izgubljenom raju. Deca iz izbegličkih kolona su jedino tako, i iz priča, mogla da čuju za toponime koji će dugo – a u nekim slučajevima, i zauvek – ostati nepoznanica. Pesme o političkim figurama su već polako bledele kako je u kolektivnoj svesti Krajišnika bila ustaljenija svest o prodaji, o izdaji Krajine – onom što će svaki misliti, ali neće moći to da preko usta prevali. Krajišnik je uvek najpre bio Srbin, a onda tek Kordunaš, Ličanin, Banijac, Slavonac, onda tek kada se treba nadgornjavati i nadjačavati sa Srbima iz drugih krajeva.

U godinama koje su usledile, i kako je jedan mali talas ostarelih Krajišnika počeo da se vraća u zavičaj, a drugi da ostaje na prostorima „egzila među svoje“ ili da odlazi u Nemačku, sa velikim „Nj“, i krajiška pesma je počinjala da prati savremeni život – kako gastarbajtera, sa predstavom barbarogenija zatočenog u okvirima Mitrope i bečke gospoštine, tako i onih koji su ostali u Srbiji, da iznose sve gnusobe koje je sobom donelo doba tranzicije – zelenaštvo, kocku, kladionice, (uspeli?) pokušaj nametanja materijalnog kao vrhovne vrednosti. U tom smislu, ovaj tip pesama u celokupnom korpusu srpske muzike je jedini polazio od mimetičkog i stvarnosnog, na taj način uspevajući da očuva svoje suštinsko, izvorno obeležje koje ističe iz onoga što bismo mogli nazvati „sitnom zbiljom“, sa kojom se svi mogu identifikovati.

Ipak, nije moguće otrgnuti se utisku da se upravo u ovoj transformaciji sinkretizma jedne pesme – koja je podrazumevala artikulisanost prirodne snage čovekove i elokucija njegove maštovitosti, prirodnog osećaja za melodiju i pesničko oblikovanje svega životnog, i tragičnog i komičkog – u njen kostimirani antipod – sa pevačima konobarsko-šanerski identično obučenim, sa, skoro po običaju, ili lošim ozvučenjem ili očajnim muzičkim izvođenjem, neretko neartikulisanim i neveštim pevanjem na svadbama i seoskim slavama – može sagledati i jedno odustajanje i napuštanje epskog i tradicionalnog koncepta koji su Krajišnici čuvali vekovima kao vrhovno načelo opstanka, te njegovo pretvaranje u karnevalsku izopačenost naroda koji je iz spaljenog izbegao u obrušeno. Država nije zaštitila ovaj deo srpske tradicije, i on je ostavljen na milost i nemilost drugima, koji nisu gadljivi na bilo šta što mogu da zaštite kao svoje u kulturnoj baštini UNESKA i tako „na papiru“ pokažu šta su radili tisuću i više ljeta, dok su drugi kovali planove kako da šire Veliku, Veću, Najveću, XXXL Srbiju.

Deca onih koji su došli u kolonama već neće znati za izvorni deo ovog dela svog nasleđa – novac se ne izdvaja za štampanje antologija krajiškog stvaralaštva koje bi u svakoj kući, sa punim pravom, moglo da stoji kao i antologije narodnog blaga u izboru Vojislava Đurića, Hatidže Krnjević, Vladana Nedića u izdanju Srpske književne zadruge. Nema emisija koje bi istražile fenomen izvorne krajiške pesme, a u priredbama državne televizije, krajiška pesma zauzima tek prostor manji od jedne dvadesetine. Ne nazire se ni mogućnost kompilacijskog izbora, „u novom ruhu“, najlepših pesama sa ovog prostora, urađen makar jednom u kvalitetnoj produkciji, dostupan u višeglasju najlepše, naše izvorne pesme.

Ista ta deca, istoriju i prošlost nemaju mogućnost da spoznaju iz ozbiljnih knjiga i studija, nemaju monografije i atlase koji govore o korenima njihovim u Dalmaciji, Lici, Slavoniji, na Baniji i Kordunu. Nezavisno govori li se ili ne o nužnosti istorijske i naučne distance – ne postoji validno opravdanje za ćutnju i po retko dostupnim zbornicima rasutost o korenima srpskog na ovim prostorima i njihovom bivstvovanju makar do Drugog svetskog rata, ukoliko je već nemoguće pouzdano govoriti o skorijoj prošlosti (što ostavlja prostora legitimnom pitanju, na koji način zapravo sagledavamo skoriju budućnost, sem po principu da očekujemo najgore, a nadamo se najboljem). Namesto toga, prepušteni su onom transformisanju priča o istoriji sa kafanskih stolova na anonimne komentare i nepouzdana svedočenja

po mreži globalnog smetlišta, što ni na koji način ne omogućava prevazilaženje traume, a još manje mogućnosti o pričama u miru u „regionu“.

Na filmu, više je reči o stradanju srpskog življa na prostorima Krajine bilo u filmovima „Kozara“ i „Doktor Mladen“, nego u praktično celokupnom ostatku srpske kinematografije koja govori o događajima od 1995. naovamo. Više se o životu Srba u Zagori može saznati iz Šotrinih „Vučara Gornje i Donje Polače“, nego iz bilo kog ostvarenja u poslednja četvrt veka, o bilo kom prostoru sa kog su „Zapadni Srbi“. Od Ćopićevog Nikoletine Bursaća, nije postojao arhetip krajiškog Srbina sve do pojave Dragana Torbice, što verujem da ipak mnogo govori. Od 1995. naovamo, Srbi iz Krajine imaju tek periferna pojavljivanja u srpskim filmovima i televizijskim serijama („Ubistvo s predumišljajem“, „Tri letnja dana“, „Bure baruta“, „Turneja“, „YU film“1), i sve do „Dare iz Jasenovca“, stradanje Srba iz ovih krajeva, u najmračnijem ponoru zverolikog u čoveku, bilo je nezabeleženo sedmom umetnošću. Poslednji snažan momenat u skorim ostvarenjima javlja se kada izbeglica iz Knina, taksista, koga u seriji „Porodica“ tumači Aleksandar Stojković, upita predsednika Miloševića zašto je ćutao kada je pala Krajina, a ovaj ga ostavlja bez odgovora.

Isti glumac je pokazao, filmom „Koridor“, da je moguće napraviti delo koje govori o događajima koji su definisali našu skoriju prošlost, bez onih promidžbenih kvaliteta prisutnih u filmovima drugih „pomirenih“ strana. Niko ne traži film o generalima, predsednicima, zvaničnicima i onima koji su imali ovlašćenje da potpišu zvanične dokumente. Taman da se snimi dvoepizodna serija po postojećem scenariju Jovana Radulovića, na osnovu romana u prvom pasusu pomenutog, pa može da se govori o početku podizanja svesti o najvećem etničkom čišćenju u Evropi od završetka Drugog svetskog rata.

U književnosti, najuverljivija ostvarenja o životu i egzodusu krajiških Srba, ostavili su upravo stvaraoci poreklom sa ovog podneblja – Jovan Radulović, Slavica Garonja Radovanac, Anđelko Anušić, jednim delom i Slobodan Selenić; antologije stvaralaštva Srba iz Krajine su priredili Nebojša Devetak, Zdravko Krstanović, Nenad Grujičić, a istorije književnosti „zapadnih Srba“, napisali su Stanko Korać i Dušan Ivanić.2 Kao vredan, treba pomenuti i napor beogradskog Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva i SKD Prosvjeta iz Zagreba, povodom izdavanja sabranih dela Sime Matavulja, i Radulovićeva „Izabrana djela Mirka Korolije“. Ali, bez ozbiljnih interesovanja institucija i instituta, bez priređivanja, primera radi, jedne edicije stvaralaštva Srpske Krajine – nalik na „Deset vekova srpske književnosti“ ili „Srpske književnosti u sto knjiga“ – postoji realna bojazan da se ovo stvaralaštvo može izgubiti u tematskim i malo kome dostupnim i interesantnim zbornicima, i ostati u knjigama davno štampanim, bez novog kritičkog čitanja i priređivanja, a nekmoli dostupnosti. Ogromno narodno blago, i ni sa čim uporediva pripovedačka veština krajiških Srba, retko gorka i potresna pesma savremenih pesnika sa ovih prostora, ostaće, u suprotnom, razasuti i obesmišljeni. I, mada mi jesmo jedan od brojnošću nevelikih naroda, a snagom stvaralačkog duha među vodećim u okvirima civilizacije koja nas uporno odbacuje i svodi na uske okvire narativa, ne možemo sebi dopustiti bahatost i nemar. Jedno je biti primoran napustiti ognjište, izvor, šume, ćuvike, kao oči čista jezera i planine koje do neba sežu, a drugo je dobrovoljno ostavljati i ono jedino što se moglo poneti. Ako smo vekovima mogli da, u tišini, i bez instrumenata, očuvamo običaje igrajući gluva kola i svirajući na jednoj žici gusala, postoji li opravdanje da danas, kada nismo ni kljasti ni bespomoćni, niti svezani u Platonovoj pećini, sve ostavimo vremenu na sud i potomcima na muku?

Imamo li prava da im ostavimo da veruju da su bili nesposobni da osete duh vremena, da su vekovima kaskali za Evropom i oponašali tuđe kulturne obrasce, kada su u stanju bili da i iz sela Sjenička poreklom pišu jezičke reforme, da iz Jastrebarskog pođu da pokrenu Zenit, da iz Hašana prenesu najživlju pripovednu prozu, da sa polačkim genima pišu drame koje će potresati državu? A gde je ekspresionizam iz Starigrada, Čaglića i Petrinje, kosmizam sa Hvara, istorija umetnosti iz Belog Manastira, socijalna književnost iz Ponikava, savremeno žensko pismo iz Prvče? Autor modernog junaka iz Islama Grčkog, divni dečiji pisci iz Okučana i Otočca, sjajni esejista iz Obrovca, pesnici iz Komogovine, Popovca, Male Čiste, Majskih Poljana, Siverića, Plavna, Strmice, Male i Velike Graduse, Gradine, Bijelog Brda, Gornjeg Klasnića, i naš najveći helenista, iz Benkovca?

U školskom programu, stvaralaštvo Srba iz Krajine je svedeno isključivo na nekoliko dela, skoro sva u izbornom programu. Mislim da ovo govori dovoljno.

*

Na telu bića jednog naroda mogu da ostanu ožiljci iz ratova, mogu da ostanu traume. Pad Republike Srpske Krajine u potpunosti zadovoljava sve kriterijume da bude jedan nezarasli ožiljak na telu srpskog naroda, koje je je stajalo između Sentandreje i Hilandara, Trsta i Temišvara, a danas se bori da opstane u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji.

Svaku ranu treba negovati, i svaka rana traži vreme da zaceli, kako bi ostala dokaz o preživljenom, o tome da je organizam još uvek vitalan i da ima fizičku snagu i volju uma da se izbori, i da preživi. Ipak, ono što se događa sa nasleđem Srpske Krajine, ukoliko se bude čuvalo samo formalno, preti da preraste u čistu amputaciju. Možda će naši potomci naći načina da nam daju bioničke ekstremitete, ali tome se treba radovati taman toliko koliko i činjenici da će programi biti u mogućnosti da pišu poeziju.

Na kraju, i Vuk je, sa jednom nogom, mogao da leti od Beča do Kragujevca da se izbori u ono što veruje – nalazili mi njemu mane ili ne – da se rve i sa svetovnom i crkvenom, i sa vlašću u Srbiji i van nje, i da istera svoje. Istina je da, ko neće, nađe izgovor. Ali mi nismo toliki majstori spina i neistine, narativa i patvorenosti, da bismo trgovali svojim stradanjima, a nekmoli da bismo sebi mogli da opravdamo čamotinju u kojoj smo se zatekli. Taman da i nismo u Kninu, Bosanskom Grahovu, Benkovcu, Korenici, Vojniću, Vrginmostu, Petrinji, Glini, Pakracu, Vukovaru, Dalju, i da smo iz njih proterani – nemamo ih pravo prognati iz nas.