Blog
Interes nije ružna reč
dr Stefan Pajović
„Interes nije ružna reč“: davno je izgovorila Tanja Miščević, dugogodišnji šef pregovaračkog tima Srbije za članstvo u Evropskoj uniji. Da nisam bio u prostoriji verovatno ne ih poverovao da je takva rečenica moguća, tako da sam je pribeležio, jer verba volant, scripta manent.
Ova rečenica stoji tačno posred procepa dva svetonazora Zapada i Istoka. Kada je naše podneblje posredi, poimanje interesa je negativno, što ne treba da čudi, s obzirom na etimologiju ove reči. Latinsko inter esse („biti u sredini“) u 16. veku je počelo da označava „kamatu“, a od 19. veka koristi se izraz interest rate za kamatnu stopu. Kod muslimana, kamata je zabranjena šerijatom, a bogami ni mi na nju ne gledamo blagonaklono otkako smo počeli da dižemo komercijalne kredite.
Problem interesa u Srba dublji je od termina iz ekonomije, jer ukoliko neko „ima interes u nečemu“ to označava da se sprema da uradi štogod loše. „Oženio se radi interesa“, „Koji je njegov interes u svemu“, „Ima interesa da se s tobom druži“ izrazi su koje smo svi nekada čuli, naročito tokom odrastanja. Da ne pominjemo skorašnje „interesne grupe“ koje su maltene sinonim za zaverenike. „Imati interesovanje“ je pozitivno i ohrabrujuće, ali „imati interes“ označava nekakvu spremnost (zadojenu gordošću) da se drugom podvali.
Kao da „interes“ izmiče društveno prihvatljivom polju uzusa, što je signal da društvo nije prema sebi iskreno. Naime, lični interes nije jednak egoizmu i ne treba ga posmatrati kao čin sebičnosti. Interes egzistira apsolutno svuda i jedna je od faseta postojanja sveta. Na primer, farmer iz Arkanzasa ima interes da gleda vremensku prognozu za svoj okrug i podjednako ga ne interesuje prognoza niti za Zapadnu obalu SAD-a, niti za Beograd u Srbiji. Isto tako, nijednog Kragujevčanina koji kupuje stotinu evra ne interesuje kurs evra naspram rublje, već samo dinara naspram evra. Nijedan ni drugi slučaj ne ukazuju na to da ljude nije briga za druge ljude i pojave, već da jednostavno mora postojati fokus pri privređivanju, bilo ličnom, bilo nacionalnom.
Takođe, koliko god nam to bilo teško da priznamo, interes postoji u svakodnevnom životu i ličnim izborima za koje naivno verujemo da su bezinteresni. Ako se dvoje mladih iskreno vole i odluče da se uzmu, onda je očigledno da su pronašli zajednički interes. Društvo, s druge strane, pre bi prestalo da postoji nego da prizna ovu reč, pa smišlja razne eufemizme poput ljubavi, bračne zajednice, nesebičnog davanja, itd. Naravno, ovo ne znači da je interes lišen bilo kakvih osećanja niti religijskog zanosa, što većina Srba potajno misli, te zato i ne podnosi ovu reč. Interes je po tom pitanju bezinteresan, pa tako majka ima interes da spase svoje dete ukoliko se ono nađe u opasnosti, gde je majčinska ljubav pokretačko gorivo interesa. Takođe, hrišćanin koji strada od rimskog gladijusa ima interes da dosegne Carstvo nebesko i njegova stamena vera ga vodi kroz čitav proces mučenja, jer mu je interes da spasi svoju dušu.
Jedan od razloga zašto se Srbi gnušaju „interesa“ jeste njegova religijska pozadina. Naime, ukoliko stoji premisa da je Bog darovao život ljudima bez ikakvog interesa, onda jeste logično da ljudi treba da nalikuju Demijurgu i da žive svoje živote bez interesa. Iako je Postanje bezinteresno, svi potonji događaji u Svetom pismu svedoče da Bog i te kako ima interesa u ovome svetu. Zapravo, božansko „interesovanje“ za čoveka počinje prvim grehom kada su ljudi dobili slobodnu volju kako bi izabrali između dobra i zla. Da bi čovek načinio ovaj izbor, on mora da ima debeo interes da uđe u Carstvo nebesko inače teško da će pristati na telesnu i duhovnu žrtvu poput Isusa Hrista i prvih hrišćana.
Možda zvuči smešno izreći da čovek koji umire u mukama ima interes, ali upravo je ova mala reč ovosvetovni mehanizam koji pomaže čoveku da pretoči svoju veru u postupke i izdrži do kraja, jer kao što smo već istakli, glavna odlika interesa je fokus, a fokus nužno ima cilj. Naravno, posesivni ljudi imaju sitne ciljeve i „interes“ zbog njih zaista bije loš glas, ali nije sama reč kriva, već ljudi. Čovek sam sebi postavlja ciljeve koje će da ostvari, a da li će da posluša đavolka ili anđelčića, to je već stvar njegove ili njene slobodne volje.
Ako se vratimo na rečenicu da „interes nije ružna reč“ shvatamo da je ona bolno istinita ili bolno očigledna, zavisi kom svetonazoru pripadate. Srbi ne treba da se plaše interesa, jer svako od nas ima interese, samo je pitanje da li smo svesni istih. Možda tu i leži koren problema, jer skroman i smeran čovek teško da će priznati da njegov lični interes uopšte i postoji.
Bilo kako bilo, reč „interes“ je sveprisutna i neutralna. Na kraju bih izdvojio blog na kome čitate ovaj tekst kao primer interesa: nemam apsolutno nikakav interes da pišem ovaj blog (em je pro bono, em ga je nemoguće metnuti u radnu biografiju), ali sam ga ipak napisao jer je to moj lični interes i htenje, a kogod ga pročita neće steći takav utisak, već će, nadam se, naučiti nešto iz njega, kao i iz stotina bezinteresnih blogova na Novom Polisu. Poput nevidljive ruke Adama Smita, interesi pojedinaca se svakodnevno rađaju i umiru, ni ne znajući da služe nekom višem interesu. Stoga se ne stidimo sopstvenih i nacionalnih interesa, jer nema razloga da oni ne dolaze od Boga.
